10. Пад Новог Брда

Цела зима 1452/53 протекла је у грозничавом припремању Турака да ударе ма Цариград. Турцима је тада из Византије пребегао тополивац по имену Урбан и за само три месеца направио један велики топ. Задовољан његовим дејством, нареди султан да се излије огроман топ који је требао да послужи за разбијање Цариградских зидина. Када је топ био изливен било је потребно педесет пари волова да га помере са места, а чак 700 људи је одређено за његову послугу. Цариград је постепено постајао Мехмедова опсесија и он је ноћима размишљао о његовом освајању. Већ током јануара 1453. године почеле су да притичу трупе под Цариград, најпре онај највећи олош који је имао задатак да попали и опљачка оно што има око града. Дана 2. априла 1453. године под Цариград је стигао и султан Мехмед II. Око себе је имао ко 100.000 војника док је у опкољеном граду било једва 7.000 његових бранилаца. Опсада је почела. У самој војсци која је опколила град налазила се и једна чета коју је послао деспот Ђурађ Бранковић. Постоји прича да деспот заправо није знао где шаље ову своју јединицу и да му је то султан прећутао. "Тада цар поручи деспоту да му отпреми петнаест стотина коњаника према уговору, говорећи му да би хтео, пошто је завршио град, да крене на Караманову земљу" (Константин из Островице). На крају се показало да овај одред није имао неку посебну улогу око заузимања града. Њихов задатак је био да стражаре поред Једренске капије и тај су задатак обављали преко воље. Далеко већу улогу су одиграли рудари из Новог Брда који су поткопавали Цариградске зидине.

Тешко је описати све оно што се дешавало под цариградским зидинама и набројати све оне детаље по којима ће ова опсада остати упамћена. За ову нашу причу то и није толико битно. У сваком случају дана 29. маја 1453. године наређен је општи јуриш који је завршио освајањем града. "Турци су узели Цариград од хришћана месеца маја, дана 29. А да су становници града извадили своје (закопано) богатство из земље (и употребили га) на опште добро, та велика невоља се не би догодила" (гроф Ђорђе Бранковић). У том јуришу погинуо је и цар Константин. Једно време се није знало где се налази његов леш, а онда је један јаничар донео вест султану да је код Романос капије видео једног човека који личи на цара. То му је обавештење донело велику награду. "А тада цар обдари овога јаничара коњима, новцем, дивним хаљинама и красним шаторима и дао му је Агидинско војводство у Анадолији" (Константин из Островице). Цару Константину је одсечена глава и натакнута на стуб да би сви могли видети да Византија више нема цара. Никада није сазнато где се налази гроб овога последњег византијског цара. Након свега почела је пљачка града која је трајала три дана, како је већ султан на почетку похода обећао. У пратњи везира султан Мехмед II, од тада звани освајач, ујахао је у Цариград и ушао у Аја Софију. Тада је одјекнула кроз ову величанствену цркву муслиманска молитва која се и данас тамо чује.

И на крају потребно је споменути судбину Луке Нотаријуса, великог адмирала и великог војводе, истог оног који је подјарио побуну против црквене уније говорећи да више жели да види турски турбан у граду већ римску митру. Мехмед II је одјахао у Лукину палату где га је овај удворички дочекао показујући му своју болесну жену. Ту му је Лука представио и своја два сина. То ће касније бити за њега кобно. Мехмед II је напустио Лукину палату умирујући га да му се неће десити ништа зло. Међутим, ту ноћ, док је банчио, нареди Мехмед II да му доведу најмлађег Лукиног сина који је имао тек 14 година. Било је сасвим јасно да има намеру да овога лепога дечака обешчасти, а то Лука није дозволио. То је било сасвим довољно да се и Луки и обојици његових синова одсеку главе.

Након три дана бесомучне пљачке, када је скоро 60.000 хришћана, што одведено у робље, што побијено, наредио је Мехмед II да сва војска изађе из града. Тиме је било коначно све готово. Византијско царство више није постојало, а Цариград је променио име у Истамбул. Деспота је вест о паду Цариграда тешко примио чак толико да се затворио у своје просторије у двору и никога није примао три дана. Да га је вест погодила јесте сасвим сигурно, али то је било углавном због тога што је знао да се Мехмед II неће зауставити само на Цариграду, те да је сада и он сам на турском удару. Деспот је покушао да на неки начин одгоди несрећу шаљући своје посланство код султана Мехмеда II, честитајући му освајање Цариграда. Истовремено из турског ропства је откупио неке Цариградске калуђерице и издашно помагао истакнутије византијске племићке породице, а све у намери да и њима омогући откуп.

Почетком пролећа 1454. године долази и до сукоба између деспота Ђурђа и султана Мехмеда II иако је постојало примирје које још увек било, барем званично, било на снази. "Турски цар Мухамед, начинивши примирје са деспотом да му до смрти његове и његова сина Лазара никада не прави сметње и да га се верно и поштено придржава, како је раније писано, држао га се дотле док није заузео Цариград. Јер га је само зато и био начинио да би му било згодније да крене да заузме Цариград" (Константин из Островице). Било је очигледно да је султан одлучио да Деспотовину заузме и да је припоји турској држави. Згодно оправдање је имао у томе што деспот није редовно плаћао свој харач и што је поново почео да тајно преговара са Угарском. Стога му је упутио поруку: "Земља којом Ти владаш не припада Теби, већ сину Лазаревом, Стефану, па према томе мени. Део Твога оца Вука, као и Софију, могу да ти одступим. Ако се будеш одупирао, онда ћу те напасти" (Дука). Посланика који је донео ову поруку задржали су деспотови људи у двору не би ли добили у времену и боље се припремили за одбрану. Међутим, султан Мехмед II није чекао посланика да се врати већ је упутио војску да удари на Србију.

Овај пут на Србију је ишла огромна војска која је била добро опремљена, али и пуна самопоуздања након освајања Цариграда. "Људи који су од страха побегли код нас тврде да је на деспотову земљу ударила толика сила турска, о којој смо једва када чули или је видели. Кажу да је осим домаће војске султан најмио десет легија плаћеника, људи сакупљених из свакога рода, који се одликују посебном храброшћу, те су спремни на свако дело. Обесни цар поуздаје се у храброст ових плаћеника, те се након прошлог успешног рата, када је освојио Цариград, тако помамио да се нада да освоји цео свет. Још тврде неки да вуче са собом три стотине кола са машинама да са њима удара на градове" (Иван Собота). Као и до тада, деспот се са породицом и благом склонио н сигурно место у Угарску бодрећи оне који су остали да се што боље боре и да што дуже издрже. Да би им дигао дух обећавао им је да ће довести помоћ из Угарске. Овај пут то нису била празна обећања као до тада.

Турска војска је стигла под Смедерево и опсела га. Једно време тврђава се успешно бранила, а опсађени су имали једну изузетно успешну акцију када је једна њихова групација зашла Турцима за леђа и изненада их напала. Настало је страшно турско бежање па се и сам турски вођа, Исабег једва спасао. Након тога, појавио се лично султан Мехмед II и довео моћну артиљерију којом је веома брзо успео да разбије предње зидове Смедерева. Изгледало је да ће град пасти.

Баш док је Смедерево улазило у кризу под Београдом је са својом армијом стигао стари турски душманин, Јањош Хуњади. У то време султан Мехмед II је изгледа имао намеру да крене са опсадом Београда, али и да заузме целу Србију. Пре 14 година под Београдом је страдао његов отац Мурат II и чинило се да је дошло време да се тај пораз освети. Дочувши да је Хуњади у близини, султан Мехмед II одједном изгуби храброст и нареди повлачење. О томе Хуњади пише: "Сазнавши турски цар за то (за мој долазак у Београд), у пола ноћи диже војску своју, те журећи се дође у Софију, где и сад стоји не желећи да се даље повлачи, па ће ту са војском и да борави, па је затим још ојачати и онда, тако ја мислим, идуће зиме се вратити, или на Угарску или на Влашку ударити". Хуњади се очигледно није заваравао тиме да су Турци коначно одбијени и њихово повлачење је схватио само као привремено повлачење.

Баш стога Хуњади није био неактиван већ крене у потеру за Турцима. Његовој војсци деспот Ђурађ придружи своју и код Крушевца 1. октобра 1454. године дође до директног судара са Фируз бегом који је имао око 30.000 војника. Ту су Турци опет разбијени, а Хуњади продужи да улази у турску територију све до Пирота и да уз пут све немилосрдно пали. Пораз Турака је био такав да је ухваћен чак и Фируз бег са мноштвом својих паша и на крају сви су били предани као ратни плен деспоту који се тада налазио у Смедереву. "Ту се између две војске подигоше (како се обично дешава) облаци који заклонише поглед једној на другу. Но на крају сунчеви зраци разагнаше облаке, те пред непријатељем засјаше наоружане чете у којима су се издалека могле распознати Хуњадијеве заставе. Турци су услед овог изненадног наиласка хришћана толико обесхрабрише да више нису помишљали ни на наоружавање чета, ни на распоређивање стража, ни на прихватање битке с непријатељем, већ је свако настојао да потражи спас у бекству. Створивши, дакле, одмах у почетку пометњу, сви су стали бежати. За њима је пошла у потеру лака коњица, која је многе поубијала, а знатан број заробила. Кад је, међутим, наступила ноћ, хришћани су се вратили натраг, а Турци су се посакривали по шумама. Фриђибег и многе друге личности били су заробљени" (Мавро Орбин).

У овој турско провали Србија је страдала као никада до тада. Тешко је и описати какве су све злочине Турци чинили на своме путу. При повлачењу одведено је небројено робље, а тек делимично размере те народне катастрофе описује Хуњади у своме писму цару Фридриху III: "те из њега српскога деспота Ђурађа отерао и више од 50.000 људи или душа заробио. Само краљевство (Србију) сасвим је затро и спалио, освојивши спољни зид Смедерева и разоривши дворац деспотов, ...". Иако деспот није располагао неком моћном силом која би се могла носити са турском, отпора је било. То је било нарочито било истакнуту на југу Србије где су постојале две војске, додуше мање, али које су правиле Турцима велике проблеме. Једну од тих војски водио је Никола Скобаљић и имао је доста успеха па је остварио и неколико победа. То га је охрабрило па се упустио и у једну замашнију битку код планине Трепаље (код Новог Брда). Ову битку је изгубио и био заробљен, а онда са стрицем набијен на колац. Колико је до данас познато то су први Срби које су Турци набили на колац. О свему томе Константин из Островице веома детаљно прича: "Тада они који су били на Ситници јуначки ударише на његову војску и потукоше је и побише много Турака као и знамените турске господе. После тога сам цар, дошавши са читавом својом силом, порази их крај једне планине коју називају Трепања. Причали су Турци да откад памте нису слушали о таквој бици, да се тако мало људи борило против тако велике силе, говорећи да би цар био до ногу потучен да се били сви заједно састали. А овако су једни поражени, други су потучени, а остали су се разбежали, а само је господин Никола Скобаљић са својим стрицем на колац набијен".

Након одбијања ове турске навале покушао је деспот да опет преговара са султаном па му је упутио и посланство. Међутим, султан није имао никаквих намера да се упушта у ценкања са Ђурађем и то је отворено ставио до знања. Хуњади се није ни надао да се преговорима нешто постићи па се неуморно трудио да Европу покрене на нови крсташки рат против Турака. Римски папа Каликст III пружио му је одмах своју подршку па је на све стране разаслао своје проповеднике да позивају на нови крсташки рат. Међу њима се посебно истицао ватрени фрањевац, Иван Капистран (1386-1456.), који је својим проповедима привлачио огромну пажњу. Гомиле народа су хрлиле да га чују иако га нису уопште разумели будући да је све проповеди говорио латинским којег обичан свет није познавао. Ипак, његове живахне кретње, гестикулације рукама и ногама, гримасе, значиле су сасвим довољно. Сама његова појава била је сасвим довољна да изазове велику пажњу. Мали растом, сав сув и усукан, мршав толико да је био сама кост и кожа, са својих седамдесет година обилазио је неуморно болесне и по целе ноћи проводио у молитвама. На његовим митинзима присуствовало је и по 20.000 људи који су падали у транс заједно са њим и онда у знак покајања бацали на ломачу карте за играње, украсе за косу, шминку и остале предмете који су се сматрали луксузом. Он је тада заиста личио на пророка који је веровао у оно што говори.

Први пут Капистран је почео да говори против Турака на сабору у Угарској који је одржан у месту Рабу (21. јуна 1455. године). У то време Турци су били већ под Новим Брдом. Иако се тада бавио "политичким" радом, Капистран је себи увртео у главу да је то сада идеална прилика да деспота Ђурђа, који је присуствовао овом сабору, преведе у католичанство. Деспот је упорног Капистрана одбио на доста груб начин. "Тако је био такође фратар Иван капистран из Реда светога Фрање. То је био човек света живота и веома ревностан проповедник. Пошто је много желео да разговара са деспотом, поручио му је да би се радо с њиме састао, уколико му то не би било непријатно. Деспот је одговорио да пристаје да се једног дана састану. Кад су били у разговору, Капистран је почео уверљивим разлозима доказивати да је становиште католичке цркве у погледу религије најсветије, и његовим разлозима није се могло ништа приговорити. Због тога је наговарао и молио деспота да се са свим својим народом сједини с римокатоличком црквом. Ђурађ му одговори: Ја сам деведесет година живео у овом уверењу које су ми улили у душу моји преци, те сам ја код свог народа (мада несрећан) увек био сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле - кад би ме видели да сам се изменио - да сам због старости излапео и да сам (како прост пук вели) подетињио. Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим предања својих предака" (Мавро Орбин).

Капистран ни у ком случају није био такав "светац" какав се правио, већ је више био захуктали бојовник католичке цркве којег је овакав деспотов поступак веома увредио. Стога се он жали папи: "Некако прошлих дана имао сам разговор са деспотом Рашке, који је овде од господе и барона Угарске тражио помоћ за одбрану својих области и за повратак изгубљених. Нашао сам га тако у злим мислима о вери католичкој и тако одбојно устрајна у својим заблудама да је због тога свима нама хришћанима за жалити". Управо, разговор Капистрана и деспота Ђурађа је био онај одлучујући моменат који је допринео да Угарска одједном изгуби сваки интерес да војно помогне Србију. Деспоту, као искусном човеку, није требало много па да то установи и стога убрзо напушта Угарску.

Док се све ово одвијало, турски поход из пролећа 1455. године је и даље трајао. Турску војску је овај пут водио лично султан, али сада са знатно измењеном тактиком будући да је први циљ био Ново Брдо. У самоме почетку град је одбијао било какву помисао од предаји јер се изгледа очекивала помоћ из Угарске. Султан је тада наредио да се из великих топова пуних 40 дана бомбардују његове зидине. У Угарској се за то одмах сазнало и било је стварно неких покушаја да се сакупи помоћ. Међутим, сабор који је требао да одобри нови поход тешко се сакупљао (због разлога који су напред описани) и док се то отезало Ново Брдо се и предало. То је оставило веома тежак утисак на све који били присутни, а свакако на деспота Ђурђа који је такође ту био. "Са жалошћу јављам вашој светлости да је данас дошао гласник послан господину рашкоме деспоту, који овде борави тражећи од господе и барона помоћ за одбрану свога владања; гласник тај јавио је деспоту и баронима да је непријатељ имена Христова, цар турски Мехмед заузео најважнији град рашки, по имену Ново Брдо, где је рудник злата и сребра, који деспоту даје годишњи приход од 120.000 дуката. И други градови и вароши су опседнути и само што не падну. Сви су преплашени, пресвети оче, због толиких удараца и почињених злочина" каже Капистран у једном писму папи. У даљем тексту моли Капистран папу да овај сакупи 20.000 војника који би са осталом војном помоћу са Европских дворова сачињавали армију од око 100.000 људи помоћу којих би се Турци сломили. Капистран не жели само да Турке протера из Европе већ предлаже да се ратни поход продужи све до освајања Јерусалима. Све је то било лепо замишљено, али веома тешко оствариво.

Ново Брдо је пало на помало чудан начин. Једно време град се бранио, али након 40 дана непрекидног бомбардовања и разочарења што помоћ никако не стиже, браниоци ступе у преговоре са султаном. Предаја је била 1. јуна 1455. године. "Почео је да опседа Ново Брдо које је тукао артиљеријом, и кугле су у параболама падале у град. Овај начин пуцања из артиљерије први је (пише Лаоник у VII књ.) пронашао Мехмед. Запрепашћени браниоци предадоше се" (Мавро Орбин). Услови које је султан понудио били су заиста повољни, али султан се њих није држао. Желећи да се град што прије преда обећао је много тога, али све је то била само варка не би ли се град што прије предао.

Саму опсаду, превару коју је извео султан Мехмед II и освету коју је приредио становницима Новог Брда веома је детаљно описао Константин из Островице. Сам Константин је био међу онима који су као младићи били ту заробљени, а онда одведени у Анадолију где су припремани за јаничаре. "Одатле је цар кренуо и опсео један град који град који зову Ново Брдо, односно Сребрна и Златна планина, и заузео га је, али помоћу договора по којем је становницима обећао да ће их оставити на њиховим имањима и да им младе жене и ситну чељад неће одводити. А кад се град покорио, цар је наредио да се затворе капије и да се оставе отворена само једна врата. Када су Турци дошли у варош, наредили су свим домаћинима да сваки са својом породицом, с мушком и женском чељади, изиђе кроз врата из вароши на ров, остављајући све своје благо у кући. И то су ишли један за другим. А цар је, стојећи пред вратима, бирао мушку чељад на једну страну, а женску чељад на другу страну, а мушкарце исто тако на ров на трећу страну, а жене на четврту страну, па је наредио да се посеку сви они људи који су били међу њима најистакнутији. А остале је наредио да пусте у град и никоме није било забрањено да буде на своме имању. Младића које је изабрао било је на броју триста двадесет, а женске чељади најизабраније седам стотина и четири. Женске главе је све раздао међу поганике а младиће је узео себи за јаничаре, а послао их је у Анадолију, преко мора, тамо где их чувају" (Константин из Островице).

Био је ту још један очевидац који је то страдање описао. "Земља пуста, мужи хришћани и јединоверници бејаху, крв своју изненада немилостиво проливену видеше, жене обешчедене и обешчашћене у робље се продају, младићи су плењени, авај, и православље променили и сакупљено имање зло разграбљено" (Димитрије Кантакузин).

Увидевши да му нема друге, деспот Ђурађ је поново савио врат и ступио у преговоре са султаном Мехмедом II. Послао је посланство које је требало да избори што повољнији мир. Док су преговори трајали деспот је имао рашчишћавање неких рачуна са странком Хуњадијеваца. Иако је до каквог-таквог помирења између њих двојице дошло још прије, ситуација је била стално затегнута уз много изазивања са обе стране. У непријатељству према деспоту нарочито се истицао Михаило Силађи, командант Београда, један од најповерљивијих људи Јањоша Хуњадија. Сукоб је почео онда када је Силађи (у време док је деспот боравио у Угарској) почео да зида нека утврђења на оној страни Дунава где се налазило Смедерево, што никако није било по вољи деспоту Ђурђу. Како се Силађи није могао на другачији начин одговорити, одлучи деспот да га зароби и да га на тај начин натера на уступке. Међутим, заседа која је постављена Силађију успе само делимично, а Силађи умакне у Београд. Но, брат му Ладислав није имао те среће већ буде избоден на смрт. "Кад се, дакле, Ђурађ вратио кући, и чуо да Михаило Силађи, чију је сестру Хуњади имао за жену и који је тада био одређен за одбрану града Албе, новим именом званог Београд, са својим братом Ладиславом пролази на колима близу његове границе, послао је према њима известан број наоружаних људи са задатком да му их доведу живе или мртве. Кад је Михаило видео да ће га Рашани напасти, баци се сместа с кола и узјаха већ спремног коња, те се спасе бекством, прокрчивши себи пут оружјем у руци. Међутим, његов брат Ладислав, кога су Рашани затекли на колима, био је рањен на више места и ту је умро" (Мавро Орбин).

Након овога напада Михаило Силађи је припремао освету и прилику је дочекао веома брзо. Од многобројних ухода које је поставио око деспота дочује да ће деспот са пратњом да крене у лов. "Михаило одлучи да освети нанесену неправду и братовљеву смрт, те зато постави Ђурђу много ухода преко којих је с највећом пажњом пратио његово кретање. И кад му је било саопштено да ће Ђурађ кроз кратко време морати, ради прегледа тврђава, да пређе горе обалом Дунава, поставио му је на пут којим је имао проћи заседу састављену од знатног броја наоружаних људи" (Мавро Орбин).

Овај догађај иде у 17. децембра 1455. године, у време када је деспот са породицом боравио у Срему у месту Купиново. Како је у Смедереву владала куга деспот је мислио да ће у Купинову бити сигурнији. Од болести се спасао, али не и од Силађија. Када је изјахао у лов, деспота и његову малобројну пратњу у којој је био и син му Лазар, изненада нападну Силађијеви људи. Сам Михаило Силађи се устремио на деспота који се бранио колико је могао, али то је трајало кратко све док му Силађи није одсекао неколико прстију. Након тога се деспот предао, док му је син Лазара успео да умакне. "Чим је Ђурађ стигао на то место и изишао на чистину пред Михаила, Михаило је силовито насрнуо на њега. Одсекавши му у борби два прста десне руке, на крају га је заробио" (Мавро Орбин).

Константин из Островице има нешто другачију верзију. По њему, Ђурађ се од неке заразе склонио изван града и своје шаторе разапео у близини Београда. О томе је претходно обавестио Хуњадија и Силађија и од њих добио дозволу, али и уверавања да ће ту бити сигуран. То је помало успавало деспотову будност и он је највећи део своје пратње отпустио. "Ослонивши се на њихова обећања, деспот отпусти од себе своје дворане и живљаше ту безбедно, не бринући се ни о чему. А после две недеље Михаило Силађи изиђе из Београда с неколико стотина коњаника и удари на деспота ноћу и одсече му два прста на десној руци и ухвати га, а његов син Лазар умаче" (Константин из Островице). Помало изненађује наивност деспотова и његово поверење у Силађијеву реч. Питање је због чега је деспот могао некоме веровати на реч када је и сам по ко зна колико пута кршио ону реч коју је сам дао. Осим тога, мора се рећи и то да Силађи није био ништа више вероломан у односу на деспота који је на неки начин и испровоцирао читав овај сукоб тиме што је први напао Силађија. Радило се о сукобу два великаша, са истом количином морала, односно неморала.

Након овога, Силађи одведе деспота у Београд где су почела ценкања. Силађи је наводно тражио најпре Смедерево, а деспот је пристао. Међутим, предају града одбије Јерина, деспотова деца и остали великаши: "и захтевао је од њега као откупнину његову тврђаву Смедерево. Деспот обећа да ће му је дати, али његова жена, синови и барони нису хтели" (Ђурађ Сремац). Сада се ценкање наставило, а деспот се већ уплашио и за свој живот. Ипак, успео је на неки начин да убеди Силађија да га пусти уз велики откуп. Наводно је Силађи пристао, али стално се мешао неки писар по имену Ладислав који га је стално одговарао од споразума са деспотом. "Сам деспот виде да му нема (помоћи), понижавао се многим усрдним молбама да би га Михаило пустио на миру у његово краљевство, али Михаило то никако није хтео" (Ђурађ Сремац). На крају је ипак дошло до договора, али при предаји откупнине деспотови људи направе клопку Силађију. "С временом дођоше барони Рашана Михаилу Силађију с великом молбом; обећали су педесет хиљада марака за свог господара. Чувши то, Михаило Силађи пристаде за сто хиљада марака, а деспот допусти да се да. И Михаило је одмах био задовољан те уговором утврдише да деспота спроведу до границе (његове) земље и да се благо тамо достави. Михаило Силађи пристаде. Онај писар, Ладислав, веома је силно саветовао и доказивао свом господару Силађију да су Рашани непостојани, да им никако не поверује. А деспот је често слушао како те речи излазе из Ладислављевих уста, у горчини душе веома се жалостио и потајице их похрањивао у свом срцу. И (Рашани) су похитали до Смедерева по благо. И стали су на граници, положили откупнину з краља Рашана, а потајно су наместили на скровитом месту двеста најбољих рашких војника" (Ђурађ Сремац).

Силађи као да је подозревао да може доћи до каквог изненадног напада деспотових људи, па је доста невољно кренуо да се обави ова размена. Слутње су му се показале као тачне, али како је био опрезан успео је да умакне клопци. Међутим, те среће није био писар Ладислав који је ухваћен и одмах одведен у Смедерево. Ту му се на грозан, али и веома оригиналан начин деспот осветио. "Господина деспота с благом и писара Ладислава одведу у смедеревску тврђаву. И ускоро је за ручком лепо угостио писара Ладислава, а затим је наредио ковачима да одмах начине гвоздено шкропило. И наместили су га. И сваког дана гурали су му га у уста и притискали језик и тако је страшном смрћу отишао са овог света. И деспот му је говорио: Он би ме већ одавно пустио и био бих слободан да ти ниси свога господара саветовао својим језиком, а то сада трпиш у својим устима" (Ђурађ Сремац).

Константин из Островице то сасвим другачије прича. По њему деспот и Силађи су се нагодили, али како је требало прикупити велику суму новца, то је Силађи деспота пустио, али је као таоца узео деспотицу Јерину. "Тамо су израчунали да треба да им да сто хиљада златника и морао им је оставити као јемство своју жену пи имену Јерина, а сам оде у Смедерево да би ту суму припремио". Деспот је био од речи и на време је донео договорени новац и предао Силађијевим људима. Међутим, група деспотових великаша није могла да поднесе ову срамоту па су из потаје, без деспотовог знања, направили клопку Силађијевим људима, побили их из заседе и отели златнике. У то време Јерина је још увек била код Силађија као талац и ко зна како би се и она провела да се није умешао угарски краљ и наредио Силађију да је пусти без икаквог откупа.