18. Деспот Јован Бранковић

Сви догађаји који су се дешавали тих дана сувише су бројни и компликовани, а нису толико битни за нашу причу стога ће бити прескочени. Углавном, односи између ове две странке су се толико затегли да је ускоро дошло и војних судара. Дана 4. јула 1490. године на пољу костију (Шарвиз) војно су поражене присталице Иваниша Корвина, а 15. јула за краља је изабран Чешки краљ који је у Угарској добио име Владислав II. Нови краљ није имао много времена за радост јер га је ускоро напао Јан Олбрахт, један од кандидата који није успео (иначе рођени му брат). Током августа 1490. године већ је био надомак код Будима, али није снаге за даље па се ускоро повукао, али мира међу њима ни убудуће није било.

Краљ Владислав II, као коначни победник у борби за угарску круну, био је веома пажљив према Иванишу Корвину који као да није схватао све оно што се дешавало око њега па је чак учествовао у крунидбеним свечаностима (18. септембар 1490.). Разлога за весеље је било доста, а нарочито је славила краљица Беатрича којој је Владислав II обећао да ће је оженити па је она гомилама народа бацала новац.

Деспот Ђорђе Бранковић и брат му Јован, као верне Иванишеве присталице, сигурно су учествовали у бици код Шарвиза коју су изгубили. Након пораза они су склонили и нису учествовали у крунидбеним свечаностима остајући и даље непријатељи новога краља. Ипак, имали су среће пошто је нови краљ Владислав II одлучио да се измири са свим присталицама Иваниша Корвина. Он је најпре потврдио све оно што је уговором обећано Иванишу Корвину ако не буде изабран краљем, а свим његовим присталицама је дато опроштење ако се у наредна 24 дана окану сваког даљњег отпора новоме краљу. Међу четрдесетак тих племића којима се нуди опрост спомиње се и деспот Ђорђе Бранковић. "Племићима и неплемићима, који год би дошли до милости краљевског величанства, свима нека је милост, па и ономе ко је наопако радио против краља чешког, милост свима. И многи су се скупили код краља и тако задобили милост" (Ђурађ Сремац).

Чини се да деспоту Ђорђу овај краљев опрост није много значио и да му није много веровао. И сама ситуација му је ишла на руку јер се против краља Владислава II ускоро дигао немачки краљ Максимилијан који није успео легалним путем да се наметне за угарског краља. Овај пут је ситуација за краља Владислава II била веома озбиљна будући да је Максимилијан из својих аустријских земаља почео извлачити новац и опремати војску. Постао је још јачи када су му се придружили неки угарски великаши међу којима су били деспот Ђорђе Бранковић и брат му Јован. Веома брзо Максимилијан је овладао Штајерском, а онда и у Бечом. Када је успео да се дочепа оних аустријских земаља које је некад уз велику помоћ деспота Вука Гргуревића освојио краљ Матија Корвин, почео је Максимилијан да припрема продор у Угарску. Са војском која је бројала око 18.000 војника у октобру 1490. године улази Максимилијан у Угарску. У то време краљ Владислав II није показивао много воље да се бори јер је имао великих борби са братом Јан Олбрахтом. То је био разлог што су аустријске трупе веома брзо дошле до Стоног Београда.

До тог момента деспот Ђорђе и Јован Бранковић су Максимилијана углавном помагали, али од 1. новембра 1490. године они га уз једну групу угарских племића признају и за свога краља. Мотиви којим су се руководили Бранковићи у то време могу се претпоставити. Јасно су увидели да је Иваниш Корвин пропао у својим покушајима да се дочепа угарског престола, а са њим и све наде да би се преко њега евентуално обновила Деспотовина. Краљ Владислав II уз краљицу Беатричу тако нешто никако не би дозволио, а имајући у виду то да су Срби помагали његовог противника Иваниша сигурно је да би краљ Владислав II ионако узане привилегије које су уживали Срби још више сузио. Наилазак Максимилијана је пружио нове наде и Бранковићи су очекивали да би им он могао бити захвалан за помоћ коју су му пружили те да би се преко њега можда могло постићи нешто и више. Стога и не изненађује то што Бранковићи у повељи у којој признају Максимилијана за свога владара за узврат од њега траже поштовање дотадашњих слобода, али и помоћ у борбама са Турцима. Вероватно да су они на неки начин планирали неку ширу акцију против Турака која би могла довести до ослобођење дела Србије и обнављање Деспотовине.

Некако у то време пао је и Стони Београд, а аустријске трупе направе страшан покољ у граду. Охрабрен овим успехом почне Максимиљан да размишља и о нападу на Будим па чак пошаље једну претходницу од око 8.000 људи која се појави под градом. Будим је бранио Павле Кинижи коме на памет није падало да га преда па је било јасно да се мора са целокупном војском на њега напасти. И док се Максимиљан спремао да то и учини појаве се невоље. И до тада добар део својих успеха Максимиљан је постигао митом, али и уз помоћ плаћеничке војске. У оба случаја, за мито и плаћеничку војску, трошио је велике количине новца па је у одлучујућем моменту док је спремао напад на Будим новца понестало, а плаћеници су се побунили. Уз то из Моравске стизала је угарска војска у помоћ Будиму. Стога све застане. Те године се више ништа није дало урадити и Максимиљан смести војне посаде у градове које је освојио, а сам се врати у Аустрију да сачека пролазак зиме.

Управо зима између 1490. и 1491. године означила је и преокрет у оној политици коју је до тога момента водио деспот Ђорђе. Јасно увидевши да је Максимилијан достигао свој зенит и да неће бити у стању да против краља Владислава II учини било шта више, деспот опет промени страну. Није познато тачно време, али се претпоставља да је током пролећа 1491. године признао краља Владислава II за свога господара. На који је начин ово помирење постигнуто и да ли је при томе било некаквих услова није познато. У сваком случају већ у лето те године (1491.) Павле Кинижи ломи отпор краљевих противника у Славонији, а у оквиру његове војске налазе се и српски одреди. Да ли је и деспот ту био није познато, али већ током лета он је у сасвим добрим односима са краљем Владиславом II.

У то време и Максимиљан је почео да постепено одустаје од своје првобитне намере да освоји Угарску па је започео преговоре са краљем Владиславом. Током новембра 1491. године се преговарало и то је довело до неког договора у Пожуну. Међутим због тога што угарски великаши нису желели да овере склопљени уговор дипломатска натезања су и даље трајала.

За све то време деспот се сасвим добро сложио са краљем Владиславом II, а ти односи су постало још и бољи од битке која се одиграла 24. децембра 1491. године код Кошица у којој је војска краља Владимира II страшно потукла ону коју је водио његов брат Јан Олбрахт. У тој бици учествовали су српске јединице од око 600 коњаника које је лично водио деспот Ђорђе, наравно на страни краља Владислава II. Тиме је и сукоб међу браћом коначно био завршен, али тек на иницијативу њиховог оца Казимира, иначе пољског краља, који их је на силу поморио.

Нешто касније коначно је у Будиму оверен и мир између Максимилијана и краља Владислава II, а поводом тога издане су и повеље. У оној повељи у којој се говори о условима мира и која се може сматрати главном наведено је и име деспота Ђорђа Бранковића, наравно као вазала угарског краља Владислава II. Осим овога сабор у Будиму је донео одлуку да се краљ Владислав II не ожени краљицом Беатричом (удовицом покојног краља Матије) иако је њој овај брак обећаван у неколико наврата. За њу је то била страшна вест тим више што је управо вођена тим обећањем потрошила силан новац за све ове ратове које је водио краљ Владислав II. Разјарена тужила је краља код папе Александра VI, али он 1495. године и званично раскине ову веридбу и краља Владислава II разреши свих оних обећања које је давао протеклих година краљици Беатричи. Осим тога папа краљицу осуди на вечито ћутање и глобу од 25.000 дуката. Краљица је нешто касније напустила Угарску и у највећој беди умрла 1508. године.

Пожунским миром једна политичка фаза у животу деспота Ђорђа Бранковића је била завршена. У хаосу политичких струја и борби он се очигледно није најбоље снашао и променио је неколико страна некако не успевши да одмах погоди ону праву. Ипак, политичка сналажљивост му се не може одрећи јер је крај ових сукоба дочекао на оној страни која је победила. Осим тога, показао је довољно политичке гипкости па га нису ометали некакви ирационални мотиви који би се могли најкраће назвати "принципима" и који код правих политичара и у правој политици и не постоје, већ се окретао ка ономе што му је тога момента изгледало као најопипљивија корист. Сигурно је да би њему највише одговарало да угарски круну узме Иваниш Корвин па није ни чудо што је био најпре његов присталица. Када је овај пропао, деспотовим интересима је свакако најближи био Максимиљан па је тада био на његовој страни. Пропашћу Максимилијанових тежњи да освоји Угарску могао је исто тако пропасти и деспот да се тврдо држао уз овога. Међутим, осетивши на време да је Максимиљан исцрпљен и да се од њега не може у будућности ништа очекивати деспот је сасвим у духу прагматичности пришао краљу Владиславу II.

У том моменту краљ Владислав II још увек није био видљиви победник и ситуација није била баш толико јасна. Заслуга је деспота Ђорђа што је успео да осети Владислављеву победу и што је могао да прогута понос (који у политици и не постоји) и да постане његов присталица. Можда данас то тако не изгледа, али то је сигурно био веома осетљив моменат. Деспот Ђорђе је морао сваки свој потез да добро прорачуна јер морао је својим политичким инстинктом да најпре осети ко ће из целог тог хаоса да изиђе као победник. Када је увидео да ће то бити краљ Владислав II, требало је изабрати прави начин и право време па од њега затражити опрост. Не треба заборавити да је деспот две године био један од најупорнијих краљевих противника и да према деспоту није осећао никакву наклоност. Дакле, требало је изабрати онај моменат када ће краљ Владислав II бити довољно слаб да прихвати деспотов повратак и да неће покушати да се свети. Могуће је претпоставити да би краљ Владислав II сасвим другачије наступио према деспоту да је био довољно јак да му не треба деспотова помоћ те да му не био опростио већ би му се осветио. У сваком случају, моменат за помирење је добро изабран и деспот се поново нашао у релативној сигурности за свој положај.

Граница према Турској је била углавном мирна мада Турци нису пропуштали прилику да са мањим одредима упадају на угарску територију искључиво ради пљачке. Мета тих напада је била углавном Хрватска, а Срем није узнемираван тако да деспот Ђорђе није имао неких посебних дејстава према Турцима. Он се током 1491. године бавио својим сукобом са Ловром Илочким чији су људи упадали на деспотове територије и правиле штету. Но, то су били уобичајени сукоби у то време тако да нису много реметили целокупну ситуацију у којој се налазио деспот. Но, овај сукоб ће касније да се разграна у нешто много веће.

То што је деспот Ђорђе дошао у сукоб са Ловром Илочким није било ни мало чудно јер је Илочки, као син бившег босанског краља Николе Илочког, био један од најбогатијих великаша у Угарској. Самим тиме био је и један од најосионијих па је сасвим слободно без икаквог страха од угарског краља, преговарао како са турским султаном тако и са немачким царем. Осим тога, на својим областима није признавао никакву власт осим своје. Угарског краља Владислава II није уопште ценио па га је називао волом, а да би у још већој мери доказао како не држи до њега, није долазио у Будим да му се поклони.

Оно што је могло деспота да брине јесте то да је примирје из 1483. године које је још краљ Матија Корвин склопио са Турцима на седам године истекло током 1490. године, а проносили су се гласови да турски султан Бајазит II спрема нови поход. Као потврда таквих гласина били су турски напади на Крањску. Судари са Турцима су резултовали променљивим успесима, а у ти сукобима са њима посебно се истицао Павле Кинижи. О њему се тада много причало, не толико због победа којих је несумњиво имао већ због страшних поступака према оним Турцима које је ухватио. Живе их је пекао или бацао везане изгладнелим свињама. И поред свега Турци су и даље упадали у Хрватску и 1493. године на Крбавском пољу су страшно потукли војску коју је сакупио бан Емерик Деренчин. Више од 13.000 хрвата је остало мртво на бојном пољу, а сам бан је заробљен.

Управо те године (1493.), деспот Ђорђе се умешао у један унутрашњи сукоб у Угарској који је био изазван слабљењем централне власти. У договору са још неким великашима деспот Ђорђе нападне славонске градове Иванку, Свети Ђурађ, Осијек, Сотин и још нека места у западној Угарској, а све су то били поседи породице Геребових од Винтгарта. Овај напад је био веома суров јер се деспот Ђорђе са својим савезницима није задовољио само пљачком већ су сва ова места попаљена, а становништво делимично одведено као робље, а остатак је поубијано. О томе је био обавештен и сам краљ Владислав II, али није ништа предузео. Осим овог "успеха", деспота Ђорђа је теретила и породица Банића из Лендаве због тога што им је у Вуковској жупанији преотео Борово. И та је жалба остала без резултата, а деспот је Борово задржао под својом контролом.

Сви ови деспотови потези и некажњено харање по градовима других великаша сасвим су јасно говорили да се он са краљем Владиславом II налази у најбољим могућим односима и да представља у потпуности његовог човека. У тим тешким данима, краљ Владислав II се није усуђивао да деспота Ђорђа терети за било шта не желећи да од себе отера једног сигурног савезника који би му могао затребати. С друге стране, деспот свестан тога користио је сваку прилику да за себе обезбеди што више може те да се свети свим својим непријатељима. Таква политика се згодно исплатила током 1494. године када су сукоби између краља Владислава II и Ловре Илочког прерасли у отворени рат.

Крајем 1494. године краљ Владислав II, не могући више трпети Ловру Илочког и његово потајно шуровање са Турцима, припреми војску и удари на Илок. Опсаду Илока је из Бача краљ лично нагледао, а у оквиру његових трупа налазио се и деспот Ђорђе са својим четама. Деспот је очигледно успео да дочека свој тренутак и да се Ловри Илочком освети за све оне неправде које је од њега трпео протеклих година. Ништа деспоту није било тешко у спровођењу ове освете па је успео да освоји Митровицу, истерао је сву војску Ловре Илочког из Срема, а онда прешао у Славонију где је освојио град Ораховицу. Док је деспот харао по околним земљама Ловре Илочког, краљ Владислав II је успешно довршио опсаду у Илоку и ускоро га заузео. "И мноштво Угара било је с краљем и он подседе тврђаву Сремског Илока уочи празника апостола Андреја. И била је то велика зима кад су писали годину 1494. И тешко ју је освојио. И ушао је краљ Ладислав јер херцег Ловро није био онако снажан као његов отац Никола, краљ босански, него жељан науке" (Ђурађ Сремац). Истовремено и други угарски великаши су узимали учешћа у постепеном комадању имања Ловре Илочког. Сада је овај моћни великаш био пред сломом.

У пролеће 1495. године и ови сукоби су се завршили, а краљ Владислав II се измирио са Ловром Илочким. Цена коју је овај платио за поновну краљеву милост није била мала јер је краљ задржао сва она имања која су његови племићи заузели током сукоба. Крајем априла 1495. године краљ Владислав II је послао своје људе у Ириг, а ту су били позвани и деспот Ђорђе и његов брат Јован. Радило се о свођењу рачуна који су настали током рата са Ловром Илочким. Наиме, деспот Ђорђе је изгледао показао сувише ревности у овом рату против Ловре Илочког па је не само заузимао његове градове (Митровицу, Ораховицу) и имања, већ је немилосрдно по њима пустошио. Краљ је као казну за непослушност коју је Ловро Илочки према њему показао одлучио да све заузете земље задржи за себе што је подразумевало да деспот Ђорђе мора све заузето да преда краљу. Деспот се томе није противио, али краљеви људи су затекли опљачкане градове и опустошена имања, што нису имали намеру да толеришу. Краљу нису требали опљачкани градови и пуста села. Стога су деспот Ђорђе и његов брат Јован морали да се обавежу да ће све оне кметове које су насилно одвели, њихову стоку и остале драгоцености однешене из градова морати да врате. У Иригу је потписана повеља са овом њиховом обавезом, а оно што је значајно јесте то да се у тој повељи (1495.) по први пут Јован Бранковић спомиње као деспот.

У време потписивања повеље у Иригу Јован Бранковић је већ био од стране краља Владислава II проглашен деспотом. Краљ је спроводио неке административне реформе желећи да на свим важнијим војним местима која су служила за одбрану границе буду по две личности. Тако је и титулу деспота добио Јован Бранковић. То није изазвало никаквих трзавица јер је Јован Бранковић и до тада са деспотом Ђорђем сарађивао, а ни остали Срби нису имали ништа против јер се титула деспота задржала у породици Бранковића.

Следеће године, барем што се тиче ратних дејстава, пролазиле су веома мирно. Међутим, у унутрашњим стварима деспот Ђорђе је имао неких сукоба са калочким надбискупом, а све око плаћања десетине коју је надбискуп тражио од Срба. Деспот је захтевао да надбискуп одустане од убирања десетине пошто је то била стара привилегија коју су Срби добили још од краља Матије Корвина. Но, надбискуп је надмено одговорио да је "Бог Угарску створио хришћанском земљом, а не шизматичком, па деспот нема права да од ње уреди српску државу. У хришћанској земљи, под хришћанским владаром, мора се живети по хришћанским законима".

То су биле размирице које су и иначе биле уобичајене и представљале су свакодневницу. Међутим, ово писмо говори и неке друге ствари. Срби су у Срему са својим повластицама које су имали из времена краља Матије Корвина представљали трн у оку угарским великашима због неколико ствари. На првом месту због повластица које су их изузимале из власти угарских великаша и давали им могућности да буду под својим владарима који су носили високу титулу деспота. То им је давало право да буду наоружани, под командом својих команданата, ослобађало их плаћања неких обавеза, а што је најважније омогућавало им да слободно исповедају своју православну веру. Ту чињеницу ни надбискуп није могао прећутати па прекорно пребацује деспоту да је угарска хришћанска земља, а не "шизматичка". Исто тако, можда и најважније, због свих привилегија које су имали, Срби су стално размишљали о обнављању Деспотовине, односно стварању сопствене државе и то ни мање ни више већ у Срему који је припадао Угарској. Мада Срем није био ништа више већ обична жупанија у Угарској и мада деспот није имао неких посебних овлаштења која би га уздизала изнад других краљевих службеника сличног ранга, обичном свету је изгледало да Срем на неки начин представља обновљену Деспотовину. Тако су се и понашали сматрајући Срем српском државом која не спада под Угарску, што наравно није пролазило незапажено и без бројних сукоба. Додуше, деспоти су били свесни места које им припада и овлашћења које су имали па су се и тако понашали, али није било тајна шта им се у мислима крије. У сукобима који су у Угарској беснели након смрти краља Матије Корвина деспот Ђорђе је мењао политичке боје неколико пута све зарад остварења што бољих услова за остварење идеје обнављања српске државе.

Наравно да то није могла бити тајна па је и писмо надбискупа реакција на оно што је деспот покушавао. Ипак, ти сукоби нису прерастали у нешто отворено јер је деспот уживао несумњиву заштиту краља Владислава II. Ко зна како би се ситуација даље развијала да се није деспот Ђорђе под још увек неразјашњеним околностима изненада замонашио. Не зна се тачно када је то било, али је сигурно да тај догађај пада у период између јула 1497. године и јула 1499. године. У манастиру Купинику у Храму светог апостола Луке, где су се налазиле мошти слепог Стефана Бранковића (деспотовог оца), деспот Ђорђе је ноћу тајно постриган. Недуго потом стигао је и софијски митрополит Калевит који га је посветио за купиничког јеромонаха са монашким именом Максим. Ово је био толико изненадно да су деспотова мајка Ангелина и брат му деспот Јован о овом догађају били обавештени тек када је све било готово. Какве су реакције биле, остаје непознато, али ту се сада више ништа није дало учинити. Место деспота Ђорђа сада је заузео деспот Јован.

Наводи се да је деспот Јован Бранковић био ратоборније природе но што је то био његов брат деспот Ђорђе, али и много амбициознији. Док се деспот Ђорђе углавном задовољавао да очува ону ситуацију у Срему коју је остварио још деспот Вук Гргуревић, деспот Јован је од самога почетка имао много веће планове. У повељи коју је 1499. године издао манастиру Есфигмену у Светој Гори он се обавезује да им исплаћује одређену своту новца која је очигледно била недовољна, али одмах даје себи у обавезу да ту помоћ повећа онога момента када постане господар српске земље. Дакле, у то време деспот Јован је пред очима имао могућност обнављања Деспотовине у којој би он био господар. Веома слично о њему пише и млетачки посланик наводећи да деспот Јован тежи да постане владар над Србијом, да је веома храбар, да може дићи 2.000 лаких коњаника, итд. Деспотове амбиције нису биле нереалне због тога што се у то доба припремала једна шира коалиција за рат са Турцима.

Иницијатор припрема за рат са Турцима је била Венеција којој су све теже падали упади Турака на њену територију. Како нису успели да султана убеде на склапање мира, а углавном због турских неумерених захтева, то је Венеција почела да окупља савезнике. Њена тадашња снага није била за потценити. На мору је имала помоћ од папе Александра VI, Француске и Шпаније, али највећи проблем су представљале копнене снаге. Венеција су ту могла ослонити једино на Угарску па је требало и њу увући у савез.

Негде почетком 1500. године млетачки посланик се налази у Будиму где са угарским краљем Владиславом II покушава да уговори савез. На угарском двору није било баш неке посебне воље да се уђе у навални рат против Турака, а за то је било више разлога. Краљ Владислав II се још увек није осећао сигурно на престолу, а осим тога ни угарски великаши нису имали намеру да се поново прегањају са Турцима. Међу оне који су жарко прижељкивали офанзиву на Турке био је деспот Јован Бранковић и то из сасвим разумљивих разлога.

Офанзивни рат са Турцима могао је деспоту Јовану донети велике користи и могуће ослобођење Србије, а онда и обнављање српске државе. Са својим сопственим снагама Срби то у том моменту никако нису могли сами учинити већ само уз свесрдну подршку из Европе. Деспот је изгледа одржавао доста веза са Србима који су били под Турцима и одатле добијао информације да су они спремни да се подигну ако хришћани крену у офанзиву. То му је давало извесну дозу сигурности. Исто тако, могуће да је њему, због ширих погледа но што су имали његови претходници деспот Вук и деспот Ђорђе, досадило оно погранично ратовање које се до тада проводило. То су били упади на турску територију мотивисани углавном пљачком, а веома често су се све сводило на пуко прегањање са турским пљачкашким одредима који су улазили у угарску територију. Ти сукоби осим пљачке нису доносили ништа битнијег и на тај начин српска држава се никада не би обновила, а баш је то био деспотов циљ. За такво нешто био је потребан један много робуснији наступ и он га је на угарском двору стално заговарао.

Деспота је могло посебно да забрине то што је терет целокупног пограничног ратовања углавном пао на њега и Павла Кинижија док су остали угарски великаши слабо марили шта се на граници дешава. Уз то турски упади су били све чешћи, све јачи па је постојала могућност да би то можда могло да прерасте у неки свеобухватнији удар на Угарску. Тада би Срем први дошао у опасност да буде прегажен, а самим тиме би и ово уточиште Срба страдало. Дакле, деспот Јован је свакако имао довољно мотива да заговара рат против Турака.

Стога није чудно то што деспот Јован никако није могао да се сложи са оном мирољубивом политиком коју је водио угарски краљ. Вероватно у договору са осталим српским великашима он се понуди Венецији у служби, а уз услов да се бори против Турака. Република се заинтересовала па је тако сазнала да деспот има око 40 година, да је лепо развијен човек и да може да сакупи око 2.000 лако наоружаних коњаника. Међутим, на том интересовању је све стало, вероватно стога што је деспотова снага ипак била сувише скромна да би се њоме могло било шта крупније започети. То је вероватно разлог да се Венеција наставила трудити да краља Владислава II убеди да покрене војску на Турке. И тај труд се на крају исплатио.

Половином 1501. године започео је угарски краља Владислав II са ратним припремама. Добио је обећање од Венеције и папе да ће му финансијски помоћи па је под утиском тих обећања наредио да се у Бачу почне окупљати војска. Све те припреме су биле тајне јер се краљ плашио да Турци то не дознају и не ударе први. Сакупљање војске је ишло веома тешко тако да се окупило једва нешто више од 10.000 људи. Међу тим трупама биле су и оне које је довео деспот Јован Бранковић.

Припреме су биле веома споре и било је очигледно да до јесени неће бити ништа озбиљније започето. Стога деспот Јован уз помоћ београдског бана Ђорђа Море током јула 1501. године провали у Србију. Задржали су се неколико дана у пљачки и палежу, а онда вратили. То се могло сматрати неким обликом извиднице који претходи главном удару. Тако су то осетили и Турци па су покушали да преговарају са угарским краљем Владиславом II, а посредством деспота Јована. Њихова је понуда биле идентична оној коју су некада дали деспоту Вуку, односно султан је тражио од деспота да убеди Угарску на склапање мира, а за узврат ће Деспотовина бити обновљена. Тешко да је овом обећању деспот Јован поверовао, али је ипак све верно пренео краљу Владиславу II.

Како ови преговори нису успели то је у јесен исте године угарска војска која је бројала око 14.000 ратника, међу којима је било најмање 5.000 Срба, кренула преко Дунава. Прелаз је извршен код Београда, а војску није водио краљ Владислав II већ темишварски жупан Јожи Шом. Под Смедеревом је разбијен један турски одред од око 1.000 коњаника. Нешто је Турака изгинуло док су заробљеницима или одсечене главе или су понабијани на колац. Следећих 15 дана је ова војска дуж Мораве палила и пљачкала. На повратку је код Смедерева била дочекана од турске војске која се ту скупила. Турци су опет разбијени, а страдало је преко 5.000 њихових ратника, а међу заробљенима је био турски вођа Церин паша.

У децембру исте (1501.) године деспот Јован је користећи турску збуњеност провалио у западну Србију прешавши Дунав као и пар месеци раније. Овај пут поход је био знатно скромнији јер је деспот водио само 1.000 коњаника, али успеха је било довољно да се акција назове успешном. Мотив је био пљачка па је тако доведено мноштво робља, коња, стоке и осталог што су они сматрали драгоценим. Охрабрен свим успесима наставља деспот Јован са својим акцијама па у јануару 1502. године проваљује у Босну са већом војском но раније (са око 2.600 људи) и поново има успеха. Сада она већ добија идеје да на Босну крену са још већом војском и тражи од краља Владислава да му пошаље помоћ од 1.000 коњаника, међутим у Угарској се постепено почео гасити ратнички жар. Но, то Турци тада нису могли још увек да осете и стога долази до још једног њиховог покушаја да преко деспота Јована некако склопе мир са угарским краљем. За време трајања преговора војни судари су се и даље дешавали.

Док је Иваниш Корвин добио неколико битака у Босни, на обали Дунава успело се сакупити око 10.000 угарских коњаника, а њихов командант је био деспот Јован. Ситуација је за Турке била веома озбиљна и они су изгледа Босну већ прежалили будући да је тамо остало јако мало њихове војске. Осим тога изгледа да су угарски команданти у Босни међу којима су најзначајнији били Јожи Шом и Иваниш Корвин већ правили план како да након ослобађања Босне упадну у Србију. Међутим, тај ентузијазам је трајао јако кратко и акције су постепено изгубиле првобитни замах.

Деспот Јован је имао велике наде у овај рат и тиме би се добрим делом могло објаснити и она жар са којом је он у борбама учествовао. Међутим, половином 1502. године могао је јасно увидети да од ослобођења Србије неће бити ништа и да су преговори између Турске и Угарске све озбиљнији. Стога му је пала на памет идеја да уз помоћ Венеције он настави самостални рат са Турцима. Како је био заузет војним задацима, а није искључено да је то била и тајна мисија у којој се он није смео појавити, као његов преговарач у Венецију је отпутовао његов брат Максим (бивши деспот Ђорђе Бранковић). У септембру 1502. године обрео се Максим у Венецији и однео овакву понуду деспота Јована. Млетачки дужд се на први поглед направио заинтересованим, али се изговорио тиме да иде зима и да то није згодно време за ратовање па је боље причекати. Но, у питању је било нешто друго. Преговори о миру између Турске и Венеције су тада привођени крају и Венеција је излазила из рата са Турцима. Сада више никакве ратне акције против Турака њу нису интересовале.

Ово је био у сваком случају неповољан одговор за деспота Јована, али он није имао времена и да га чује. Још док је Максим боравио у Венецији он је (10. децембар 1502. године). Смрт деспотова је била изненадна и приписује се грозници коју је он зарадио највероватније у свом последњем походу у Босну. У сваком случају ова болест је највећим делом била резултат сталних деспотових ратних напора којим се он излагао нарочито у последње две године (1501. и 1502.). Као и да је сам осетио да је за догледно време то последња прилика да се учини нешто више у покушају обнављања Деспотовине. Да је поживио могуће да би имао далеко више успеха но што су то имали његови претходници - деспот Вук и деспот Ђорђе. Овако његови напори нису Србима донели ништа што они и до тада нису имали.


Vrh strane