11. Хуњади брани Београд

Док су ови сукоби трајали, султан Мехмед II је припремао нови поход. Главни удар је био усмерен ка Београду. У поход је кренуло око 150.000 војника и они су требали Београд да нападају са копнене стране, док би са речне стране, од Дунава, нападало око 200 барки. Стигао је и тополивац Јерг из Нирнберга који је у Нишу и Крушевцу излио топове којима ће бити град бомбардован. Осим њега, била је ту још маса других хришћана из свих европских земаља, који су Турцима припремали друге опсадне машине. Негде почетком јуна 1456. године ова се силна армија покренула, а већ 13. јуна султан је поставио шатор наспрам Београда, на једно згодно узвишење са кога је могао да посматра како се опсада одвија. Са градских зидина могао је Михаило Силађи, заповедник града, само забринутим погледом да посматра ову огромну армију како се размешта.

Ипак, први напад је био усмерен ка Смедереву јер се вероватно очекивало да ће град бити брзо заузет. Овај пут деспот је добро снабдео Смедерево тако да су одбијени сви напади, а Турци су претрпели велике губитке. О томе сам деспот пише: "са свом својом силом био под нашом тврђавом Смедерево и одатле се, мање него са чашћу, повукао, јер су многи и најбољи из његове пратње ту били побијени, док су други заробљени и још увек их држе у нашој тврђави Смедерево".

За то време, међу хришћанима је завладао неки страх. Угарски краљ Ладислав се преселио из Будима у Беч под оправдањем да иде тамо у лов. За њиме је ускоро кренуо и гроф Улрих II Цељски. Деспот Ђурађ је на прву вест да се Турци приближавају побегао на своје имање у Угарској (Бечеј). Остао је, наспрам Турака, као и свих година до тада једини Јањош Хуњади. Он је одмах сакупио онолико војске колико је могао и кренуо Турцима у сусрет. Та војска коју је он водио била је све само не армија у коју се могао поуздати. Број је био импозантан, скоро 60.000 људи, али ту је била веома мало професионалних војника, били су то углавном пропали грађани, сељаци, сиромашни свештеници и сав остали олош који је очекивао добру пљачку. Наоружање им је било бедно и много је оних који осим батине нису имали било каквог другог оружја. Међутим, ту је био Капистран који је овој безличној гомили умео да својим проповедима улије фанатичну храброст. Управо овако фанатизована војска ће се показати као много боља од других претходник хришћанских армија које су биле војнички много спремније, али исто тако и недисциплиноване.

Одмах по опкољавању Београда (почетак јула) почело је његово бомбардовање из преко 300 артиљеријских оруђа, од чега 27 веома великих топова. Оно што је поразно јесте да су ову артиљерију опслуживали, не Турци, већ хришћани који су за тај свој посао од султана добијали плату. Док су Београдске зидине постепено разбијане, Хуњади је са својом армијом, којој се налазио Капистран, налазио око Петроварадина. Са копнене стране није могао прићи Београду јер је ту стајала сва турска ордија, али остао му је водени пут преко Дунава. Тај су пут Турци закрчили лађама, али 14. јуна, након петочасовне крваве борбе и ова блокада је разбијена па је хришћанска војска могла да уђе у Београд. Хуњади је иначе стигао у последњи моменат јер је град након две недеље непрекидног бомбардовања почео да попушта. Но, сада је ситуација била сасвим другачија јер је Хуњади са свежим снагама био унутар градских зидина, а Капистран је својим ватреним проповедима успео да поново дигне морал бранилаца.

Турци су и до тога момента имали под Београдом тешких губитака, а највећи је био погибија Караџа бега. Иако под сталним будним оком султана, сама опсада је ишла траљаво уз много аљкавости и саботажа. У једној од њих је погинуо и Караџа бег. "А друга, и то врло велика, била је што је његов највиши господин по имену Караџа-паша био овако убијен: стајао је у шанцу поред великих топова и посматрао је. а тобџија је ударио из великог топа у зид, па је један камен, одскочивши од зида назад, ударио Караџа-пашу, највећег господина после цара, у главу, и овај је после неколико дана умро" (Константин из Островице).

Султан Мехмед II је имао намеру да настави са бомбардовањем градских зидина и није много журио са последњим јуришем. Међутим, на убеђивање заповедника јаничара, Смаилаге, нареди да се 21. јула изврши општи јуриш. "Трећа жалост је била што је цар желео још две недеље да туче зидове, али га је Смаилага одвратио да то није више потребно, и то верујући јаничарима, јер је он био од цара постављен за највишег заповедника над њима. Послушавши његове савете, цар му је наредио да јуриша" (Константин из Островице). Напад је започео око пет сати поподне, трајао је читаву ноћ и сутрадан све до поподнева. Турци су успели да се на пар места пробију преко зидина и да уђу у варош. Међутим, то се до краја показало као вешта Хуњадијева варка. По граду је он сакрио неколико чета својих војника који су оне Турке који су продрли у град и раштркали се ради пљачке, опкољавали у мањим групама и постепено их ликвидирали. Те борбе су узеле толики мах да се и сам Јањош Хуњади у њих умешао борећи се као обичан војник. Ситуација је тада била толико озбиљна да је и сам Хуњади размишљао о повлачењу, али Капистран о томе није хтео да чује. Осим тога предложио је да се током ноћи у градске опкопе набацају гомиле прућа умоченог у сумпор. Тада је то пруће упаљено и бачено на јаничаре којих је била сва сила под бедемима. У тој ватреној стихији изгорела је маса јаничара, али оно што је најважније, сцене изгорелих биле су толико језиве да су чак и њима задрхтала срца. "После тога смо видели јаничаре како беже из града, а Угри су их тукли, убијали, секли, и ту их је исто тако нешто остало, а други су се разбежали" (Константин из Островице).

Изгубивши живце, јаничари се повуку иза топова, али само закратко јер Угари провале из града и изврше јуриш. Прва турска линија и сви опсадни топови су без неког озбиљнијег отпора пали Угарима у руке. Но, ни то није било све јер они тада изврше јуриш и на другу линију коју исто тако заузму. Након тога, лудо охрабрени изврше јуриш и на трећу турску линију где се налазио логор самога султана. Овај део већ није било тако лако заузети јер је био јако утврђен. Јаничари скоро да се нису ни борили и одбијали су сваку послушност, чак и султану. Разјарен султан Мехмед II је узео сабљу у руке и сам се упустио у борбу. Међутим, брзо је био рањен у стрелом у ногу. Колика је била паника међу јаничарима види се из тога што је њихов заповедник Хасан ага, не могавши их натерати на послушност, морао да се у очају сам баци у најгушћи бој где су га Угари одмах исекли. Све то је посматрао и сам султан. "А Смаилага, бојећи се да му цар не спомене онај савет, кад је већ цар, поразивши пешаке који су били излетели, отишао даље, вративши се и хотећи некакво јунаштво да учини, не би ли поново могао доћи у царску милост, ударио је међу пешаке крај опкопа и ту је убијен" (Константин из Островице).

Након погибије заповедника јаничара, увидео је Мехмед II да би сада и он под Београдом могао главу да изгуби. Можда би се то и десило да изненада није стигло око 6000 турских коњаника који су успели да поколебају Угаре и да их натерају да се повуку у Београд. Ту им је помогло и једно лукавство. Знајући склоност крсташа према пљачки, Турци су смислили да оставе скоро сав свој пртљаг очекујући да ће се крсташи радије забавити пљачком него да их прогоне. До краја је управо тако и било. "Цар нареди да се неки шатори оставе, а сам крену као да је хтео да бежи, зато да би се на ове шаторе полакомили они из града, као што се увек дешавало, јер су излетали из града на шаторе и скупљали су их. Кад Турци видеше да су се пешаци удаљили далеко од града да би скупљали шаторе, окренуше се хитро на њих коњаници, па тукући, секући, навалише на њих, и то све до опкопа" (Константин из Островице).

У ноћи која је следила иза ове битке нареди султан тренутно повлачење. На пољу под Београдом остало је преко 20.000 мртвих Турака, скоро сви топови и мноштво другог плена које Турци нису могли понети са собом јер се њихово повлачење претворило у најобичније бекство. Они су се страшно бојали Хуњадија и очекивали су да ће их он пратити и нападати. На крају се показало да их Хуњади није прогонио, али то није било ни потребно јер су се Турци између страшно убијали у сталним међусобним свађама и сумњичењима. Осим тога, разјарени Мехмед II је добар део својих војсковођа и сам својом руком исекао. Након свега султан је једно време нестао свима испред очију па се по Европи говоркало да је од ране под Београдом и умро.

Ни међу браниоцима Београда није била боља ситуација. Хиљаде лешева се распадало у градској околини, хране није било довољно за све пристигле крсташе и почели су њихови међусобни сукоби. Глад је харала, а за њом стигле су и разне заразе. Међу првима који је подлегао зарази био је Јањош Хуњади. У Земуну је примио причест од Капистрана и 11. августа 1456. године је и умро. Имао је тада око 70 година. Ни Капистран га није дуго надживео, тек до 23. октобра 1456., године када је и он умро. Сахрањен је у фрањевачком самостану у Илоку, а 1690. године проглашен је и свецем. Сада је команду над Београдом преузео Хуњадијев син Ладислав

Сама победа под Београдом изазвала је у Европи талас радости, тако да су многи сматрали да је са Турском сада коначно готово. Међутим, деспот Ђурађ је много трезвеније посматрао целу ситуацију. Иако је било много прича о томе да је султан умро од ране коју је задобио под Београдом, свему томе деспот није много веровао. С друге стране, он није био сигуран ни у то да се након толиких година ратна срећа коначно окренула на хришћанску страну. Стога је одмах након завршетка битке под Београдом, упутио своја два посланства на турски двор не би ли тамо сазнали за право стање ствари. Султана Мехмеда II су тада могли да виде, што је био сасвим довољан доказ да је он жив и здрав, али свој посао нису обавили. Дочекани су веома грубо и султан није хтео од њих да узме харач који су донели. То је сада обећавало само нове неприлике.

Међутим, нису то биле једине лоше вести за деспота Ђурђа. У Угарској је након смрти Хуњадија остало упражњено место команданта војних снага. То место је сада желео да заузме Хуњадијев син Ладислав. Међутим, сабор у Футаку није тако мислио и за врховног капетана именовао је грофа Улриха II Цељског, деспотовог зета. То је сада значило обавезу за Ладислава Хуњадија да грофу Цељском у одређеном року мора предати све крунске трупе и градове које је до тога момент држао под контролом. То њему никако није било по вољи, а поготово што је ту спадао и Београд којег је он након опсаде дао поправити и наново утврдити. И тада је дошло до једне страховите ситуације. На дан 8. новембра 1456. године у Београд су стигли Угарски краљ Ладислав и гроф Улрих II Цељски који су требало од Ладислава Хуњадија да приме Београд. Њих двојица као да су нешто сумњали па су за собом повели велики број ратника, међутим Хуњади је и томе нашао лека. Онога момента када су краљ и гроф Цељски преко покретног моста ујахали у Београд, мост се подигао и сви њихови људи су остали изван тврђаве. Сутрадан након слушања мисе позове Хуњади грофа Цељског на неки разговор. Гроф на себе навуче панцир и дође до Хуњадија. Ту су још били Михаило Силађи, Ладислав Канишки и још неки Хуњадијеви људи. Разговор је од самога почетка био непријатан за Цељског јер га је Хуњади оптуживао да сплеткари сада против њега као што је некада то радио против његовог покојног оца, итд. Разговор је постајао све жучнији и претворио се у међусобно вређање, након чега је потегнуто оружје. Како је гроф био у панциру то је успео да одбија нападе па чак и да израњави Хуњадија и Силађија, али на крају попусти бројнијим противницима који га оборе и одсеку му главу, а онда му такво обезглављено тело баце у двориште.

О том догађају помало збркано прича Ђурађ Сремац, називајући грофа Цељског именом "Цилинг Ишпан". По њему гроф Цељски је имао намеру да убије Ладислава Хуњадија желећи да се дочепа Београда. Из тога разлога позове Ладислава у своје просторије, а да би мало олакшао атмосферу предложи да се коцкају. "Угрин Ладислав је понајчешће побеђивао Немца у игри; ускоро се Цилингу Ишпану надуо стомак од охолости. А био је човек храбар, голема стаса. И на дворска врата је била намакнута реза и нико није могао ни ући ни изићи. Ускоро Немац тргну из корица свој округли бодеж, каквим се служе Немци. Немац је постојано и из све снаге гонио тог Угрина Ладислава од угла до угла палате. А био је усред палате један кип, израђен од дрвета, који већ оптрчаше њих двојица, сваки у своју одбрану, и био је тај кип израњављен бодежом. Најзад је војводски син Ладислав већ почео посустајати, јер је његов бодеж био кратак и у одбрани главе од Немца био је отупио, то јест био је искрзан" (Ђурађ Сремац). Излази да је гроф Цељски био тај који је мучки напао Ладислава Хуњадија, што је у најмању руку веома чудна верзија, будући да се гроф Цељски налазио у тврђави која је била пуна Хуњадијевих људи док су грофови људи били изван тврђаве.

Надаље, по Сремцу, овај догађај има следећи ток. "Најзад је паж испред спољних врата чуо како његов господар, војводски син Ладислав, већ зазива Бога у помоћ. Ладислављев паж одмах утрча између сатрапових врата. Налазио се ту Угрин, Шимун Нађ. Знајте, рече паж, да ће Цилинг Шпан убрзо убити господара. Већ цео сат се боре бодежима. Кад су то чули, угарски војници одмах притрче вратима. Међутим, нису могли ући, него брзо донесу греду те је уз тешки напор угурају у врата. И очас ухватише Немца за шију, одрубише му главу одостраг. И његова крв текла је по поплочаном поду палате. И до дана данашњег остадоше трагови крви и то сам ја, Ђорђе, видео после много година. А главу су бацили кроз прозор палате према Угарској, према Визвару" (Ђурађ Сремац). Ово је интересантна прича, али је у њој, изузев крајњег исхода (смрти грофа Цељског) све остало измишљотина. Гроф Цељски је на крајње мучки начин убијен, а оно што Сремац прича била је верзија коју је Хуњади понудио Угарском краљу Ладиславу. Како је краљ био такође под Хуњадијевом власти, усред Београда, то је морао да се прави како верује овој причи.

Тело грофа Цељског је пренето у Цеље и у фрањевачкој цркви је покопано. Са њим су покопане и последње наде деспота Ђурђа Бранковића да би преко зета, грофа Цељског, можда могао учинити нешто више у политичким пословима Угарске. Да је гроф дуже поживио, а да је деспота Ђурђа послужило здравље, могуће да би против Турака био покренут неки нови крсташки рат и да би можда чак и ток историје тиме био измењен. Са грофом Улрихом II затрта је лоза Цељских што је на симболичан начин означено и на његовој сахрани. Огромни витез, сав у оклопу, бацио је на под штит, шлем и грб, покојног грофа и три пута узвикнуо: "Данас кнезови Цељски и никад више". Након тога је породични грб сломљен. Тако је Кантакузена Бранковић постала удовица. До тог момента она је сахранила све троје деце које је родила у браку са грофом Цељским. Ни њен даљњи живот, као ни дотадашњи, није био нимало срећан. Одмах након смрти њеног мужа, почели су да од ње отимају његове земље.

Ни деспот Ђурађ Бранковић није дуго надживео зета. Већ у петак 24. децембра 1456. године у јутарњим сатима (7,00) и он је умро. Имао је око деведесет година и по свему судећи сама разочарења. Држава му се распадала и на њене јадне остатке бесно су насртали Турци. Радили су му о глави и Турци и угари, а нико му није веровао. Ни породични живот му није био много срећнији, ћерка Мара вратила се из харема, без порода. Код куће су му била два слепа сина, Стефан и Гргур. Друга ћерка, Кантакузена, постала је удовица, претходно сахранивши све своје троје деце. Чак му ни сахрана није могла бити организована онако како човек његовог ранга заслужује. Данас се не зна ни када је, ни где је сахрањен. Плашећи се да би му гроб могли бројни непријатељи да оскрнаве, Бранковићи су чували као тајну његово последње пребивалиште. Постоје различита мишљења о његовом гробном месту, од Смедерева, до Београда, Острвице и села Бруснице. Данас се о томе не зна ништа поуздано.

Тешко је на крају било шта сумирати о његовој владавини, а још мање о његовом животном путу. Било је ту сувише преокрета, заокрета и многих неразумљивих потеза, али исто тако и мноштво потеза који би се могли назвати политичком генијалношћу. Живот му је био сувише узбудљив и сувише испуњен разним догађајима да би се то могло у неколико реченица ставити. Његов начин вођења политике који се ослањао углавном на мито и сплетке по високим дворовима јесте веома неуобичајен ако се пореди са оним шта су радили његови славни претходници из породице Немањића. Међутим и услови су били сасвим различити. Деспот Ђурађ је једноставно био човек свога времена и био је у потпуном складу са њим. Да ли је он могао учинити нешто више и да ли је можда од самога почетка морао да се у потпуности ослони на Турску јесте хипотетичко питање. У ретроспективи гледајући можда је тиме могао да продужи век Деспотовини, као и владалачки век своје породице. Питање је више у томе шта је он заправо хтео. Да ли да Деспотовини одржи живот без обзира ко ће њоме управљати или је био једино заинтересован за своју власт? У сваком случају жртвовао је скоро сву своју децу својим политичким циљевима, а успех му је био више него бедан. То је могао сасвим јасно да види на крају свога живота. Држава му скоро да више није ни постојала, две ћерке удовице, два сина ослепљена.

Можда у моменту смрти он још није знао, али ни од сина Лазара (који ће га наследити) не би имао много утехе. Под утицајем своје жене Јелене, деспот Лазар ће доћи у страховит сукоб са остатком породице, а поготово мајком Јерином, па ће чак бити сумње да је њу (Јерину) до краја и отровао. Биће ту још много сукоба између чланова породице, а све око тога ко ће владати оним што је остало од Деспотовине. Очигледно да породица Бранковић, највише захваљујући Ђурађу и Јерини, није стекла ону чврсту кохезију где се сви чланови породице међусобно пазе. Овде је све било пуно сплетки и страховите мржње, а све зарад власти. То су Ђурађева деца могла само од њега да виде и да науче, а ни мати Јерина није била без кривице.

Било како било, смрћу деспота Ђурђа, силази са историјске сцене последња крупна личност српске средњовековне историје. Овим се практично завршава онај сјајан период историје српског народа карактеристичан по личностима који својим квалитетима обележавају читаву епоху. Деспот Ђурађ Бранковић сигурно спада међу њих. Имао је много мана, али и оне су као такве биле саставни део његове личности, као и доба које он представља. У сваком случају био је личност, особена по много чему. Много тога је у њему било уједињено. У младости био је храбар ратник, сањар и идеалиста. Временом постао је искуснији и много прагматичнији. Постепено је почео да мито и сплетке све више користи у својим политичким комбинацијама, али иако под теретом година, ипак није избегавао и оружане борбе. Но, све је то био део политике. Био је изузетно културан и образован човек свестан свога високога порекла, али и историјске мисије која му је поверена од деспота Стефана Лазаревића. Свој задатак је испунио колико је могао продужујући живот Деспотовини.


Vrh strane