7. Ослепљење Гргура и Стефана

Султан Мурат II је на неки начин дознао да се деспот Ђурађ дописивао са браниоцима Новог Брда, али да је исто тако имао и тајних контаката са синовим Стефаном и Гргуром, који су чамили код њега. Мурат II се разјарио и наредио да се Стефан и Гргур окују и одведу у град Токат у Малој Азији. Ту се налазио затвор где су држани политички затвореници. Недуго по довођењу у овај затвор, обојица су била за казну ослепљена. "И док су они тако боравили код свога зета, Мурат је био обавештен о припремама које је предузимао Ђурађ, као и о томе да га његови синови потајно обавештавају о свему што су радили Турци. Због тога их обојицу ослепи помоћу некакве ужарене чиније а да то није знао њихов отац Ђурађ" (Мавро Орбин).

Сам догађај ослепљења Константин из Островице прича нешто другачије. Он каже да је султан наредио да се Стефан и Гргур одведу у далеки Токат искључиво зато да буду што даље од њихове сестре Маре која би им сигурно помогла да је знала шта се дешава. Ускоро је султан послао и тајно наређење да се оба Марина брата ослепе. "Стигавши у Једрене, цар Мурат нареди да се оба деспотова сина пошаљу у тамницу на море, у град који се зове Токат, а сестра њихова, Муратова жена, није им могла ништа помоћи. Послао је такође гласника, потајно да његова жена о томе не зна, да обојици изваде очи" (Константин из Островице). Мара није једно време знала да су јој браћа у Токату, али је успела да дочује за султаново наређење да се обојица ослепе. Стога му је пала пред ноге тражећи да своју казну опозове. "А кад она ово сазнаде, паде му к ногама, молећи и преклињући да не хита тако много, говорећи му: И тако су твоји сужњи и заробљеници; и после ћеш моћи да учиниш што будеш хтео" (Константин из Островице).

Султан Мурат II је заиста искрено прихватио ову Марину молбу и стварно је хтео да помогне па је стога упутио гласника на брзом коњу да опозове казну. Међутим, командант Токата је, плашећи се да би султан могао казну опозвати, њу извршио много раније него што је требало. Када је гласник стигао, Гргур и Стефан су већ били ослепљени. "Цар одмах посла гласника да се то не изврши. Гласник без одлагања, брзо јашући и мењајући коње, није могао ово да спречи. Већ су им биле очи извађене. Из неке пакости онај поганик је похитао. Када цар сазна да се онај коме је било то наређено тако силно пожурио да им извади очи, посла по њега гласника и нареди да се и њему очи изваде" (Константин из Островице).

На ову причу би се могло надовезати и Дукино причање. По њему ово ослепљење јесте искључиво плод сталних сплетки хазнадара Фадуле. Још од раније Фадула је испољавао страшну мржњу према Ђурђу, што је сигурно плод неких њихових ранијих сукоба. Тако се Фадули приписује и то што се султан помало на пречац одлучио да заузме Смедерево, али то се тада Фадули учинило као мала казна за деспота. Стога је извршио притисак на султана да се на овај додатни начин, грозни да не може бити страшнији, до краја освети. На неки начин, Стефан и Гргур су постали жртве дворских сплетки које су у то време страховито потресале турски двор, а у којима је очигледно и сам Ђурађ узео пуно учешће. Тиме је у односу на Ђурђа затворен пун круг. Деспотовину је изгубио, ћерка Мара му је у турском харему код султана који му ослепљује два сина, а уз то деспот више не сме ни у Угарску где га оптужују за издајство. За само неколико година несреће су све сустизале једна другу.

Чувши да се деспот Ђурађ налази у Дубровнику пошаље султан Мурат II своје посланике да поставе Дубровчанима питање његовог боравка. Турски посланици су ни мање ни више него тражили од Дубровника да им изручи Ђурађа. Међутим, Дубровчани, што им нарочито чини на част, одбију све султанове предлоге иако је султан заузврат нудио и те како примамљиве уступке. Видећи да не може успети са уступцима покушају Турци са претњама, али са истим негативним резултатом. "И мада је Мурат, пред којим је у то време дрхтала читава Европа, слао више посланика, учинио више понуда, обећавајући Дубровчанима, између осталог, да ће им предати многе тврде градове у Босни и целу област близу Дубровника, као и све благо које је Ђурађ држао код њих на чувању, и мада је више пута запретио дубровачком сенату да одустану од пружања заштите деспоту и да му га изручи, Дубровчани се ипак нипошто нису хтели изневерити поменутом владару ни ускратити му заштиту" (Мавро Орбин). Таквим својим поступком Дубровчани су и поред тога што је њихово одбијање код султана изазвало љутњу, истовремено добили и знаке дивљења. "Због оваквог држања Дубровчана и сам Мурат је, готово запањен великом њиховом постојаношћу, рекао (како приповеда Бонфиније у V. књ. 3. дек.) да град Дубровник не може никада пропасти кад се у њему толико цени дата вера и помагање ближњега" (Мавро Орбин).

Мржња султана на деспота је била толика да је једно време изгледало да је он спреман на све не би ли се дочепао Ђурђа. Стога је у Дубровнику чак почео страх и од турског војног напада, па се почело са изнајмљивањем најамника. По неким наводима султан је чак припремао и атентат на деспота, али се на неки начин то сазнало па је овај покушај осујећен. Све је то на деспота оставило мучан утисак и он је, не желећи да Дубровник и даље због њега трпи неприлике, одлучио да отпутује. Питање је да ли је и тада њему пред очима изашао сав бесмисао његовог дотадашњег деловања и сплеткарења којем је без сумње био наклоњен. Он као да ни тада није схватио сву нереалност амбиције да неко из куће Бранковића постане Угарски краљ, а поготово колику је несмотреност начинио онда када се завадио са угарским краљем Владиславом III. Међутим, ту су сада били искусни Дубровчани који су му изгледа сасвим отворено објаснили где је све грешио и да је једини начин да поврати своју државу у томе да се обрати Угрима и да са својим златом покуша да покрене нови рат против Турака. Одатле и потиче деспотова одлука да се измири Владиславом III и да на угарском двору покуша да покрене нови рат са Турцима. "Кад су Дубровчани приметили да је Ђурађ, сазнав шта је Мурат тражио, клонуо духом, одмах су га позвали у сенат, храбрећи га да буде расположен и да се ничега не боји. После су му саветовали да се обрати Угрима и да настоји благом које је држао код Дубровчана да поврати државу које је неправедно био лишен. Опоравивши се захваљујући њиховом храбрењу, Ђурађ одговори и обећа да ће што пре отићи како Турчин због њега не би заратио са њима" (Мавро Орбин).

Но, спровођење такве одлуке није било баш тако лако. Док је био са Дубровчанима деспоту је измирење са угарским краљем било заиста једини логични пут за поврат Деспотовине, али тако није мислила и Јерина. Када се обратио Јерини за савет она га је почела наговарати да је заправо једини прави пут да се покуша измирити не са Угарском већ да се повуче на двор код византијског цара. Иако је био доста подложан њеним размишљањима Ђурађ је одлучио да је овај пут ипак не послуша и да крене пут Угарске. "Вративши се кући, посаветовао се са својом женом шта треба да ради. Она га је наговарала да се повуче код цариградског цара. Али је Ђурађ одлучио да се радије обрати Угрима, у чију се верност био већ осведочио" (Мавро Орбин).

У то време Ђурађ је био очајник којег су несреће стизале једна за другом, а већ притиснут годинама он ни биолошки није био у стању да издржи све оно што је његов положај прогнаног деспота доносио. Могуће је да су га у целој овој ситуацији Дубровчани на неки начин и надмудрили. Они су деспота држали у Дубровнику, али то им није било ни мало лако будући да је султан жестоко претио. Нису желели да деспота предају султану, а опет плашили су се да му и даље пружају гостопримство. Једноставно нису желели да имају неприлике са султаном, али су желели да сачувају част доброг домаћина. Стога су морали пронаћи неки одговарајући начин да деспота удаље из града, а да то не изгледа као да су га отерали. Могуће да су баш одатле и кренули њихови савети да се деспот измири са угарским краљем, јер су знали да ће Ђурађ ипак лакше преболети то да савије колено пред Угарским краљем, већ да се потуца по страним дворовима као бескућник.

Сада је требало све извести да то испадне као да је то Ђурђева воља, а не Дубровачки притисак. То су извели на веома оригиналан начин. Постоји прича код Бонфинија да су Дубровчани довели Ђурђа у Сенат и ту му показали писма којима султан тражи његово изручење. За узврат султан је предлагао да све оно благо које деспот има уза себе, а било је заиста веома велико, Дубровник задржи у својим ризницама. Већ добро испрепадани деспот се толико уплашио да је пребледео и пао у несвест. Након тога, Дубровчани су могли са њим да управљају како су хтели. Најпре су га утешили да се не плаши да ће га изручити султану, али одмах су му дали и савет да се помири са угарским краљем. Ово је била префињена психолошка игра са пренапрегнутим деспотовим живцима. Ништа овде није било случајно и овај прилаз деспоту показује да су га Дубровчани сасвим добро упознали и да су због тога знали како да на њега најлакше утичу.

Могуће да је Јерина била та која је назрела у свему овоме једну танану психолошку игру Дубровчана и да је онда покушала да покуша да то све искористи на свој начин. Можда је њој тада било већ свега доста и није више видела никакву сврху у даљњој борби са Турцима. Она и Ђурађ су имали сасвим довољно благо да наставе да луксузно живе у Византији и да другима препусте да се носе са Турцима. Можда је она и била у праву. То што ће се деспот помирити са Угарским краљем, донеће му убрзо поврат државе, али само на кратко време. То је била политика кратког даха и тренутне користи. С друге стране, у Угарској га је чекало још много тога што ће бити за њега веома тешко и увредљиво. Јерина је све то желела да избегне, али сада је то било узалуд. Много тога је притискало деспота да би тек тако могао од свега да одустане. Султану је жртвовао своју ћерку, затим му је два сина султан ослепео и на крају га је лишио Деспотовине. Већ остарео, није деспот имао више много чему да се нада у животу, остала му је само нада на освету. Међутим, и тај пут је био сав у тешкоћама.

Ускоро стигне још једна страшна вест. Ново Брдо се након двогодишње опсаде предало. Дана 27. јуна 1441. године пала је и тврђава која се последња бранила. После две године упорне битке попустило је и ово последње упориште у Деспотовини. Управо његов изузетан положај на планини (1124 метара надморске висине) и тврђавом са шест кула на врху омогућила му је да се толико дуго брани. Сада је цела Србија била утопљена у турско царство. Недуго потом, дана 25. јул 1441. године Ђурађ је напустио Дубровник. "Излазећи у сусрет Ђурђу, Дубровчани су га укрцали на своје властите галије под заповедништвом Николе Ђурђевића и одвезли га до Скрадина, града у Далмацији. Одатле је затим отпутовао у Угарску на поседе које је (како рекосмо) имао у томе краљевству" (Мавро Орбин). У то време у Угарској је беснео грађански рат између присталица краља Владислава III и оних који су подржавали Елизабетиног син Ладислава Постумуса. Деспот Ђурађ се враћао, али не више са намером да у овим сукобима учествује, већ да добије опрост од краља Владислава III.

Краљ Владислав III је водио доста спретну политику па се до краја успео измирити са моћном породицом Цељских грофова. Тешко да би и то било довољно да се грађански рат заврши за краће време да се изненада није умешао папа Евгеније IV, који је желео да обнови крсташки рат против Турака. У предстојећем рату требала је Угарска да буде ударна песница, али док је трајао у њој грађански рат, то сигурно није било могуће. Стога папа упути у Угарску свога кардинала Јулија Чезаринија, већ до тада веома истакнутог борца против хусита, а са основним задатком да измири зараћене стране. Посао му није био сувише тежак будући да је рат већ свима досадио, а поготово краљу Владиславу III којег је веома привукла могућност да буде предводник новог похода на Турке. Крајем 1441. године, након почетног отезања, мир је и постигнут. Недуго потом (ни месец дана касније) напречац је умрла и краљица Елизабета, чиме је и за убудуће избегнута свака даљња могућност наставка овог рата. Остала је тајна како то да је краљица тако нагло умрла, па је то можда био разлог сумњи да је она заправо отрована. Било како било, Чезарини је постигао циљ. У Угарској је завладао мир и сада су се све снаге могле окренути ка Турцима.

Некако у време када је Ђурађ стизао у Угарску, започињали су преговори између краља Владислава III и краљице Елизабете. Већ тада је било јасно да је Владислав III овај рат добио. Чини се да Ђурађ није имао много проблема око помирења са краљем. Послао му је најпре гласнике који су му честитали угарску круну, а након тога стигао је и он сам. Сами гласници које је Ђурађ слао код краља нису имали једино задатак да краљу честитају круну, већ више у томе да испитају да ли је краљ вољан да се измири са Ђурађем. "Уједно је послао поклисара да честита Владиславу ступање на престо Угарског Краљевства, нудећи му уз то своје пријатељство и услуге. То се Владиславу веома допало. После неколико дана, када је Ђурађ стигао у Будим, примио га је љубазно и ту су склопили између себе вечан савез" (Мавро Орбин). Радило се о обостраном интересу. Ђурађ је мислио да ће уз Угарску помоћ најлакше доћи до изгубљене Деспотовине (у то време је сигурно знао за приче о новом крсташком походу на Турке) док је краљ Владислав III прикупљао присталице за предстојећи рат са Турцима. Деспот је био идеални савезник, нешто због познавања терена, нешто због бројних присталица који су остали у Србији, а највише због огромног блага које је имао и којим је могао да финансира овај рат.

За време док се деспот бавио по Зети и Дубровнику, а у Угарској беснео грађански рат, Јањош Хуњади се борио са Турцима. За веома кратко време успео је да избори неколико веома запажених победа и да стекне глас најспособнијег граничара на јужним и југоисточним границама Угарске. Хуњади је често упадао у Србију и нападао на турске посаде, али и пљачкао домаћи живаљ тако да се угарским четама нико није радовао када их је видео. Приликом таквог једног пљачкашког похода код Београда је Хуњадију пресекао пут Исак бег. Ту је Исак бег, до тада неприкосновени победник, претрпео пораз (1441.). Много горе је прошао беглербег Румелије, Мезид бег, који је током 1442. године провалио у Ердељ. Међутим, имао је ту несрећу да се баш тада у Ердељу налазио Хуњади. Први судар двеју војски је прошао лоше за Хуњадија који умало није погинуо, док је ердељски бискуп Јурај Лепеш ухваћен од Турака и погубљен. То је лудо охрабрило Мезид бега који, уместо да се повуче из Ердеља, настави са пљачком. То је било кобно будући да је Хуњади скупио нову војску и тако разбио Турке да се њихово повлачење претворило у безглаво бекство. У том сулудом бежању ухваћен је Мезид бег и његов син и на крају су обојица у тријумфу погубљени. Након битке, Хуњади је натоварио једна кола ратним пленом, којег је било толико да је све то морало вући десет коња, окитио их одсеченим главама Мезид бега и његовог сина и то све као поклон послао деспоту.

Ова победа, након неколико дугих година, значила је и окретање ратне среће у бојевима хришћана с Турцима. Истовремено то је охрабрило влашког војводу Дракула да откаже послушност султану. Да би све то сузбио нареди Мурат II да се у Софији сакупи нова војска коју је требао да он лично поведе. Међутим, касније се предомислио и вођство препустио Шехабедин паши, новоме беглербегу Румелије. Имали су Турци опсежне планове, али све је то пропало кад их је Хуњади дочекао на реци Јаломници (септембар 1442.) и тако страшно разбио да се Шехабедин једва спасао, али не и хиљаде других чија су тела прекривала бојиште. Осим тога заробљено је око пет хиљада Турака, две стотине застава и огроман плен који је војска разделила.

Све ово је утицало на Европу која је тада почела да врши притисак на краља Владислава III и краљицу Елизабету да се помире не би ли што прије почели крсташки рат са Турцима. Помирење је постигнуто, краљица је убрзо и умрла, што је већ све описано. Сада су постојале могућности да се почну припреме за рат са Турцима. Ту је прилику осетио деспот Ђурађ и од тада почиње његова грозничава активност да се овај рат покрене. Но, није деспот био једини. Папа Евгеније IV, кардинал Јулије Чезарини, Дубровник и Јањош Хуњади су били уз деспота и сви заједно су вршили притисак на краља Владислава III. Сам краљ је био млад и веома му је пријала мисао да он буде тај који ће понети хришћански крст у рату против Турака и тиме узети славу онога ко је успео да их протера из Европе. Почетком 1443. године у Будиму је донета одлука на Сабору да се тога лета удари на Турке, а да краљ Владислав III води овај поход. Као и увек, највећи проблем је био новац којим би се опремила војска. Расписани су ванредни порези, а деспот Ђурађ је сам највећим делом финансирао овај поход.

До краја је сакупљено око 25.000 војника, што и није била посебно јака војска. Европски дворови, осим на речима, нису имали много воље да на други начин помогну овај поход. Ипак, то је било сасвим довољно да се започне акција. Током октобра 1443. године ова је војска прешла преко Дунава код Београда, а на челу су се налазили краљ Владислав III, кардинал Чезарини, Јањош Хуњади и деспот Ђурађ. "Угарски краљ Владислав од рођења божјега хиљаду четири стотине и прве, скупивши војску кренуо је јуначки на турскога цара Мурата, а с њим је кренуо такође деспот Ђурађ Вуковић и тако су један другоме дали реч да се без боја неће разићи" (Константин из Островице).

Након што је једна мања групација Турака разбијена код Мораве, Хуњади је заузео Ниш. Баш код Ниша поразио је једну велику турску војску, а он сам о томе овако пише: "Кад смо након прве победе продирале даље у непријатељску земљу, тражећи начина да се боримо са непријатељима, а ипак их нисмо могли наћи; тада смо по налогу и допуштењу краљевскога величанства, одабрали дванаест хиљада коњаника и уз то још и вашу групу (Николе Илочког) те оставивши краљев логор код реке Мораве, прешли преко речене реке тражећи да ли су можда где сакривене чете непријатељеве. И кад смо дошли до града који се зове Ниш, заузели смо га и, опљачкали га, а онда и запалили. И кад смо неко време тамо боравили, одједном се појави неки Езебег, којег смо доста лако сузбили и у бег натерали; кад је потеран, појави се опет нови паша, који је исто тако у нег натеран и разбијен. Трећи дође Турахан бег, којега смо слично, као и друге, отерали. Мислим да је међу њима било уговорено да се онога дана састану код Ниша и да, скупивши сву своју снагу, навале на наш табор. Али Бог је одлуке њихове предухитрио и поништио. Међутим, кад смо ишли за њима у потеру и у неком месту се одмарали, јавише нам наше уходе да нека друга велика и јака војска с леве стране долази и да се креће према краљевом логору; тој војсци су се већ придружиле и оне разбијене чете које смо горе именовали. Увидевши то, одмах и без размишљања кренули смо према краљевом логору; па смо ту, вративши се, на равници неког поља угледали велико и страшно мноштво непријатеља, тако да смо једно време били у души узнемирени. Али средивши се, поређали смо бојне редове те смо без икаквог оклевања навалили на њих; они су уз божју помоћ од наших и ваших савладани, а без великих губитака наших". Надаље Хуњади описује ко је све од познатих паша био у турској војсци, те који су у боју погинули, који ухваћени, а који побегли. Писмо је препуно бојног одушевљења и надања у нове успехе.

Даљњи поход је ишао још лакше него први део. Преко Пирота стигли су крсташи и до Софије коју су заузели и спалили. Тада је изгледало да би се Турци могли избацити и из Европе. Једрене није било тако далеко, тек на осам дана, али већ је стизала и зима. Требало је проћи кроз Трајанову капију, али Турци су већ овај кланац утврдили и засули га камењем и дрвима. Не желећи се ту задржавати нареди краљ Владислав III да се крене другим правцем и то источно од Софије преко места Златице. Ту је постојао други кланац којим би се ушло у Пловдивску котлину. Међутим, сви кланци код Златице били су запоседнути од Турака који су се добро утврдили и што је било најважније, фанатично бранили. "Прођоше тада заједно кроз читаву рашку земљу и кроз Бугарску, а близу места Пловдива турски цар Мурат приспе и затече их у брдима, не дајући им да дођу до града Пловдива. Ову планину називају Златица, а други је називају Железна врата" (Константин из Островице). Тај је пролаз и иначе, чак и под идеалним условима, био веома тежак за пролазак. Међутим, сада у зимско доба био је још гори, а и сами Турци су прелаз преливали водом која је ноћу мрзла. По таквом леду коњица никако није могла прећи.

То је већ била половина децембра и по таквом хладном времену по висовима су се две војске нагањале. У тим борбама посебно је учешће узео Јањош Хуњади, али Турци су били упорни. Тек сада је могао краљ Владислав III да види шта значи борити се са организованом и фанатичном турском војском. Осим тога, јака зима и недостатак хране, поколебали су краља Владислава III и он нареди повратак. Узалуд су била убеђивања деспота Ђурђа и нуђења да он буде тај који ће војсци обезбедити све потребе преко зиме. "Када виде краљ Владислав да не може проћи, нареди да се кола назад вуку, јер се нису могла окренути" (Константин из Островице).

Повлачење крсташке војске је било праћено сталним нападима турске коњице, угинућем коња, губљењем пртљага. Како је најбоље познавао терен, будући да је у младости управо ту ратовао, одступницу је штитио деспот Ђурађ. "Тада нареди деспоту да остане назад и да лагано за њима иде са својом војском. А он је тако ишао јер је очекивао битку" (Константин из Островице). То се до краја и десило. Код кланца Куновице испречио се румелијски беглербег Касим паша. Дошло је до страшне битке, али углавном захваљујући трупама које је имао деспот Ђурађ и Јањош Хуњади, Турци су доживели још један пораз. "Али пре но што је краљ приспео, већ је била почела битка с Турцима, која је била тако жестока да су сви Турци били до ногу потучени, а њихови највиши заповедници једни побијени други похватани. А један царев пријатељ, који је с њима био уместо цара, ту је убијен и све до данашњег дана стоји знак на његову гробу у градићу Тајанице" (Константин из Островице).

То је била чиста војна победа, али њој је следила једна деспотова сплетка међу Турцима. Он је сасвим добро познавао оне паше које су водиле турску војску и са већином њих је био у добрим везама будући да је заједно са њима сплеткарио по султановом двору. Успео је да дође у везу са Турахан Бегом и да га убеди (златом вероватно) да у боју не узме учешће, а све играјући на међусобну нетрпељивост Турахан бега и главнокомандујућег Касим бега. Ту очигледну издају чак ни Турци нису крили наводећи да "Турахан бег учини издају. Са Лаз-оглијом се кришом договори, те Лаз-оглија изведе неповређену угарску војску и изађе из кланца" (Муфасал). У сваком погледу ово се исплатило и деспоту и Турахан бегу. Док је деспот успео да извуче хришћанску војску из скоро сигурне пропасти, Турахан бег се могао наслађивати тиме што је његов љути ривал Касим бег доживео страшан пораз и још уз то био заробљен.

На крају, овај поход се могао сматрати ипак успешним, али био је веома близу катастрофе и само захваљујући вештини деспота Ђурђа све је испало колико-толико добро. Да је хришћанска војска била у заиста лошем стању сведочи и један непознати Чешки војник који каже: "Тада нас стиже беда, прије него што смо дошли у Србију, да је завладала љута глад тако да се момак једва за један дукат могао погаче најести. И кад смо ушли у српску земљу и даље ишли, нисмо имали више ни педесет кола (од 600), јер остала беху већ спалили. Коњи су изгинули, па су војници морали путовати више пешке него на коњима".

Самим доласком у Србију нису сви проблеми били решени. Деспот је покушао да краља Владислава III убеди да војска презими у Србији, а да ће он бити тај који ће обезбедити све потребно снабдевање, па је наводно чак нудио 100.000 дуката. Но, краљ Владислав III се није са тиме сложио већ је војску повукао у Угарску уз обећање да ће на лето наставити са започетим походом. "Ушавши затим у српску земљу, ударисмо другим путем, где смо јечам кували и јели, а налазили смо такође шире и вина. Кад смо били усред Србије, дође нам војвода од Анатолије, преговарао је са краљем и војводама те мољаше слободни лист за неког Турчина, који би посредовао мир између краља и султана на двадесет или тридесет година, те би израдио да би се тврђаве Смедерево, Голубац и читава српска земља вратила деспоту, и уједно његови синови ослободили сужањства. Тада је деспот много убеђивао краља да у прилог синова његових, који су били сужњи султанови, остане са војском својом још четири недеље у српској земљи; уз то је деспот био спреман дати краљу 40.000 дуката да би тим новцем издржавао своје чете у области његовој" (непознати Чешки војник).

Још док је краљ Владислав III боравио у Србији стигло је турско посланство које је у име султана Мурата II понудило мир. Но, у том моменту краљ Владислав је то одбио. Тада су се Турци обратили деспоту Ђурађу нудећи му повраћај Деспотовине и ослепљених синова, док би заузврат он султану вратио неке од истакнутих турских великаша који су у протеклом рату заробљени. "И ту дође посланство од турскога цара да му оне заробљенике, оне заповеднике који су били заробљени, краљ преда. А он ће пак деспоту вратити Смедерево са свима градовима и читаву рашку земљу, а исто тако и оба сина његова, Гргура и Стевана" (Константин из Островице). Деспот није био вољан да преговара са Турцима јер је тада још сматрао да постоји могућност да хришћанска војска остане у Србији. До краја се показало да се деспот у томе прерачунао.

Крајем фебруара 1444. године у Будим се вратила хришћанска војска, а на челу је ишао босоног краљ Владислав III који је тим чином испуњавао неки свој завет. Иза њега су ишли деспот Ђурађ и Јањош Хуњади, а народ је одушевљено клицао. Док је краљ Владислав III одмахивао, деспот Ђурађ се могао питати шта је он заправо добио овим походом. Било је и више него очигледно да краљ Владислав III нема намеру да се из све снаге заузме да ослободи Деспотовину, а још мање да поради на томе да се Турци истисну из Европе. Осим тога, ових неколико победа је сасвим јасно показало да се Турци могу тући на бојном пољу, међутим било је више него очигледно да су ове победе ипак прецењене. Тада је могао сасвим јасно да види колико је времена потребно Европи да једну тако релативно малу војску од једва двадесет хиљада људи опреми. Сам пут кроз Србију указао му је на још нешто. Очекивало се да ће са појавом крсташа целокупно становништво да се побуни против Турака, међутим то се није десило. Већина људи је бежала испред крсташа јер су их ови немилосрдно стављали под нож, док су пљачке и остала насиља била уобичајена ствар. То не треба да изненади јер је и сам састав војске био такав. Најмање је међу крсташима било оних идеалиста који су желели да муслимане протерају из Европе, а највише оних који су видели добру прилику да се пљачком обогате. Тада се деспот могао упитати за сврховитост његове сарадње са Угрима који су гледали само своје интересе. С друге стране, деспот је већ био стар човек коме сигурно није пријало ломатање по планинама, а уз то претпостављао је дипломатију рату. Осим тога Турци су му нудили управо оно што је он желео и сада је имао прилику да поврати и земљу и ослепљене синове мирним путем.

С друге стране, султан Мурат II се жестоко препао од овог хришћанског похода. Једна тако мала и на брзину скупљена хришћанска армија успела је скоро да дође до Једрена. Било је међу његовим војсковођама много храбрости, али још и више међусобне нетрпељивости и издајства. Стога не изненађује то што се он помало уплашио од хришћанских припрема за следећи рат који је требао да започне током лета 1444. године. Од својих многобројних шпијуна успео је да сазна да су многе европске државе спремне да пошаљу новац, ратни материјал и трупе које ће коначно да сломе кичму Османлија у Европи. Уз то у Малој Азији нападао га је кнез Караманије, а акције су му биле толико усклађене са оним акцијама које су предузимали хришћани да је било очигледно да су били у договору. "Пошто је деспот био у савезу с Угрима, краљ Владислав, Јанко Хуњади и он заједнички су напали романијског беглербега Хасан-пашу и Турахан бега, па их до ногу потукли у подножју брда Хема. Овај догађај је страховито уплашио Мурата. Јер Караман, сазнавши за овај пораз, сместа је подигао оружје против азијских покрајина Понта и Битиније које су држали Турци" (Мавро Орбин). То је био основни разлог зашто је Мурат II краљу Владиславу III нудио мир још док је овај био у Србији. Тај покушај тада није успео јер угарски краљ није о томе желео ни да разговара осећајући султанове понуде као знак слабости. Стога је султан променио тактику и ступио у контакт са најзначајнијим савезницима краља Владислава III. Наравно, најистакнутије место међу савезницима угарског краља је заузимао деспот Ђурађ. Ускоро су у Угарску код деспота стигли тајни посланици које је послала Мара Бранковић и који су носили султанову поруку.