Иако се то чини невероватно, већ у преисторијско доба било је веза, између Балканског полуострва и британских острва. На те везе први је скренуо пажњу, у Енглеској, проф. Гордон Цхилде. После рата, проф. Цхилде отишао је у Аустралију.
Извршио је самоубиство, падом са стене.
Те везе, нарочито је истицао, за време рата, биолог проф. Хелден, син чувеног министра војног из првог рата. Проф. Халдане био је још познатији марксист, него проф. Цхилде. У једном свом популарно писаном чланку он је чак британска острва обележио као »колоније Југославије« у преисторијско доба. Због те бутаде био је јако критикован од најпознатијег археолога Енглеске, наших дана, гђе Јаљуетта Хањкес, која је жена чувеног писца, Пристлеy. Проф. Халдане напустио је Енглеску, давши једну врло оштру изјаву против своје отаџбине. Сад се налази на једном универзитету у Индији.
Заједничку културу Балканског полуострва и британских острва, у преисторијско доба, нарочито је подвукао, у озбиљној литератури, ирски археолог, проф. МацАлистер. Као метрополу те културе у преисторијско доба означио је Винчу.
Читаоца ових редова највише је занимала веза која постоји између Балкана, и британских острва, за време Келта. Уверен је да у преисторијско доба постоје, вендске, субстрате у становништву британских острва. Илирске је први наслутио, као што је познато, проф. Новотни.
Те илирске везе, у преисторијској уметности, признаје и поменута Јаљуетта Хањкес, као и познати ауторитет у археологији британској, њен бивши муж, проф. Цхрyстопхер Хањкес.
Као и познати археолог Индије проф. Стуарт Пиггот.
Сви они признају најраније, илирске, трагове у преисторијском добу британских острва. Те везе имају и своју литерарну прошлост која, у ствари, није нова.
Већ и неколико античких историчара помињало је везе између британских острва и неких, данас славенских, крајева Европе. Нарочито Русије. Тацит, у својој књизи о Германији, каже, да је језик, којим се говори на обали Балтичког мора, тамо где станују Аести, сличан језику којим говоре Британци. А географ Страбон налази да су институције на британским острвима, сличне самотрачким.
Читалац ових редова жели, у овом свом првом читању о тим везама, само толико да упозори на ВЕНДСКЕ трагове у преисторијској топонимији британских острва.
На топонимију која несумњиво сећа на скитска, илирска, вендска, имена места.
Куриозитет је да су већ хроничари средњег века приметили то. Ти хроничари су заступали тезу да је становништво британских острва пореклом из Скитије, данашње Русије и са Истока. У такозваној Англосаксонској Хроници, каже се, да су преисторијски становници британских острва пореклом из Арменије. Исидориз Севиље, у ВИ веку каже, да су преисторијски становници Шкотске, Пицти дошлииз Скитије. Беде, у својој историји англијског народа, и англијске цркве, понавља Исидора. Каже: Центе Пицторум де Сцyтхиа.
Та теза се заступала, све до времена краљице Викторије, у Енглеској, и научној и у популарној литератури. Романтик Њалтер Сцотт застао је пред истоветним обичајима гатања из плећке код старих Шкотланђана и Афгана. Историчар Пинкертон је веровао да су келтски свештеници, Друиде, исто што и Брамини индијски. Роберт Мунро да су Шкоти били Скити.
Модерна археологија, разуме се, пре прошлог рата, одбацила је све те тезе, као легенде. Те сличности су протумачене као збор легендарних остатака из лингвистичких, епонимичних, предања, код старих Шкота, код старих Велшана и старих Ираца, али не као археолошка факта.
Занимљиво је, међутим, да је савремена археологија у Енглеској много шта, из тих теза, морала да понови, као научна факта. На пример ту тезу о везама између преисторије британских острва и Скитије.
За време прошлог рата, на пример, та нова звезда енглеске археологије, поменута гђа Јаљуетта Хањкес, у питању насељавања британских острва у преисторијско доба, заступа тезу имиграција из Бретање и Вандеје (Вандeе) у Француској. А за те дошљаке, изричито, каже, да су били, Венети, и Илири.
КЕЛТИ У НАШИМ РЕКАМА
Траг Келта, у именима британских река и острва, није много познат у јавности, ни на британским острвима, ван кругова археолога. Тај траг, међутим, заслужује пажњу и наших археолога. Већ самим тим да је, невероватно, славофон. То неће бити заслуга сцриба средњег века.
Ево каква сам имена налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске, Велса, у келтска и ангичка времена, и на античким, географским картама британских острва: Лииг, Варар, Ценен, Дрем, Мурав, Цегин, Цетхен, Дон, Лимина, Воyан, Вецхан, Лаган, Тама, Идрис, Лаб, Ултава, Тхаyа, Малена, Мацхно, Нен, Ведра, Соцхан, Просен, Браид, Исцир, Туессис, Бар, Бацх, Добронос, Бингос, Пеукх, Обока, Толка, Стоур, Њаyа, Тхамесис, Нитх, Буна, Мур, Дерњент, Рам. А у именима потока, на пример: Тромие, Малкие. И за основца у археологији та имена морају бити запрепашћујуће славофона.
И поред латинског преписа о изворима и на географским картама и у хроникама, обичном анализом, сваки ће наћи одговарајућа имена, чак и сyнониме за та имена у нашим рекама, од старина. На пример: Лииг, са истим значењем, келтским, у нашем Љигу. У старовелшком је протумачен као »утока реке која је блатна«. А ривер моутх ендинг ин моод. Поред те речи, за утоку, на античким картама, овде, јавља се и »усц«. Протумачено је као синоним за исту хидрографску појаву, за Ушће. (И ако један британски археолог предлаже, баскијско, алародијско, тумачење, јасно је да је код нас оставила та реч келтски траг.)
Варар, Варданос, јавља се на картама већ у Скитији, Јужној Русији, у близини вароши Керч. Као и у Кубану. А налази се доцније у Македонији. Корен тог имена је келтски. За воду. Дрем, Мурав, имају сyнониме у славенским Мурама, Моришима, Мравама. Цегин и Цетхеа оставили су трага у Црној Гори, и Далмацији. Лимина је латинизирани сyноним за Лим. Речица у Кенту. Ирски Боyан не треба ни тумачити. Весхан, и Вецхан, су протумачени у британској келтској топонимији као хладне реке. Као и наш Звецхан. Лаган и Тама су, без даљега, упадљиво славофони.
Идрис је оставио име једној реци Истре. Лаб је познато име славенских река. Ултава је Влтава. Ческа је еминентно келтска земља у преисторији. Упадљиво су славофони и Тхаyа и Мацхно. Нен има трага у Далмацији. Просен, у В. Брит. протумачен је као сеновит, - схадоњy, а има га тако и у Словенији. Исцир је оставио траг у Бугарској. И у имену Дунава. Туессис је Тиса. Грчки Патхисос. Њедра и Њеар су јасно славофони, а немају англосаксонског тумачења. Соцхан је наша Соча. Добронос нема тумачења саксонског.
А славофони су, нарочито за Русе, и Биргос, и Обока и Толка. Пеукх је пек, златоносни, Пек. Тако је протумачен и у Енглеској. Стоур и Њаyа су занимљиви у Словачкој. Јављају се у речи и имена река: Вах, Гњаy, Њyе. Нитх, келтски је протумачен као вировит (њиррлинг). Налази се у нашој речи за вир, а исто тако је сачуван и у Србији, као и Несс, Несае, Нитх, Наиссус, данас Нишава. Буна, Бана, Бонатиа, у старој Ирској, оставила је трага у корену река и код нас, као и Боyан. Мурев, Муравиа, овдашња, у имену славенских река на више места. Мурев је, на пример, утока у Варар, већ код Птоломеја. А Морава је записана тако у Чешкој већ године 822. Дерњент и Рам, нису само славофони, него их има и у Босни, еминентно келтској земљи у преисторији.
Келтски корени у називу свих тих река, у Европи, из преисторије, сами по себи можда и не би били толико чудновати за нас, као субстрат. Оно што је зачуђавајуће, то је њихова јака славофоност. Ако се уз та имена река на британским острвима (нарочито у Шкотској) просто испишу имена наших река, уопште славенских река, почев од Херодота, резултат је још чуднији. Истер, ца Бористхенес, ца Танаис, ца Дон, налазе се и у Шкотској. Ево на пример, како имена наших река, стају поред ових на британским острвима из келтског доба: Мур, Сора, Кокра, Сутла, Сана, Уна, Корана, Идрис, Соча, Драгона, Драва, Добра, Коритњача, Крка, Коруна, Арса, Випава, Лика, Цетина, Укрина, Спреча, Лим, Дрим, Искер, Осма, Вид, Лаб, Караш, Тамна, Пек, Морача, Бојана, Вардар, Нис, Буна. Сва су келтског корена и порекла.
Једино ће за Ибар, можда, професор Оштир имати право да је алародијског порекла.
И друге речи хидрографске на британским острвима звуче славофоно, кад су из келтског доба. Вар, бара, моцхар, су синоними и наших речи. Тешко да су то транскрипције сцриба. Свакако да у именима и наших и британских река можда има још старијег санскритског корена, и санскритских веза (као на пример: Арун, Цутцх, Тамар, Керка, Сутла, које и данас још живе у Индији), али тешко да је славофоност келтских и наших имена река случајна. По мом мишљењу то су знаци преисторијских додира и веза.
Та иста појава сродности, фонетике, и корена, постоји и у именима наших и британских острва на старим географским картама. Птоломеј, на пример, бележи у Великој Британији, следећа имена острва: Шоа, Хинба, Оланиг, Ебуда, Монарина, Мул, Сцарба, Јура, Голин, Улва, Бол, Рам, Барра, Горбал. Све су та имена из доба тајанствених Пицта (Пицтони, Пицтави), чије порекло није протумачено ни данас, а о којима се уопште тако мало зна. Тешко је замислити да је Птоломеј просто измишљао имена острва. Питање остаје: ко су били Пицти? Тешко је замислити да су британски антиквари просто измишљали СЛАВЕНСКА имена. Ми. мислимо да се поред грчког корена, и код нас, на Јадрану, у именима острва, налази келтски траг. Овде то даје археолозима много главобоља. Професор Цхадњицк, чувени археолог Шкотске, пита се шта значе имена малих шкотских речица прастарих времена: Ладо и Малена. Каже да су шашава. Симплy фун.Ми мислимо да су славенска.
У сваком случају у Великој Британији после толико година, проучавања, тих археолошких номенклатура, ми смо желели да заинтересујемо наше археологе и наше слушаоце за овај феномен.
Чувени руски професор Шахматов први је указао на келтски траг у славенској филологији. Преисторијски.Ми мислимо да наши археолози треба тим путем да наставе. Чекају их велика изненађења на том путу у келтску преисторију и нарочито у питању: ко су били Пицти? О томе пак да је келтски траг упадљив на нашем тлу и у именима острва на Јадрану, довољно је упоредити имена келтске Британије која сам навео и имена наших острва: Боа, Солта, Силба, Скарда, Премуда, Олинт, Оруда, Корнат, Олиб, Бол, Вир, Голин, Лаган, Мул, Скорза, Маон, Улиан, Муртер, Тун, Сеструн, Брач, Ардуба, Гардун, Унице, Скакан, Лагањ, Ривањ, Пасман, Ориуле, Ист, Тим, Мазурина, Сипан, Лопуд, а могао бих навести и друга. Сва су келтског порекла. Нека још живе у имену шкотских и ирских острва. То не могу бити случајности.
ВЕНДСКИ ТРАГ У БРИТАНИЈИ
Данас се сви британски археолози слажу у тези да је келтско становништво британских острва, у Корнвалу (Цорнњал) и Ирској прешло у преисторијско време, из Бретање. И Вандеје.
Не може бити сумње што се тиче веза са Вандејом. Још и у доба када је живео Цаесар, Вандеја је била вендска. Бретања је исто тако вековима келтска. Тај келтски, бретонски, говор, ношња становништва у Бретањи, цео фолклор, чудновато личе и на славенске трагове. Кад су недавно у Француској, француски археолози проучили ископине и фолклор, на пример, Гуемене, упозорили су да су »наишли на траг Славена«. »Он у троуве ун соувенир дес Славес«.
Тпар је био вендски, као и на британским острвима. Последњи, сјајни, келтски гробови нађени су у краљевском гробу у месту Виџ. Француски археолози су тај траг назвали »сарматским«. Професор Јоффроу, из музеја у месту Цхатиллион, на Сени, рекао је: можда су скитски.
Приликом проучавања те миграције из Вандеје у Цорнуалију, писац ових редака, био је зачуђен метаморфозом топонимије и имена која је налазио, на тој обали француској, откуд је становништво келтске Енглеске, очигледно дошло. Обала, преко пута британских острва, назива се у »преисторијским« списковима: вендска. На картама: »Арморица«. Реч је не само бретонска, келтска, ар-мориц; него, очигледно славофона. У такозваној Легенди Стварања Света, Вавилона, (280. пре наше ере) море је »оммороца«. Код Цхалдејаца реч је тхалаттх, а то је »тхаласса« Грка. Талас у славенским језицима.
Земља »крај мора«, поморје, међутим, тачно је она обала, у Пољској на Балтику, и у Јадрану, где се налази вендско море, заливи вендски, на античким картама. У ратовима Карла Великог, против Њилтза, и Сорба, те земље у Пољској још увек називају обалом »Поморана«. Међутим, у такозваној »Књизи Инвазија« Ирске, - према поменутом професору из Дублина, чувеном археологу, који се зове МацАлистер, - ти досељеници, из Вандеје, називају се »Фоморианс«. Реч нема тумачења. Ирски археолог, МацЦуллогх, иде тако далеко, да каже, да је то име значило »демоне морске« и да је фантазија (фанцифулл). Према нашем мишљењу, све су то етапе вендског померања са Истока према Западу.
Вендска имена места и племена, трибална, први пут се јављају далеко на Северу. Финци називају Русе: Венаyа. Краљеви шведски крунишу се за »краља Венда«. У такозваној Саги Оркнејских острва (год. 995) још увек кажу, за сина Олафа Трyгвиа, да је дошао: из земље Венда.
Вендска племена, Њилтза, - Велтае, - налазе се испрва, на обали Балтика, код Тацита. Њилтзе, затим, налазимо на Елби. Затим их има у Француској. Најзад у Енглеској, где једна античка покрајина носи њихово име: Њилтсхире. Такозвани »Вендски залив« налазимо, прво, код Данзига. Гданска. Затим код језера Цонстанце. Такозване Вендске планине, прво, дуж Црног мора. Затим је то, име, на картама за Карпате. А затим за Алпе, провинције Норицум. Данашња Аустрија. Племе под именом Ванира, налазимо, прво, у Данској, у Јитланду. Доцније се виде на картама у Ирској. Према нашем мишљењу то нису измишљотине антиквара, него миграције.
Поменути археолог, госпођа Хокс, каже и сама да су Илири прешли на британска острва, због познатог нагона, глади за земљиштем, које је типично у илирским племенима. То је тачно. Узрок је, свакако, многобројност тих народа. Већ је Јорданес забележио, да су Венди били, многобројан народ: »натио популоса«.
У сваком случају, померање на Запад, тих вендских трагова, сасвим је очевидно на античким картама. Венделицие, Велтидене, Аугуста Винделицоруми це налазе, неко време, на картама Немачке, затим Швајцарске, најзад Белгије. Слабо је вероватно да то могу бити архаизације писара. Занимљиво је кретање народа које античке карте имају под именом: Боии. Прво их налазимо тамо где су данас Лужички Срби, затим у Чешкој, и дуж Дунава, затим и на Рајни, најзад, у оном делу Француске, које се звало Паyс де Бусх. Са њима су и Медули, који су, сасвим сигурно, Венди.
Слично померање вендско показује и померање имена места античке Рхаеције. Прво су у данашњој Аустрији, затим у ладинским Алпима, затим у Галији. Гргур Турски пише, за варош Резе, још, да је: Ратиатум, »вицус Ратиенсис«.
Поменути, први, историчар, Енглеза, Бид (Веде) каже: »У Германији је било више народа, између којих су Англи и Саксонци дошли у Британију... а међу там народима помиње и Ругије и Боруцтане и Хунне... Ма колико то био галиматиас Бидових номенцлатура, којима се у његово доба не треба чудити, види се да је за њега миграција са Балтика и из Германије, на британска острва, сасвим разумљива појава. Велики норвешки филолог, професор Сомерфелд, који је, за време рата као и писац ових редова, радио у Лондону у извесној комисији, каже: место Англо-Саксонаца на Балтику заузели су Славени.
По нашем мишљењу сличних премештаја било је и пре тога. За нашег читаоца биће занимљиво, да види, на пример номенцлатуру келтских и вендских племена, која се налазе на римским картама у Енглеској и Шкотској, Ирској и у Велсу. Бодуни, Добуни, Думнони, Цорновии, Царни, Царнути, Морини, Бористхени, Цотти, Цоритани, Лугаи, Ладени, Миатхи, Рхутени, Моравии. Сва та племена налазе се и у вендској и славенској преисторији, а слабо је вероватно, да су плод »антикварних студија« и реконструкција прошлости разних сцриба.
Откуд је могуће да су ти антиквари и писари бирали баш вендска имена, у римско доба?
За племе, под именом Миатхи, Дио каже: да се при одбрани и повлачењу склања у баруштине до грла, и проведе, скривено, тако, по неколико дана без хране.
Венди су за немачку археологију, - очигледно из политичких разлога, - били дуго не-Славени. За руску археологију прото-Славени. За енглеске археологе (на пример за чувеног професора Миннс) Венди су »без сумње Славени«. Проф. Мавер, познати филолог, пристаје да их уброји у прото-Славене.
У сваком случају, за нашег читаоца, и наше археологе, биће занимљиво да виде миграције и имена поменутих античких племена у Енглеску, или бар према Западу. Херодот, на пример, налази Бодуне, на Дону, а Птоломеј поменуте Рхутене, прво у такозваним вендским брдима иза Црног Мора, а затим у Карпатима и најзад у Цаесаровој Галији, на Пиринејима. Тешко је сматрати топонимију Цаесара за измишљотину. Царни су оставили трага у топонимији Аустрије, у Царинтхији, у Царантануму, у вендској Царниоли, која је данас Словенија, а на британским острвима тај траг се налази у Цорнуалији, данашњем Корнвалу. Најстарији руски хроничар, Нестор, спомиње их, као Хорутане, прво у Карпатима, затим на Балкану.
За Бористхене, каже Тацит: Агрицола (његов таст) поведе своју армију у земљу Бореста. На граници Шкотске. Руски историчар, професор Вернадскy, помиње их на Дњепру. На Балкану их налазимо као племе: Брсјаци. Траг Цоритана остао је у Словенији, дуж Коритника, а траг Миатха у Албанији. Тешко је дакле примити гледиште да су антички и средњовековни сцриби, измишљали, и варали, антикизари, плагирали, увек и све. И то баш из славенске и вендске преисторије. Зашто би изабрали баш она племена, која су, у Птоломеју, под именом Паукинои, па их преселили са ушћа Дунава у Шкотску? Могли су оставити Цотте и Ладене, на пример, у Алпима, а узети нешто ближе. А не имена чак из Скитије.
Није међутим ни мало искључено то померање становништва Европе. Професор Пиггот налази директне везе између Енглеске Бронзаног доба и Микене у Грчкој. Зна се да су становници Оркнејских острва, при зидању цркве Кирквала, пловили лађом до Цонстантинопоља и натраг. Људи из провинције Монмоутсхире, и у историјско доба Енглеске, називају се: Вентландерс, Вендланђани. Велс, Венедотиа. Једна велшка провинција се назива Перњеддњлад, што је славофона конструкција. Црногорске владике наш човек замишља као архиепископе од најстаријих времена. Владар се, међутим, на пример на велшком, назива: гњледиг - келтском речју за владара.
Нико не сумња да је траг, који су у Епиру оставили Боии, истина. Сви се слажу у томе да су Келти досељеници у Галији. Откуда? Ми ћемо нашем читаоцу показати читав низ сyнонима славенских у језику велшком, ирском, бретонском, а нарочито галском, шкотском. Да ли су то случајности?
Венди су - били Славени, Протословени, или сродни Славенима, - дуж целог овог померања на картама Европе, у археологији, поред, Славена. Један од последњих, енглеских, издавача Тацита (Н. Маттинглy) заступа, изричито, мишљење, да су Венди на ушћу Вистуле преци Славена.
Према нашем мишљењу ти трагови Венда у Енглеској и Шкотској занимаће свакако - треба да занимају. - нашег археолога.
Catena Mundi, tom I