БОШКО ОБРАДОВИЋ - СВЕТОСАВЉЕ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

На шпенглеровској традицији очекивања да "хришћанству Достојевског припада наредни миленијум" израстао је један велики религиозни препород унутар српског народа у међуратној Краљевини Југославији. Ову појаву прва је регистровала Исидора Секулић још 1924. године: "Обнавља се љубав за највеће наше народне вредности, и у тим вредностима нарочито за религиозно-моралне моменте нашег националног карактера, за оно свето и честито и Богу приступачно што нас је одржало и увек добро водило, што је и свецима и ратницима нашим красило душе."
Под вођством Епископа Жичког Николаја Велимировића развија се Православна народна хришћанска заједница или Богомољачки покрет, који пред Други светски рат достиже масовне размере (преко 200.000 регистрованих чланова). У многим сферама друштва, од политике до уметности, општа духовна криза тражи одговор. У својим разговорима са писцима на прелазу из треће у четврту деценију 20. века, Бранимир Ћосић свима поставља исто питање: "Да ли би у том препороду нашег духовног и књижевног живота православље могло да одигра велику улогу?" . Владимир Вујић сматра да је прошло "време презирања духовног и просвећене критике религиозних доживљаја" и позивајући се на "нашег најплеменитијег мислиоца Божу Кнежевића" истиче да је "свака култура једна песма испевана Богу" .
Овај религиозни препород приметан је и по великом броју црквених часописа који се укључују у решавања актуелних друштвених питања ("Богословље", "Светосавље", "Хришћанска мисао", "Хришћански живот", "Пут", "Хришћанско дело"...). Из редова црквене интелектуалне елите изнедрила се идеја светосавља: обнове "светосавствености", "повратка Сави светитељу" (Владимир Вујић). Група богослова окупљена око студентског часописа "Светосавље" покренула је читаву једну духовну мисију на основама светосавља. У делима Димитрија Најдановића, Милутина Деврње, Ђока Слијепчевића, Јустина Поповића, а нарочито Владике Николаја, ова идеја разрађивања је и примењивана у више друштвених области. (Поводом књиге архимандрита Јустина "Светосавље као философија живота" која представља круну ове међуратне мисли, владика Николај се, у изгнанству у Америци 1953. године, осврнуо на генезу овог феномена: "Овај термин "Светосавље" потекао је у наше време од млађих професора и студената београдског Богословског факултета, и већ је ушао у општу употребу код Срба. Но у овој Јустиновој књизи Светосавље се први пут представља у системи као једна потпуна и заокругљена философија живота" .) И сви главни представници "новог национализма" посветили су по неколико својих текстова светосавским темама (Милош Црњански, Светислав Стефановић, Владимир Вујић...). И Станислав Винавер, велики српски писац и књижевни критичар међуратне епохе, на свој начин укључује се у ову обнову загледаности у личност и дело Светог Саве, осврћући се на значај његовог књижевног рада: "Свети Сава основао је књижевност српску једним јединим житијем свога оца. Из тога житија и данас излива се миро на цео српски књижевни израз. Оно је и данас благи и неугасли светионик наше реченице."
У времену "одушевљеног налета европскога неонационализма" (М. Деврња) формирао се, дакле, и нови српски национализам који је у идеји светосавља нашао своју најдубљу садржину. Ово окретање српском национализму значило је смену културолошких алтернатива насталу услед слома идеје југословенства. У личности Владимира Вујића оцртан је лук овог културолошког кретања од "словенске мисли" преко јужнословенизма до неонационализма светосавског садржаја. И часопис "Идеје" Милоша Црњанског, покренут 1934. године, најбоље сведочи ову културолошку недоумицу негујући у свом двогодишњем излажењу све поменуте алтернативе: југословенство, балканску мисао, светосавље, и доносећи у уводницима главног уредника Милоша Црњанског дефинитиван раскид са југословенском идејом и преоријентисање на "посматрање ствари са чисто српског гледишта". Тиме се "начело културне самобитности" вратило у оквире српске културе.
На страницама "Идеја" пише се о Светом Сави као о централној личности српског културног и националног наслеђа. Црњански пише два текста о Светом Сави, као и Д. Костић, а "Идеје" доносе и чланак Станоја Станојевића, као и приказ Црњанског нове Станојевићеве књиге о Светом Сави. Посебну инспирацију за овакав ангажман Црњански је засигурно нашао у одлуци Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве да 1935. годину прогласи "светосавском годином". Међутим, уредништво "Идеја", судећи по једном напису из броја 19 из исте године, остаје незадовољно спровођењем ове прославе: "Зашто се није одржало оно што је оглашено: да ће ова година бити посвећена светосављу? Зар се не уме тај програм, ни да оствари, ни да испуни, ни да одбрани?".
Са овим истицањем светосавља у први културолошки план, "Идеје" се уграђују у ону велику историјску линију коју су 1932. програмски започели богослови сабрани око "Светосавља", органа студената Православног богословског факултета у Београду, у чему се још једном потврђује, са једне стране, значај омладинске мисли између два рата и, с друге стране, духовни континуитет националне мисли овог међуратног периода.
Потврда овој вези између "Идеја" и богословске интелигенције налази се и у спремности уредништва овог часописа да међу своје сараднике укључи три највећа имена млађе генерације српске црквене елите: јеромонаха проф. др Јустина Поповића, проф. др Димитрија Најдановића и богослова Бранка (а ускоро монаха Јована) Рапајића. Друга потврда је рекламни приказ првог броја новопокренуте "Хришћанске мисли" о којој "Идеје" имају афирмативан став. Најзад, оправдање овог споја црквене и световне интелигенције на православним основама, налази се у тексту Црњанског "Луначарски и икона" из исте године, где он истиче следећу мисао: "Православље, просто на основу факата, не сматрамо, уопште, изгубљеном духовном и политичком снагом". Ово мишљење потврђује и Владимир Вујић у интервјуу за "Идеје": "Могу додати само толико: да православље нема спољашњег центра камо би га одвлачиле средбежне силе, да је било и остало национално, да носи у себи битно одлике хришћанства и да то хришћанство, кроз себе, може да брани. Није неспојиво са идејом националне државе - када је хришћанска. Али је неспојиво са идејом неизразите, интернационалистичке, заједнице која је организам без кичме." Са текстовима баш тих аутора отвара се и она најдоминантнија - полемичка област овог часописа која је дубоко обележила почетак фронтовских сукоба "књижевне деснице" и "левице".
Одломак из књиге "Милош Црњански и нови национализам", за коју је Бошко Обрадовић добио награду "Милош Црњански" за најбољу књигу есеја на српском језику у периоду 2003-2005. година.
Родољубље, а не фашизам Милоша Црњанског
У левичарским круговима од времена између два светска рата па до наших дана, највећи српски књижевник 20. века, Милош Црњански, је често идеолошки етикетиран као присталица "фашизма", "хитлеризма" и томе сличног. Ево шта на ту тему каже сам Црњански у поговору првог броја "Идеја" 1934. године: "Узнемиреност духова која влада Европом образлагана је општом економском кризом. Заборавило се да се обрати пажња на људске душе, на психу, на свет идеја. Међутим, управо због немоћи рационализма наступио је тренутак неког мистичног очекивања. Уместо полумера, ситног рада и крпарења јавиле су се велике, колективне политичке вере: театрални фашизам, мистични хитлеризам и Совјети - као изрази потребе за широким идејним замахом и немилосрдном, извршном силом. Али ће, пре или после, постати смешан и политички мртав сваки, ко на наше проблеме гледа кроз немачке, талијанске или руске наочари. Национализам у нас, према томе, треба да је далеко од тога да мајмунише иностране покрете. Идеје које свуда око нас освајају ни ми не можемо избећи, али је код нас национални талас, још једном, не само логички завршетак досадашњих напора да се одржи јединство и држава, него и потреба и једина нада. Наш проблем није ни сељаштво ни радништво: ми у школованим главама видимо идејне збрке. Метеж морала и идеја у нас, према томе, у градовима је, пуним туђинског елемента. Ту је потреба рашчишћавања идеја и повлачења видних, политичких линија.
Наша национална идеја, јединства, стапања, ослобођења од туђинског, потврђена је хекатомбама. Најбољи међу нама, већ давно, прегарали су за ту идеју. Од визије нове државе и нације не може се одустати више. Једна дубока неморалност била би у забораву национализма. И боље би било да нас не буде, него да се брише, деформише и разлије, оно што, битно, чини оштре црте чистог лика нашег народа.
Према томе, на дневном реду треба да буде: примена националних идеја."

Православље
VIDOVDAN.ORG