13. Деспот Лазар Бранковић

Како је Лазар Бранковић последњих година Ђурђевог живота био непрестано уз оца и помагао му у вођењу државних послова, а уз то још од 1446. године носио и титулу деспота то није могло бити сумње у то да је он наследник деспотског престола. Вероватно зато је и смена на престолу Деспотовине прошла релативно мирно. Слепи Гргур Бранковић, иако је по томе што је био најстарији Ђурђев син требао бити наследник, због тога што је био слеп није могао истаћи кандидатуру за престо. Нико га у Деспотовини не би ни схватио озбиљно па је то био разлог због чега он није пружио било какав отпор Лазару. Осим, тога Јерина је била још увек у доброј снази и својим ауторитетом, који није био мали, одржавала је у оквиру породице колико-толико сношљиве односе.

Први проблем са којим се суочио деспот Лазар били су односи са Угрима и Турцима. У време када је преузимао Деспотовину преговори које је са Турцима повео покојни деспот Ђурађ били су при крају и Лазар их је не само наставио већ и успешно привео крају. Због претерано великог харача деспот Ђурађ је отезао са прихватањем уговора, а султан Мехмед II није хтео да попусти. У међувремену је дошао турски пораз под Београдом (лето 1456. године), а ту изненадну околност је деспот Ђурађ хтео да искористи и да турску слабост након овог пораза искористи терајући их на попуштање. Међутим, смрт га је у томе претекла. Како је Лазар био непрестано уз оца и био добро упознат са преговорима и Ђурђевим намерама, то је он само наставио оним смером којим је и Ђурађ кренуо. Ослабљен због пораза под Београдом, султан Мехмед II није имао више воље да се натеже око висине харача па је на крају ове преговоре привео крају и 15. јануара 1457. године, само три недеље након Ђурђеве смрти, потписан је уговор између султана и деспота Лазара.

Овим уговором деспот Лазар је изборио да султан прихвати смену на престолу у Деспотовини, а осим тога добио је скоро све оне земље које је Ђурађ држао. Сам харач је био мањи у односу на онај који раније плаћан, а због тога што је Ново Брдо сада било под турском контролом. Ту је било и једно магловито обећање од стране султана да деспота Лазара неће до смрти узнемиравати. Тиме је деспот Лазар успео да изненађујуће брзо и лако среди своје односе са Турцима. Осим тога успео је савлада свој анимозитет према њима и да им до краја чак постане вазал.

У овим преговорима са турским султаном посебно се истакла једна личност чије време тек долази. Ради се о Михајлу Анђеловићу који је још за Ђурђева живота доспео до положаја великог челника. Његов рођени брат још као дете био је од стране Турака ухваћен 1427. године под Новим Брдом и онда одведен у Турску. Ту је добио име Махмуд (Анђеловић) и захваљујући својој даровитости брзо се попео хијерархијским лествицама у турској политичкој елити. У време преговора деспота Лазара и султана Мехмеда II, он је већ био беглербег Румелије (врховни намесник европске Турске), а од 1455. године је и везир. Како је Михајло Анђеловић, најпре као Ђурђев, а онда као Лазарев представник, често долазио у Турску то су се браћа сусретала и ускоро започела сарадњу. Стога и оправдана претпоставка да је у склапању овога мира и релативно добрих услова које је у њима Лазар успео да постигне део и утицаја Махмуда. У време када је уговор потписиван (15. јануар 1457. година) Махмуд се налазио са 20.000 војника на свега два дана хода од Смедерева, што је био својеврстан вид политичког притиска.

Тек након склапања мира са Турцима послао је деспот Лазар свога гласника у Будим код угарског краља Ладислава и обавестио га о смрти деспота Ђурђа, затим да је он (Лазар) преузео Деспотовину као и о склопљеном миру са Турцима. Било је ту доста вести за Угре, а ни са једном од њих они нису могли бити задовољни. Међутим, у то доба угарски краљ је имао других брига и његова реакција је за тај моменат изостала. Желећи да освети смрт Улриха II Цељског (који је био ожењен са Ђурђевом ћерком Кантакузеном), али и понижење које је при томе и сам доживео нареди краљ да се заробе Ладислав и Матија Хуњади, али и неколико њихових присталица. Трећи дан након њиховог заробљавања извршена је смртна пресуда над Ладиславом Хуњадијем. Ова смртна казна је извршена јавно, а до краја се претворила у његово мрцварење јер му је џелат успео тек четвртим замахом одсећи главу. "Затим будимски крвник зададе ударац мачем. На почетку остаде неозлеђен. По други и по трећи пут остаде без повреде. Тај снажни човек се одмах диже са земље и рече јаким гласом: Чујмо наше угарско правило: ако неко код одрубљивања главе три пута може да поднесе крвников ударац, већ је слободан по својој срећи. Палатин Никола рече: Нека му крвник задаје ударац толико пута док му главу не одруби од тела. Кад је то чуо војводски син Ладислав, сам скину крст са свога врата, предаде га у руке крвнику, а крвник у руке судији, те спустивши се на колена три пута завапи: Исусе. И првим ударцем главу му би одрубљена, а тело би покопано заједно с главом код светог Ивана у манастиру черских монаха" (Ђурађ Сремац).

Та егзекуција је изазвала грађански рат у Угарској будући да су присталице Хуњадијевих предвођене Михаилом Силађијем напале на краља Ладислава. Притиснут са свих страна краљ се склонио у Беч водећи као заробљеника Матију Хуњадија. Ту се није дуго задржао већ се ускоро запутио у Праг где га је затекла смрт крајем децембра 1457. године. Није имао ни пуних 18 година. Смрт која га је задесила била је толико изненадна да се сумњало да је отрован, али узрок смрти је по свему судећи била куга.

У време док су трајали сукоби између присталица угарског краља Ладислава и Михаила Силађија, деспот Лазар је веома активно помагао странку угарског краља. У тим ратним дејствима деспот је имао и доста успеха. Током априла 1457. године успео је да заузме Ковин и још неколико тврђава које су ишле дуж Дунавске обале: "прими господин деспот Лазар град Ковин и ине градове побрешке" (Летопис). Охрабрен овим успехом деспот Лазар је покушао да оствари и дубља освајања по Банату, али ту му је војска била на Тамишу разбијена (мај 1457.).

У то доба умрла је деспотица Јерина. Старост јој није била мирна. Између њене деце долазило је до сталних сукоба, будући да су Лазар и Стефан хтели сарадњу са Угрима, док су Гргур и Мара нагињали Турцима. Јерина је то смиривала док је могла, но како је старила то јој је ауторитет био све слабији и трпела је од сина Лазара и снаје Јелене Палеолог многе неправде. По неким записима била је злостављана, јер су син и снаја мислили да зна где је благо, које је Ђурађ сакрио. Након њене смрти (3. маја 1457.) дошло је у породици до потпуног разлаза. Мара и Гргур су исте ноћи када је Јерина умрла морали да беже из Србије не би ли спасли живот, остављајући је несахрањену.

Постоји чак прича да је Ђурађ, већ на самрти, одлучио да Јерина буде та која ће управљати државом. Међутим, њихов син Лазар, сматрајући да престо припада њему и не желећи ни са киме да дели власт, отрује мајку тако што јој је усуо отров у салату. "Ђурађ је у завештању одредио да његова жена Јерина управља државом његових синова. Али, Лазар, незадовољан тиме, желећи да постане потпуни господар, не марећи за страх божји, отровао је мајку отровом усутим у салату" (Мавро Орбин).

Најтрагичнија, али изгледа и најверодостојнија верзија јесте она настала од Критобула. По њему су Мара, Гргур и Јерина, са благом кренули да побегну код султана. Међутим, Лазар их је сустигао и успео да преотме благо, али Мара и Гргур су му умакли. Јерина, што због старости, а што и због болести, али и из разочараности, остаде и ускоро умре.

Турски султан Мехмед II примио је веома лепо Гргура и Мару, тим више што је он према Мари исказивао велико поштовање називајући је у неким исправама чак "мајком". Од њих је могао да чује како деспот Лазар постепено опет нагиње сарадњи са Угарском, што је њега могло да натера на акцију у којој би коначно скршио Деспотовину. Ипак, није одмах реаговао. По свему судећи још увек није био начисто шта треба да уради. Сасвим је сигурно да му је доласком Гргура отворена могућност да овога истури као правог, законитог наследника деспотског престола насупрот деспоту Лазару. О томе је вероватно било и разговора са Гргуром и по свему судећи постојала је обострана воља да се покуша тако нешто. "Видећи Гргур да је неправедно лишен престола, обратио се, заједно с братом Стефаном, султану Мехмеду нудећи му знатну своту новца. Мехмед им је доделио један мали део земље како би пристојно могли живети" (Мавро Орбин). Орбин овде греши утолико што Стефан није побегао заједно са Гргуром и Маром, него је остао у Деспотовини.

Сасвим је извесно да деспоту Лазару није могло бити свеједно то што му сестра Мара и брат Гргур бораве на турском двору. Он је сасвим добро знао какав углед има Мара код султана, а сигурно му није била непозната ни жарка Гргурова жеља да заседне на деспотски престо. Осим тога морала га је плашити и могућа реакција султана Мехмеда II када дочује да он (Лазар) одржава тајне везе са Угарском. Да би ситуација била још озбиљнија у Угарској су тада трајали још сукоби између краља Ладислава и присталица куће Хуњадијевих. Све се то додатно закомпликовало када је током новембра умро угарски краљ Ладислав. Ипак деспот Лазар није имао прилику да покаже како би реаговао у таквим приликама, будући да је и он 20. јануара 1458. године умро. Нема сумње да је деспотова смрт била и више него изненадна, а то се приписивало његовом страху од турског напада. "Чим се прочуло за овај Лазарев злочин, толико су га омрзли његови вазали и други суседи да је Мехмед донео одлуку да заузме Рашку. Кад је то сазнао Лазар, а како се бојао Мехмедове војске, разболео се од јада и ускоро умре без мушког потомка. Оставио је само три кћери: Марију, Ерињу и Милицу" (Мавро Орбин). По наводима неких летописа Лазар је био савладар деспота Ђурђа укупно 10 година и 26 дана, а деспотовао је самостално само 1 годину и 26 дана.

Само пар дана након смрти деспота Лазара (20. јануар 1458.), односно 24. јануара 1458. године у Угарској је за новога краља изабран млађи син Јањоша Хуњадија, по имену Матија (Корвин). Како је Матија био малолетан то је за губернатора (намесника) до његовог пунолетства постављен Михајло Силађи.

Смрћу деспота Лазара поставило се питање ко ће владати Деспотовином, будући да он није оставио мушких потомака. Тада су на видело изашле многе несугласице које су већ дуже време тамо владале. Несумњиво да је најјача личност у Деспотовини био Михајло Анђеловић, командант војних јединица у Деспотовини. Његов положај је сразмерно био јачи и тиме што му је брат Махмуд заузимао видно место у турској политичкој хијерархији. Но, и поред свега то још увек није било довољно да он самостално завлада и стога је морао тражити компромисе. Слична је ситуација била и са деспотицом Јеленом која је била свесна да сама не може преузети власт, али је желела да све учини не би ли је задржала у оквиру своје породице. Чини се да је и слепи Стефан Бранковић у целој овој гужви видео неку своју шансу па се и он умешао и поделу власти. Заправо, гледајући чисто правно, он је једини имао право да затражи деспотски престо будући даје био једини преживели син деспота Ђурђа. Наравно, на Гргура се није рачунало пошто је он био у Турској.

Сви ти различити политички интереси довели су до стварања намесништва у којем је била деспотица Јелена, слепи Стефан Бранковић и деспотица Јелена. Због целокупне ситуација, али и амбиција међу њима није могло бити никакве сарадње. Док су Стефан Бранковић и деспотица Јелена нагињали Угарској, Михајло Анђеловић је из сасвим разумљивих разлога тражио турску помоћ.

Док су сви ови сукоби, неки јавни неки тајни, трајали између њих, територија Деспотовине се и даље крњила. Одмах након смрти деспота Лазара успео је босански краљ Томаш да отме Сребрницу и још 11 градова. Могуће да је тада почео да размишља и о томе да преузме контролу над целокупном до краја дезорганизованом Деспотовином.

Но, нису то биле једине невоље које су се појавиле. Одједном се почело говоркати како је деспот Лазар непосредно пред смрт одредио да се Деспотовина преда папском легату, што је практично значило да је одлучио да земљу препусти католичком утицају. Данас је тешко у тако нешто поверовати и вероватно да је то све било плод нечије сплетке, али у оно време то је и те како узнемирило становништво. Да невоља буде већа и сам папа Каликст III изгледа да је поверовао у то или је желео да све то искористи, тако да се у Београду појавио кардинал Карвајал. Ускоро је папа објавио булу (14. март 1458.) којом је Деспотовину ставио под своју заштиту. Међутим, отпори су били сувише јаки да би од тога било шта могло да испадне. Интересантно је то да ни на угарском двору нису много веровали у могућност да је деспот Лазар заиста оставио Деспотовину папи, али без обзира на то мислили су да је исплативо покушати. Кардиналу је нуђена чак и јака војна пратња, али на крају од свега није успело ништа. Кардинал је једва живу главу извукао, а сплетке су се у Деспотовини наставиле.

У том моменту је било јасно да је турска странка у Смедереву (вођена Анђелићем) однела потпуну победу, међутим ни они нису имали посебног разлога да се претерано радују. Иако је турска странка желела да од султана затражи да јој он постави деспота, њој (странци) није било свеједно кога ће султан да именује. Наиме, у турској је још увек био слепи Гргур Бранковић и он је код султана, захваљујући Мари Бранковић, стајао веома добро и врло је вероватно да би султан именовао њега за новога деспота. Осим тога, уколико Гргур због тога што је слеп, не би могао проћи код султана ту је био његов син Вук (Гргуревић), један веома пристали и способан младић. Дакле, султан је могао некога од њих двојице да постави деспотом, а то турска странка у Смедереву није желела. Они су хтели Михајла Анђелића за деспота и то нису крили. Времена за неке сплетке којим би се Гргур и његов син Вук истисли из султанове милости није било много будући да је угарска странка у Смедереву, а у којој су били деспотица Јелена и слепи Стефан Бранковић, била веома активна. То се посебно могло видети онда када је кардинал Карвајал покушао да у име папе преузме Деспотовину. Без икакве сумње да је ово била њихова сплетка која скоро да је успела. Но, не треба мислити да је и ова угарска странка било посебно сложна између себе јер је и ту свако вукао на своју страну. Док је слепи Стефан Бранковић покушао да власт узме за себе, деспотица Јелена се трудила да на сваки начин власт задржи у оквиру своје породице. Иначе деспотица Јелена је изазвала својим понашањем страховиту мржњу према себи па је и то можда разлог због чега је Михајло Анђеловић имао јаку подршку међу становништвом Смедерева. "Поменута Лазарева жена звала се Јелена и она је остала на власти после мужевљеве смрти. Ђурђев син Гргур настојао је да је протера из државе. Но она се обратила за помоћ Угрима, који су јој пружили моћну заштиту. Рашани, подстакнути, можда, мржњом коју су према њој осећали, изабрали су за свога владара Мехмеда, брата Михајла Турчина, који је неко време боравио на двору рашког деспота. Њему су предали такође управу над градом Смедеревом" (Мавро Орбин). Но, њихов расцеп настаће нешто касније.

У сваком случају турска странка није више желела да чека и ускоро је прва повукла свој потез. Током марта месеца 1458. године Михајло Анђелић пусти једну турску чету у Смедерево, а они ни мање ни више него истакну турску заставу на кули изнад градске капије. То је било довољно да раздражено становништво направи побуну у којој сви Турци у граду буду побијени. Ова побуна је била по свему судећи спонтана и покренута углавном мржњом према Турцима. Међутим, угарска странка је вешто искористила овај народни покрет и обрачунала се и са оним Србима који су подржавали Турке. У том метежу најбоље се снашла деспотица Јелена која је на веома вешт начин успела да зароби и Михајла Анђелића. "Лазарева удовица, која се била повукла у кулу, видевши такву побуну својих људи коју није била у стању да угуши властитим снагама, смисли некако изговор којим би намамила у замку тог новог владара. Једног дана позва га пријатељски на ручак у кулу, куда је он, не помишљајући ни на крај памети да је посреди превара, радо дошао. Али она, чим је ступио у кулу, нареди да га вежу, те га онако свезана посла у Угарску, где је био бачен у тамницу" (Мавро Орбин). Тиме је турска странка у Смедереву била потпуно уништена.

Сада је већ сасвим било извесно да је угарска странка однела потпуну победу, али настали су сукоби у њеном оквиру. Деспотица Јелена је била омрзнута и није ни чудо што је сада ту прилику до краја искористио слепи Стефан Бранковић и био признат за деспота. Међутим, ни он није био довољно јак да самостално влада па је уз њега била и деспотица Јелена. Ово, на неки начин, "двовлашће" сигурно није могло даље да траје и њиме није био задовољан ни Стефан, али ни Јелена.

Међутим, није био задовољан ни турски султан Мехмед II, што је наравно било много опасније. Одмах након хапшења Михајла Анђелића, румелијски беглербег Махмуд паша (рођени брат Михајла Анђелића) покренуо је војску и започео систематско освајање Деспотовине. До лета су пали сви значајнији градови и утврђења, а остало је само Смедерево. Оно што је могло посебно да забрињава деспотицу Јелену и деспота Стефана, било је то што је у оквиру турске војске био и слепи Гргур Бранковић. Њега су Турци водили са собом желећи да га поставе за деспота. Осим њега у турској војсци је био и његов син Вук Гргуревић (Змај Огњени) који је водио један одред.

Било је сасвим јасно да је пад Смедерева, а тиме и Деспотовине само питање дана. Тога су били свесни и деспотица Јелена и деспот Стефан па стога не изненађују њихови преговори са Михајлом Силађијевим, угарским губернатором који је у то време са великом војском крстарио дуж границе покушавајући да спречи Турке да пређу Дунав. У то време му није нимало лако јер осим проблема са Турцима он се уплео у неке тајне сплетке против краља Матије Корвина. Ова завера није била нимало наивна будући да је у њу било уплетено више моћних угарских великаша. "Угарска господа завађена су с краљем, те их има дванаест који заједно стоје.." пише неки непознати писац. На крају је краљ Матија открио шта му се спрема па је успео да заверенике претекне, а Михајло Силађи се успео извући из неприлике тако што се одрекао губернаторства. Док су се они тако натезали успели су Турци да заузму скоро целу територију Деспотовине, изузев Смедерева. Оно што је Угаре нарочито забринуло био је пад јаке тврђаве Голубац. Стога су Силађијеве чете ојачане па је он имао и неких успеха у ратовању са Турцима и успео да их на час поколеба. Међутим, све је то било тек тренутно и тога су сви били свесни. Стога долази до преговора између Михајла Силађија и деспота Стефана. У тим преговорима активно учешће је имала и деспотица Јелена.

Михајло Силађи им је предлагао да му предају Смедерево, а за узврат би им препустио нека имања по Угарској. То и није била лоша понуда за Јелену и Стефана тим више што су Турци са собом водили слепог Гргура и било је извесно да би их он могао ускоро заменити на власти. По неким изворима изгледа да је деспотица Јелена чак и пристала на ову понуду и постигла споразум. Млетачки посланик о томе пише како је већ постигнут договор да се нека имања у Угарској "уступе госпођи удовици и ономе слепом брату покојнога деспота који је уз њу, пошто је ту скоро на те крајеве дошао други слепи брат покојног деспота, који је код Турака, и који се узда у наклоност турску да помоћу ње Србијом завлада". Међутим, испречило се нешто што тада многи нису знали.

Деспотица Јелена је осетила да јој се власт полако измиче из руку, а њена властохлепност то није могла поднети. Стога је наставила тајне преговоре са босанским краљем Томашем који су започети још много раније. Они су у додир дошли одмах након смрти деспота Лазара када је краљ Томаш отео Сребреницу и још низ других градова. Краљ Томаш је на неки начин осетио прилику да своју власт прошири на Деспотовину и то тако да свога сина Стефана ожени деспотовом ћерком Маром која је имала тада 12 година. Овај брак је требао да буде типично политички јер би се њиме деспотица Јелена отарасила војводе Анђеловића који је тада био у пуном напону снаге, док би краљ Томаш за свога сина обезбедио Деспотовину (тачније: њене остатке). Ти брачни преговори су били препуни сплетака и различитих интереса. Једно време је краљ Томаш је почео да се предомишља па док су још трајали преговори са деспотицом, почео је да се обраћа папи не би ли овај за његовог сина пронашао неку италијанску принцезу. Све што је папа могао да му понуди била је једна ванбрачна ћерка миланског војводе, што није било оно што је краљ Томаш желео. То је био разлог зашто се он одмах вратио започетим преговорима са деспотицом. У међувремену Анђелић је бачен у тамницу, Турци су провалили у Деспотовину, а Михајло Силађи успео да их тек делимично заустави. У то време је и краљ Матија дошао лично са својом војском па је једно време боравио у Београду. Он је имао тада намеру да провали у Турску, али како није имао потребног новца то је мислио да тај новац намакне неким видом пореза. Томе су се успротивили угарски великаши, а највише Михајло Силађи. Сада је и краљ Матија изгубио стрпљење и наредио да се Михајло Силађи ухапси те да се спроведе у тамнице у Вилагошу. Након овога краљ се није дуго задржао у Београду већ је отпутовао у Темишвар, а онда у Сегедин где се одржао угарски сабор.

Било је јасно да се сада више ништа у Деспотовини без угарског знања неће моћи урадити. Баш то је била карта на коју је заиграо краљ Томаш. Јасно увидевши да без дозволе Угарске неће успети да оствари своју замисао и да сина ожени за Мару Бранковић, он отпутује лично на угарски двор који је тада боравио у Сегедину (крај 1458. године). Ту се краљ Томаш веома брзо споразумео са угарским краљем Матијом и добио од њега пристанак да сина ожени са Маром Бранковићем. У овом случају женидба као да је више одговарала Угарској неголи Босни. Наиме, било је договорено да ће Босна, онога момента када се син краља Томаша ожени Маром Бранковић, преузети Смедерево, али и његову одбрану од турске навале која се очекивала. То је био разлог зашто су краља Томаша још пожуривали да што прије преузме Смедерево. "Нарочито вам је познато, када нам је при нашем одласку из Сегедина наложио, да светлога Стефана, нашега вољеног сина, без икаква отезања, што је могуће пре, пошаљемо у град Смедерево" (из писма краља Томаша). Можда је краљу Томашу тада изгледало да је направио добар посао јер је сину обезбедио титулу деспота, али још у Сегедину је имао разлога да се увери да се по свему судећи прерачунао.

Док су се два краља договарала у Сегедину, почетком 1459. године Турци улазе у Босну и нападају на Бобовац и Врандук. У том моменту у Бобовцу се налазио "младожења" Стефан Томашевић, али се нешто касније успео извући. "У понедељак (29. јануара) пред нашим доласком у Јајце провалила је наиме велика турска војска, кад је чула да ћемо доћи, у средину нашега краљевства и дошла под наш краљевски град Бобовац, у којем смо, како смо вам казали, оставили нашега споменутога сина, па онда је дошла под други град, по имену Врандук" (из писма краља Томаша).

Чим се извукао из опкољеног Бобовца пожурио је Стефан Томашевић ка Смедереву где је 21. марта 1459. године обављено његово венчање са Маром Бранковић. Са овим својим политичким успехом краљ Томаш је био веома поносан па није пропустио прилику да се похвали: "да је мој вољени син, светли Стефан, узео за жену ћерку покојног деспота Лазара те је преузео читаво његово владање у Угарској и Рашкој, у колико га Турци још нису освојили. Такође је угарски краљ Матија га прогласио деспотом место свога таста Лазара, и то сложно вољом свих Рашана". У то време краљ Томаш је сасвим отворено иступао против Турака па је чак нападао и место Ходидјед где су се ови утврдили. "Краљ је заузео предграђе Ходидједа, које је било велико и пуно народа, и спалио га, а народ делом поубијао, делом повео у ропство" пишу Дубровчани краљу Матији. Међутим, и поред свих тих успеха све је то било јако несигурно и краљ Томаш се почео обраћати папи Пију II тражећи помоћ.

Одмах након доласка Стефана Томашевића у Смедерево, било је јасно да је деспот Стефан Бранковић сувишан у граду и да му чак прети опасност за живот. Стога се он 8. априла 1459. године повукао и отишао код сестре Кантакузене (удовице Улриха II Цељског). Тако су Бранковићи сишли са престола Деспотовине, а деспотица Јелена је могла да ужива у своме тријумфу, макар само за кратко.

Страховања краља Томаша су се веома брзо остварила када су Турци средином 1459. године банули под Смедерево. "Тада турски цар Мехмед, видевши до каквог је стања дошло у Рашкој и Србији, пође с војском против Смедерева" (Мавро Орбин). Грађани Смедерева и иначе нису били баш расположени према Стефану Томашевићу и никако га нису могли прихватити за деспота. Није било у питању само што је он био католик, још више им је сметало то што им је био наметнут са стране. Баш зато и дође до побуне у граду и предаје града султану Мехмеду II. "Сазнавши то, грађани Смедерева изиђоше из града, пођоше му у сусрет и предадоше му кључеве града. Мехмед им подели много поклона, неком даде новаца, а неком посед" (Мавро Орбин). Султан се показао широкогруд и према деспоту Томашевићу допустивши му да са својим благом напусти град. Са њиме је отишла и деспотица Јелена. "Лазареву жену је пустио да иде куда жели и да носи собом све своје благо. Отишла је у Угарску" (Мавро Орбин). Ипак град није успео да избегне пљачку и понижења. "Звона у Смедереву искварише. Цркве покварише и месџиде начинише. Држано је благодарење за многа лета султану Мехмеду" (Ашик-паша Заде).

Чувши о начину на који се Смедерево предало угарски краљ Матија и папа Пије II свале сву кривицу на деспота Томашевића тврдећи да су га Турци подмитили. "Други веле да је овај град предао Турцима босански краљ Стефан, који је, као Лазарев зет и наследник Рашког Краљевства, после смрти таста водио сву управу у том краљевству" (Мавро Орбин). Краљ Матија је био веома груб називајући деспотовог стрица Радивоја издајником, а Е. Силвио недвосмислено каже да је деспот Томашевић "дозвао Турке и град предао за велику своту новца". Осим тога пала је на босанског краља Томаша и љага да су Турци по његовом позиву дошли у Босну те исте године (1459.) и напали на земље херцега Вукчића. Тада се одједном појавила и опасност да га папа због наводне издаје екскомуницира. Међутим, ускоро се показало да су све те оптужбе против краља Томаша ипак лажне и претеране. Но, с друге стране велико је питање каквог је удела имала у турском заузимању Смедерева деспотица Јелена. Велика пажња коју је према њој испољио султан Мехмед II просто намеће мисао да је она била та која је "одрадила" за Турке овако лако заузимање моћне тврђаве. Ако је било какве издаје она је ишла управо од ње.

Стефан Томашевић се није дуго науживао титуле деспота - тек три месеца - јер су већ 20. јуна Турци били под Смедеревом. Град се скоро одмах предао, а султан Мехмед II дозволио је деспотици Јелени да са својим ћеркама слободно напусти град и да однесе своје благо са собом. Има чак неких наговештаја да јој је султан поклонио и неке градове у Босни, а можда и у Далмацији. Иако је доста зла нанела Мари Бранковић то је није спречило да код ње затражи и добије уточиште на извесно време.

Деспотица је једно време боравила у Босни, а након тога отпутовала је на Крф. Живела је доста лагодно имајући довољно злата које јој је омогућило да путује и у Италију код оца, који је био тамо у избеглиштву. Током јесени 1462. године Јелена поново стиже у Дубровник и ту борави око осам месеци. Још увек има доста злата, које јој омогућује да издржава тридесет људи као своју пратњу. У Дубровнику јој није било досадно, јер се осим забавама, бавила и споровима са неким Дубровчанима, које је тужила због неких дугова. Када јој је и то досадило отпутовала је на јонска острва, где се коначно и скрасила. Након тога закалуђерила се под именом Хипомона, а током 1473. године је умрла на Санта Маури.

Своје ћерке је углавном добро удомила. Најстарију (Мара - Јелача) је удала за босанског краља, али је Мара већ за две године (са само 15 година) постала удовица и више се није удавала. Другу ћерку, Милицу, деспотица Јелена је удала за Леонарда III Тока (1. мај 1463.), али једва да је прошло годину дана, а несрећна Милица је умрла. Иза ње је остао син Карло III Тока, а његови потомци још и данас живе у Италији. Трећа ћерка - Јерина - удата је за Јована Кастриота (син чувеног Скендербега) и у овом браку је родила троје деце. Касније су синови успели да остваре једну завидну каријеру у политичком и верском врху Италије, али су веома брзо асимиловани.

Краљица Мара (жена краља Стефана Томашевића), имала је тек 15 година када је постала удовица, побегла је на време тако да је Турци нису успели ухватити. Међутим, пала је у шаке хрватског бана Павла Шпиранчића, љутог противника њеног покојног мужа. Овај ју је хтео предати Турцима, али је краљица успела да на време умакне у Дубровник. Из Дубровника је отишла у Сплит и ту живела у једном самостану. Једно време боравила је код Маре Бранковић. Преузела је од своје мајке опаку нарав и мешала се у много тога, а свакако највећи "успех" јој је био опањкавање очеве сестре Кантакузене код Турака. Последња вест о њој потиче из 1498. године.

Слепи деспот Стефан Бранковић имао је много тежу судбину. Пошто је од деспотице Јелене и њеног зета Стефана Томашевића био протеран из Смедерева (8. март 1459.), то се ускоро почео потуцати по страним земљама. Како није имао скоро никаквог блага то му је даљњи живот био оптерећен углавном прибављањем потребних средстава за живот. У прво време боравио је у Будима, али како тамо није успео да за себе обезбеди уточиште то је отпутовао код своје сестре Кантакузене. Није се ни ту дуго задржао будући да је Кантакузена постепено продавала делове оних имања који су јој остали након мужеве смрти па је имала и својих брига довољно.

Негде током 1460. године стигао је деспот Стефан у Албанију и ту се оженио са Ангелином, ћерком католичког арбанашког великаша Аријанита Комнина. "Тако Стефан побеже у Албанију, где је по наговору својих узео за жену Анђелину, или, како други веле, Теодору, крепосну жену, кћер Скендербегова таста Арианита, да кућа не би остала без наследника" (Мавро Орбин). Ово је била доста добра женидба будући да је Аријанит био у блиским сродничким везама са Скендербегом. Уз младу деспот Стефан је добио и неке поседе помоћу којих се издржавао. У то доба имао је 44 или 45 година. Почетком 1461. године напушта Албанију и одлази у Венецију где је био лепо примљен, тим више што је био њихов патрициј још од 1435. године. Управо док је боравио у Венецији посетио га је бискуп од Мантове који га је описао као "појаву без приговора; да се не може замислити човек више достојанствен од њега; човек висока раста, лица ванредно озбиљна и паметна". Ни у Венецији се деспот Стефан није дуго бавио већ је са сестром Кантакузеном купио од горичког грофа Леонарда једно имање у Фурланији са градом Београдом. То имање се налазило на територији млетачке државе. Сестра Кантакузена га је напустила у лето 1469. године и отишла код Маре у Турску. Стефан је толико омрзао Турке да није имао ни воље, а ни жеље да и он са њом тамо оде. Ту је доживео и своју смрт 9. октобра 1476. године. Колико је познато није се више мешао у политичка збивања и једино занимање су му била деца: синови Ђорђе и Јован и ћерка Мара. Са женом Ангелином је живео у ретко складним односима и његове последња писма су препуна љубави и захвалности према њој.

Изгледа да је живео веома скромно будући да није имао прихода осим онога што је добијао од Венеције. Предосећајући смрт обратио се Дубровнику писмом у којем описује своје тешко стање: "Јер приходи кончина моја, јере сам у сумње од живота мога и затој пишу вашој господству, да не жалу моје болести и смрти, колико жалим моје Ангелине, и моје дјечице: Ђуре, и Маре, и Јована, на ким их месту остављам:да, господо, много бих писал вашему госпоству мнозех ради узрок и ради узданија и љубве, које смо имали наши први и ми; да не могох ви много писати вашему госпоству, јере сам много болан и нејаки од болести моје; да, властеле, много се мољу вашему госпоству много милостиво и смерно, и препоручују ви моју Ангелину и моју дјечицу: Ђуру, и Маре, и Јована, пред Богом, и пред Пречистом, и пред свеми светим: што ви шними, то Бог с вами.. И властеле, ни на чим несам имал у мом убогом дому учинити тестамент, ни злата, ни сребра ни покућија, што бих оставил Ангелине з дечицом...Овој учиних напокоње препорученије госпоству вашему с великом мојом скрбљу и с великом жалостију, видећи, јер ћу се одлучити од овогај света, и овој напокоње препорученије учиних госпоству вашему, слободан будући паметју мојом". У време деспотове смрти син Ђорђе је имао између 14 и 15 година, а Јован је био годину дана млађи. Негде 1484. или 1485. године Стефан је проглашен за светитеља.

Слепи Гргур Бранковић се можда једно време и понадао да ће успети уз турску помоћ да се дочепа деспотског престола и у оквиру тога учествовао је и у турским нападима на Деспотовину. Но, од момента када се Стефан Томашевић прогласио за деспота (1459.), а Турци почели систематски да освајају Деспотовину и њему је било јасно да је испао из комбинације. Било је очигледно да Турци освајају Деспотовину за себе и да за Гргура ту неће бити места. Стога је отишао код сестре Маре и код ње живео једно време. "Лазарев брат Гргур, видевши да Мурат ради на томе да сасвим заузме Рашку, вероватно уплашен, побеже у Угарску, где је умро без законитих синова" (Мавро Орбин). Овде Орбин греши утолико што Гргур није побегао у Угарску (ту је Орбин Гргура изгледа помешао са Лазарем). Његов навод да Гргур није имао законитих синова је по свему судећи тачан и син му Вук Гргуревић вероватно потиче из неке Гргуреве ванбрачне везе. Ни код Маре се Гргур није дуго задржавао већ оде у Хиландар где се замонаши под монашким именом Герман. Ту је у октобру 1459. године умро.

Мара Бранковић је имала у сваком случају најмирнију старост. Одмах након доласка из Деспотовине у Турску од султана Мехмеда II успела је да добије имање у Јежеву у близине Сера и ту је проводила своје дане. То што је седела у Јежеву био је сигурно њен избор будући да се ова земља налазила на путу из Србије у Свету Гору, а ту су била и имања светогорских манастира. То је било место где су свраћали побожни путници на свом путовању до Свете Горе, а Мара их је помагала и пружала им одмориште. Осим њих помагала је брата Гргура, ујака Тому Кантакузена, деспотицу Јелену (удовицу брата Лазара), а ту је уточиште нашла и босанска краљица Мара (ћерка деспота Лазара). Ова умна жена је имала утехе и уточиште за свакога, па чак и за деспотицу Јелену која је толико зла нанела целој породици Бранковић и испред чијег је гнева и Мара Бранковић морала својевремено да бежи. Међутим, као права хришћанка, Мара је умела да опрости и да помогне.

Мара се активно бавила црквеним пословима, помагала је манастире у Светој Гори, али није се либила да се покаткада умеша у високу политику, поготово када би је за то замолио султан Мехмед II. Разлог што се никада није замонашила јесте вероватно тај што је она на неки начин сматрала да је наследила српске владаре. То се види из тога што су њене повеље, а било их је доста, биле овераване печатом њеног оца деспота Ђурђа. Истовремено називала се "царицом" или "самодржицом": "Сего ради аз раба твоја, царица и самодржица кира Марија". Колики је њен утицај био види се из тога што је њена жеља била пресудна приликом избора неколицине Цариградских патријарха. Доживела је старост од око 70 година и умрла је 1487. године. "Ва лето 6996. (1487.) престави се Мара царица, кћи Ђурђа деспота, на Крстов дан, септемврија (14) ва петак у Јежеву" (Летопис).

Можда је најтежа судбина била она коју је имала Кантакузена. Изгубила је мужа Улриха II Цељског, а онда је трпела нападе од околних великашких породица који су постепено откидале делове имања које је наследила од мужа. Још за живота сахранила је све троје деце које је родила у овоме браку. До 1461. године распродала је оно што је успела и једно време је живела у Дубровнику. Након кратког боравка на Крфу, купила је Београд у Фурланији, али ни ту се није дуго задржала. Оставивши Стефана да борави у Београду, она се одселила 1469. године код сестре Маре у Јежево. Њих две се нису виделе скоро четрдесет година. Растале су се док су још биле девојчица, а иронија њиховог живота саставила их је као старице. Ни ту јој није било лако јер ју је Мара (босанска краљица, ћерка брата јој Лазара), која је такође боравила у Јежеву, успела код Турака да је набеди за неке радње (не зна се које?). То је имало страшне последице по Кантакузену која је у тим позним годинама била ухапшена, а онда и дивљачки тучена. Изгледа да је оптужба била тако тешка да јој чак ни сестра Мара са свим својим утицајем код султана Мехмеда II није успела помоћи. Када се извукла из заточеништва наставила је да живи код Маре, а након Марине смрти преузела је њену улогу. Остала је Српкиња до краја и сва своја писма писала је на српском, а била је окружена српским монасима. Од све Ђурђеве деце је живела најдуже и умрла је у јесен 1492. године, а сахрањена је у Кончи (код Струмице).