Кад су настајале речи, настајао је и свет - човеков свет, наравно: речи без остатка обухватају свет, репрезентујући га на начин како га човек доживљава, уређује и ствара.
Увек ме је копкала чињеница да је човеков мозак током првих месеци живота, код беба, живљи и активнији у смислу бурног успостављања синапси, а број неурона, нервних ћелија далеко већи код мале деце него код одрасле човекове јединке. То ми је изгледало као супротност општем закону живе материје да непрестано расте, увећава се и буја, све до стадијума пуне полне зрелости. Стручњаци за вишу физиологију мозга кажу да је мозак беба у стању хаотичног, неутренираног, али бурног успостављања синапси: то је процес који се убрзано стабилизује и уређује, мозак детета се постепено "обликује" тако што се мождане регије специјализују у центре за одређене активности, чији се међусобни односи синхронизују и фино уштимавају (за разлику од вегетативног нервног система који примарне биолошке ритмове, као што је рад унутрашњих органа или дисање, регулише аутоматски, од рођења).
Наука је уочила најживљу мождану активност, најзначајније "преформатирање" у раду тог моћног органа, управо у оном узрасту кад се учи говор. Освајање способности говора најдубље је повезано са формулацијом можданих функција; резултат тог процеса је мисаоно биће. Нема сумње да је тај стадијум овладавања говором, усменом прерадом света, дефинитивно преформулисао човекову (пред)врсту, диктирајући појаву хомо сапинса.
Хомо сапиенс живи у свету који сам ствара: одлика човекове врсте јесте да непрестано прерађује датост, живу и неживу природу, у продукте које називамо цивилизацијом. Човеково цивилизацијско окружење настаје у процесу којим се, "о истом трошку", профилира говор и мишљење, предмети материјалне културе и друштвене установе (обичаји). Њихову међузависност и истовременост, антрополошка наука дефинисала је још пре пола века. Та прерада датости почиње фасцинацијом и концентрацијом (усредсређеношћу) на надражаје из света по себи, из света датости, да назовемо тако човеково окружење без превише онтолошких обавеза.
Фасцинација и концентрација (усредсређивање) нису човекова новотарија у биолошком свету. Еволутивни процес показује усавршавање усредсређености којом се издвајају биолошки важне тачке као што су прибављање хране и размножавање; усредсређеност селектује начине (модусе) у задовољавању потреба, дефинишући стратегију врсте, а фасцинација у томе помаже тако што фокусира детаљ. Код животиња тиме се веома изоштравају чула, рецептори за спољашње надражаје, али у једном правцу: то је, рекли бисмо, веома уска фах специјализација. Више животињске врсте показују ширу заинтересованост за свет око себе: то је последица чињенице да се чулни рецептори разгранавају, а стратегија врсте већ се дефинише у различитим комбинацијама надражаја. То значи да је усредсређеност проширила опсег, постала пропуснија за мноштво различитих надражаја. Преци човекове врсте имали су на располагању свих пет чула, биолошка стратегија зависила је од комбинације; показало се да је најуспешнија она стратегија која стално комбинује свих пет чула. Сама могућност комбиновања избила је у први план стратегије опстанка. Али то значи и да је усредсређеност стално била приморана да води рачуна о укупности надражаја, опсегом ширих и испреплетанијих; умножена рецепција унеколико ће предефинисати и сам карактер усредсређивања, премештајући акценат са селективности на комбинаторику.
Симболизација
Усредсређеност ослоњена на комбинаторику надражаја, међутим, поставља и нове услове нервном систему. Просто - више материјала за прераду добијеног преко чула, захтева и више реда у преради, захтева нова системска решења. Тражи се одговор "шта је шта" у мноштву надражаја. Тај нови ред у преради чулног материјала који даје нова упутства за сналажење - којим се разазнаје "шта је шта" - називамо симболизацијом. Према најопштијој дефиницији, симболизација је преношење осећања, појмова, и идеја помоћу уговорених знакова (симбола): једно се казује другим, посредством сличности (или различитости).
Процес симболизације, коме је пут отворен новом стратегијом концентрације на комбиновање надражаја свих пет чула, Клод Леви Строс је дефинисао као општи процес којим почиње мисаона активност, којим се активира свест. Симболизација посредује, "излучује", твори увек у основи биполарну структуру, коју је структуралистичка антрополошка школа уочила дефинишући мит, са убеђењем да је повезивање бинарних опозиција у ствари основа човековог мишљења. То би морало да значи: и језика, као и сваке творевине човековог цивилизацијског окружења које он себи "од почетка" нон-стоп продукује, рекла бих "аберантно", у упорном процесу "застрањивања", тј. у сталном отклону од природног, биолошког понашања регулисаног инстиктима. Али, то не значи да човек, продукујући цивилизацију (као једино своје окружење), разграђује биолошке обрасце, биолошке природне ритмове. Баш на против: он се тим биолошким и природним ритмовима и служи као "учвршћивачима", стабилизирајућим факторима у новинама и променама које непрестано продукује. Ако бисмо човекову "свесност", тј. процес мишљења, могли да дефинишемо (држећи се структуралистичке спознаје) као сталну напетост између две супротности, онда морамо рећи да се та напетост разрешава ослонцем на природне био-ритмове: у домену чула вида на пример, та иницијална, покретачка напетост је између светла и таме, а разрешење је у ритмичности њихове смене и опажању прелазних нијанси; у домену чула слуха напетост је између оглашавања и тишине, а разрешење у њиховој смени, са низом прелазних могућности. Уочавање ритмова тако повезује две иначе (привидно) независне појаве, а разрешење напетости је у нетом установљеном смислу произашлом из повезивања. То је и суштина симболизације, то је суштина и говора као феномена.
Претварање просторног у звучно
- Ритам и ехо ефекат -
Такве природне био-ритмове уочио је Ерик А. Хавелок ("Муза учи да пише"), дефинишући аудио-услове у којима опстаје целокупна човекова усменост. Говор је, наиме, креација човекове усмености, и као таква, она мора да обезбеди могућност преношења информације у служби хоризонталне друштвене комуникације (између чланова заједнице), али и вертикалне, корз време, с генерације на генерацију. Хавелок је утврдио да ту преносивост обезбеђују ритам и ехо ефекат, називајући их акустичким законима маморизације, а разрадио их је проучавајући Хомерову епику. Сасвим лако и логично могли бисмо, међутим, ритам и ехо ефекат уопштити и прихватити их у далеко широј дефиницији: као опште законе меморизације. Ти општи закони меморизације наиме свакако морају бити засновани пре свега на акустици зато што је човек примарно усмено биће, и на цивилизацијским почецима специфична тежина укупне човекове комуникације - почива на усмености.
Порекло ритма Хавелок је везао за хедонистичке ефекте биолошких ритмова, као што је ритмичност коју захтева сексуални чин. Ехо ефекат је "производ" ритмичности, а ради се, у суштини, о понављању, које може бити понављање исте, или само делимично измењене теме (парасинтаксичко везивање реченица), и понављање по супротности (типа: с једне стране... и с друге стране). Заправо, и ритам и ехо ефекат, осим звучног, имају и просторни контекст - тим пре и тим више, ако се сложимо да је, људски искуствено, порекло ритма у базичном човековом нагону, у сексуалном нагону и ритмичној радњи спајања у којој се тај нагон остварује. Уосталом, у биолошком обрасцу тога чина имамо готов модел биполарне структуре, који потпуно одговара антрополошким увидима о бинарној природи процеса симболизације као начину човекове прераде стварности. Да подсетимо, дефинишемо га као модел у коме се спајају и превазилазе (разрешавају) опажене супротности (два независна и различита опажаја). Са таквим сазнањем, и обред нам се, у свом основном виду и функцији, показује управо као такав модел, али у четвородимензионалној варијанти, дакле у времену и простору, где се ритамско повезивање остварује као радња (телесни покрет). Нема сумње да би то била најуопштенија (најапстрактнија) и најсведенија дефиниција ритуала (и као таква етнолозима можда неупотребљива), али за овај рад је важна јер се тако види да се она, с једне стране, подудара с увидом о примарном, усменом доживљају света који је чулно-наративни, а с друге стране отвара нов поглед на чињеницу да се говор формира у претварању просторног у звучно. Наиме, просторно и звучно, по природи ствари, имају заједнички контекст у ритмичности и ехо ефекту. Ритмичност и ехо ефекат јесу кључ за претварање просторног у звучно, то су моделатори и у формирању говора, и у структуирању друштва, заједнице (јер се њима посредује обред, ритуална форма)...
У природи је производња звука датост коју човек прима, звуке региструје слушним апаратом и разврстава као једнократне, или поновљене, просте или сложене (према моделу бинарних опозиција, распознатих, тј. разрешених у некој ритамско-мелодијској шифри, или као ехо ефекат), али их прима, опажа у процесу који почиње фасцинацијом и концентрацијом (усредсређивањем), у току чега међутим отпочиње симболизација - феномен најчвршће везан за човека, али га рудиментарно, у зачецима, уочавамо у укупном живом свету (типа: јак звук је сигнал за опасност и одбрамбену реакцију за све што има рецепторе за звук). Флексибилни облици друштвености, какве су развили преци човекове врсте - у чему појава емоција игра не малу улогу - потенцирају, фаворизују значај сигнализације, друштвеност "ради" на њеном усавршавању. Битно је да симболизација (или проста сигнализација у животињском свету) којом се заокружује сваки процес рецепције, па и рецепције звука, "пуни" значењем (смислом) звучно-слушни опажај. Симболизација пуни садржајем акустичке законе меморизације; тако се акустички ехо претворио у идејни. Звучна датост прима се као сигнална, која се даље преноси, у условима човекове друштвености (од једне до друге човекове јединке које међусобно деле иста задужења) - опонашањем. [та је друго опонашање до (такође): понаљање као ехо ефекат?! Пут ка меморизацији пробија понављање, од чега се (од понављања) ритам и ехо ефекат на особен начин и састоје.
Не шкоди да цео процес сагледамо у једноставном примеру: једење хране делује као позитивни надражај са ефектом пријатности; ефекат пријатности - самим тим што је пријатност - бива захваћен процесом фасцинације, концентрације и симболизације, током којих ће бити истиснут (и регистрован) звук мљацкања; најзад ће звук мљацкања бити подвргнут акустичким законима меморизације, будући да је подржан ефектом пријатности. Све заједно одвија се као процес пуњења садржајем (тј. смислом) акустичких закона меморизације, којим се успоставља (опонашањем и понављањем) стабилизација и преносивост добијеног звука, као "одраза" ефекта пријатности. Тако смо добили жаргонско њам-њам са значењем укусно, а и енглеско yумме - креацију која нам, међутим, сугерише да су и јести и јело, својом "тесначном мекоћом" почетних гласова, непосредно повезани са ефектом пријатности при конзумирању хране.
Да би се подржале фасцинација и концентрација као перманентне активности стално храњене из свих пет чула, морале су се намножити сиве мождане ћелије, а симболизација је у ствари саставни део процеса специјализације (и повезивање специјализованих) можданих регија, што је такође и "одраз" човекове друштвености. Способност мишљења је начин на који се моделира човеков мозак током овладавања говором, посредством процеса симболизације. Тако се биолошко претвара у културно, у артефакт. У нашем сасвим простом примеру производња звука претворила се у симболичну форму, у реч.
Бинарне лингвистичке структуре
О акустичким законима меморизације и обрасцу ритмичности можемо говорити, дакако, и са становишта лингвистике. Наиме, кад је реч о звуку који производи човеков говорни апарат, оно што је певљиво, што има дужину (трајање), то је самогласник. Ритмична фраза формира се, дакле, тако што се певљиви, трајни тон самогласника мора испресецати извесним препрекама. Те препреке произведене говорним апаратом човека јесу сугласници. Значи: уједначен, трајни (певљиви) тон самогласника, прекида се сугласничком препреком, и то је ритмичка фраза. И заиста, у најстаријем језичком слоју лингвисти су утврдили карактеристичне редупликације (као што су МА-МА, ТА-ТА, БА-БА, и сл.). Истовремено, таква ритмичка фраза, прекидање самогласничког тона сугласником, сама собом чини бинарну опозицију (коју је, бинарну опозицију, још структурализам дефинисао као основну структуру свести). Ритмичка фраза, која се у ствари састоји од бинарних опозиција - што је, по дефиницији, директни резултат активирања човекове свести - собом представља и акустички закон меморизације. Реч је, дакле, о самоградивом и самоносивом систему, који - с једне стране - обезбеђује стабилност и преносивост, а с друге стране - претварање акустичког еха у идејни, тј. пуњење ритмичке фразе смислом. Смислом који има чулно-емотивно порекло, а стабилизује се у сталном процесу акустичке симболизације...
Можемо уочити такође да је човеково препознавање говорних ритмичких фраза, касније омогућило изум слоговног писма - као што је, много касније, створило и основу укупне електронске комуникације, која у суштини такође почива на систему бинарсних опозиција. То је, дакако, и база рачунарских система, са којима почиње упоран рад на стварању вештачке интелигенције. Међутим, ако она - вештачка интелигенција - треба да буде "исте природе" као човекова, онда ће јој, за коначан пробој, недостајати искуство друштвености. И то друштвености која укључује и аспект агона. Агонски спект човекове прераде света даје обредне радње као продукте процеса симболизације...
Према Касиреровом мишљењу ("Језик и мит") најстарији ступањ свести изражава извесну сталну форму предикације - првобитне митско-религиозне предикације; то је израз духовне кризе, или напетости, путем које се стално врши раздвајање светог од световног, оног што је у религиозном смислу обележено и истакнуто од оног што је у религиозном смислу индиферентно. Али, тај првобитни митско-религиозни слој (ступањ свести) има "анонимни" карактер јер онострано још није супстанционално издиференцирано: та се "анонимност" препознаје и у језику (или најпре у језику), у језичким одликама.
Задатак који лингвистичка наука себи поставља да утврди да ли су ознаке ствари претходиле ознакама догађаја и деловања или обрнуто - да ли језичка мисао прво схвата ствари или процесе, и да ли је, према томе, изградила прво номиналне или глаголске "корене", Ернст Касирер, на пример, сматра неодрживим јер се разликовање које је овде претпостављено, не налази у темељима језика као дата чињеница, већ да сам језик води ка том рашчлањавању, језик га у својој области и остварује (сасвим у складу са још актуелном генеративном теоријом језика Ноама ^омског на пример). Касирер каже да су језички прапојмови негде између номиналне и глаголске сфере, у специфичном стању индиферентности. Тој "анонимности" у сфери говора, одговарала би анимистичка веровања, првобитни "пантеизам" у религијској сфери и обредни синкретизам.
Еуриномина деца
Ако пођемо са Касирером уназад - до праоблика метафоричног говора (а говор је упорна прерада света по себи у човеков свет, претварање неозначеног у означено, претакање из ништа - или свашта - у нешто), можемо покушати да стигнемо до "радикалне метафоре" (Касиреров израз), која је услов језичких, као и митских, формирања појмова. Такав један услов за формирање појмова, Касирерова радикална праметафора, јесте - да се позабавимо тим примером - и лудус. Додуше, у вокабулару латинског језика (из кога је преузета за потребе савремених антрополошких истраживања) та реч већ више није имала првобитни творачки набој, била је већ добрано искорачила у профаност (у латинском лудус има значење: лакрдија, али и јавна забава на шаљив начин). Да је првобитни метафорички потенцијал ове речи јачи од оног што затичмо у њеном потоњем профаном животу, сведоче нам језички трагови у индоевропском говорном ареалу. У српском језику, на пример (и то ћемо лако препознати), сродан јој је глагол лудирати се, па придев луд, и именице лудост и лудак. У значењима тих речи може се назрети да им је развојни пут донекле био сличан као у латинском (отприлике садржан у значењској нијанси "лудирати се"), а онда су "кренуле" у различитим правцима: у латинском се значење игре временом развило у правцу лакрдијашког наступа, а у српском навдене речи настале од тог корена чувају, унеколико, траг "јуродивости" из првобитног потенцијала...
На већи отпор може наићи тврдња да из истог индоевропског корена у словенским језицима имамо и збирну именицу људи. Она нема облик једнине, већ се за појединачне припаднике људске врсте користи реч човек (од сасвим другог корена) - та именица, пак, уопште нема множину. Већ та језичка ситуација потврђује нам да оне обе (и људи и човек) до нас стижу из веома велике старине. С таквом старином и рачунам кад сам спремна да у "родбински однос" ставим речи људи и лудост. При томе је очито да звуковна сличност постоји, али семантичка?!
Ако обратимо пажњу на јуродивост која се, као нијанса, чува у значењу лудости (а још више у традиционалном односу словенске, и уопште руралне заједнице према лудаку као према јуродивом), приближићемо се првобитном метафоричном потенцијалу који ће, врло смислено, довести у семантичку везу људе и лудост. Наиме, расположива митолошка грађа, и њена тумачења, упућују нас у (претпостављену) ситуацију у којој игра, увек и обавезно, има божанску творачку моћ. Да поменемо, за ову прилику, само пелашки мит о стварању света: док још није ништа постојало, Еуринома, чије име Роберт Гревс ("Грчки митови") преводи као "велика луталица", играла је, вртећи се око себе, а њена игра стварала је ветар; окрећући се све брже, у заносу она протрља рукама тај северни ветар и створи се велика змија Офион, која се обави око њеног тела. Тако је Еуринома затруднела, а онда је, као голубица, снела велико јаје; из јајета су, кад се распрснуло, изашла Еуриномина деца: све ствари које постоје...
У ритуалима је игра од највеће важности за успостављање божанске воље у корист људи. Онај ко, међутим, игра у светом заносу ритуала, већ у следећем профаном тренутку показује се као лудак - и то и у време нетакнуте творачке моћи ритуалног плеса, као и данас. А опет, у (претпостављеној) родовској заједници, у ритуалној игри учествују они који имају међусобно једнак ранг у групи - дакле: колективитет људи, они који играју. Играју у ритуалу који је, такође, моменат самоидентификације за дату заједницу.
И ето, ту смо: творачка моћ игре је обједињавајући чинилац у првобитном синкретичком потенцијалу, из којег су потекле речи лудус, лудост, луда, људи, па и лудак, свака са својим каснијим, профаним, семантичким развојем. Збирна именица људи задржала је аспект озбиљности и одговорности ритуалног чина; лудост чува њен занос који никако није од овог света; лудус нас тиме забавља, лудак плаши, а луда опомиње. У језику тако, а у позоришту све је то - данас поготово - јединствени домен игре за публику. Ослобођена магијске одговорности - да завршимо такође с Касирером - позоришна уметност, свака уметност, успоставља се слободно, као своје властито самоостварење.
Граматичка чињеница пак да колективитет људи нема једнину (а словенска језичка породица није у томе усамљена), већ се за појединачне субјекте ток колективитета мора употребити реч од сасвим другог корена, такође нас води до антрополошке праисторије, до времена када је људско биће онтолошки другачије себе доживљавало у сред света, у време првобитне предикације у којој су субјективизација - и с њом подразумевајући индивидуални чин и појединац - били од мањег значаја. Лингвисти немају општеприхватљиво разјашњење порекла речи човек, али чини ми се да не може бити сумње да и она, као творевина словенског вокабулара, чува трагове једне другачије онтологије. За разлику од колективитета људи, њена вредност је можда више профана него магијска. Може бити да је она у вези са чути и, следствено, са чувати (чувари су ваљда они који будно ослушкују да би у мраку, кад је страх највећи, предупредили опасност). Било би смислено да човек произлази из одређене друштвено-профане специјализације, а самим тим што је та специјализација ослоњена на појединачно чуло слуха сваког од чувара, имала је потенцијал да развије једнину, а не множину. У првобитним "радикалним метафорама", термин људи дефинише човекову заједницу у релацији са оностраним (и зато је то колективитет), док човек настаје у релацији према свакодневном, са умешаношћу (непоновљивости) личног, индивидуалног опажаја - и зато је то сингулар....
Аполонова деца
Кажу да је Аполон постао бог музике и поезије пошто је победио Пана, старог бога Аркадије, у музичком такмичењу. Победио је он и Марсијаса, Кибелиног пратиоца и свирача на фрули, доказавши да је седмоструна лира много бољи инструмент од Панове и Марсијасове фруле, јер - за разлику од фруле - лира може да свира и кад је окренеш наопако. Ту је Марсијас грдно настрадао: Аполон га је живог одрао, а кожу му разапео на борово дрво.
Аполон се слави као бог склада, музике, поезије и плеса, али се већина митолога слаже да му име потиче од аполлунаи - "разорити" (зато је, ваљда, и Марсијас страдао), мада Роберт Гревс напомиње да може бити и од абол - "јабука". Уосталом, јабука је чудновато умешана у такве ствари као што су лепота и страдање, такмичење и борба, избор најлепше и брак, рај и пад у смртно - од тројанског рата, Париса, Јелене и Афродите, еденских вртова, Адама и Еве, до нашег "девојка ко јабука" и "стрељати кроз прстен јабуку"... Марсијасово страдање, међутим, и не мора бити тако страшно (мада су и страст и страшно у тесној и веома логичној вези), ако се узме симболично, да је то тек у нарацију преточена слика о одраној јарећој кожи спремљеној за мех пастирских гајди, или ољуштеној кори са зове да би се направила свирала (зова је од звати, дрво које зове). Било како било, за Пана - Аполоновог неуспешног такмаца - везана је паника и велика бука - а бука је на супротном крају од тишине: оглашавање, јав.
Јав је, у најопштијем смислу, давање гласа од себе. Пустити глас да изађе из грла, то одаје да постојиш, да си ту, да се (још) има с тобом рачунати. У (бар) милион и по година предисторије и праисторије човекове врсте, у примарној усмености (док писменост све то није пореметила и преокренула), укупна тежина друштвене комуникације почивала је на говору - на гласу. Јав нас тако упозорава да је примордијални крик, плач детета кад се роди - начин на који човек улази у овај свет и из њега излази. Јав још постоји у живој употреби у свом најпрвотнијем облику: као дозивајуће еј, као јао и јој. Са таквим узвиком почињу тужбалице, али је такође страствено уграђен у дистихе поскочица и ојкача, у свадбарске песме...
У Скоковом етимолошком речнику именице јав и јава (као и придев-прилог јасно) уврштени су у потоње изданке од исте (претпостављене) праиндоевропске основе од које је и грчко аистханомаи - "осећам, опажам", а та је грчка реч дала и, данас интернационални и свевладајући, појам: естетика. Ваљда се и не може оспорити да је давање гласа од себе у најтешњој вези са осећајем, са сензацијом, док естетика представља наредни ступањ - извесно уређивање сензације.
Кад затворимо круг, испада да је несрећни Марсијас страдао зарад уређивања сензације: да би се (обредна) бука, и паника, претвориле у музику и плес. То је Аполонова победа. У сваком случају, цех је платила геачка свирала, иако је од ње све потекло. А јабука је медиална, ради поскочица и свадбених песама, пре и после ратова...
Лепота је од земље
Придев леп, па и његова апстрактна именица лепота, данас су изгубили семантичку везу са својим пореклом. А порекло им је, како се то лепо види у глаголу лепити (облепљивати, налепљивати) у човековом умећу са земљом - глином и блатом: првобитно, лепо је оно што је (вешто) направљено, саграђено од глине или блата - од земље. У сваком случају, лепота је у домену човекових вештина и умећа, она је људских руку дело. Слично је и у другим индоевропским језицима: латинско арс (уметност) још чува сећање на армус (раме, плећа, тј. део руке), па и арма (оружје), слажући се у сасвим специфичном смислу са грчким аристос (најбољи). Отуда нам је и аристократија, а само је она и имала прилике да се бави лепим вештинама које данас називамо уметношћу.
Било да га владајуће естетике уважавају, било да га проблематизују, појам лепоте је нераздвојив од уметности. Обе речи, међутим, и лепота и уметност, својим првобитним значењем подсећају да је та врста стварања у човековој ингеренцији. За разлику од божанског стварања које је дало камен-станац, биљке и животиње, домен уметничког - и лепог - јесте човекова производња, и у томе, у тој дистинкцији, и јесте семантичко тежиште појма уметност. Уметност и лепота су у домену човекових мерила - божанско стварање не подлеже човековом суду, и језик нам о томе јасно сведочи.
Као што је лепо (бар за Словене) од земље, и култура је од земље. У свој интернационални поход, реч култура кренула је из латинског, а тамо је чврсто повезана са гајењем биљака и обрађивањем земље. Људски послови тврдо су на земљу наслоњени, чак и кад је лепота у питању. Зато што су и људи од земље. У Епу о Гилгамешу, најстаријем сачуваном (на глиненим плочицама старог Сумера), Енкидуа је од земље створила богиња Аруру: "Она опра руке, узе блато/ и овлажи га својом божанском/ мајчинском пљувачком./ Обликова Енкидуа, створи јунака/ оживљеног крвљу и дахом/ борбеног бога Ниниба..."(превод Станислава Препрека). На почетку, Енкиду је потпуно невин, као и земља од које је створен. Он ништа не зна о људима, и не зна да је леп; то ће сазнати тек кад сретне Гилгамеша, и Иштарину свештеницу коју му је Гилгамеш привео да би упознао жену и постао човек. Тада ће му спасти (животињска) длака са тела, и биће леп. Тек међу људима - међу другима сличним себи - лепота има смисла...
Кад су настајале речи, настајао је и свет - човеков свет, наравно: речи без остатка обухватају свет, репрезентујући га на начин како га човек доживљава, уређује и ствара. Културу земље, а с њом свакако и лепоту која је од земље, дугујемо неолиту. На европском тлу, он се зачиње најкасније у седмом миленијуму пре нове ере - према ономе што је археологија до сада успела да сазна - на неколико малих и међусобно знатно удаљених територија (Крит, Тесалија, средње Подунавље). Неолит је раздобље у коме је човек научио да сам узгаја јестиве биљке и доместификовао животиње, што га је на квалитено нов начин привезало за земљу (седентаризам); са становишта историје религијских схватања, Драгослав Срејовић ту неолитску револуцију описује као дуготрајан процес десакрализације камна и сакрализације земље. У том процесу настала је и керамика као нови, неолитски изум. Најстарија техника израде предмета од земље састоји се у налепљивању овлажене земље, слој на слој, док се коначно, руком, не обликује жељена форма. И ето: том стваралачком поступку неолитског човека, тој техници старој бар девет хиљада година, дугујемо један од термина којим се и данас (у словенској језичкој породици) исказује апстрактум изванредности - исказује се лепота...