16. Деспот Ђорђе Бранковић

Слепи Стефан Бранковић је иза своје смрти (9. октобра 1476. године) оставио себе жену Ангелину, синове Ђорђа (у то време имао 14 или 15 година), Јована (годину дана млађег) и ћерку Мару. У време Стефанове смрти целокупна породица се налазила у Фурланском граду Београду. И до тог момента ови Бранковићи су живели веома скромно, а од Стефанове смрти ситуација се још више погоршала јер су им Дубровчани, вероватно мислећи да је политичка каријера породице Бранковић завршена, помагали све мање. Материјални проблеми су били само једна страна њиховог тешког живота јер су још већу тешкоћу представљали стални напади насртљивих суседа који су покушавали да им откину делове поседа. Не могавши смоћи довољно снаге да се одупру сталним нападима, Ангелина Бранковић се обраћала на више страна за помоћ, али једино је Венеција показала колико-толико разумевања. Тако је Република покушавала да дипломатским путем умири непријатељску околину, а када ни то није помагало ускоро је стигло и нешто плаћеника. Међутим све то као да је још више изазвало насртљиве суседе и Бранковићи су се нашли у безизлазној ситуацији. Стога се Ангелина одлучила на један помало ризичан потез па је крајем 1478. године са синовима отпутовала у Беч код цара Фридриха III не би ли га упознала са својим невољама. Чини се да ова идеја није била њена већ да је то био савет Кантакузене Цељске која се изгледа боље сналазила у односима са високим двором.

До краја се показало да је Кантакузенин савет био веома добар јер је цар Фридрих III веома лепо примио Ангелину и њене синове, саслушао њене жалбе и изишао им у сусрет. Уступио им је замак Вајтерсфелд у Корушкој и у њега су се ускоро уселили Ангелина и њена деца. Наравно, сва ова попустљивост и увиђавност од цара према њима није могла да прође и без обавеза које су Бранковићи морали узети. Радило се заклетви на верност којом су Бранковићи постали царски вазали. Додуше та заклетва није одударала од онога што се и иначе тада дешавало па се може рећи да су Бранковићи прошли веома добро и у односу на оно што су добили, дали су веома мало. Чак би се могло рећи да је заклетва на верност цару њима обезбедила велику дозу сигурности јер је то сада значило не само то да су они обавезни цару бити верни већ истовремено и то да се налазе под царском заштитом. Након дуго времена могли су Бранковићи да колико-толико одахну и да осете извесну сигурност.

Не зна се шта су Бранковићи радили следећих неколико година у Корушкој и у којем су се правцу одвијали њихове акције, ако их је уопште и било. Једино што је познато јесте да је Ангелина са Кантакузеном покушавала да прода старо имање у Фурланији и да је слала свога пуномоћника, али та продаја је ишла јако тешко.

Дакле, непознато је шта су они радили то време, али изгледа да су се сасвим добро снашли што се види из каснијих изузетно увиђавних поступака које је имао цар Фридрих III према њима. Да су Бранковићи још при првом сусрету оставили на цара толико добар утисак да их он ни касније није заборавио, тешко је поверовати. Биће прије да су они узимали учешћа у оном животу који се водио на царском двору, додуше сигурно не много важног, али сасвим довољног да их цар има стално пред очима. У сваком случају да их цар и даље има у виду видело се онда када је посредовао при удаји Маре Бранковић (Стефанове и Ангелинине једине ћерке) за Бонифација Палеолога V, монфератског пограничног грофа. У време венчања Мара је имала тек 19 година (1485.). Венчање је обављено у Инсбруку, а ову свечаност је увеличао својим присуством цар Фридрих III. Додуше, будући супруг није присуствовао, али га је заменио његов пуномоћник. Након ове свечаности Мара Бранковић је отпутовала у Казале где јој се налазио муж Бонифације. На овом путовању пратио ју је брат Ђорђе. Када је Мара стигла, дочекао ју је муж и са Бранковићима је сачињен одмах женидбени уговор по којем је гроф као мираз добио 10.000 дуката. Мара је на мужа оставила добар утисак и остало је забележено да су је сматрали не само лепом, што је она стварно и била, већ и веома племенитом. Шта је она мислила и осећала према мужу који је од ње био доста старији не зна се, али познато је да у то време девојке око њихових будућих бракова нису много питане. То је било поготово изражено у кући Бранковића где су многе девојке кроз брачне уговоре жртвоване зарад остварења политичких интереса. То је било очигледно и сада у питању. У непознатој земљи са веома мало утицаја и скоро без икаквог блага, Бранковићи су морали да се боре за опстанак, а поготово у овој ситуацији када су зависили једино од милости цара Фридриха III. Онога момента када је цар посредовао при склапању овога брака, Бранковићи не само да нису смели да одбију да се Мара уда за остарелог грофа већ им је таква понуда при којој је посредовао сам цар сигурно годила.

Иако се, гледајући у тадашњим релацијама, Мара Бранковић релативно добро удала, ни њој као ни другим Бранковићима даљњи живот није био наклоњен. Можда је у почетку изгледало да јој се срећа осмехнула јер је родила два сина - Ђованија IX и Ђованија Ђорђа Себастијанија па је преко њих могла наћи релативно смирење. Но, већ 1493. остаје удовица, а непосредно потом у својој 29. години (1495.) умре и она. Тако се угасила још једна млада девојка из куће Бранковића која је имала ту несрећу да носи ово часно, али злосрећно презиме.

Када су отпратили Мару код њеног мужа, Бранковићи су се вратили у Корушку и ту боравили све до смрти деспота Вука Гргуревића (1485.). Нема вести о њиховим активностима, али нема сумње да су живо пратили шта се дешава у Срему. Тешко је поверовати да су они са деспотом Вуком одржавали било какве контакте, а разлог је могао бити у томе што су они били сигурно увређени тиме што је Вук Гргуревић понео титулу деспота и почео фигурирати као вођа Срба. По легитимном праву деспотска част није требала припасти Вука већ слепог Стефана Бранковића и његове синове Ђорђа и Јована. У том контексту Ђорђе и Јован су се морали осетити ускраћени па су вероватно сматрали Вука узурпатором, но он је тада био сувише јак да би против њега могли било шта предузети. Осим тога, чини се да су Ђорђе и Јован били сувише поносни да би, иако су се налазили у веома незавидној ситуацији, од деспота Вука затражили било какву помоћ. С друге стране, свега тога је био свестан и деспот Вук па ни он није имао сувише жеља да са Ђорђем и Јован успоставља било какав однос.

То је све тако ишло до смрти деспота Вука, а баш у то време Ђорђе и Ангелина су се налазили у Инсбруку и Казалеу на Марином венчању са монфератским грофом. Тада је изненада из Угарске стигао позив од краља Матије Корвина за оба Бранковића - Ђорђа и Јована. Краљ их је позивао у Срем да би тамо преузели она имања која је оставио деспот Вук, али и титулу деспота. То је било помало изненађујуће, будући да су Ђорђе и Јован били вазали цара Фридриха III, а овај је опет био љути противник краља Матије Корвина и они су и тог момента водили међусобни рат. Чак је у лето 1485. године краљ Матија Корвин успео да са својом војском уђе у Беч. Наравно да Бранковићима није на памет пало да одбију овакав позив и ускоро су са мајком Ангелином кренули пут Угарске.

Мотиви Бранковића да прихвате позив угарског краља су много лакше схватљиви него што то можда на први поглед изгледа. Они сигурно нису заборавили то како се краљ Матија Корвин немилосрдно понашао према њиховом оцу Стефану у време док је овај боравио у Смедереву. То су биле горке успомене које не бледе лако и стога су према њему могли да осећају само мржњу. Међутим, могли су да виде и то колико је овај угарски краљ моћан када је успео да цару Фридриху преотме чак и престоницу - Беч. И баш док су Бранковићи можда размишљали о томе да ли да прихвате понуду угарског краља, цар Фридрих III се потуцао по Немачкој молећи од кнежева да му обезбеде новац и војску не би ли повратио Беч. Било је тога момента сасвим јасно да је Матија Корвин у напону снаге док је Фридрих III био на заласку. Осим тога, угарски краљ је нудио Бранковићима титулу Српског деспота, што је управо оно о чему је сањао и њихов отац Стефан. Дакле, сада се одједном пред њима указала она прилика коју је прижељкивали некада и Стефан Бранковић и његов брат Гргур. Понуда је била сувише примамљива да би се тек тако одбацила.

Угарски краљ Матија Корвин је сигурно имао своју рачуницу када је позивао Ђорђа и Стефана да преузму ону титулу коју је носио Вук Гргуревић. Наиме, смрћу деспота Вука изгубили су Срби у Угарској вођу око којег су се окупљали. Било је јасно да се мора појавити нека нова личност која ће ту улогу да преузме. Краљ Матија се морао побринути да он буде тај који ће поставити новог деспота, јер је само у том случају могао бити сигуран да ће то бити онај који ће одговарати првенствено његовим интересима. У време живота Вука Гргуревића, могао се угарски краљ уверити да име Бранковића магично делује на Србе у Угарској и да они ову породицу сматрају за своје владаре. Дакле, потребно је обезбедити континуитет Бранковића као деспота у Угарској. Како није било преживелих Бранковића у Угарској то их је требало довести из оне земље где су били, а то су били управо Ђорђе и Јован. Да ће они бити верни Угарској није ни требало сумњати јер им угарски краљ пружао не само титулу већ и велике комплексе имања. С друге стране, било је много препоручљивије да он (угарски краљ) постави Србима деспота, односно вођу, већ да га они између себе траже. То не би могло проћи без сукоба што би смањило војну моћ српских пограничних чета које би се између себе нагањале тражећи новога вођу, уместо да чувају границу од Турака. Долазак некога од потомака Бранковића пресекло би сваки дискусију о личности деспота која се могла евентуално појавити. Осим тога, могао се краљ Матија за све ове године уверити да је идеја о постављању Вука Гргуревића за деспота била веома добра и да је тиме успео за себе да веже масу Срба који су представљали верну и способну војску. То је сада требало и одржати, а Ђорђе и Јован су управо требали да ово обезбеде. Уз то Ђорђе Бранковић је био природни и легитимни наследник Бранковића па ни по том питању није било сметњи.

Током 1486. године Бранковићи се налазе у Угарској, а Ђорђе Бранковић добија титулу деспота док се Јован морао задовољити титулом барона. Било је очигледно да они свој долазак у Срем схватају као трајно стање јер су са собом довели мајку Ангелину, али и мошти свога оца Стефана који је годину или две раније био проглашен свецем. Све то је оставило веома снажан утисак на Србе у Срему, што није било нимало случајно. Право које је Ђорђе Бранковић полагао на титулу деспота било је у сваком случају много јаче од онога које је имао покојни Вук Гргуревић. Наиме, Ђорђе је био законит син Стефана Бранковића, док је Вук био у најбољем случају незаконити Гргурев син. Осим тога они су имали мошти свеца Стефана што је могло да пробуди сећања Срба на дане који су били много бољи од ових које су сада проводили. На неки начин успостављао се поново култ владара код Срба, култ који је протеклих година био помало и заборављен. Ту се види да су Ђорђе и Јован Бранковић, вероватно под утицајем своје мајке Ангелине, добро организовали и смислили свој први наступ у Срему. Они су били много интелигентнији, али и образованији него што је то био Вук Гргуревић чија слава је углавном почивала на његовим ратничким вештинама. Ђорђе и Јован Бранковић су имали у себи много више политичког, а како су живели у релативној сигурности Фурланије то су имали свакако и више времена да се баве интелектуалним делатностима но што је то имао Вук Гргуревић који је свој живот провео ратујући, па су могли и промишљеније да наступе. У сваком случају, Срби у Срему су доласком Ђорђа и Јована могли у већој мери и већом јасноћом да поново почну неговати култ владара и да се присећају некадашњег времена када су имали своју државу. Тиме су и њихови наступи око обнављања Деспотовине могли добити јаснији смисао.

Бранковићи су преко Беча стигли у Будим и након добијања титула стигли су у Срем. Одмах по доласку у Срем у Купинову у манастиру св. Луке положили су ковчег са Стефановим моштима. Осим титула краљ Матија им је доделио и већину оних имања које је за живота држао деспот Вук Гргуревић. Наравно имали су према краљу Матију и обавеза. Деспот Ђорђе Бранковић је морао да издржава војни одред од 1.000 ратника са којима је ратовао на оним местима на које га пошаље краљ Матија. То никако није било лако, али то је била цена за све оно што су добили.

Није познато да је деспот Ђорђе имао онаквих сукоба са Турцима каквих је имао деспот Вук, што се вероватно може оправдати тиме да је мир између Угарске и Турске био још на снази. Стога је и граница у Срему и Славонији била релативно мирна. И поред тога деспот Ђорђе није имао много прилике да буде изван ратних окршаја јер је у то доба краљ Матија ратовао по Аустрији па је вероватно деспот Ђорђе тамо испуњавао своју вазалну обавезу. Са каквим је резултатима тамо деспот ратовао не зна се, али сигурно није имао онако спектакуларних акција које је имао деспот Вук.

Иако је деспот Ђорђе у војним вештинама био слабији од деспота Вука, краљ Матија није могао, а да не примети његове друге квалитете који су јаче долазили од изражаја. Деспот Ђорђе је на првом месту био образован и културан човек који није много времена провео ратујући па је стога код њега била више изражена она фина господствена црта која је била толико својствена Бранковићима. За разлику од деспота Вука који је био груби ратник коме дворски церемонијал и обичаји сигурно нису много значили, деспот Ђорђе је био сушта супротност. Образован и веома интелигентан са много искуства по страним дворовима могао је краљу Матији да послужи далеко више у финим политичким стварима на двору неголи на бојном пољу. Одатле се и може објаснити то што је краљ Матија био заинтересован да деспота Ђорђа ожени онако како он сматра да је добро. Тако му је нашао жену из реда рођака своје треће жене, угарске краљице Беатриче. Била је то Изабела, иначе принцеза из арагонске, напуљске династије.

На крају се показало да је то био избор који се показао несрећан за обоје супружника. Ни деспот Ђорђе, а ни деспотица Изабела у овом браку нису нашли смирење. Сукоби међу супружницама су били толико интензивни да је морало да дође до међусобног разлаза. Не зна се тачан разлог због чега се нису могли сложити па је изнета претпоставка да је деспот Ђорђе на Изабелу вршио притисак да она, будући католкиња, промени веру и пређе у православље. Како је она то одбила то је међу њима било свађа које су се морале завршити разводом. Тај неуспели брак је оставио веома велики траг у психи деспота Ђорђа који је изгледа био осетљива природа и коме све то није пало лако. То је вероватно разлог због чега има мишљења да је овај несрећан брак основни узрок каснијег деспотовог замонашења.

Изгледало је да се Бранковићима коначно осмехнула срећа и да су нашли коначно своје место. Како је на угарском двору стајао веома добро то се можда деспот Ђорђе могао понадати да ће успети обновити Деспотовину, али тада помало напречац умре краљ Матија Корвин (6. април 1490. године). Чудна је била његова смрт. Наводи се да је још од 1487. године он осећао болове и да је тешко стајао на ногама, али здравствено стање му се редовно поправљало. Међутим, од 1489. године толико је ослабио да су га морали носити у носиљци. Колена и ноге су му отицали, а он је био у грозници. У Бечу се налазио почетком априла 1490. године ради неких свечаности, али их није могао због исцрпљености издржати до краја. Једно вече ухватила га је вртоглавица, слабо је видео и падао је у несвест. Након тога су започели страховити болови који су били толико јаки да је краљ урликао. У зору је изгледало да су болови стали, али само на трен. У само јутро 6. априла 1490. године између 7 и 8 сати краљ Матија Корвин је умро.

Смрт је била толико чудна да је одмах изазвала сумњу да је краљ заправо отрован. Најсумњивија је била краљица Беатрича, а разлога за сумњу је било довољно пошто краљ није имао законитог потомства. Краљ Матија је имао три жене (Беатрича је била трећа) и ниједан од бракова му није донео деце. Краљица Беатрича је имала доста покушаја да врачаријама и ко зна све чиме роди Угарској наследника, али све је било узалуд. Како се радило о насртљивој и надасве частохлепној жени која ће покушати све да задржи престо за себе то су сумње на њену кривицу биле сасвим оправдане.

Када је постало јасно да краљ Матија неће имати деце почеле су сплетке о томе ко би могао бити његов евентуални наследник. Рођака који су имали ту жељу било је много. Међутим, тада се испречило нешто друго. Краљ је имао незаконитог сина са једном девојком из Шлеске и она му је родила 1473. година сина Иваниша. "Имао је сиромах једног сина, по имену Иваниша Корвина, који се родио изван законитог брака" (Ђурађ Сремац). О њему он није много размишљао све док је имао наду да ће му краљица Беатрича родити наследника, но како временом законитог наследника није добио то је почео комбиновати како да Иваниша начини својим наследником. У том правцу почео га је истурати на државне функције и поверавати му важне задатке желећи да га припреми за краљевски трон. Истовремено је са најјачим личностима Угарске потајно преговарао да прихвате Иваниша за будућег угарског краља. Како је од већине добио пристанак то је сада остало једино да се Иваниш и званично прогласи наследником. Но, ту се сада испречила краљица Беатрича која је успела да својим сплеткама то спречи.

Тај период угарске историје чита се као најузбудљивији роману којем ништа не недостаје. Краљица Беатрича је сплеткарила не бирајући средства. Ничега ту не недостаје. Краљица се мешала у све и свашта најпре натурајући Иванишу да се ожени за неку њену рођаку, а када у томе није успела гледала је да му разори тек склопљени брак. Било је ту много тајних договора, отрова, бодежа у мрачним ходницима и свега онога што жестоко пали машту. Све то није могло, а да не остави трага на краља Матију који је био свестан свих ових догађаја, али није имао снаге да краљици стане на пут. Додуше у пар наврата је показао снагу и натурио своју вољу, али све само закратко. Краљица је и даље лудовала у жељи за влашћу која јој се и поред свих њених напора упорно измицала. Наравно ни двор није остао изван ових догађаја па су се појавиле групације које су подржавале различите стране у сукобу. Ипак, све је то колико-толико било под контролом до смрти краља Матије, али је онда пукло. Питање наслеђа краља Матије Корвина је одмах увело Угарску у нови талас грађанског рата и насиља. Наравно, изван ових догађаја деспот Ђорђе Бранковић није могао остати све и да је хтео. Улог је био сувише велики да би и једна већа племићка кућа у Угарској могла бити незаинтересована у догађајима који су следили.


Vrh strane