Kako da kažemo šta zaista želimo

Postoje neka pitanja sa kojima se sve suočavamo u vezi sa seksom, bez obzira da li je u pitanju devojka/mladić, dugogodišnji partner/ka ili suprug. Kako se trenutno osećamo? Da li želim da budem seksualno bliska sa ovom osobom sada? Na koji način? Šta ako ne znam, mogu li reći da sam zbunjena? Koja su neizgovorena pravila? Ima li dovoljno poverenja i brige između nas da bi ova osoba slušala moja osećanja i poštovala ako su drugačija od njegovih/njenih. Često je pitanje da li voditi ljubav? Kada želimo da pitamo nekoga da li želi da vodi ljubav sa nama, trebalo bi da prevaziđemo izvesne inhibicije, jer smo odgajane da mislimo da muškarci, a ne žene, treba da iniciraju seks. Moramo da se naviknemo na mogućnost da ćemo biti odbijene. Kada ne želimo da vodimo ljubav često se suočavamo sa pretposravkom (prvenstveno kod muškaraca ) da "žene ne misle to zaista kada kažu ne". Ili neko objašnjava to što ne želimo seks kao znak našeg odbacivanja ili frigidnosti. Nešto složenija istina leži između ekstremnih shvatanja da "dobre devojke ne iniciraju seks" i "oslobođene žene ga uvek žele" : često želimo, često ne želimo. Ponekad volimo da nas nagovaraju, ponekad mrzimo da budemo pod pritiskom. Sve što možemo da uradimo je da pokušamo da budemo što je moguće više svesne naših trenutnih osećanja, da budemo iskrene prema samima sebi i da vežbamo da ih kažemo jasno, bez izvinjavanja, muškarcu ili ženi sa kojima smo. Komuniciranje o našim seksualnim potrebama je proces koji traje. Žena koja je skupila hrabrost da razgovara sa svojim ljubavnikom o njihovom seksualnom odnosu rekla je ljuta i frustrirana:"rekla sam mu jednom šta mi se sviđa, pa zašto sada ne zna? Zaboravio je? Zar ga nije briga?".