KAD HODAŠ
(Peva: Bora Đorđević; Napisao: Momčilo Bajagić)

Veče ne miriše na rakove i školjke,
Mesec je bleda fleka boje cimeta,
Uzimaš cipele za šetanje kroz snove,
Ulica voli ritam tvojih koraka.
Vetar se provlači kroz nepoznate reči,
Asfalt se miluje sa tvojim štiklama,
Suviše je mekan da bi mogao da spreči,
Ovo je veče puno tvojih tragova.
Kad hodaš, ne zastajkuješ,
I zemlju ne dodiruješ,
A mene ne primećuješ
I uporno se trudiš,
Da me prođe požuda,
Jos drhtim od tvog pogleda;
Iz nekih starih razloga
Ne mogu da se sredim.

Gorim ko papirni zmajevi
Misli mi ka tebi lete
Ovde su pasivni krajevi
I plačem ko malo dete.

Možda je glupo što ovo pišem
Ali bez tebe ne mogu da dišem
Gde si u ovom glupom hotelu
Gde si u ovom dalekom selu
Zbog tebe vene ja bi seko
A ti se negde tamo daleko.