Милан Ракић
(1876 - 1937)

Јасика
Над крововима небо сиво,
А измаглица влажна лута
И ко прозрачно меко ткиво
Покрива правце мога пута.

На оморици људи, звери,
И биље, све се мртво чини.
- Јасика једна тек трепери.
Јасика танка у висини.

Трепери само, о јасико!
Тај тамни нагон што те креће
разумео још није нико,
Разумети га нико неће.

Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе.

Победник вечни, увек чио,
Изван доброга и ван злога,
данас ко јуче што је био
Јачи од смрти и од бога.

Трепери само, о јасико!
Гледам те с чежњом и са тугом
На болове сам давно свико,
Са јадом живим као са другом.

И кад живот мислим цео,
Који је био што је сада,
На моју душу ко црн вео
Огромна, тешка сенка пада.

Но ко паука што за мрежу
Везују танки конци они,
Дрхтаји твоји мене вежу
За вечни живот од искони.

И у дну тужне душе моје,
Ко наговештај нове вере,
Весело као лишће твоје,
Нагони тамни затрепере...

У квргама
У кврге су ме бацили, о срама.
да, то је било у прастаро време.
Јесам ли био крив? и зашто? - Тама
Zути, и редом сва створења неме.
У кврге су ме бацили, о срама!

Неко их стеже, а не видим ко је,
Ал чујем како шкрипе кврге гнусне,
Под силном стегом прште кости моје,
И крв из рана на махове пљусне.
Неко их стеже, а не видим ко је.

Јаук и писка свуда око мене.
У редовима црним кврге стоје,
У њима поште деца, људи, жене.
Неко их мучи, а не знају ко је.
Јаук и писка свода око мене.

Стежи, о стежи, невидљива сило!
И немилосно кости моје мрви,
Док најзад моје не престане било,
И не исцури кап последња крви!
Стежи, о стежи, невидљива сило!

О, како ти се слатко смејем сада,
Жртва се руга џелату што коље.
Зар то врхунац мучења и јада?
Зар ништа ниси измислила боље?
О, како ти се слатко смејем сада!

Удри, и мучи, и притежи јаче,
Ал знај да неће прећи моје усне
Ниједна речца што моли ил плаче,
Ни бапске клетве, ни слабости гнусне!
Удри, и мучи, и притежи јаче, -

Ал докле редом деца, људи, жене,
Плачу и пиште, бедни, покрај мене,
И ропски клече пред скривеним створем,
Врх писке, клетве, и вапаја њини'
Летеће мирно дух мој у висини,
Ко морска ласта над широким морем.

Велимир Рајић
(1879 - 1915)

Басна о животу
У једном куту небеснога шара
Још од постања стоји Разбој вити,
Ту Господ седи вечно. Живот ствара.
И чунак стално пролета кроз нити

Од Зла и Добра, од меда и жучи...
И анђели Му носе танку пређу
Од славе, јада, памука и тучи,
Јаковну, слабу, јаснију и блеђу,

Са једне хрпе, големе ко гора.
У основицу, честу или ретку,
По неку жицу сваког свога створа
Уткива Господ ткуву у почетку.

У сваком ткиву има шара битна.
Две нигди нису једнаке нит' исте;
У неком једна, нејасна и ситна,
У неком - пуно, све крупне и чисте...

Кад Господ хтеде живот мој да отка,
Преосташе Му неколика пасма.
И поче ткати. Основа и потка
За ново ткање беху ретке сасма.

И жице ретке, сваког часа беже. -
'Хеј! мало пређе!' - анђелима рече.
Принесоше му паукове мреже
И модри сутон у јесење вече.

Бог, задовољан, стаде живле ткати.
И танко ткиво све то више расте. -
'И овде ваља неку шару дати.' -
Донесоше му тужну писку ласте.

И утка Господ у сутон и мреже
Од ластавице лаке љуте јаде.
И када ткиво, по свршетку, леже,
Он среза живот и мени га даде...

У телу моме живи страшни паук
Што сише мозак, срж и крвцу свежу;
У души - сутон, и у њему јаук: -
То писти ласта, сутана у мрежу...

Завет
Када умрем - смрт ће скоро доћи,
Још трен који па ће закуцати
И на мога живота тамницу,
Те расточит железне окове
Што ми душу од постанка стежу,
И спасти је ропства вечитога, -
Немојте ми руке прекрштати,
Јер ми живом беху савезане.

Немојте ме у цркву носити,
Јер кад год сам у Бога молио
Да ме спасе невоље очајне,
Он се свагда молби оглушио.
Већ ме право гробљу понесите,
Копајте ми раку предубоку,
Да ме мртва не огреје сунце,
Јер мој живот студена је зима, -
Нек ми буде од земљице топло.

Чело главе крст ми не стављајте,
Јер сам био распет за живота,
Већ навал'те гомилу камења,
Нек се диже до неба високо.
Па кад дође час Страшнога Суда,
И кад мртви почну устајати,
Нека тада све гробље оживи;
камен нек ми притисне гробницу -
Само да се ја дићи не могу.

Не сејте ми изнад гроба цвеће,
Румен-ружу, мирисни босиљак,
Већ по гробу пелен засадите,
Горки пелен и оштру остругу:
Кад је цео живот пелен био,
Нашто ће ми после смрти ружа?

Не сејте ми изнад гроба цвеће,
Румен-ружу, мирисни босиљак;
Јер кад гране прво премалеће,
Из руже ће поникнут оструга,
Из босиљка пелен процватити:
Пелен ће вам горке сузе мамит,
А оструга срце раздирати,
Што ми нисте завет испунили!

Сима Пандуровић
(1883 - 1960)

Везе
Све на свету, друже, оставља свој траг
Невидљив и нежан, расут као прах,
А осетан ипак, тужан или драг,
Ко мирис старине, као цвећа дах.

Душе свију ствари живе, драги мој,
Лутају и живе... и ко им зна пут!
И јаве се каткад живима кроз слој
Ваздуха, ко мирис пријатан или љут.

Шта таквих мириса снесе вихор луд,
Ил јесењи студен ветар, или тек
Пролећа уздах раздражљив и мек,
И свих дана чудна и немирна ћуд!

Живот прошлих ствари, прошлих ружа век,
Давних снова радост, старих јада дах
Ветрови ми драги носе као лек
С мирисима тела што постају прах.

Ветрови су добре везе, драги друже,
Са светом што више не постоји сад;
А мириси душе што око нас круже
За тренутну радост, за наш стални јад.

Светковина
Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок, - нама, драга, зана;
И светковасмо оцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рана што крваве их вређао је свет:
Љубави наше плав и нежан цвет.

И опет сила згрнуло се сета
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета,
Срећно, и хвале онај живот крт
Што остависмо. Далеко од њих
Сад смо, а они жале мир наш тих.

Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. - У цвећу смо ишли,
Славећи страсно осећања та,
Због којих лепо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад,
А свет о њему добро и не слути;

Сумња у љубав - најтежи нам јад -
Мино и часе блажене не мути.
Из прошлих дана љубав и знак њен
- Спојеност срца - остала нам још
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош

У коме знанци, родбина остају,
Невиност нашег не познаје света;
Животно вино, срж недостају
Њима, а глава њихова им смета.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук.

Јер ми смо давно, верна драга, - је ли? -
Искидали конце што нас вежу
За простор, време, тонове и боје,
- Ланце живота што звече и стежу;
Јер ми смо можда, сами тако хтели
Рад љубави нам и рад среће своје.

И гледају нас зато што идемо
У кошуљама белим парком овим,
Где болнички се мирис шири јак;
Не знају дражиса животом новим,
Љубави наше неумрле знак.
... Гле! очима им трепти роса немо...

Владислав Петковић Дис
(1880 - 1917)

Тамница
То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом, што несвесно сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја.

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу ко ах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал бегају звезде; остављају боје
Места и даљине визију јаве:
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал' бегају звезде, остављају боје.

При бежању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бежању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим.
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи,
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
Ко једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.

И очију, што их види моја снага,
Очију, што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију, што их види моја снага.

Јутарња идила
Михаилу Петковићу, моме брату

Имао сам и ја веселих часова,
Није мени увек било као сада;
Имао сам и ја сате без болова,
Осмејака ведрих и радости, мада

То је давно било... На груди сам руке
Прекрстио своје. Гледам како тама,
Нечујно и тихо, не правећи звуке,
По зиду се пење у чудним сликама:

Ко љубавна чежња, као туга знана
Преко мртве драге, преко гроба ледног;
И насупрот тами из ранијих дана,
Јавља ми се слика срећног јутра једног.

Устао сам рано, преко обичаја;
Отворио прозор. Изгледаше као
У природи да је било окршаја
Неког грозног, страшног. Ваздух мокар пао.

Неба нигде нема. Можда је пропало.
Елементи страсти негде се још боре.
Можда је и сунце ропства нам допало.
Знам, тог јутра земљи није било зоре.

Облаци се сиви уплашено нагли
Испред мога ока, и као да моле
За помоћ, спасење њима, киши, магли,
Од нечије руке што их тера доле.

Нагло одох к њима. Тамо видех како
Залазе сва бића, и пропаст их носи;
Видех да се гаси и светлост и пако,
Неку мутну утвар да маше и коси.

У тренутку једном не знам шта се деси...
Када се пробудих, удараху звона,
Уз очајни ропац умираху греси,
Купљени животом: то мре васиона,

Земља, њено време. Умираху боје,
С њима душе људи и гробови њини;
Сазреваху звезде, ал да их опоје
Не остаде нико, ни ноћ у црнини.

И неста планета и животу трага;
Изумире и смрт. Више нема људи;
Са мене се поче да откида снага,
Сви удови, редом, и поглед што блуди.

Мину све што беше, хтеде бити икад.
Тама се увуче у идеју снова:
Раскошније смрти нисам гледао никад.
Имао сам и ја веселих часова.

Утопљене душе
Још једном само о да ми је дићи
Испод живота свет умрлих нада;
Још једном само о да ми је ићи
простором снова под видиком јада.

Потајна слабост и жудња ка срећи,
Скривене мисли у боји љубави,
Њен поглед некад све што знаде рећи,
Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,
Лик душе трајно где се од нас крије,
Где свести нема већ идеје саме,
Откуд бол слеће, да осећај свије.

У мени о њој, о лепоти, цвећу,
И о младости - о још једном само,
Да ми је да се моје мисли крећу,
Да ми је да сам још једанпут тамо.

Да ми је да сам у пределима оним,
Где су ми младост, сан и успомене,
Код негда својих да је да се склоним
С лепотом њеном што ко мирис вене.

Ил да је гробља, сенки, ветра, звука
И игре мртвих, аветиња коло,
Да је болова, сећања, јаука -
Знамења, да сам некад и ја воло.

Ал није. Ја знам сви ти дани стари,
И жеље, њена туга и лепота,
И нежне везе осмеха и чари
Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу
Сва њена љубав и моја страдања:
Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.

Губе се редом, труну под животом
Алеје бола и поднебља плава,
И моја лира са њеном лепотом,
Тугом и срећом... Да је да се спава.

И само каткад, ал то ретко бива,
Њу када видим посред ових зала,
Прилази мени нека магла сива,
наговест бледа далеких обала.

Гледећи дуго тај маглени вео,
Камо се дани моји разасуше,
Шири се покров велик, простран, бео,
Под којим леже утопљене душе.

Можда спава
Заборавио сам јутрос песму једну ја,
песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец а се креће у умрлу ноћ,
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очин неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа
Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изнад сваког зла.
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

Нирвана
Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени,
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће - к мени дохођаше.

Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, ко кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Вељко Петровић
(1884 - 1967)

Видовити
Не могоше га у платно ни повит
а неутешног сумора сен сива
неотворене очи му целива:
- Он зајеца, и постаде видовит.

И сад преко свих вода, стена, гора,
кроз завесе бедеме и мандала,
он види сваку сузу кад је пала,
јасно, ко ноћу капљу метеора.

Он види сузе и неисплакане,
из сувог ока што на душу кану,
где скамењене прокрваве рану,
и стално бриде, ко оловно тане;

и срца сва, што сама себе једу,
ко задњи живи после општег слома,
која у себи носе огањ грома,
а ту, без искре, мрзну се у леду;

сва, што се грче у глухоме миру,
кроз рите, оклоп, и кроз злато тока,
кроз звекет лажни осмехових шљока,
он види бистро, ко шљунак у виру.

И ноћ кад седа као мукла сова
с крилима меким поврх куле бодре,
он види мору где у ложе продре,
и бесаницу, и лептире снова.

И види како један облак расте:
- уздаси, чежње изнад црног града,
а јато мисли, илузија, нада,
свуд мртво пада ко по снегу ласте.

... И свуда сузе капају без мере,
ко вечна јесен о прозор му туку,
и свуда, куд он пружи своју руку,
крваво воће, болна срца бере.

Понор
Ко дупља џина што погибе анит,
јер хтеде дрско свод да роби звездан,
и чије кости већ срасле у гранит -
у гротлу зија понор, црн и бездан.

Од њега пастир своја стада чува,
и бурних ноћи, кад се ломи грађа,
млађима прича: - витлац то је Стува,
ноћас у муци мајка мртво рађа.

Кад оштра стена у облаке задре,
и бљуну блатни бујичини беси,
сва вода с брда тад у њега надре,
а он је гута - и спасава веси.

Но блисне л коло духовско у срми,
у њему рикне потмуло аждаха:
ваздух занеми, посукне од страха,
претрне лишће - и туча загрми.

Ни маховина његов руб не краси,
ни рањена се дивљач ту не скрива;
налети л свитац над њим, он се гаси,
а погледа л га ко, о смрти снива.

Пустолов само што рукама голим
орлиће хвата сме да се надвири,
но јави л му се са узвиком холим,
хулећи мемла из дубине пири.

Ко ружу спусти у милосној ћуди,
црна, ко суза о поноћи, плине;
весели смех се у његовој студи
мрзне, и као јецај доле гине.

А хити л камен ко у понор црни,
он прво јекне ко грудва по лесу,
па ко лавина глас расте и грми:
брда се руше, светови се тресу!...

Душан Срезојевић
(1886 - 1916)

Последњи самртник
Добра, вољена, хранитељко људи,
О, мајко Земљо! Када се погасе
Ватре живота широм твојих груди;
Кад тамни ужас укочи таласе;

Кад свену неизмерне љубичице
Плавих и дивних твојих праскозорја;
Кад потамни за навек твоје лице,
Ко сенка шума изумрлог борја;

Када већ давно, као плаве нити,
Уздахе срца прах вечности поспе:
Вај! ко ће твоје очи заклопити,
Ко ће за тобом дуг суза да проспе?

Напуштена, узвишена Ниоба,
Са гробовима милијарди чеда
Својих, у крилу драгом, гроб до гроба,
Сама, а очајна, издисаћеш сада.

И докле твоје материнске груди
Пали, ко отров, бол један бескрајан;
Док црна неман, неумолно, буди
Ледени ужас, свуд са грозом вајан,

Твој свети уздах мирисаће ти'о
На миришљаве праисконске влаге, -
Сетне и сузне, и сан неки мио
Који тишташе груди твоје драге.

Безимена песма
Избудисмо се из дубина таме.
Гласови мутни из незнаног кута
Пиште, зовући некуда, и маме.
Шум њихов вечно нашим трагом лута.

Тучни сводови погледају тамно,
Вечито нешто чекајући. Блуди
Слуктање једно силно, непојамно.
И све за Нешто свој подстицај нуди.

Груди се наше надимају. Гризу
Нам тамна чела пијавице бора.
Своје духове осјећамо близу
Вечитих, никад нетакнутих гора.

Мирни смо као кипови и бледи.
У дубинама где Велико руди,
Све људско у нас мрзне се и леди.
Са дахом богова нисмо више људи.

Покрет богова васиона слути.
Али он још не долази. Пун таме,
Наш поглед дубок вечне сфере мути,
Пред собом свуда цепајући скраме.

Дах нам се гаси... А тренуци миле.
(Не мари: Време нека ваља вале.)
Око духова наших који чиле,
Ореоли се узвишени пале.

Милутин Бојић
(1892 - 1917)

Земља олује
'Не додируј ме'.

Мачеви дачки, секире Јапода,
легије римске и хорде Татара,
Или витези с византијских вода,
Крвавили су ова поља стара.

И питом народ кад је пао на њих,
Збратимио је орлове и челик;
Ту, где је мржња Већих против Мањих,
Сировом душом постао је велик.

Вековима се врх лешева клало,
А земља, старог господарства сита,
Све ново жели, да, кад би пало,
И њему мачем опело очита.

Са позорја борци тонуше ко сени,
А земља им жедно мозак пила,
Крвљу су текли сви потоци њени
И дражила их Власт и дрска Сила.

И тако вечно ове исте стопе
Крв нова сити. О, земљо олује,
Мрко ти чело страшне капи шкропе
И чудне химне изнад тебе хује!

Заразно твоји миришу олтари:
Ту век врх века у стенама спава.
Ево су дошли стари господари.
Јеси ли сита крви што спасава?

Ти ћутиш. Ветар Кости развејава.

Сејачи
Ко луталице које клетве прате,
С далеког југа, са судбином Јова,
Ево нас к теби, наш ледени брате!
Охоли, мада без рода и крова,
Чекамо смели своја гробља нова.

Кроз векове смо крв нештедно лили:
Још ангорске су пољане румене
И кланци Карста што су крв нам пили:
Једренске сени, стидом обливене,
Панонске кличу ране затрвене.

И још се редом наше кости сеју
По острвима и у воде стране,
У пустињама где самуми веју,
И хладној степи. И, кад сунце стане,
С лешина наших сите беже вране.

А ватре древне, згашене и сиве,
Уздахом шиљу посланице мукле.
Мртваце тамо остависмо живе.
И ко Ахасфер, кога Господ укле,
Тражимо равни до у бескрај пукле.

И Васељена њива наша поста
За семе части - које сунцу сиже.
Господе, казне зар не беше доста?
Време је жетви, да н косидбе стиже,
Време да плоча с гробова се диже.

Ко луталице које патње прате,
С чежњивог југа, са судбином Јова,
Ево нас к теби, наш ледени брате!
Охоли, мада без рода и крова,
Спремни смо гробља да сејемо нова.

Без узвика
Ни чудног ни новог за нас нема више,
Све су земље нама и драге и сродне:
Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише,
Бесмо мирни, као усред земље родне.

Отаџбина наша са патње је знана,
Лутајући ми је носимо у себи;
Она је у крви наших вечних рана,
И, кушам те, судбо, такву је погреби!

Зато нама нису океани страни,
Ни гробови старих умрлих столећа;
Мирни смо на гозби у светској дворани
И кад небрат пије мирис нашег цвећа.

Ми, као литија, лутамо с трубама
Од кута до кута, од града до града,
Час сами, час с децом, стадом и љубама,
Носећи стегове и власти и пада.

Понављамо скалу што познасмо рано,
Скалом судбе којом други једва мили;
Зато нама данас ништа није страно,
Чини нам се, свуда већ смо једном били.

И кад разгрнемо пепелишта снова,
Стари ће се дани уз реч да помену:
Слушаћемо ватру и веселост њену,
Ко домаћин што се вратио из лова

С песмом с којом јутрос у планину крену.

Велимир Живојиновић Массука
(1886 - 1974)

Лето
Подне на подне легне
загаситим ћутањем.
Небо се слегне.

Лето полегне
у сенке светлосним лутањем.

Забруји, расте
тешкога звона брујање.
Полете ласте.

Срце са бронзом срасте
у тучне молитве хујање.

Станислав Винавер
(1891 - 1955)

Натпис
Над литицама, над кланцима
Духови круже
Њих се не тичу пролазни заноси.

Они бдију да мутноћа не напусти свет
Да се реке не расане у гломазним токовима
И да облаци не одбегну у старо издајство.

Јер страшно би било (веле)
Као некад, у почетку векова,
Да се расани и разгали -
Да се небески свод ослободи украса,
Да тице залупају прозрачним крилима
о ведрину
Да плава звонкост зажубори отровно

И језива јасност настане.

Вековима тице нас кликују
Вековима тице нас кликују
Да ум се помрачи, да душа свисне
Али богови тамно ликују
И суморно гране шуморе лисне.

У једну би заверу тице да вежу, да сплету и споје:
Сва крила, све песме, све зоре и све боје...

Од лета тичијег до лета
Од света ичијег до света
Нас двога само се боје
Не могу да нас виде и чују
Против нас завере своје
Богови груби плету и кују...

Мрзак им дух и духа сласт
И тица мудрих распевана страст.

Остави
Остави, остави, макар свиснуо,
Сумње болећиве тешке покорности,
Прени се, прени - срце стиснуо,
Трагом потонулим глухе суморности.

Долазе, долазе тамним клепетом
Извори прадревни вечне сањарија.
Свет нам је, свет нам је старе играрије
Занесен вековним глухим трепетом.

Чујеш ли, видиш ли тајних токова
Где се расклапају грдне бездани -
Сањаш ли, слутиш ли слатких сокова
Страховит лековит занос звездани.

Тренутак сунцокрета
Песмом знања јадиковка
Опчињена слути влат
Треперења од векова
И блескова обухват.

Златног огња суноврат,
Причест сунца са врхова,
Узнесење пламних снова
У пустињски жарки сат.

Врх долина, врх висина,
У језама од даљина,
Неодољив граби крет.

Свемир страсним стигнут знањем
Зачаран је обасјањем
У ватрени сунцокрет.

Јела Спиридоновић Савић
(1891 - 1974)

Фебруар
Сам у снегу.
Завејане све су шуме
и сви пути.
Све около бела прича,
која ћути

Ал кад ових снежних брда са обронка
виђах светлост,
тада хитах људ'ма доле.
Неки од њих, звуке моје хармонике,
кажу: воле.

Проведемо заједно ноћи.
Потом журим јутром даље.
Са искрајка, мој им глас још 'Збогом' шаље.

Некад, кад сам већ далеко,
тад се моја песма често њима враћа.
Неки од њих рођена су моја браћа.

Познамо се и у зимском полумраку
по некоме невидимом тајном Знаку.

Сам у снегу.
Завејане све су шуме
и сви пут.
Све около бела прича, која ћути

Аница Савић Ребац
(1893 - 1953)

Праксителу
Ноћно небо, ко сенка модрога бескрајног Маја,
као у трену бело сунце лепоте кад клону
Обли га сјај: Са истока, заносним летом непомичним,
Моћан месец се диже етиром тамним - и као
Сузе под миловањем су звезде под његовим зраком
Посред модрих бескраја
Што се светлошћу и тамом ко срма преливају,
Док под неизречном чари
Дишу и премиру нежни облаци од влажна мраморна
сјаја.

Буди се сенка модра бескрајскога Маја,
Буди се бесмртна лепота сна богова,
Месец док сија - одломак небесна мрамора,
Најлепши свет из њега што вајаш:
Богова ликове сјајне на којима дрхће
Осмејак златан, ко зрак њиног умрлог сунца.

Небом жилама невидним и нежним,
Бела крв богова струји.
На оживелој модрој и сребрној тами
Богова ликови снују као на прозрачноме небу небеса -
На оживелој тами
Сија небесни мрамор уметности, и сјај му
Божанска је маска на мрачноме лику Бескраја.

Ромео и Јулија
У топлом сјају ваше цветне зоре
Губе се ко и врхови мачева
И звезде, смртно блед им лик не снева.
Но зоре ваше док још ватре горе

Из запада крвава се разлева
Ко зора ваша ведрог плама море.
И два та плама лепши плам још творе:
Са зором вашом запад ваш се слева.

Најдивније блистање сад се расу,
И једна ружа тек небеса сва су -
А звезде две у њима сене губе:

Ваша се, ево, златна звезда спаја
Јутарња са вечерњом сред тог сјаја,
Ко врхови мачева да се љубе.

Magia naturalis solstitium
Тихо у златноме миру сужаваху се прстенови дана,
У пурпурна тоњаху мора вечерња:
Опални благи жар јесењих залазака,
Дрхтаји бледа пурпура у лишћу и у позном грожђу,
Најнежнији плам разливен по небесној пучини млечној:
Таласи и ветри и буктиње буја,
Полако је легло све у најдаљи најтиши сунчани затон
- да најзад из таме
Блесне у дну небеса обртника тајанствени лук.
Тишина неба се пење као стрмен зид.
Но негде далеко кроз крајеве стране
И равни бескрајске разлеже се сребрна јека оружја,
А штитови звуче у плесу мађијску:
То светлосни дуси што чувају живот међузвездани
Одгоне чини, и штите сунчев сан.

и све је већ засјало снова: у небесном кругу се пролеће
рађа -
Обнажена лоза се вије уз сунчани зид тишине,
Ко слутње мора преко сурих стена
Падају огромни модри одсеви, и љубичаст се пење дим,
Топлота нежна зрачи са осунчана снега;
Високо над струјама хладним
Пролетње сенке цветају азуром,
А доле на земљи
Дрвета у ињу, ко шуме белог корала, бујне,
Дигнуте из подморска дуга сумрака
И снова суморних мед ведрије струје где неба сјају
У модром миру халкионских дана.


врх странe
Tворац Града