3. Деспот Ђурађ Бранковић

Сукоби са Мусом су се наставили и даље са несмањеном жестином. Већ почетком 1413. године он се обрачунао са једним својим неверним вазалом који се звао Хамза, а одмах упао и у Србију. Ово је у сваком случају био најжешћи Мусин напад на Србију, а борбе су се водиле и у околини Ниша и Крушевца. Сада је и деспот Стефан почео веома марљиво да прикупља савезнике не би ли се коначно Муси стало на крај. Поново је из Мале Азије са својом војском прешао Мусин брат Мехмед, затим је из Угарске војску довео мачвански бан Иван Моровић, а ту је био и босански војвода Сандаљ Хранић. Византија није имала војске да помогне, али је својим бродовима превела Мехмедову војску из Мале Азије, а ту је било и неколико од Мусе одметнутих војсковођа. Крушевац је био место где су се вође ових војски састале. Тада је стигао и Ђурађ Бранковић са својим одредима и ту у Крушевцу признао врховну власт султана Мехмеда. Била је то прилично велика и шаролика војска. Као вође су постављени султан Мехмед и Ђурађ Бранковић, будући да је деспот Стефан пратио војску само до граница деспотовине. "И прешавши Црну Гору (међу Врањем и Скопљем), врати се деспот, пошто му је послао сву војску своју, предавши је своме нећаку Ђурђу" (Константин Филозоф).

Муса се повлачио пред савезницима док је могао, а код села Чаморлу под планином Витошом морао је да прихвати битку. У самоме почетку Мусина војска је потискивала савезнике и једно време је изгледало да ће и победити, а онда је дошла интервенција Ђурђа Бранковића па је отпор Мусине војске коначно сломљен. "Прешавши гору која их је делила, устреми се на српску војску. А када ју је сузбио, Ђурађ, видевши то, рече: Издадосмо своје, и са друге стране удари с бока и разби (Турке). Уједно се окрепила и војска деспотова и победила" (Константин Филозоф). Муса је покушао да побегне, али је касније ухваћен и након тортуре, задављен. "Њега (Мусу) у реци Искеру ухвативши пребише (и) удавише. Велика множина била је и ту побијена од деспотове војске" (Константин Филозоф).

Након победе на место султана засео је Мехмед I (1413-1421.), а посебну захвалност многобројним поклонима исказивао је према деспоту Стефану којем је дуговао за свој успех. "(Султан) посла драгоцене дарове деспоту и поклисаре који му дадоше град Копријан, а даде му и предео звани Знепоље (око Трна) и друга пространства даде му" (Константин Филозоф). Истовремено, деспот Стефан је према Ђурђу показао пажњу за сва онај војни успех који је постигао у бици са Мусом: "дође господин Ђурађ са свом деспотовом војском у тај дан, што беше увећано победом уистину великом. Био је одликован многим частима и (он) и сви изабрани" (Константин Филозоф).

Након свега могао је Ђурађ Бранковић да се врати у своју земљу. Захваљујући својим добрим односима са деспотом уживао је одређену независност, али према Турцима је и надаље остао у вазалним односима. Стога не изненађује чињеница да је у земљама које је држао Ђурађ било доста турских чиновника. Као турски вазал морао је Ђурађ да трпи и то да турске војне колоне прелазе преко његових територија у својим походима ка Босни, а којих је било неколико. Ипак, за живота султана Мехмеда није било никаквих неприлика и осим тога што су прелазили преко Ђурђевих територија, Турци на њој нису имали никаквих дејстава.

У то време (децембра 1414.) Ђурађ се оженио са византијском принцезом Ирином (Јерина) из царске куће Кантакузена. Претпоставља се да је овај брак уговорен у време док је Ђурађ боравио, односно у време када се он већ био измирио са деспотом и када се знало да ће он (Ђурађ) бити наследник деспотовине. Све је то било у складу са старим обичајима Византинаца да удају своје принцезе само за будуће наследнике престола. Овакав брак је био сигурно по вољи деспота Стефана Лазаревића, а тешко да би он могао уопште и бити остварен да он на то није дао свој пристанак, ако га већ није и уговорио.

Не зна се колико је година имала Ирина (Јерина) када се удала за Ђурђа, али је сигурно да је била много млађа (Ђурађ је тада имао око четрдесет година). Зна се да је она Ђурађу друга жена, али се не зна тачно ко му је била прва жена, па се стога износи претпоставка да је то била нека непозната трапезунтска принцеза, сестра византијског цара Јована IV Комнина (1429-1458.). Баш то отвара и нека питања око тога када је ко од многобројне Ђурђеве деце рођен и из којег брака. Наиме, Ђурађ је имао седморо деце и то четири сина (Тодор, Гргур, Стефан и Лазар) и три ћерке (Јелена, Мара и Катарина). Сасвим је извесно да су Тодор, Катарина, Стефан и Лазар, деца из његовог брака са Ирином (Јерином). За Гргура то већ није тако сигурно, док је скоро сигурно да су Мара и Јелена, деца из његовог првог брака. Баш зато и наводи да се "Деспот Ђурађ, оженивши се, узео је за жену госпођу Ирину, сестру цара Палеолога, и имао с њом 3 сина - Гргура, Стефана, Лазара - и 2 кћери" (Ђорђе Бранковић) не могу узети као тачни.

Од 1419. године у приморју водио је Балша III (ожењен деспотовом сестром) рат са Венецијом. Тај рат му је ишао доста траљаво јер су Млечићи постепено заузимали његове градове. Током овог рата Балша се и разболео, а како није имао мушког наследника поставило се питање његовог наследника. Балша III изгледа да није имао много дилеме око тога чврсто решивши да своје земље остави у наслеђе деспоту Стефану. Почетком 1421. године Балша је стигао код деспота желећи да од њега добије помоћ, али за време боравка код деспота је дана 28. априла 1421. године и умро. "У то време, (међутим) дође и његов нећак Балша, арбанаски господар. Унапред је предвидео смрт своју, јер беше болестан одавно, и ту одмах умре. Њега (Стефан) са великим љубочашћем, а уједно и жалошћу опремивши, погребе" (Константин Филозоф).

Деспот је изгледа очекивао да ће се Балшини градови без неких већих проблема припојити Деспотовини. Међутим, није било тако, а Дриваст, Улцињ и Бар признају власт Венеције. Када није успео Венецију помоћу преговора да убеди да му поврате ове градове, одлучи деспот да покрене војску на њих. Током новембра 1421. године Бар је повраћен, а Дриваст је опсађен. Након тога су почели преговори и Млечани су осим Улциња вратили све оне градове које су узели након Балшине смрти. "Узе тај крај ратовавши мало под неким градовима, а под Скадар дошавши, опседаше га; а Венецијанци дођоше (и) начинише мир (са деспотом)" (Константин Филозоф). Примирје које је склопљено требало је да траје шест месеци и толико је и трајало. Након тога деспот је наставио са војним операцијама желећи да узме и Скадар. Управо ту, под Скадром, његова војска је доживела пораз, али није имала велике губитке.

Некако баш у то време у лето 1421. године у Једрену је умро турски султан Мехмед I, а требало је да га наследи његов син Мурат II. Међутим, јавили су се и други претенденти који су покушали да истисну Мурата са престола. Желећи да обезбеде деспотову подршку слали су му гласнике, али он је све те понуде одбио остајући вера Мурату II. "А када дође глас деспоту Стефану о томе шта се догодило, многи су га бунили па чак и неки од источних (владара). А он говораше: Положио сам заклетву султану да ћу добро учинити његовој деци" (Константин Филозоф). Ускоро су у турској почеле смутње око престола, међутим како побуњеници нису имали неку јачу подршку то је Мурат II брзо успео да их сузбије.

Султан Мурат II је имао тек осамнаест година када је преузео власт. По очевицима радило се о веома неупадљивом човеку који није боловао од неких спољних истицања свога ауторитета. Осим тога и сам његов изглед није указивао да се ради о тако значајном владару. Био је средњег раста, беле коже и дежмекаст, ситних очију, кестенасте браде, савијеног носа и ретких зуба: "то је дежмекаст човек, кратког стаса, поширока лица као у Татарина, доста велика и повијена носа и доста ситних очију и јако мрка лица, великих образа и округле браде" (де ла Брокијер). Тако се спомиње да западне дипломате при сахрани његове мајке нису могле да одреде ко је од присутних турских великаша, султан. Мурат II је био веома религиозан, чак толико да је то прелазило у мистицизам, али исто тако честит и човек који држи реч. "И рекоше ми да је добре нарави, благ и широке руке у давању звања и новца. Рекоше ми и да доста мрзи рат, а тако се и мени чини, јер кад би хтео да искористи силу и своје велике дохотке, узимајући у обзир мали отпор на који наилази у хришћанском свету, њему би било лако да заузме велике области од њега" (де ла Брокијер).

Кроз његово касније владање имаће неколико великих битака, али у свој суштини он није био ратник, већ више политичар. Ненаклоњеност рату га ипак није спречила да страховито ојача војску, а посебно јаничаре као најелитнији део турске војне силе. Рачуна се да је тек Мурат II био тај који је (од 1438. године) увео тзв. "одабир дечака", односно насилно регрутовање хришћанских дечака у јаничаре. И до тада је било много хришћана који су се истицали у турској војној служби, али тек од Мурата II то добија организован вид. За његово време везано је и велико продирање потурчених хришћана на највише државне функције у Турској. То је тада значило и постепено потискивање старих феудалних породица, а све на рачун ових ренегата. У суштини, Мурат II је постепено разбијао стари феудални систем и централизовао сву власт у својим рукама. Наравно да је то изазвало много незадовољства међу старом аристократијом. Све то довело је и до неких потреса у турској држави, а све то је осетила и Деспотовина. Мурат II је, осим свега овога, био познат и као велика пијаница, а његова љубав према вину скоро да је била пословична. Иако је пијење вина било противно мухамеданским обичајима, Мурат II се није могао одупрети овој навици. "А оно у чему налази највеће задовољство, то је пијанчење. И он воли људе који много пију, а говорили су ми да он лако попије по десет до дванаест грондила вина што може изнети шест до седам кварата" (де ла Брокијер).

У то време деспота су мучиле друге бриге и стога није желео да се и даље натеже са Венецијом око Скадра па је ту обавезу препустио Ђурађу Бранковићу. Осим тога, како је Ђурађ био у непосредној близини Зете то је добро познавао прилике у њој, деспот је сматрао да је он најпогоднији да овај посао доврши. Није прошло много, а Ђурађ са око 8.000 коњаника бане пред Скадар (лето 1423.). Након нешто борби, Венеција, видевши да са Ђурђем нема шале, пристане на преговоре који се и заврше склопљеним миром (август 1423). У суштини нико није био на добитку, али ни на губитку. Но, оно што је представљало проблем било је извршење управо склопљеног мира тако да је у следећих неколико година било још преговора који су коначно завршени у Вучитрну тек 1426. године.

Док је Ђурађ преговарао са Венецијом деспот Стефан Лазаревић се све више приклањао Угарској, што су Турци приметили веома брзо. Због тога током је султан током лета 1425. године послао у Србију једно посланство које је требало да са деспотом обави разговор. У време када је турско посланство стигло у Србију, деспот је боравио у Будиму тако да су Турци морали да га сачекају. "Мурат хтеде поћи на запад и гледајући благочастивога деспота како сваке године иде угарском краљу, послуша неке који су (га) клеветали; и када је тамо деспот био, посла једнога од верних својих да сазна у чему је истина" (Константин Филозоф).

Ово чекање се одужило тако да је за све то време турско посланство имало сасвим довољно времена, али и могућности да запази да се у Србији навелико припремају за рат. Градови су утврђивани, у њих је довлачена храна, оружје и друге ратне потребе. Већ то је сасвим довољно говорило искусном оку, али оно што је вероватно прелило чашу турског стрпљења био је однос деспотов према њима. Дошавши из Будима, деспот је примио поклоне које су посланици донели, али је одбио да прими изасланике. "А када је деспот дошао, сазнаде о овоме, посла му дарове, али изасланика не удостоји пријема" (Константин Филозоф). Раздражени турски посланици се одмах врате султану и оспу дрвље и камење на деспота. "А овај (изасланик), дошавши к цару (Мурату), много га (деспота Стефана) клеветаше и рече: Ако ти не пођеш на њих, они ће већ доћи на тебе" (Константин Филозоф). Ни данас није лако одговорити на питање зашто је увек опрезни деспот овако нетактично поступио са турским посланством и веома грубо их отпремио кући. Претпоставка да је деспот, док је боравио у Будиму, чуо да се спрема крсташки рат против Турака и да се тиме руководио када је турско посланство отерао, јесте само могућа. И до тада су се спремали многи походи против Турака који нису никада мрднули даље од разговора. Према томе све те припреме биле су сумњиве и тешко да се деспот ослањао једино на то. Могуће да је било још нешто што ми данас не знамо.

Било како било, деспот се веома брзо уверио да је направио грешку, јер поход на Турке никако није кренуо, а сам султан је стигао у Софију где је окупљао војску. Сходно својим вазалним обавезама, а вероватно и да умири султана, деспот му пошаље један војни одред коњаника. Међутим, султан одбије да их уврсти у своју војску и пошаље их назад у Србију са поруком да и он (султан) ускоро тамо стиже. Ни посланство које је деспот послао није успело да ублажи султанов бес. У јесен 1425. године провале Турци у Србију и преко Ниша дођу чак до Крушевца. Не могавши Турке војно да сузбије деспот је на све начине покушавао да са султаном постигне неки мир и на крају је у томе и успео. "Попленивши један део, одмах се опет врати. Јер посла благочастиви (Стефан) поклисара" (Константин Филозоф). Некако се стиче утисак да Турци нису ни имали озбиљнију намеру за нешто више и да је све то била само нека врста војне демонстрације.

Некако у то време дошло је и до напада Босанаца на деспотов град Сребреницу. Добрим делом користећи метеж који се створио у Србији провалом Турака, босански краљ Твртко II је у јесен 1425. године успео да заузме овај град. Међутим, тврђава Сребрник се није предавала и Босанци су морали да је опседају. Са нападима на тврђаву нису журили и данима су је само бомбардовали мислећи да опсађенима помоћ никако не може доћи из Србије, будући да Дрину у то доба године скоро да није могуће прећи. Међутим, ту су се преварили. Одмах након склапања мира са Турцима окрене деспот војску и неким начином пређе Дрину. Било је то потпуно изненађење за Босанце који се журно повуку. "Деспот изненада дође на реку звану Дрина за коју су Босанци мислили да се не може прећи; а када деспот тада наиђе, брзо пређе реку те Босанци, видевши то, оставише све станове своје и побегоше са својим краљем" (Константин Филозоф). То повлачење је више личило на панично бекство јер је остављено неколико артиљеријских оруђа (топова) која су то доба била ретка и исто тако и скупа. "А остаде и праћка (тј. топ) њихова звана хумка заједно са другим двема" (Константин Филозоф). Након неког времена Твртко II понуди деспоту преговоре, што овај одмах прихвати. Веома брзо склопљен је и мир.

Деспот је побољевао од неке ножне болести коју је по свему судећи вукао још од раније, али временом се она погоршавала. "Благочастивога деспота Стефана хваташе све више ножна болест од које одавно страдаше" (Константин Филозоф). Можда је и то био разлог због чега се одлучио да сазове скуп српске властеле и највише црквене великодостојнике и да ту прогласи Ђурђа Бранковића за свога наследника. Претпоставља се да је негде око 1425. године (можда и раније) овај сабор сакупљен у Сребрници код Страгара и да је ту Ђурађ Бранковић званично проглашен и прихваћен за наследника деспота Стефана Лазаревића. "Зато, веома се побојавши смрти, посла по свога сестрића, господина Ђурђа, и овај дође у место звано Сребрница; и ту (деспот) сазва са патријархом сабор од часних архијереја и благородних свију власти и свију изабраних и на сабору благослови њега (Ђурђа) на господство, говорећи: Од сада овога сматрајте господином место мене" (Константин Филозоф). Биограф наводи да је Ђурађ био позван од стране деспота, што говори да он (Ђурађ) није тако често боравио у деспотовој близини, али и нешто више. Очигледно да је проглашење Ђурђа за деспотовог наследника била управо његова (деспотова) одлука и да он није са стране присиљен на тако нешто. Сам Ђурађ као да има најмање удела у деспотовој одлуци и изгледа да се он само повинује његовој жељи. Дакле, по том питању између њих није било никаквих сукоба. Ђурађ Бранковић, као искусан човек који је већ до тада свашта претурио преко главе, био је веома тактичан и стрпљив не вршећи било какав притисак на деспота и то његово стрпљење се до краја у потпуности исплатило. Деспот је испунио своју реч и прогласио га за свога наследника.

Сабор на којем је Ђурађ проглашен за будућег владара Србије био је скуп највеће световне и духовне властеле у Србији. Осим тога, што је посебно битно, Ђурађ није натурен и његово проглашење наследником било је извршено по старим обичајима и по свим тадашњим формалностима. Ништа није недостајало. "Учинише и молитву над њиме са полагањем руку; и све закле да му буду верни. А прокле оне који би подигли какво неверство. Затим закле и њега самога да неће презрети његово васпитање,..." (Константин Филозоф). Деспотова жеља је била да се онај правац политике који је он започео и након њега настави тако да је од Ђурђа то и затражио: "него како сам ја сам о свему мислио, тако чини и ти. Јер многи су ми послужили којима не успех дати награде. И много (га) поучи о побожности и заповестима" (Константин Филозоф). Као да је деспот имао бојазни да би Ђурађ могао евентуално да тешње сарађује са Турцима него што је у том моменту он сам чинио. Сада је он (деспот) био тај који је заступао политику отпора према Турцима, док је била могућност да би Ђурађ могао кренути обрнутим путем. Довољно је сетити се ситуације након косовске битке када су Лазаревићи били ти који су нагињали ка Турцима док су Бранковићи били заступници отпора према њима. Сада је изгледало као да је обрнуто. Било како било, сабор у Сребрници остварио је своју улогу, а Ђурђа су безрезервно прихватили као млађег господара, односно као будућег владара Србије. "Зато од тада много верније се приклањаху младом своме господину него раније" (Константин Филозоф).

Но, сада је тек део посла био обављен и то чини се онај лакши део. Властела у Деспотовини је прихватила Ђурђа за будућег господара, али било је питање да ли ће то учинити Угарска и Турска, јер не треба заборавити да је Деспотовина била у вазалном односу према обе земље. Са Угарском деспот је успео да постигне договор, али уз велике уступке. Негде током маја 1426. године у Тати састали су се деспот Стефан и угарски краљ Жигмунд. Ту је деспот обавестио Жигмунда о својој намери да Ђурађ наследи Деспотовину и сва деспотова многобројна имања расута по Угарској као и његово место међу угарском властелом. Жигмунд је пристао да Ђурђа прихвати као будућег господара Србије, али под неким условима који су веома отежавали будући положај Деспотовине. Најтежи услов је био свакако у обавези да Деспотовина одмах након смрти деспота Стефана врати Угарској, Београд, Голубац, Мачванску бановину и још неке земље. То да Деспотовина и даље остане у вазалном положају према Угарској био је очекивани услов и на њега није обраћена посебна пажња јер је у том моменту за њу то била предност, а не оптерећење.

Након склапања овог уговора требало је нешто слично урадити и са турским султаном, односно био је потребан и његов пристанак. Међутим, за то више није било времена. Већ почетком 1427. године Турци нападају Деспотовину и веома брзо стижу под Ново Брдо које опседају. Током марта месеца исте те године (1427.) долази до једне побуне рудара у Сребрници коју је деспот са изузетном свирепошћу угушио светећи то што су рудари убили једног његовог службеника. "Сазнавши за ово (деспот) се подиже сам, пошто су многи побегли од места, па ухвативши и неке невине ради убиства младића, одсецаше им руке и ноге" (Константин Филозоф). У овим деспотовим помало и безразложним обрачунима ненадано су страдали и неки трговци из Дубровника. "Многим, пак, трговцима и властели дубровачкој који су се тада нашли у Сребреници одузео је сву имовину, штавише, бацио их је у тамницу. Некима је ископао по једно око, а другима одсекао по једну руку, и све то зато што је био посумњао да су они били умешани у заверу и убиство поменутог Владислава" (Мавро Орбин). Изгледа да је ту био присутан и Ђурађ Бранковић, који је са много такта и смиривања покушао ову ситуацију да ублажи. Међутим, деспотовој вољи се ипак није могао супротставити па су трговци кажњени. "И поред тога што се за њ заложио деспотов синовац Ђурађ, и што је лично излагао и с прекором стављао пред очи деспоту многа доброчинства која су му Дубровчани учинили,..." (Мавро Орбин).

Није прошло много од овог обрачуна у Сребреници, а деспот је изненада умро. Код места Главица (околина Крагујевца) деспота је по свему судећи стигла срчана кап од које је дана 19. јула 1427. године и умро. "Када је био на месту званом Главица, обедовавши, изиђе да лови; и док је још ловио, узео је крагујца на руку своју. Узевши га није (га) носио како треба, он, који је досада све како треба и на удивљење изводио и чинио; и нагибао се на једну и другу страну као да ће са коња пасти. Обухвативши га са обе стране, вођаху га до стана" (Константин Филозоф). Свестан да му је смрт близу деспот је стално тражио да се што прије доведе Ђурађ Бранковић. Тако је и умро "испустивши само један глас: По Ђурђа, по Ђурђа" (Константин Филозоф).

Ситуација је била и више него озбиљна. Турци су били у Србији, деспот је умро, а Ђурађ је још увек био далеко. Ипак, изгледа да панике није било, чему је највише допринео неки војвода (коме не знамо име) веома хладнокрвно организујући све. Гласници су одмах отишли по Ђурђа Бранковића, а деспот је сахрањен у своју задужбину у Ресави. Сама сахрана је била изузетно опасна јер су турски одреди крстарили у непосредној близини Ресаве и постојала је опасност и да нападну. "Затим пошљу по Ђурђа, а сами узевши га ношаху (га) ка гробници - о овој ствари много се бринуо војвода војске - коју сам сазда у Ресави. О љубочаснога војинства, љубочаснога господина! Нису тада гледале ни жене децу, ни своје куће, нити што друго. А ту негде близу била је исмаиљћанска војска. Али (они који су преносили деспота) нису свој живот рачунали ми у што (само) да би га положили на место где је заповедио" (Константин Филозоф).

За све ово време Ђурађ је био у Зети, али одмах након што му је гласник дојавио деспотову смрт кренуо је са мањом пратњом ка Београду. Док је пролазио Србијом могао је да види какво је пренеражење изазвала деспотова смрт. "(Људи) су лица гребли и власи трзали и све светле хаљине збацили су. Јер уместо многосветле одежде у вретишта (су се облачили); и још ово: ако се где забачена иночка (хаљина) могла добити, узевши (је) на делове је цепаху тако да све изузетно буде у измењеним приликама. Коњима су (не само) гриве резане" (Константин Филозоф). Ипак, колико год ситуација изгледала тешка могао је да примети да га свугде примају као новог господара и да нема трага неком могућем преврату. "Рашани су га прихватили као господара" (Мавро Орбин). Судећи по свему и Турци су тада мировали тако да је пут до Београда прошао без неких посебних проблема. Они су тек требали да дођу, јер је и угарски краљ Жигмунд чуо да је деспот умро. У то време Жигмунд је ратовао у Влашкој, али на вест о деспотовој смрти, све је прекинуо и пожурио ка Србији желећи да узме Београд, Голубац и све оно што му је по уговору у Тати требало припасти.

У Београду је такође владао страх, али не само због деспотове смрти и због тога што су га жалили. Више је то био страх од могућег отимања око власти над деспотовином и свим оним последицама које такви сукоби носе са собом. Стога није чудно то што је Ђурђев долазак дочекан са олакшањем, јер сада се знало да је он нови господар за кога се знало да има чврсту руку. "Али када дође благочастиви господин Ђурађ, њега исто тако сличним (ридањем дочекаше) (који) је ваздух испуњавао, док су га пукови сретали и дочекивали. Тада осетише као неко олакшање. Јер свако смрт и пљачкање већ очекиваше" (Константин Филозоф). Колика је несигурност владала види се и по томе што се градска тврђава где је боравила војна посада, до тога момента није отварала и што командант посаде није никога хтео да пусти све док се није појавио Ђурађ. "Тада се и унутрашња кула отвори, а раније је не хтеде отворити онај који ју је чувао" (Константин Филозоф).

Одмах по уласку у Београд извршена је симболична примопредаја власти. Најпре су обављени црквени обреди: "И у цркви не узиђе (Ђурађ) на прострто (место) по владарском обичају; а када се служба свршила, не даде ништа рећи о владарској слави, него место овога чуо се вапај (и) ридања у ваздуху" (Константин Филозоф). Након тога обавио се и световни део Ђурђевог устоличења на владарском месту Србије. Ово је за њега било вероватно и много значајније јер се радило о оном признању које даје властела, једини озбиљнији војни фактор у земљи. Тај световни део Ђурђевог устоличења је био веома интересантан. Састојао се у томе да сваки достојанственик, постављен још од деспота Стефана, прилази месту где је Ђурађ седео и као знак да га признаје за свога владара предаје му своје жезло које симболизује власт. Сада је то значило да Ђурађ прима од њих њихову власт и слободно њоме располаже. Одмах по примању жезла власти Ђурађ је то исто жезло враћао свакоме ономе од кога га је добио што је значило да га и даље признаје на ономе месту на коме је до тада био. У том моменту Ђурађ није вршио никакве промене међу главним достојанственицима у Деспотовини тако да биограф наводи да их је Ђурађ све признао. "А сам, дакле, када је са свима био у царским (дворима), приђоше сви који су били постављени од пређашњега (владара) у неком чину, предаде свако своје жезло власти. А овај са великим плачем опет свакоме поврати његов чин" (Константин Филозоф).

То што Ђурађ није извршио никакве смене међу главним достојанственицима не треба да изненађује, будући да је и он сам био веома несигуран на престолу и није знао шта га у будућности чека. Угарски краљ Жигмунд се приближавао Београду у жељи да затражи све оно што му је обећано по уговору у Тати, а ту су били и Турци. На турску реакцију није требало дуго чекати и она је дошла скоро тренутно. Одмах након деспотове смрти Турци предвођени Исак-бегом су упали у Србију и већ током септембра 1427. године нападају на Ново Брдо. Управо у то време (септембар) стигао је и угарски краљ Жигмунд у Београд и између њега и Ђурђа Бранковића почели су преговори који су се отегли на следећа два месеца. Углавном се говорило о предаји Београда којег је Ђурађ покушао да задржи. Гледајући у ретроспективи, Ђурађ је био унапред осуђен на неуспех у овим преговорима јер није имао било какве чвршће позиције да се супротстави тражењима из Угарске. Турци су харали Србијом, а под Београдом се већ налазила јака угарска војска коју води краљ Жигмунд лично.

Ништа друго није преостајало већ да се град преда Угарима, што је на крају Ђурађ и урадио. Да му то није било лако урадити, сасвим је извесно и то се изгледа није ни крило. "И није само, дакле, због овога било разрушење и беда, него и западни краљ дође царскоме граду (Београду) који и узе, тобоже мирно, од овога благочастивога господина својега пошто су се (Ђурађ и Срби) престрашили Исмаиљћана" (Константин Филозоф). За узврат Жигмунд је Ђурађа признао владарем Србије и бароном угарског краљевства. Осим тога Ђурађ је постао Жигмундов вазал, а церемонија је обављена у Београду где је Ђурађ проглашен за "херцега и деспота целе државе Рашке и Арбаније" (Сигисмундова повеља). Као симбол тога добио је од Ђурађ од Жигмунда плашт, мач и капу. Није то било ништа ново и тиме се само наставила она политичка линија коју је последњих година проводио деспот Стефан Лазаревић. Немајући поверења у Србе, али ни у своје угаре морао је Жигмунд да градску посаду попуњава са страним најамницима и то углавном немцима. "За људе у Србији рекоше ми да се у град никако не пуштају зато што су турски поданици и Турчина слушају; а Угри су непоуздани и Турака се толико боје, да не би смели чувати место и сачекати Турчина и сву силу његову, кад би на град ударио" (де ла Брокијер).


Vrh strane