19. (Свети) Максим и (мајка) Ангелина

Деспотова смрт је пала у најнезгодније време за Србе у Срему. Рат са Турцима се постепено окончавао без неке веће шансе да се у догледније време поново покрене, барем што се тиче хришћанске стране. Сва она офанзивна делатност коју је започео и проводио за своје владавине краљ Матија Корвин сада је постепено попуштала. Долазило је време дефанзиве, а то је било оно последње чему су се Срби могли радовати. Тиме су све њихове наде у скори васкрс српске државе падале у воду, а и оно мало привилегија које су имали у Угарској долазило је у питање.

Можда је најнеповољније било то што деспот Јован иза себе није оставио мушких наследника. Некако у време када се деспот Ђорђе повлачио са власти, он (деспот Јован) се оженио са Јеленом, ћерком Стефана Јакшића Млађег. Са њом није имао мушке деце, а како ни Максим (деспот Ђорђе) није имао мушког порода то се поставило питање ко ће бити нови српски деспот у Угарској. Краљ Владислав II није имао намеру да дозволи да титула деспота изађе изван породице Бранковић па је јеромонаху Максиму (деспоту Ђорђу) понудио да он поново преузме деспотско место. Практично, тражио је од Максима да се одрекне монашког живота и врати у световни и то на место деспота које је пре неколико година напустио. Како је ту понуду Максим одбио то се краљ Владислав одлучио да деспотско достојанство додели хрватском племићу Иванишу Бериславићу. Тиме је титула деспота и коначно изашла из породице Бранковић, а ова породица је заувек сишла са политичке сцене. Међутим, она се још увек није угасила и још низ година она ће постојати, али никада више неће играти ону улогу коју је некада имала.

Након смрти деспота Јована Бранковић понудио је краљ Владислав да упражњено место деспота поново преузме јеромонах Максим (бивши деспот Ђорђе), али је он то одбио. У том моменту Максим није размишљао о томе колико тиме губи породица Бранковић, али и Срби који су боравили у Угарској. Он се руководио искључиво својим личним интересом и вероватно заморен свиме оним што је доживео у време свога деспотовања радије се одлучио за монашки живот. Како он није проводио баш такав строги монашки живот како се то често приказује, то су и његови мотиви за неприхватање деспотства помало нејасни.

Максим се није након свога замонашења повукао у манастир, што би свакако учинио сваки онај који је заморен световним животом, и није се препустио размишљањима у тишини манастирских зидова већ је и даље остао у вреви световног живота. И даље је боравио у Купинику, који је био некада његова, а сада престоница деспота Јована, и проводио удобан живот бавећи се истовремено и црквеним, али и дипломатским пословима. У оквиру црквених послова постављао је свештенике, подђаконе и ђаконе по целом Срему, али и свим осталим пословима који су везани за рад православне цркве. У то време Срби у Угарској као православци су били у специфичном положају будући да су стално вршени притисци да се они преведу у католичку веру. Иако су имали неких привилегија од смрти краља Матије Корвина присутни су покушаји да се оне умање па је у том оквиру Максим имао доста посла.

Осим црквених Максим је у име деспота Јована обављао и дипломатске послове на страним дворовима па је у оквиру тога познато да је ишао у Венецију крајем 1502. године. Сасвим је извесно да то није био једини посао такве природе те да је он и раније обављао дипломатске задатке. Одатле и закључак да се Максим и те како бавио политиком. Дакле, црквени послови никако нису били његова једина, па чак ни претежна делатност. То са њега скида створену мистичну слику о верски занесеном човеку који се због религије одрекао деспотства. Он јесте био искрени православац, али не и верски мистик, а његова целокупна делатност то и потврђује.

То изазива и нека поређења. Ситуација да један брат држи политичку власт у земљи, а други стоји на челу цркве није непозната за Србију. Слично је било и када је Стефан Првовенчани био краљ Србије, а Свети Сава архиепископ српске православне цркве. То се поновило и онда када је у Србији владао краљ Урош I "Велики", а архиепископ био његов брат Сава II (обојица синови краља Стефана Првовенчаног). Оба архиепископа, Свети Сава и Сава II, су се активно бавили и политичким пословима обављајући тајне дипломатске мисије за своју браћу владаре. Бранковићи су ту ситуација сада поновили. Док је деспот Јован био на челу световне власти, јеромонах Максим је управљао црквом истовремено се бавећи дипломатијом и то по свему судећи тајном. Можда би се тиме могло и објаснити изненадно повлачење и замонашење деспота Ђорђа (Максим). Тиме је он препустио деспотско место своме брату Јовану, а себи обезбедио утицајан положај у православној цркви, али и много шири простор за бављење дипломатијом.

То су и иначе била тешка времена, а браћа су сигурно имала амбиције да обнове Деспотовину. Тиме што је Максим себи обезбедио одлучујући утицај у црквеним пословима сигурно је ојачало положај куће Бранковића и то не само међу Србима већ још више према страним дворовима. Браћа су сложно деловала за време целога свога живота па је могућно да је и изненадно повлачење деспота Ђорђа (Максима) био у ствари њихов договор. Касније се то приказало као изненадно Максимово надахнуће, што веома подсећа на оно замонашење које је имао Растко Немањић (Свети Сава). Тиме се на недвосмислен начин упоређивала породица Немањића са породицом Бранковића. Истовремено се подсећало на славну историју и на неки начин стварао култ владарске породице Бранковића. Међутим, услови су били радикално другачији. У време Немањића постојала је држава и то веома снажна док то сада није био случај.

Оба Бранковића, Максим и Јован, су били веома интелигентни па се све то могло протумачити као њихов покушај да породица Бранковић добије онај "благородни" статус који су имали Немањићи. Све то није било намењено Србима који су били у Угарској већ искључиво оним Србима који су остали у Србији под Турцима. Тиме би се код њих пробудило сећање на славну историју и распалио патриотизам, што је требало да прерасте у отворени устанак против Турака. Све то је требало да буде само увод у коначно ослобођење Србије. Како су браћа очекивала већу хришћанску коалицију усмерену на Турке то је и њихово целокупно деловање било усмерено у томе правцу.

Колико би такве њихове идеје имале ефекте видело би се тек онда када би хришћанска војска кренула у коначно ослобођење Србије. Међутим, то се није десило. Након свега је изненада умро и деспот Јован и целокупна идеја је пропала. Увидевши да сада више нема никакве могућности да се оствари оно о чему је са братом маштао, Максим није имао воље да поново преузме деспотску титулу. То сада више није имало онога смисла којег је у почетку било. Већ уморан од свега, он се захвалио краљу Владиславу II и одлучио да свој остали живот проведе у духовном миру. Међутим, да то није тако лако уверио се одмах.

Краљ Владислав II, увидевши да нема ни једнога Бранковића коме би могао да повери титулу деспота, окрене се ка хрватском племићу Иванишу Бериславићу. Истовремено са титулом деспота, он је Иванишу препустио и сва она имања која је држао деспот Јован за живота. У том поступку није било ничега личнога и Бранковићи су то могли очекивати јер су имања ишла уз звање деспота. Коначно, на исти начин је деспот Ђорђе (Максим) и добио она имања која је држао деспот Вук Гргуревић. Тиме се на недвосмислен начин показало да је деспот био само службеник угарског краља и ништа више. И поред тога то је представљало велико разочарење за Максима и мати му Ангелину јер сада су одједном остали без ичега. Практично гледајући, били су у тежој ситуацији него што су били 1486. године када су по позиву краља Матије Корвина долазили у Угарску.

Понижење које су доживели онога момента када су им имања одузета није било једино што су морали да претрпе. Новог деспота, Иваниша Бериславића, они сигурно нису трпели не само због тога што је он на неки начин био "узурпатор" деспотске титуле која је већ неколико генерација припадала само Бранковићима. Можда је било у питању и то што Иваниш није Србин већ "иноплеменик" што је додатно понижавало, али и оптерећивало. Осим што није био Србин, Иваниш је био католик што је верски заинтересованог Максима погађало још и више. Као врхунац свега било је то што Иваниш није био заинтересован за обнову Деспотовине, односно ослобођење Србије. Он је био само чиновник угарског краља и није имао никаквог интереса да се бори за ослобођење Србије и онда њено обнављање као државе. Осим тога није немогуће ни то да Иваниш није радо гледао на Бранковиће и да им је чинио ситне пакости.

Због свега тога, а можда и због неких ствари за које ми данас не знамо, Максим и мати му Ангелина ускоро напусте Србију. Тешко је веровати да су они то чинили из нужде и да више нису имали могућности да остану у Срему. Био је то више у питању понос и частољубље јер Максим, као Бранковић и бивши деспот, није могао претрпети да над Србима и над њиме господари неко ко није ни Бранковић, ни Србин, а ни православац. Сам Иваниш Бериславић се показао као изузетно увиђаван деспот који се трудио да одржи некадашњи континуитет који су установили Бранковићи. Задржао је углавном све службенике које је држао и деспот Јован, а осим тога заузимао се и за православну цркву. Чак се 1504. године оженио и удовицом покојног деспота Јована, деспотицом Јеленом. Изгледа да деспотица Јелена није вољно ступила у овај брак па постоји прича да је непосредно пред свадбену свечаност, док су у свечаној дворани чекали краљ, краљица и други великаши, пала у несвест. Свадбена свечаност се одложила за три дана, а када је венчање опет заказано иста сцена се поновила. Како се то до краја завршило остаје непознато, али брак је ипак склопљен. Иваниш се до своје смрти (1514.) бавио граничном службом истим оним начином као и Бранковићи, односно бранио је угарске поседе од турских упада и упадао у Србију и Босну.

Максим и Ангелина су одмах пронашли себи уточиште у Влашкој код војводе Радула Великог. Из Срема су отишли односећи са собом мошти слепог Стефана Бранковића и мошти деспота Јована. Војвода Радул их је срдачно примио, а по свему судећи он је још од раније био сасвим добро упознат са дипломатским могућностима које је имао Максим. Стога није чудно што је Максима користио за своје дипломатске акције, а овај му је много користио. Познато је тако да је Максим 1507. године успео да дипломатским путем измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом III. Већ следеће године Максим са војводом Радулом путује у Будим где војвода преговара са краљем Владиславом. За све те заслуге Максим је постављен за влашког митрополита, а тај положај је умео да искористи на више начина. Најпре је успео да доведе у Влашку цариградског патријарха Нифона, а онда и првог српског штампара Макарија који је у Трговишту штампао црквене књиге. Но, све је то било сувише лепо да би могло дуже потрајати.

Након смрти војводе Радула (1508.) нови војвода Михна "Пакосни" нерадо гледа на Максима. Основни разлог је био у томе што је војвода нагињао католичкој вери, а Максим је био убеђени православац и на том пољу је долазило до међусобних сукоба. Ипак, ни војвода Михна није могао да оспори Максиму његове дипломатске квалитете па га је и он, попут војводе Радула, користио за дипломатске мисије. Ипак, размишљао је о начину на који би могао да се отараси Максима па му је изгледа пало на памет да би било добро да га (Максима) изручи турском султану. На неки начин Максим је ово сазнао и искористио је прилику када га је војвода Михна као посланика упутио у Будим код краља Владислава. Када је стигао у Будим, Максим је дипломатски посао савесно обавио, али је одбио да се врати у Влашку. Одлучио је да се повуче из свих световних послова и да се на погодном месту у Срему у потпуности препусти духовном животу.

То погодно место у Фрушкој гори су му обезбедили Стеван и Марко Јакшић. Максим и Ангелина, која је у међувремену такође допутовала из Влашке, су тако саградили манастир Крушедол, посвећен Благовештењу. Ту су смештене мошти слепога Стефана Бранковића и деспота Јована, а Максим и Ангелина су пронашли своје смирење. Није познато чиме се све, осим црквених послова, бавио Максим у тим последњим годинама свога живота. Током 1513. године постао је београдски митрополит, а његова митрополија је обухватала Србе у Срему и у делу Србије око Београда, мада није искључено и у целој Угарској. Већ тада је био толико цењен да су сви у њему гледали будућег свеца. Умро је у Крушедолу 18. јануара 1516. године.

Максимова мајка Ангелина се углавном налазила уз Максима па се, вероватно под његовим утицајем, замонашила око 1509. године. Између 1512. и 1516. године саградила је недалеко од манастира Крушедола у селу Крушедол Сретењску цркву. Ова црква је првобитно саграђена као женски манастир и имала је ћелије у којој су се сместиле монахиње. Ту је Ангелина провела своје последње године живота. Надживела је сина Максима неколико година и умрла је 30. јула 1520. године, а сахрањена је у припрати Сретењске цркве. Касније су јој мошти пренете у манастир Крушедол где су већ биле смештене мошти Слепог Стефана Бранковића, деспота Јована и Максима. Тако је то било све до 1716. године када су Турци спалили манастир и са њиме и мошти ових Бранковића.

Оно што је посебно карактеристично за сремске Бранковиће јесте њихова градитељска делатност по Фрушкој Гори. Тако се деспоту Вуку Гргуревићу приписује изградња манастира Гргетек а могуће и манастира Привина Глава, деспоту Ђорђу Бранковићу (Максим) изградња манастира Ново Хопово, манастира Старо Хопово, манастира Крушедол, деспоту Јовану Бранковићу изградња манастира Јазак и манастира Ђипша, а Ангелини Бранковић изградња Сретењске цркве.