ИЗ ВОЈНОГ МУЗЕЈА БЕОГРАДА

ЗНАМЕНИТЕ ЛИЧНОСТИ У БОРБИ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ И ЊИХОВИ ПРЕДМЕТИ Решавање српског питања у 19. и почетком 20. века превазилазило је границе Србије и српства, тицало се суседних држава и великих сила, добијало европске размере. Тако је било у време Првог и Другог српског устанка 1804-1815, револуционарним збивањима 1848/1849, устанцима Срба у Херцеговини и Босни 1875-1878, српско-турским ратовима 1876-1878, балканским ратовима 1912-1913. и Првом светском рату 1914-1918. Бројне дипломатске кризе провоцирале су све видове унутрашњих напетости. Огромна енергија неколико генерација трошена је за ослобођење, подизање и очување државе, која је губљена и изнова стварана. У току 19. и почетком 20. века територија државе српског народа динамично је и драматично варирала, непрекидно се увећавајући од 1804. до 1913. Српске границе и границе других народа на Балкану исцртаване су у ратовима, најчешће вољом великих сила које су подстицале и мириле балканске народе. Велике силе мешале су се у унутрашње односе, изазивале страх, повећавале напетост, умножавале ратна дејства, обрачуне чиниле суровијим, сукобе непомирљивијим и све решавале у свом интересу. Њиховим дипломатским нагодбама умногоме су обезвређени успеси српске и црногорске војске у српско-турским, балканским и Првом светском рату. Простор на којем је живео српски народ био је рубно подручје великих цивилизација, у којем су се бројне разлике чешће исказивале као ратови, мржња, презир него као сусрети култура, економске размене, преплитања различитих традиција и друго. Ратови су уназађивали привреду и сатирали и људе и добра створена њиховим радом. Устанци, буне и ратови које је српски народ водио у 19. и почетком 20. века за ослобођење и уједињење прескупо су га коштали. Српско друштво демографски је истањено, а ратним страдањима доведено до егзистенцијалног минимума. Криза у којој се нашла Турска после рата са Аустријом и Русијом 1788-1791. била је прекретница за српски народ, који је кроз устанке покушао да досегне до Српска револуција 1804-1835. била је истовремено борба за опстанак, ослобођење земље, независност и означила је почетак потискивања Турске са Балкана и рађања идеје за уједињење српских земаља и српског народа. Европа, међутим, није дала шансу Србији за остварење ових идеја, па је она морала да буде вазална држава под њеним покровитељством док на бојном пољу од 1876. до 1878. није извојевала независну и међународно признату државу. После стицања независности, српска политичка елита покушавала је да будућност народа и државе прилагоди интересима великих сила. Настојања да се ангажовањем више генерација у припреми за будућност и изазове новог времена замене ратна јунаштва борбом пером и књигом нису дала резултат. Почетак 20. века донео је Србији поново једину могућност да, као у време Српске револуције 1804-1835, свој опстанак, ослобођење, уједињење и независност оствари на бојном пољу, великим ратним прегнућима. Српски политичари и интелектуалци су на крају 19. века знали да морају тачно и прецизно дефинисати циљеве и политику са реалним изгледима за успех. Због тога су пратили све што се догађа са великим силама, регистровали немире, буне, идеје, заокрете у политици и на основу тога градили политику која ће имати више алтернатива. Сви политички покрети Срба у 19. и почетком 20. века имали су за циљ ослобођење и уједињење српског народа. Због тога су подизане буне, вођени ратови и трошена енергија генерација, али су велике силе давале коначан суд у складу са својим интересима. Упоредо са изграђивањем свести о посебности српске државе, развијана су и осећања о потреби живота у широј заједници. Одбрана државне независности и тежња за уједињењем чинили су суштину идеологије српске државе ратне 1914. године. Настојало се да се та историјска шанса, доживљавана као питање опстанка у будућности, претвори у реалност. Српска политичка елита свесно је на крају Првог светског рата жртвовала идентитет српске државе, уграђујући у темеље своје политичке филозофије идеју о ''три племена једног народа''. Искуство живота у југословенској држави, у којој је српски народ проживео свој 20. век, било је сасвим особено. Испунили су га ратови, порази и победе, падови и узлети. У време свечаног отварања поставке Војног музеја 1904. било је изложено оружје и опрема српских јунака и војвода из Првог српског устанка: Васе Чарапића, Станоја Главаша, Илије Марковића, Хајдук Вељка Петровића. У витринама су биле и узенгије Хајдук Вељковог омиљеног коња Кушља и појас Вељкове Чучук Стане, са великом пафтом од чистог сребра. Ту је била и ''златом украшена сабља димискија'' Стојана Симића, дар турског султана. Међу многобројним заставама била је изложена и Карађорђева застава из 1804. године, застава кнеза Александра Карађорђевића из 1845. и заставе ''свих српских владалаца и добровољаца'' из 19. века. Нажалост, велики део ових предмета нестао је у пљачки коју је учинила аустро-угарска војска у јесен 1915. После обнављања рада Војног музеја 1935, до музејских предмета који су припадали истакнутим личностима српске историје 19. и почетка 20. века долазило се њиховим преузимањем од војних команди, јединица и установа, поклонима и куповином. Велики број предмета преузет је од Техничког слагалишта ВТЗ из Крагујевца. Више од хиљаду предмета Војном музеју су даровали Двор, Музеј кнеза Павла и сам кнез Павле. Међу овим предметима били су бројни предмети који су припадали владарима династије Карађорђевић. Породице војводе Степе Степановића и генерала Милоша Васића, Павла Јуришића-Штурма, Михаила Живковића, Божидара Терзића такође су поклониле Војном музеју бројно ордење, фотографије, оружје и делове униформи. Музеј су већим бројем предмета даровали генерали Иван С. Павловић, Душан Стефановић, Стеван Пешић, Љубомир Максимовић, Светислав Симовић, Петар Пешић, Ђорђе Протић, Никола Дероко, Војислав Томић и други. У одељењу династије Обреновића била су изложена и бројна, веома вредна одликовања краља Александра И Обреновића. Поред династије Обреновића, одељење је требало да има и династија Петровића. Због тога је Војни музеј 1939. године откупио од књаза Данила Петровића предмете из оружнице династије Петровић, велике историјске, културне и материјалне вредности. Нажалост, као и у Првом светском рату, и у Другом светском рату похаране су збирке Војног музеја. Нестале су скоро комплетне збирке династија Карађорђевић, Обреновић, Петровић. Ратни вихор Другог светског рата, међутим, није прекинуо већ устаљену праксу даривања предмета Војном музеју. Међу дародавцима била је и Даринка Лешјанин, супруга покојног коњичког пуковника Љубомира Лешјанина. После Другог светског рата настављено је са откупом музејских предмета знаменитих личности 19. и почетка 20. века. Откуп је понекад ишао уз дуготрајне преговоре и учешће највиших државних и војних институција и руководилаца. Лујза Мишић, супруга војводе Живојина Мишића, тридесет година после његове смрти, 1952, због немаштине је била принуђена да његове личне предмете понуди на откуп Војном музеју. Препреку Војном музеју да откупи предмете по траженој цени чинила је Политичка управа, све док није интервенисао Маршалат пошто је Лујза Мишић написала писмо Јосипу Брозу. Сличне проблеме са откупом предмета имала је и Милка Тодоровић, праунука кнеза Милоја Тодоровића, која је 1957. године понудила Војном музеју на откуп сабљу и ашу коју му је даровао турски султан Махмуд ИИ, када је 1815. године дошао у Цариград као изасланик ради склапања мира. Од средине педесетих година 20. века па до отварања сталне музејске поставке 1961. откупљени су предмети који су припадали: Хајдук Вељку Петровићу, Милосаву Ресавцу, Милети Радојковићу, патријарху Јосифу Рајачићу, Илији Гарашанину, Милутину И. Гарашанину, Михаилу Срећковићу, Јовану Белимарковићу, Радивоју Бојовићу, Војиславу Живановићу, Лазару Петровићу, Миловану С. Недићу, Воји Танкосићу, Машу Врбици, књазу Данилу Петровићу, краљу Николи И Петровићу, кнезу Александру Карађорђевићу, краљу Александру И Обреновићу. Ради обогаћивања музејских збирки прикупљање предмета настављено је и после отварања сталне музејске поставке 1961. године. Откупљени су предмети Танаска Рајића, Јакова Ненадовића, Николе Луњевице, Фрање Заха, Божидара Јанковића, Миљана В. Вешовића, Ђура Шоћа, Голуба Бабића. После Другог светског рата било је много мање дарова предмета који су припадали личностима из 19. и почетка 20. века. Породица сликара Паје Јовановића поклонила је сабљу Илије Бирчанина, Кабинет председника СФРЈ предмете Стевана Петровића Книћанина, док су за неке личности предмети добијени разменом са Музејом Првог српског устанка. Велика друштвена криза у Југославији у другој половини шездесетих година довела је до тога да Партија, уместо пројеката за будућност, наглашава поновно враћање традицији. Тек 1968, почело се истицати да је Војни музеј основан 22. августа 1878, указом кнеза Милана Обреновића, те да је имао улогу да сакупља и представља јавности предмете војно-материјалне културе из ослободилачких ратова Србије у 19. веку. Десет година касније настојало се да се у што већој мери истакне значај НОР-а и социјалистичке револуције. То је значило да се у други план потисне традиција установе и да се као почетак њеног деловања одреди нека послератна година. Закључено је да се Војни музеј у Краљевини Југославији није одговарајуће развијао и да изложбена поставка из 1937, ''са изразито династичким карактером и занемаривањем основних научних принципа, није постигла већи успех''. Као предмети који ''представљају национално благо непроцењиве вредности'' истицани су предмети из НОР-а и револуције, док се као ''јединствени'' оцењују предмети који потичу из периода до Другог светског рата. Игра са датумима, годишњицама, прекрајањима времена трајања институције резултирала је губитком памћења о трајању Војног музеја и његовој вредности. Промене до којих је дошло у свету и Југославији крајем осамдесетих и почетком деведесетих година нису оставиле ни Војни музеј и запослене у њему на дотадашњим схватањима о традицији и оценама вредности музејских збирки и предмета. Промене до којих је дошло у свету и Југославији крајем осамдесетих и почетком деведесетих година нису оставиле ни Војни музеј и запослене у њему на дотадашњим схватањима о традицији и оценама вредности музејских збирки и предмета. Враћање традицији у обележавању годишњице Војног музеја на дан његовог оснивања, 1878. године, поново постаје актуелно почетком деведесетих година 20. века. Као највреднији предмети из фондова Војног музеја истичу се музејски предмети из Првог и Другог српског устанка, балканских ратова и Првог светског рата. Припремајући изложбу Знамените личности у борби за ослобођење и уједињење Србије и Црне Горе и њихови предмети из збирки Војног музеја имали смо намеру да се јавност упозна са делатношћу истакнутих личности из српске прошлости 19. и почетка 20. века, те да се преко њихових предмета, портрета и фотографија упозна и разуме њихова свакодневница, улога у историји, али и мишљење које је о њима владало и како су приказивани. Изложба има и едукативно-васпитни значај јер не само да подсећа данашње генерације на истакнуте прегаоце (ратнике, политичаре, дипломате, државнике) већ и омогућава непосредан увид у музејске предмете. Надамо се да ће ова изложба и каталог имати утицај и на формирање свести о националном идентитету и војничким традицијама, која је више него потребна у овим прелазним временима када се од нас неумитно удаљава једна епоха, да ће допринети стварању и утврђивању једне скале вредности, ради будућности, својим рационалним приказивањем прошлости. Из биографија истакнутих личности постаје јасно колико се преплићу судбине људи и државе. Личности чије су биографије приказане су ратници, бунџије, изгнаници, жртве, војсковође, политичари, уставобранитељи и самодршци, војници и политичари, прваци и слуге, самостални и зависни, људи од мача и пера, закона и безакоња, они који намећу правила и који их крше. Сви они творе једну историју Србије, Балкана, рубних делова великих царстава. Историјски догађаји 19. и почетка 20. века чине их делом истог процеса, процеса националне еманципације, устанака, ратова за независност и уједињење, мировних конференција. То је прича о неколико нараштаја који су изграђивали модерну српску државу у устанцима, бунама, ратовима. Некад мачем некад пером, некад као бунџије некад као поданици, у складу са временом у коме су живели. То су генерације које су пред себе постављале велике циљеве и нису страховале од њиховог остваривања. Свако од њих постављао је циљеве за неколико генерација. То је прича о људима и времену. Био је то један нараштај који је веровао да има мисију, да је његов задатак да ослободи свој народ и створи европску, уређену државу. Његови припадници подредили су себе том циљу, постали његови извршиоци и његове жртве. У политици, у науци и култури, желећи да надокнаде пропуштене векове, стварали су програм не само за своје покољење већ и за она која су долазила после њих, не узмичући пред озбиљношћу и величини замисли. Биле су то генерације које су биле убеђене да знају шта треба чинити и да имају право да то чине, а и храброст да остваре замишљено.