Mиле Медић: ЗАВЈЕШТАЊА СТЕФАНА НЕМАЊЕ ЗАВЈЕШТАЊЕ ИКОНА

 

Почитуј, чедо моје, икону и иконописца, јако же свјатоје сочиненије и свјатаго сочинитеља. У икони све силе небесне торжествују и чинодејствују. У њима има Бога сведржитеља неба и земље и Матере Божије Путоводитељнице и Шире од небес, и aрхангела има, војевода ангелских чета, с ерафима и херувима, свих свјатих небесника, земаљских подвижника и мученика. Похвалу дајте, чедо моје, и стаблу у гори. Љубите, чедо моје, и дрво на којем је икона изображена. Захвалите у гори церићу и бријесту. Изреците хвалу липи и јасики у долу, поклоните се трешњи и ораху на рубу села, који из земље извлаче стабла к небу и носе у свом деблу даску за сто и ложницу, здјелицу и жличицу, преслицу и колијевчицу и дашчицу за иконицу. Хвала нека је сјекири и дрвосјечи, тесару, резбару и дрворесцу.

Хвала златарима и драгуљарима. Хвала на њиховом рукодејанију, онима који окивају икону сребром и златом и драгим камењем, који утискују ахат и смарагд, порфир и рубин, дарован руком часних приложника, гријешних самодржаца руских и бољара, ромејских царева и великаша и српских велможа и жупана. Хвалите, чедо моје, и сам оквир иконе, био он од сувог дрвета или од сувог злата, јер је оквир прозор у небо, отворено окно, кроз које се прозиру небеса и небеско насеље. Учините хвалу оку и руци иконописца. Чедо моје, иконописац има творитељну моћ, дату од Господа.

Створен по обличју Божијем, он сам на икони изображава Госпoда по образу человјеческом. Икона јесте мјесто додира руке Господње са руком человјеческом. Живописцу хвала и иконописцу, који из земље и биља, из дуге са неба, вади и мијеси боје на дасци и живопише лица и обличја светитељска. Оку и руци нека је хвала, који у плитку колијевку дашчице полажу у боје свето лице и тијело Господње. Иконописац зна како се четком скида колут злата са сунца и меће око главе светитеља, како се искра сјаја са звијезда премјешта у очи њихове, како се прамење сјене удијева у племените боре лица њиховог.

У мисли њихове полаже висину неба и дубину мора, а у бол бљесак муње и мрак ноћи. Помолите се за красоту боја из руја и зелени лишћа у шуми. Молите за кап зноја са чела и кап крви из жила за пурпур рана, за једну сузу и једну капљицу росе, кап жуманцета из љуске и капљу уља из маслине, за капљу сунца на врху четке и пера. За плаву капљицу неба помолите се, за смарагд у капљи мора и рубин у капљи вина. Иконописац је, чедо моје, дивни кројач златотканих одежда и хаља на иконама.

Маказама својих црта он на икони кроји
рухо од танке свиле и наборе у чоји.

Иглама својих пера
краси златом везени епитрахиљ,
огртач, плашт и хаљу.
Полаже четком химатион преко хитона,
тка бојама торжествени орнат,
омофор, траку, недужно јагње преко рамена.
Одијева пресвета тијела
у дуге стихаре,
које на икони носе свеци, ђакони и чтеци.
У пурпурним наборима обавија црвеним омофором благословено раме Богородице
и на чело јој својом руком меће небеску звијезду.

Икона се слуша као молитва.

Када замукне пој и нестану све ријечи,
приђи тишини иконе.
Икона јесте молитва без ријечи и појaња.

А онда, чедо моје, клекни пред икону
као пред лице Господње,
очи у очи,
лицем у лице
и тијелом наспрам тијела.

Угледаћеш Господа својим очима
и он ће тебе видјети.

Икона јесте твој свети сусрет са Господом.
У самоћи она је твоје гледање са Богом.
и твој додир са лицем и тијелом његовим.

Приђи икони, приђи и прекрсти се,
клекни и помоли се икони.
Целивај лице Гспода Бога својега.

Дозивао си га и он те зове.
Ево, дошао си Господу
и он је сишао у икону к теби.

Остани с њим у икони
и он никада неће са иконе отићи од тебе.

Биће увијек с тобом и у твојим очима,
и у души твојој.

Икона у храму твоме,
икона у дому твоме,
икона у руци твојој
а ти у руци Божијој.

Икона у очима твојим
и ти у оку Божијем.

Икона је твоја мучалница,
моленије без ријечи и поја.

И ја сам, Сава, возљубљени сине мој,
штовао иконе у читавом животу својему.
Икона пресвете Богоородице вазда је са мном била.
Ишла је са мном у опходе и походе,
у војне и на мирења.

На врху јарбола рипиде
носили су је моји копљаници у бојеве.
Много је бојева видјела,
много побједа и пораза мојих.
Моји љути полкови клечали су пред њом
и молили је за побједу и праштање,
за побједнике и побијеђене.

А сада дајем ти, чедо моје мило, посљедњи завјет свој.
Чедо моје рођено, када дође час мога одласка,
учини ми љубов,
положи ме на расу,
која јест за погреб мој,
како ми је у гробу лежати.
Принеси ми пресвету Богородицу,
јербо такво имам завјетовање
да пред њом испустим дух мој.

И положи камик под главу моју,
да ту лежим дондеже
док ме Господ не посјети и узме одавде.

А ви, чеда моја рођена, останите с Богом и са иконама,
јакоже и они с вама,
и ниње, и присно, и у вијекове вијекова, амин.