Дејан Ајдачић

Степен изворности народне традиције, па тако и усмених песама важан је при вредновању грађе појединих сакупљача и њеног значаја у изношењу научних, етничких, историјских, али и политичких теза. У историји фолклористике не може да се занемари и није занемаривана чињеница да су неки записивачи и приређивачи народних умотворина мењали поједине елементе садржаја, форме и израза изворних песама и прилагођавали их личном виђењу народног језика и културе, док су неки од њих сами писали текстове лажно их представљајући као народне. Питање мистификација старе вере, посебно је значајна предрадња у покушајима реконструкције древне културе. Стога је нужно уочити побуде мистификација, као и стратегије склапања и прикривања неаутентичног фолклора, те њиховог откривања и доказивања. Када је у жижи испитивања неки део народне културе, као што је религиозни систем, мистификовање има и неке своје посебне одлике.
У 19. веку, без могућности контроле записа звука, а у уверењу да је казивања дозвољено поправљати, сакупљачи су у мањој мери но данас поштовали исказе својих казивача и певача, не објављујући да су вршили поправке или допуне својих записа. Редакција текста могла је да буде везана за естетске и ванестетске елементе. Мада називане различитим именима, две су основне врсте одступања од изворног фолклора: прераде (редакције, поправљање, дотеривање, кварење, интервенције) и мистификације (фалсификати, псеудонародна, лажна, кривотворена народна поезија, фабрикати). Иако се каткада и додирују и преплићу, у мистификацијама се мењају саме основе неких народних веровања, обреда, усмене традиције.
Систематско мењање појединих елемената текста, каткада је било усмерено на промену реалне слике о територијалној распрострањености народне поезије једне етничке или религиозне групе. Сакупљачи-редактори су проширивали ареал сопствене групе науштрб других. Тако, на пример, замењивање појединих елемената језика (говора) у усменим умотворинама доводи до друкчије представе о раширености дијалеката и наречја.
Поправљање фолклора било је потчињено и територијалном ширењу своје вероисповести и утицаја цркве посредством народне песме. Тако су муслиманска имена замењивана српским, док су, муслимански сакупљачи, српска имена мењали у муслиманска. Фрањевац Качић је у својој збирци поезије у народном духу објединио јунаке и историјске ликове поезије балканских Словена, понудивши модел истицања заједништва и блискости народне културе верника источне и западне вероисповести. Друга половина деветнаестог века, међутим, донела је оштру борбу две цркве на свим линијама њиховог додира. Сукоб католичке и православне цркве одразио се и у редакцијама народних песама. Доминиканац Миховил Павлиновић уноси у неке записане песме елементе католичке пропаганде. У борби за утицај на духовни живот у Босни у 19. веку, фратри Јукић и Мартић прилагођавали су неке од својих стихова пропагандним циљевима своје цркве [1]. Српска пропаганда уредника листа Босанска вила Николе Кашиковића (у песмама "Крштење руса"; "Један је народ у Босни", "Бој на Мишару"), представља одговор песмама из муслиманског Бехара. У студији о Петрановићу, Новак Килибарда говори о пројектовању политичког програма српске пропаганде у Босни посредством народних песама - истиче се веза Србије и Русије (нпр. Марко Краљевић је добио од руске краљице златну перјаницу, српски јунаци иду у Русију, Руси дају помоћ за манастире, в. Килибарда 1974). Сигурно је да су сакупљачи народног блага на граничним подручјима верских заједница били у потпуности свесни њихових међусобних разлика, а врло је вероватно да су неки од њих подлегли искушењу да своју етничку пристрасност поставе изнад објективности сакупљача. На основу казаног, логично је претпоставити да се и у осталим додирима муслиманске и хришћанске, или православне и католичке заједнице могу да очекују покушаји дотеривања записа усмене традиције.
Како је у основи кривотворења књижевних дела подражавање аутентичности узорног и прикривање неаутентичности измишљеног текста, мистификације народне књижевности морају да уважавају особености колективне усмене традиције. Творац фолклорне мистификације преузима, преображава и подражава извесне елементе народних изворних песама и прича, али због непотпуних знања о формалним и садржинским особеностима усмене традиције коју мистификује, он укључује и оне, њој стране елементе, којима изневерава дух народне културе. Иако се то - страно - обликује према познатом искуству, стваралачке слутње, непотпуне информације и тенденциозне намере нису увек поуздан водич ка привиду аутентичног, тако да мистификације народних умотворина, више но остала књижевна дела, одражавају истанчану границу између знања и заблуда једне епохе о односима различитих националних и верских култура у додиру.
Мистификације фолклора могу да настану у одређеним културно-историјским приликама из претеране потребе самоспознавања посебности једног народа, у чему значајно место могу да имају веровања и обреди. Јак романтичарски импулс уздизања духа народа и народне поезије у Европи крајем 18. и током 19. века, довео је до буђења и самоосвешћивања многих до тада мало познатих и признатих народа. Тако, Макферсон мистификује поезију келтских барда, Ленрот поезију финских сељака, Ханка, Гологанов, Лука Илић, Милојевић и други поезију Словена.
Типови одступања од изворног фолклора разноврсни су и бројни, а садржани су у мењању или дописивању појединачних речи, имена, топонима, наречја, мотива, сижеа, па чак и митолошко-религиозних система. У настанку мистификација често постоје одређени политичко-историјски, религиозни, лудичко-уметнички циљеви. У прикривању измишљених садржаја и облика, у начину сакупљања и приређивања песама преплићу се лудичке и идеолошке намере. У преплитању личних виђења и пројекција колективних вредности у мистификацијама се кроз игру ствара непостојећи поглед на свет, који садржи у другом плану идеолошки обојен поглед на свет. Мистификације са доминантним идеолошким принципом, нужно, садрже и лудичко. Лудичко оживљавање различитости или истоветности култура избегава замке идеолошког наметања сопствене посебности другом, док, са друге стране, наглашавањем изузетне вредности измишљених творевина, мистификације истичу права на надмоћ над културама других заједница. Са становишта рода, племена, народа, вероисповести идеолошке намере у кривотворењу фолклора су језичке, историјске, религиозне, те Алан Дандис с правом пише о комплексу мање вредности које су везане за настанак фолклорних фабрикација (Дандис 1985).
Праву природу неизворне народне умотворине откривају пропусти, грешке и недовољно познавање фолклора. У лажној или дотераној народној поезији у тексту остају трагови спајања изворног и неизворног. Народне песме, као усмене књижевне творевине, састављене из више елемената слојевито уграђених у јединствену целину, мистификују се повезивањем изворних елемената текста са елементима који су страни народној култури. Мистификације одају заблуде једног времена о постојању нечега што у народној култури не постоји (непостојећа бића, имена, формуле, речи, животиње и др.). Кривотвореност неких елемената се лако може прикрити, али неки од елемената самом својом појавом указују на мистификацију. Невоља по мистификатора, међутим, састоји се у томе што му обим његових знања не даје увек сигурност у том разликовању.
Тежње бранитеља лажних списа да доказују истоветност или сличност са изворним фолклором су апсурдне, јер се њихова уверљивост и заснива на претпостављеној сродности. Ни чињеница да је једна мистификација народне поезије доказана као ауторски плод маште и знања не значи да су сви њени елементи мистификовани. И, што је у случају трагања за начинима прикривања мистификованог много важније, чак ни сви измишљени елементи нису без икакве сродности са елементима изворне народне песме. Мистификатор, у оним деловима текста који нису створени према тенденциозно-идеолошким потребама, који су а приори неизворни, може наслутити аутентичне облике и садржаје народне песме и начине њеног извођења, као што може унети и разоткривајуће елементе. Проблем прикривања неаутентичног зато се удваја на питање технике мистификовања и на питање "успеха" мистификованог елемента и дела као целине.
Најлакше је мистификовати религију других народа, јер је могућност провере измишљених елемената туђе културе мања. Заинтересованост за народе егзотичне културе балканских Словена на рубу европско-хришћанске цивилизације допринела је настанку и настанку збирке песама објављене на француском језику. Избор (наводно) илирских балада са насловом Гусла (Ла Гузла) младалачко дело је романтичара Проспера Меримеа из 1827. године. Да је реч о мистификацији открио је сам аутор 1842. године. Гусле су, као стваралачка играрија имагинарног путовања у егзотичне балканске земље, настале на темељима русоовских идеја о неисквареним дивљацима и хердеровско-романтичарског уздизања народне поезије. Слава Фортисовог Пута по Далмацији, и баладе "Хасанагиница", која је у њему први пут објављена, навела је Меримеа да у своју мистификацију унесе елементе путописа Шомета де Фосеа, дело дом-Калмеа, као и друге списе - што је у својој дисертацији о Меримеовим Гуслама, уз књижевне позајмице и из кинеске, класичне римске и грчке књижевности, од Дантеа до Нодјеа и др.,открио Војислав Јовановић - (Јовановић 1910) [2]. Мериме је мистификовао народне песме туђег поднебља тражећи, романтичарски речено, "локалну боју" и тако преварио књижевну публику.
Мериме је, ослањајући се на писане изворе, припремио могућност за фикционализацију мотива вампиризма исцрпним и документованим описом полумртвих људи који сисају крв живима. Објективне и непристрасне описе вампира у белешкама, он обогаћује и појачава приказивањем веровања у вампире живо предоченом причом о несрећној девојци чијој је трагичној болести и смрти био сведок. Мериме је разоткрио своју игру, али оно нетачно о Илирима у његовом спису, уместо ограничења за доживљај дела, представља додатни извор читалачког задовољства, који делимично мора измаћи читаоцима других култура који не распознају игру стварног и измишљеног.
Изазов да се пречицом уђе у народе велике старине, који ће заинтересовати учену Европу, навео је неке појединце да понуде драгоцена народна сведочанства, која би требало да заслуже и посебну пажњу у заједници народа. Угледни познаваоци народне културе често су, нехотично, наводили и одвећ ревносне љубитеље народне поезије да дописују, па и измишљају усмену традицију. Примера има доста, али наводимо само два. Јан Шафарик очекује од Верковића да пронађе песме у којима ће трагови старих божанстава, нарочито соларне природе, да потврде трачко-илирско порекло Словена. А, Стојан Новаковић хвали песме о вилама из прве књиге у збирци Богољуба Петрановића, тако, да се у другој, виле и змајеви појављују у фантастици која превазилази оквире усмене традиције.
Елементи који одређују етнички идентитет групе чије се умотворине "сабирају" - мистификују, имају одређени идеолошко национални, религијски или историјски циљ. Конкретно уобличавање ових етничких одредница, усмерених ка представи о идеалним и древним својствима, почивају на сопственој визији и усвојеним и преображеним погледима научне културе на народну религију и историју. "Успешне" мистификације засноване на измишљању старе вере, најчешће, уважавају и злоупотребљавају чињеницу да су мит и магија вишестадијални, да песме једног доба не садрже само један стадијум њиховог развоја. Реконструкција старе религије је компликована и проблематична у одређивању многих елемената митског и магијско-обредног значења, што простор за мистификацију чини ширим и изазовнијим.
У поредбеним истраживањима мистификација, студија о религији из времена када је мистификација настала и данашњег времена, може да се установи шта је из доступне етнографске грађе преузето, промењено, изостављено, као и оно што је измишљено.
Измишљање народне старине сопственог народа захтева већ већи степен познавања народне културе, али релативно неистражена веровања и обичаји, као и брз процес нестајања усмене културе пред писаном, омогућава мистификаторима да своје фантазије представљају као народна умотворине. Они користе чињеницу да је приликом великих промена културних модела и колективно памћење изразито слабо. Старе вредности замењују неке нове вредности, али, парадоксално, оне су праћене потребом за коренима, за почецима. И колектив и појединац исказују и задовољавају потребу за идеалним светом древних времена. Како су стара веровања и обреди изгубљени, та се потреба задовољава пригодним представама. Водеће културе усмеравају мање народе у интересовањима за бајословне старине и њиховом самоидентификовању путем далеке прошлости. Немачки романтизам и немачка школа упоредне митологије и лингвистике дали су одлучујући подстицај словенским народима за бављење сопственом митологијом. У томе су посебно значајна дела Гереса (Гоеррес, Мyтхенгесцхицхте дер асиатисцхен Њелт, 1810.) и Грима (Гримм, Деутсцхе Мyтхологие, 1835). На теоретским основама упоредне митологије прве половине 19. века и тада познатој фолклорној грађи настају и прве кљиге словенских научника о митологији Словена: Словенске старине Павла Шафарика на чешком (Старожитности слованске) и Јана Хануша (Наука о словенској митологији), чешког професора Универзитета у Лавову на немачком језику (Јохан Игназ Ханусцх, Њиссенсцхафт дес Слањисцхен Мyтхус, 1842.), а касније Афанасјева, Ореста Милера и др. Митолошке студије романтизма полазиле су од прича о античким боговима и херојима и најновијих истраживања индијско-ведских списа, ка митовима других народа. Тако су се, понекад и без покрића у словенској грађи налазиле потврде за паралеле са бићима античке и ведске митологије (нпр. Перон = Јупитер, Хладолет = Сатурн, Радгост = Меркур = Вишну, Лакшми = Лада. Мистификације религије настају у измишљању словенских богова према именима и својствима индијског или (ређе) грчког пантеона. Средином века, са ширењем славенофилских идеја јавља се и други тип мистификовања - панславистичке митологије.
У потрази за пра-коренима свог народа, Лука Илић, католички духовник, веома плодан сакупљач, склон дотеривању и дописивању, оставио је у рукописима велики корпус песама који је објављен, уз друге дотериване песме у збирци Хрватске народне пјесме коју је објавила Матица хрватска. У књизи Народни славонски обичаји Илић уводи двор маланога Ладе (Загреб 1846: 135-6, в. Бошковић-Стули: 306). Ладу је у фолклор увео још Катанчић у необјављеној расправи (1817) у којој се налазе и црни бог Черт, те бадњак, повезавши га са панонским Латобијусем (Бошковић-Стули: 244; Гаваци 1939, И: 83-84). Паганску и хришћанску традицију Илић преплиће у песми о ухваћеном Секули који позива у помоћ и св. Ђурђа и недјељу милу милостиву и посестриму вилу (МХ И, стр. 591). У Илићевој књизи Народни славонски обичаји спомињу се богомили, а Милаковић тим поводом пише: Али што нам не приопћи Илић цијеле пјесме, већ само почетак?! Име богомил било би у народној пјесми одиста нешто ново и врло значајно а поготово је непознато у пјесми име римско. Куд се дједе та староставна пјесма његова? Или да то није можда његова работа? (Милаковић: 177). Илић поткрепљујући своје налазе (две песме са измишљеним истицањем понављања броја седам), поводом бога Ругиевита, цитира из дела немачког митолога Гереса место на коме се истиче значај броја седам у индичком и словенском богоштовју.
Рад Милоја Милојевића, аутора двотомне књиге Песме и обичаји укупног народа српског, негативно је оцењен у књижици коју је под псеудонимом Величко Трпић, објавио Јастребов, а након оштрог Реферата М. Кујунџића и С. Новаковића у име Српског ученог друштва, М. Дринова, Милојевићев рад је у научним круговима био одговарајуће оцењен. Владимир Бован, који је раздвојио аутентично од неаутентичног у записима са Косова и Метохије, показује како је Милојевић ђурђевданске песме представљао као петровданске, додолске као илинденске, сватовске као песме на љуљашкама, како је убацивао стихове у постојеће песме или их у целости измишљао [3]. Идеолошки оквир Милојевићевих прерада чинило је занесено истицање величине српства, са једне, и потрага за ритуалним елементима, као и божанским и демонским бићима који се срећу у народним културама и других словенских народа, с друге стране. Током боравка у Русији 1862-4/5 он се, сигурно упознао са славенофилским идејама, као и знањима о старој религији Словена које су могле да му послуже у дописивању умотворина. Милојевићеве књиге, које су са разлогом занемариване као непоуздани извори, могу да се читају као илустративна и занимљива грађа о уношењу парадигме тадање митолошке школе у представе о древном фолклору. Милојевић, следећи књигу Костомарова представља богове и демоне из пантеона индоевропске и старословенске религије: Сива Жива, хиндуштан Тартар, Триглав син Јеждраксин, дивно биље Купаљ бога, Праводар, Белбожић, Радогост, Сварожић, Љељо, Водан [4]. Љубинко Раденковић, ослањајући се на књиге Ловмјањског, Гаљковског, и других аутора, показује како је преко руских митолога - Чулкова, Кајсарова, Глинке и других, Љељо као тобожњи син Ладе - словенске Венере ушао у пантеон словенских богова (Раденковић 1999: 130-131). Низ најуваженијих истраживача словенске митологије оспорио је овакве конструкције, али како продужава аутор, и данас се јављају покушаји (Рибаков) да се превазиђене тезе обнове (Раденковић 1999: 131). Можемо додати, да је логично да се такви покушаји код нас ослањају на коришћење Милојевићеве збирке. У песме Милојевић уноси и припеве са Јарилом, који се срећу у руском фолклору, али не и у српском, при чему је очигледна поновљена намера да се потврде словенске везе и тамо где их нема. Своје радње Милојевић је мистификаторски прикрио подацима о наводним казивачима, који су се, међутим, показали као нетачни. Он опонаша објективна запажања ученог познаваоца, али даје и личне судове. Унапред отклањајући могућност опасне провере у потоњим теренским истраживањима, он, каткада, ствара невероватне конструкције, као у случају јуродиве бабе, која: "зна тисућама прекрасних песама, но никоме од ове нове поганије неће да каже да не скврне светињу. Тако ће ова прекрасна драгоценост народна с њом заједно отићи у () гроб и вечно пропасти за народ." (Милојевић, И: 123)
Мистификације која је прекорачила границе бугарског фолклора и ушла у учене расправе научника с краја 19. века настала је у сарадњи Стефана Верковића и учитеља Јована Гологанова који је годинама Верковићу слао тобоже народне песме. "Откривајући" старине националне историје и религије Бугара, учитељ је обмануо Верковића, који је затим, и сам преварен, преварио и остале читаоце Веде Словена (Шишманов: 1925; Арнаудов: 1968; Тодоровски: 1967; Тодоровски 1958). Прва књига Веде Словена појавила се 1874. у Београду са предговором Верковићевог пријатеља Јана Шафарика, док је друга, већ окружена сумњом у научним круговима, како на насловној страни пише, са подршком руских покровитеља науке, одштампана у Санкт Петербургу 1881. Друга књига Веда Словенах'. Обрјадни песни от' јазическо времја. Упазени со устно предание при Македонско-Родопски-те Б'лгаро-Помаци представља записе песама које се, наводно, певају у оквиру појединих празника годишњег циклуса, почев од Коледа, преко Мрсних дана, Суров дана, Власин дана, Лестувичин дана, Првин дана (четири дана пре Ђурђевдана), Масин дана, Угавита дана, Сирин дана, Гергун дана (Ђурђевдана), Витин дана (Витна - празник са курбаном када се жњела пшеница), Ењув дана (Ивањдана), Вишин дана, Зарев дана, Дравин дана, Изочна дана, Гроздин дана, Пазир дана, Колчув дана (Колчу: био јунак син Бога који је сишао за земљу и људе научио да праве бродове и да ходају по мору), до Ладов дана.
У анализи прикривања мистификације неопходно је уочити и показати однос могућих извора у настанку дела лажне народне традиције и осумњиченог дела. Гологанов, у свом измишљању паганске религије комбинује елементе постојеће традиције, резултате студија о компаративној митологији које је познавао, и своју машту. Гологанов, који се обавестио о научним идејама средине 19. века о митологији и религији, селективно је посегнуо за изворима оних култура којима је призната древност и величина, и "пронашао" у песмама на Родопима неоткривене најстарије слојеве индијско-ведског, грчко-тракијског и словенског усменог памћења. У другој књизи "Веде", да би привукао још већу пажњу, Гологанов измишља и имена неких празника Угавита ден, Пазир ден посвећен воденом богу. Као и други који су се бавили кривотворењем, и Гологанов, поведен резултатима митолошке школе, исписује песме које се изводе на дан бога љубави и брака - Љеља. Магијско обредни слој Веде Словена, представљен бајањима, те обиљем крвних и бескрвних жртви, одражава убеђења тада владајуће парадигме компаративно религијских истраживања. Мистификатор задржава функцију обредног умилостивљавања богова и демона, као и основни тон обраћања вишим бићима, али је садржај тог обраћања подвргнут идеолошки функционализованим идејама о индијско-ведској, зенд религији прабугара. У бугарској су сазнања о немачкој школи упоредне митологије Гереса, Кројцера и других ишла и преко француских посредника. Гологанов следи запажање Раковског из Показалеца. Висок степен далековидости среће се у Веди Словена, у којој је мистификатор мењао поједина слова и слогове, и тако стварао илузију да се изворно име неког древног божанства током векова и векова усменог преношења песама искварило (нпр. име индијског бога Вишнуа). Поред Вишну бога, у Веди Словена срећу се уз бројне спомене измишљених богова и друга тобоже сачувана индијска божанства: Кали Баваница, Игне, Јогница, Сива бог (бог Нове године коме су клали курбан за здравље и свако добро, стр. 143). С обзиром да је територија на којој је овај плодан писац-преварант сакупљао народно благо релативно мала, а у деветнаестом веку и тешко доступна, јер се ради о забитим планинским крајевима Родопа, оволика разноврсност ипак прекорачује законитости усменог преношења једне традиције, посебно уколико је она толико изолована и древна као што Гологанов жели да представи.
Поређење песме из Веде Словена у обреду призивања кише (Изочна ден), са записима Раковског из необјављеног рада о том обреду, показује илустративно и занимљиво одступање. Гологанов, који није могао да прочита рад Раковског, послао је Верковићу стихове у којима се призивају Д'жни бог, Небесна Јуда, Игне. Раковски није изнео претпоставку о индијском "бајословном" Игнеу - Агнију, нити је измислио бића народне религије, већ је повезао обред пеперуда (додола) са Перуном грмником, што се показује се ближе закључцима Иванова и Топорова у њиховим савременим истраживањима древне религије (Раковски: 448; Иванов - Топоров: 1974, 104-109). Прикривања лажне старине не могу да остану неоткривена уколико се касније покаже да су коришћена знања превазиђена. Данашња знања указују на сам поступак прикривања одсуством склада између појединих елемената. Хармонизована слојевитост усмене традиције се у мистификацијама дисхармонично раслојава будући да се елементи изворне културе не уклапају на једнако успешан начин са фикционализованим елементима мистификације. Гологанов, додуше, покушава да обједини привид аутентичности појединачних аспеката - поетике, реалија, веровања, обредно-магијског контекста, начина извођења и преношења, али како у мистификацију уноси народној култури непознате елементе као њене сопствене, он врши отклон од саме традиције кроз некореспондентност елемената у оквиру целине.
У уводу друге књиге "Веде" пописани су казивачи (које није било могуће пронаћи у накнадној анкети; пре песама се појављује кратак етнографски опис ситуације у којој се она изводи, непознате речи издвојене су курзивом и уместо да указују на спектакуларно откриће, најчешће показују управо оно што је измишљено (имена богова и јунака, несловенске речи), чему се прикључују објашњења која се налазе иза последње песме једног празника. Када жели да посебно истакне старост одређене песме, Верковић пише " пред сто години... ", али следи Гологанова у оцењивању старине стихова. Верковић, у ствари преноси утиске самог Гологанова, који када жели да скрене пажњу на неку (измишљену) песму, тако потцртава њихову важност или старину.
Случај Гологанова је у науци решен, при чему је објављивање његове преписке са Верковићем у периоду од 1867-1893 осветлило и психолошке аспекте односа преваранта који стално тражи новац и избегава одговоре на шкакљива питања, и Верковића који је притешњен захтевима научне јавности да докаже аутентичност објављених записа (Арнаудов 1968: 330-421). Нови поштоваоци рада Гологанова, међутим, желе да поврате његов уништени углед записивача народних песама (Богданов 1991). Обнова старе полемике о аутентичности записа може додатно да изоштри већ изнете ставове и доказе, и уз нове аргументе оснажи теорију фолклорних мистификација. За судбину самог Гологанова као песника и митотворца много би било плодније да се из обимне и необрађене заоставштине извуку до сада непозната дела и прикључе Орфејевој песми и Веди Словена. Тек тада ће његова игра и његова визија народне прошлости добити своју величину, а он прилику да се као творац, а не као кривотворац укључи у матицу словенске културе.
Мистификације чија неизворност није одмах откривена и осуђена постају део научне и опште културе. Путем антологија и студија утврђује се статус дотериваних и мистификованих фолклорних творевина као изворних дела, те је касније тешко исправљати ове грешке.
У мистификацијама народне књижевности се огледа књижевна судбина једне усмене традиције у тренутку додира са другом културом, чије неаутентичне елементе прима и преображава. Скуп знања, заблуда и потреба једне епохе, преломљен кроз лудичку и идеолошку призму мистификација, кривотвори колективно памћење, прикривајући при томе своју условљеност од епохе. Књижевна судбина мистификација обележена је преломним тренутком откривања неаутентичности у коме оне губе "сазнајну" вредност, као и откривања заблуда у времену настанка. Новостечена свест о псеудосазнајном значају дела проистекла из критички утемељеног оспоравања претвара се или безуспешно покушава да се претвори у естетску функцију. Псеудознање се тада препознаје као свесна и слободна игра маште или заблуда
Признате или откривене мистификације губе своју сазнајно информативну вредност, али им се естетска вредност не може увек одузети. Свест о неаутентичном представља ограничење за доживљај дела, с једне стране, али, с друге стране, и додатни изазов у сазнању да је у њему помешано истинито и лажно. Неке мистификације фолклора балканских Словена у 19. веку на опсенарски начин су прошириле интересовање за њихову народну културу.
Не улазећи у питање индивидуалних побуда за кривотворење, јер су оне у случају сваке мистификације сложене и посебне, може се, ипак, приметити да се жеђ за славом, новцем или забавом преплићу са изреченим или неизреченим подстреком за стварање мистификације од стране друштва или барем неког његовог дела. Психолошки и друштвени налози уобличавају у основним цртама идеолошку потрагу за егзотичним или заједничким културним особеностима, док се лудичко начело стварања конкретизује у стварању и прикривању међуетничких додира у појединачним мотивима, веровањима, песмама. Митолошке темеље идентитета једног народа или племена, саграђене кроз обједињавање и раздвајање заједница крви или заједница духа, потврђују изворне народне песме као и дела која, наводно, припадају некривотвореној традицији. Сам садржај мистификованих песама, њихово приказивање духовног или племенског заједништва или издвојености, за мистификатора који најбоље познаје неизворност свог дела, није довољна заштита пред могућим сумњама и проверама, па саме песме, прате објективни и псеудо-објективни, субјективни и псеудо-субјективни коментари. Као видови различитог сагледавања једне те исте стварности они се међусобно допуњују у прикривању разлике између неаутентичног и аутентичног. Сабирајући остваривање личних (или лично доживљених и пројектованих колективних) циљева и објективног знања, мистификатор својој творевини даје или покушава да да највећу могућу меру уверљивости. Представљање идентитета народа или неког његовог дела текстовима који нису аутентични али подражавају аутентичност, произилази из жеље да се прикажу другачији, непознати, древнији обичаји, веровања, морални и естетски идеали. Аналитичко познавање својстава етничке групе при томе је полазна основа за њихово домишљање које може бити двојако условљено и мотивисано - у другом се тражи оно различито од свог, или - у различитом и посебном тражи се оно прикривено заједничко. Наведене идеје, као оквири супротних тумачења историје међуодноса култура, у крајњој линији долазе до становишта да су све културе различите, или да све оне имају своје заједничко порекло. У брижљиво ствараним преплетима истине и обмане мистификације заводе, али и саме представљају траг опчињености једним сном.
С једне стране то може бити жудња за изгубљеним памћењем, утопијски сан о пракултури, најстаријој и најдубљој култури из које су се развила велика достигнућа потоње цивилизације, жудња за издизањем свог народа на трон првог и највећег - пранарода [5]. Са друге стране, то опчињавање може бити плод жудње да се у бекству од свог оде до изазовно непознатог и новог.
Napomene
Vojislav Jovanovic je u tekstu Falsifikati na kosovskom spomeniku (NIN 19, 26. juli 1953) napisao da su pesme u Jukic-Marticevoj zbirci vrlo sumnjive. Studija Vojislava Jovanovica "O laznoj narodnoj poeziji ", objavljena tek skoro tri decenije posle njegove smrti (Knjizevna istorija, Beograd, 29, 1997, 102, str. 193-240) predstavlja podsticaj za razmatranja u ovom tekstu.
Jovanovicevoj eruditnoj i iscrpnoj disertaciji prethodilo je nekoliko kracih tekstova Jovana Skerlica (1901, 1904, 1908) i Tome Matica (1906-1907).
Vladimir Bovan 1975: 71, 768; Stojan Novakovic: Glasnik Srpskog ucenog drustva, 3.
(1873), str. 329-348, Jagic je svoju kritiku Milojeviceve zbirke objavio u casopisu Archiv fuer Slavische Philologie 1876, Ruvarac u Letopisu Matice srpske 1873, knj.115, str. 178.
O novim vidovima uzdizanja srpskog naroda kao najpravednijeg ili najstarijeg vidi u tekstu Zoje Karanovic u tematu o paranormalnom u listu Knjizevna rec (25. april 1995, br. 459, IV) ili u sirem, balkanskom okviru u tekstu Ivete Todorove-Pirgove "Bogoizbranijat narod" na Balkanite (B'lgarski folklor, Sofija, 25, 1999, 4, str. 44-53).
Literatura
Arnaudov 1968 - Mihail Arnaudov: Verkovic i "Veda Slovena". Prinos k'm istorijata na b'lgarskija folklor i na b'lgarsko v'zrazdane v Makedonija, Sbornik za narodni umotvorenija i narodopis, Sofija, 52, 1968.
Banasevic 1974 - Nikola Banasevic: O problemu mistifikacija raznih vrsta usmene knjizevnosti, Naucni sastanak slavista u Vukove dane, Beograd, 4, 1974, 1, str. 179-193.
Bogdanov 1991 - Ivan Bogdanov: Veda Slovena i naseto vreme, Sofija, 1991.
Bovan 1975 - Vladimir Bovan: Kosovsko-metohijske narodne pesme u zbirci M. S. Milojevica, Pristina, 1975.
Boskovic-Stuli 1971 - Maja Boskovic-Stulli: Usmena knjizevnost. Povijest hrvatske knjizevnosti, Zagreb, 1971.
Gavaci 1939 - Milovan Gavazzi: Godina dana hrvatskih narodnih obicaja, Zagreb, 1939, knj. 1-2.
Dandis 1985 - Alan Dundes: Nacionalistic Inferiority Complexes and the Fabrication of Folklore, Journal of Folklore Research, 22, 1985
Ivanov - Toporov 1974 - Issledovanija v oblasti slavjanskih drevnostej, Moskva, 1974.
Jovanovic 1910 - Voyslav M. Yovanovitch: "La Guzla" de Prosper Merimee, Grenoble, 1910.
- O laznoj narodnoj poeziji, Knjizevna istorija, Beograd, 29, 1997, 102, str. 193-240.
Kilibarda 1974 - Novak Kilibarda: Bogoljub Petranovic kao sakupljac narodnih pesama, Beograd, 1974.
Krnjevic 1981 - Hatidza Krnjevic: Veda Slovena i Zivi palimpsesti, Knjizevna istorija, Beograd, 13, 1981, 51, str. 437-448.
Lovmjanjski 1996 - Henrik Lovmjanjski: Religija Slovena, Beograd, 1996.
Matic 1906 - Tomo Matic: Prosper Merimee's Mystifikation Kroatischer Voklslieder, Archiv fur slavische Philologie, Berlin, 28, 1906, 321-350; 29, 1907, 49-96.
Milakovic 1919 - Josip Milakovic: Bibliografija hrvatske i srpske narodne pjesme. Grada, Sarajevo, 1919.
Radenkovic 1999 - Ljubinko Radenkovic: Pripevi "Lado" i "Ljeljo" u narodnim pesmama istocne i juzne Srbije, Etnokulturoloski zbornik, Svrljig, 127-132.
Rakovski 1988 - Georgi Georgi Stojkov Rakovski: Ezikoznanie, etnografija, folklor, Sofija, 1988. (S'cinenija v cetiri toma; 4)
Skerlic 1901 -Jovan Skerlic: Prosper Merime i njegova mistifikacija srpskih narodnih pesama, Srpski knjizevni glasnik , 1901, knj. 4, 5, str. 355-366.
- Jos jednom o "Guslama" Prospera Merimea, Srpski knjizevni glasnik, 1904, knj. 12, 5, str. 981-987.
- Francuski romanticari i srpska narodna poezija, Mostar, 1908.
Stojkovic 1929 - Marijan Stojkovic: Morlakizam, Hrvatsko kolo, 10, 1929, str. 254-273.
Sismanov 1925 - Ivan D. Sismanov: Frenskata nauka i "Veda Slovena", Sbornik' v cest i v pamet na Lui Leze, Sofija, 1925, str. 33-72.
Todorova-Pirgova 1999 - Iveta Todorova-Pirgova: "Bogoizbranijat narod" na Balkanite, B'lgarski folklor, Sofija, 25, 1999, 4, str. 44-53
Todorovski 1967 - Gane Todorovski: Jovan Gologanov, skica za biografija, Razgledi, 1958, 10.
- Za i protiv "Veda Slovena", Godisen zbornik na univerzitetot vo Skopje, 19, 1967, str. 393-444.
Zukovic 1989 - Ljubomir Zukovic: Krivotvorenje u narodnoj knjizevnosti, nacin i smisao, u: Ljubomir Zukovic: U narodnom duhu, Tuzla, 1989, str. 95-107.