1. Вук Бранковић

Одмах након смрти цара Душана (1355.) долази до комешања у огромном Српском царству тако да су се управници новоосвојених Грчких области (царев полубрат Симеон, Теодор Асен) веома брзо отцепили од царства и почели сасвим независно да владају. То је отишло чак толико далеко да је Симеон, полубрат цара Душана, истакао своју кандидатуру за царску круну, чиме је покушао да истисне царевог сина Уроша. Међутим, остаци државе, а посебно старе српске земље, су на сабору у Скопљу (1357.) пружили подршку цару Урошу. Тиме су и Симеонове аспирације на царску круну одмах пропале. Каснији догађаји су показали да цар Урош није умео да задржи остатак оних земаља које су му биле верне тако да су моћни великаши постепено почели да отказују послушност и да се све више осамостаљују у односу на централну власт (првенствено цара). То је онај процес који се назвао формирање самосталних области односно појава обласних господара. У сваком погледу ту је највише предњачио кнез Војислав Војновић, али ни други ту нису много заостајали. Након нагле смрти кнез Војислава, у први план одједном избија моћна породица Мрњавчевића (Вукашин и Угљеша). Јачање Вукашина Мрњавчевића је за веома кратко време узело толиког маха да га је цар Урош на крају крунисао за краља (1365.) чиме је он (Вукашин) постао царев савладар. Некако од тог доба, вероватно под налетом оснажених Мрњавчевића, Бранковићи су морали да се повуку од Охрида ка косовској Дреници. По свему судећи севастократор Бранко је био већ мртав, а његови синови Гргур и Вук (Радоња је већ био у Хиландару), немајући снаге да се супротставе морали су да одступе.

До тога времена и Лазар Хребељановић (будући Вуков таст) је боравио на двору цара Уроша са безначајном дворском титулом, али од времена Вукашиновог крунисања он одлази са двора, и попут осталих почиње да формира своју област (од тада носи и титулу кнеза). У то време он око себе окупља све већи број властеле и почиње да ствара свој круг поверљивих и поузданих људи. То је време када је сигурно дошао и у ближе контакте са Бранковићима, а посебно Вуком којег је могао и да ближе упозна. Утисак је сигурно био повољан јер негде око 1371. године Вук се жени кнежевом ћерком Милицом, што њихов дотадањи политички и војни савез претвара у много поузданији политичко породични савез. Никада њихова сарадња није била помућена било чиме и они су "у јединству и љубави побеђивали су непријатеље своје" (Георгије Амартол). Но, још увек они су сувише слаби и стрепе од Мрњавчевића, а могуће је да су тада имали и неких војних сукоба са њима. У сваком случају један ненадан и трагичан догађај одједном им скида опасност од Мрњавчевића и отвара им нагло могућност за даљење јачање. То је била катастрофа српске војске на Марици (1371.) коју су водили Вукашин и Угљеша. Ова моћна армија бива од Турака тако страшно потучена да су до краја оба Мрњавчевића погинула. Катастрофа је била толика да се ни њихова тела нису касније могла пронаћи. "Кад се Бог разгневи на хришћане западних страна, и подиже деспот Угљеша све српске и грчке војнике, и брата свога Вукашина краља, и многе друге велможе, око шездесет хиљада изабране војске, и пођоше у Маћедонију на изгнање Турака, не просудивши да нико није могућан насупрот стати божјему гневу. Њих, дакле, не изгнаше, него сами од њих бише убијени, и онде њихове кости падоше, и осташе непогребене, и велико мноштво од њих умре од оштра мача, неки бише одведени у ропство, а неки од њих, избегавши, и дођоше" (Записи Исаије монаха).

Нестанак Мрњавчевића је искориштен за ширење територија и даље јачање кнеза Лазара и Вука Бранковића. "Јер им је кнез Лазар узео Приштину и Ново Брдо, као и многа друга оближња места" (Мавро Орбин). Но и ово јачање било је тек ограничено јер тада се испречио у то време најмоћнији српски великаш, жупан Никола Алтомановић. Са Вуком Бранковићем жупан Никола је био у блиској рођачкој вези јер је жупанова мати Ратослава била рођена сестра Вуковом оцу (севастократору Бранку), односно била је Вукова тетка. Но, ти рођачки односи нису помогли да се њихови међусобни односи изгладе па је током 1373. године удружена војска кнеза Лазара, Вука Бранковића, потпомогнута четама које је послао босански бан Твртко и угарски краљ Лудвиг, напала на жупана и веома брзо га савладала. "И тако пакосни Никола би заробљен са свом својом имовином" (Мавро Орбин). Највећи део огромне територије коју је контролисао жупан, савезници (изузев краља Лудвига који није добио ништа) поделе између себе. Тиме је Вук Бранковић у власт добио највећи део Косова, што је касније још више увећао тиме када је од Балшића преотео Призрен и околину. Сада је Вук контролисао управо срж оних српских земаља које су биле у оквиру Немањића, практично средишњи део некадашње српске државе. Биле су то богате области са мноштвом задужбина и других културних споменика.

Након свега овога апсолутно најмоћнији владар у Србији је био кнез Лазар, а што је потврђено нешто касније када је уз Вукову помоћ кнез преузео и области Радича Бранковића (Браничево). Могуће је да би даљње јачање кнежево до краја завршило и његовим крунисањем за српскога владара (мада је он то у својој суштини био) да се изненада није појавила турска опасност.

Појава Турака за кнеза није било никакво изненађење јер је он још од раније са њима имао сукоба. Најпре су његова властела Цреп и Витомир код Параћина зауставила један пљачкашки турски одред, а сам кнез је предводио војску када су Турци сузбијени код Топлица (1386.). Да Турци неће одустати видело се 1388. године када је Влатко Вуковић, војвода краља Твртка, код Билећа разбио једну јачу турску формацију. Но, ово су тек била проигравања за оно што је наилазило. У лето 1389. године једна велика турска војска вођена лично султаном Муратом и са његова два сина Бајазитом и Јакубом кренула је на Србију. Прве на удару налазиле су се земље Вука Бранковића на Косову и он одмах од кнеза затражи помоћ. У то време Вук је држао заиста велику област под контролом и она је обухватала Косово и Метохију, део Полимља и Санџака, и Скопље на југоистоку. Не оклевајући много кнез сакупи једну доста моћну армију потпомогнуту одредом босанског краља Твртка којег је предводио војвода Влатко Вуковић. На жалост изостала је помоћ Марка Мрњавчевића и браће Драгаша који су у то доба били Турски вазали и могуће је (не и сигурно) чак да су се они налазили у турској војсци (неки Драгашеви одреди сигурно). Други зет кнеза Лазара, Ђурађ Страцимировић, није помогао таста, али по свему судећи ни Турке већ је посматрао са стране шта се збива.

До судара двеју армија дошло је на Косову на дан 15. јуна 1389. године. "И када је дошло до боја и настала битка, била је толика звека и јека да се тресло и место где се ово догађало. И толико се крви излило да се кроз изливену крв познавао и траг коњски, и би много мртвих без броја, и би ту и Амир, цар Персијски, убијен. А затим и овај дивни муж, свети кнез Лазар" (Повесно слово о кнезу Лазару).

Ту на Косову погинули су кнез Лазар и цвет српског племства, али ни Турци нису добро прошли. Убијен је турски султан од непознатог српскога ратника за којег предање каже да је Милош Обилић. "А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. А ту и сам паде од њих" (Константин Филозоф). Султанова смрт је довела и до сукоба његових синова Јакуба (старијег сина) који је био престолонаследник и Бајазита. У суштини радило се борби око власти коју је спретни Бајазит вешто искористио тако што је успео Јакуба да ликвидира прије но што је овај уопште сазнао за султанову смрт. Сам резултат битке тога дана је остао нејасан јер су обе армије доживеле такав масакр да нико након крешева није знао ко је стварни победник. Турци су се, нешто због великих губитака, нешто због тога што је Бајазит морао да жури у Једрене не би ли учврстио власт, одмах повукли. Оно што је касније, па и данас, посебно привлачило пажњу, а односи се на Вука Бранковића, јесте његово учешће у Косовској бици те легенда о томе како је он био тај који је издао кнеза Лазара, што је у крајњој линији довело до српскога пораза. Како је дошло до те легенде јесте прилично замршена прича која захтева много простора. Како ова наша прича о породици Бранковића нема потребе за таквим детаљним објашњењима то се нећемо упуштати у појединости о томе како је Вук "издао" кнеза, те у аргументе који говоре против тога већ само у најкрупнијим потезима ће се навести оно што је у том оквиру најинтересантније.

У времену непосредно пред битку свакако најјачи српски великаш био је кнез Лазар, а за њим одмах Вук Бранковић (изузимајући ту Балшиће). Предосећајући Турски напад кнез је још неколико година раније вршио припреме за надолазећи удар. Најјача узданица био је свакако Вук Бранковић, а до краја ће се показати да је он (Вук) био заправо једини који је из све снаге стао уз кнеза. Што се тиче самих припрема за битку са Турцима сигурно је да је Вук био најзаинтересованији од свих да се Турцима пружи отпор будући да су његове земље биле најугроженије и прве на удару. Коначно, на Косову којим је он владао, одржала се и одлучујућа битка. Вероватно да је и он могао, попут браће Драгаша и Марка Мрњавчевића да прихвати вазалске обавезе према Турцима и на тај начин да избегне све неприлике са њима. Међутим, он је одабрао пут оружаног отпора и са кнезом Лазарем организовао све оно што се у Србији могло дићи на оружје. Какво је његово учешће у бици може се сазнати из посредних турских извора, а изгледа највише од њиховог писца Нешрија. По њему на Косову је српску војску водио кнез Лазар који је заповедао центром војске, док је босански краљ водио лево крило (Нешри мисли на војводу Влатка Вуковића), а десним крилом је командовао Вук Бранковић. Уз Вука је и био један од његових синова, вероватно Гргур. Вуков део војске је изгледа био доста јак и састојао се од оклопника који су у самом почетку битке одмах разбили леву Турску страну (коју је водио Јакуб, старији син султана Мурата). Међутим, због тога што српска средина није издржала Турски притисак (након султанове смрти турски центар је преузео Бајазит), те након хватања кнеза Лазара и његове ликвидације, Вук Бранковић се повуче. Још увек нема ни помена, не само о Вуковој издаји, већ о издаји било којег велможе из окружења кнеза Лазара.

Мотив Вукове издаје појављује се тек у летописима из каснијег периода: "цар Мурат је продро на Косово поље и на обалама реке Ситнице разбио и погубио српског кнеза Лазара, којега је издао Вук Бранковић, зет његов" (Јаков Лукарић). Један од првих (ако не баш и први) који је оптужио Вука за издају био је Мавро Орбин и то негде крајем XVI века када је написао своје "Краљевство Словена". Његова је верзија веома разрађена и интересантна. По њему кнез Лазар је удао ћерку Мару за Вука Бранковића док је другу ћерку Вукосаву удао за Милоша Кобилића једног племића који је био одгојен на кнежевом двору. У једном моменту две сестре су се тако посвађале око мужева да је Мара (Вукова жена) ошамарила Вукосаву (Милошеву жену) и то је до краја довело до оружаног мегдана између Вука и Милоша. "Између ове два сестре дошло је једном до свађе. Вукосава је, наиме, хвалила и претпостављала вредност свога мужа Вуку Бранковићу, а то је Вукову жену Мару јако увредило, па је ошамарила своју сестру. Кад је она то испричала своме мужу, он је сместа потражио Вука и сасуо на њега много увреда, те га позвао на мегдан, да се види је ли истина оно што је била казала његова жена Вукосава" (Мавро Орбин).

У том двобоју Вук је прошао јако лоше и Милош га је збацио са коња, а потом наставио да и даље удара. Само околни племићи који су овај двобој посматрали успели су Вука да спасу даљњег понижења. Кнез Лазар је покушао да измири завађене зетове, али у томе успева тек привидно. Непосредно пред битку на Косову искористио је Вук прилику да се освети и да лажно оптужи кнезу Милоша како овај тобож спрема некакву издају. "Пошто је тада Лазар имао ударити на Турке, његов зет Вук га је упозорио да пази на Милоша, јер треба да зна да он у тајности шурује с Турцима како би га издао" (Мавро Орбин). У време чувене вечере код кнеза док су се дизале здравице пребаци кнез Милошу за наводну издају желећи да види како ће овај да реагује. Милош се није дао збунити већ одговори: "Није сада време, кнеже и господару мој Лазаре, да се препиремо, јер је непријатељ већ у бојном реду. Сутра ујутро показаћу делом да је мој тужитељ клеветник и лажов и да сам ја увек био веран своме господару" (Мавро Орбин).

Сутрадан пре почетка битке одјаше Милош до Турака и успе да превари стражу која је окружила султана те га ова пусти код њега. Пришавши султану Милош се сагнуо, тобож желећи да му пољуби руку, и изненада извади нож те га зарије султану у трбух. Ипак није успео да побегне па га Турци ту и убију. Оваква погибија султана пре него што је битка и почела добро је заплашила све оне паше које су окруживале султана, тако да они одлуче да све ово сакрију од војске да не би дошло до какве панике. За то време у српском логору је настала узбуна јер су приметили да нема Милоша па је изгледало као да се Вукова оптужба о Милошевој издаји показала истинитом. То је у доброј мери изазвало страх па је било чак предлога и за предају. "Пошто је, дакле, Милош на поменути начин побегао и вест се проширила у хришћанском табору, не знајући још увек шта се десило с Турчином, неки заповедници се почеше бојати за исход ствари и говорити да не виде могућности за спасење. Они су наговарали остале да би најбоље било избећи борбу и положити оружје, те се покорити непријатељу" (Мавро Орбин). Ову могућу панику у српским редовима успео је да спречи кнез Лазар једним ретко лепим говором који је подигао већ клонуле духове. Сам ток битке је у самом почетку ишао у потпуну српску корист, али док је кнез мењао коња изгуби га војска из вида и одједном сви помисле да је он погинуо. Тога момента почне паника и опште расуло које касније ни кнез није могао да заустави. Стога је био присиљен и сам да потражи спас у бекству, али му коњ упадне у неку рупу где га Турци касније нађу и заробе. Нешто касније у турском логору кнеза Турци и убију тако што му одсеку главу.

У каснијем тексту Орбин наводи да је из Србије пало много угледне властеле током ове битке, али да није погинуо босански војвода Влатко Вуковић који се са добро десеткованом војском успео извући. Извукао се и Вук Бранковић са већином својих људи, али не зато што је имао срећу већ због тога што је још од раније имао такав договор са султаном Муратом. "Међутим, зет кнеза Лазара Вук Бранковић спасао се готово са свим својим људима, пошто је (како неки кажу) имао тајне преговоре с Муратом да изда (како је и учинио) свога таста да би се докопао његове државе" (Мавро Орбин). Читајући Орбинов текст видљиво је да он није баш категоричан када тврди да је Вук издао на Косову, а уз то он се и ограђује када наводи могућу Вукову издају: "како неки кажу". Но, то је било сасвим довољно да се појаве много разрађеније (и фантастичније) верзије о Вуковој издаји попут оне у Троношком родослову или Причи о боју Косовском. Некако излази да што су списи били касније писани имали су више детаља о издаји.

Најстарији српски летопис који спомиње Вукову издају јесте онај из почетка XVII века који каже: "Године 6897. (1389), праведним судом божјим, српске велможе почеше често бивати несрећни. Исте године, 1. јануара, било је помрачење сунца, а у пролеће удари на Србију Омар Амурат, син Орханов, и поче битку с Лазаром, и погибе ту Амурат од српског мача, убијен од Милоша. Владао је Амурат 60 година, а после њега син Бајазит, који је почео рат с кнезом Лазаром. Војводе пак, изневеривши кнеза, побегоше, Вук Бранковић и други." Сви записи који се односе на битку, а писани су непосредно након ње, уопште не спомињу било какву издају, а понајмање Вукову. Сама издаја која би дошла са његове стране не би имало никакве логике јер он за тако нешто није имао било каквога разлога, а то ће се нарочито видети из каснијег развоја догађаја када је Вук био скоро једини који није хтео да призна пораз на Косову и стога се и даље оружано одупирао Турцима. Чини се да је једини грех Вуков био у томе што није и он погинуо на Косову.

Недуго након Косовске битке Бајазит је морао да жури у Једрене не би ли тамо учврстио власт јер је било много оних који нису одобравали то што је он ликвидирао Јакуба. За то време у Србији се поставило питање ко ће бити наследник кнеза Лазара. У то време кнежеви синови, Стефан и Вук, били су малолетни и нису могли никако да наследе његово место. С друге стране, било је сасвим неоубичајено да власт врши кнегиња Милица и да је синовима преда онда када они постану пунолетни. Стога је било сасвим за очекивати да се за новог вођу у Србији истури њен најмоћнији великаш, а то је био тада Вук Бранковић. Слично је мислио и Угарски краљ када је само три недеље након Косовске битке послао свога моћног великаша Николу Горјанског код Вука Бранковића на преговоре. Било је очигледно да Угари сматрају Вука за новога владара у Србији. Садржај ових преговора се не зна, али се може претпоставити да је угарски краљ желео да Србију задржи као вазала и да се тада о томе разговарало. Очигледно да су угари мислили да је власт над Србијом смрћу кнеза Лазара исклизнула из ове породице. Можда је и упад Угара у Србију у јесен 1389. године био у вези са овим преговорима. Ипак, кнегиња Милица се на крају показала као много спретнија но што је то тада можда изгледало Угарима и Вуку. Осетивши да би је Вук уз помоћ Угара могао надјачати и узети јој власт у Србији, она је ступила у контакт са Турцима и успела да са њима оствари споразум. Током 1390. године уз помоћ турских одреда Угари су истиснути из Србије. Баш те године (1390.) била је одлучена ова краткотрајна неизвесност око тога ко ће владати Србијом и то у потпуну корист куће Лазаревића.

Нема вести о томе да ли је Вук учествовао у борбама удружених турских одреда и оних које је скупила кнегиња Милица, али од тада је и његов политички правац сасвим другачији од онога који су наметали из куће Лазаревића. Његова идеја је била да се Турцима пружа отпор и није пристајао на било какве преговоре. Своју политику отпора према Турцима доследно је спроводио све до 1392. године када је коначно и он морао да попусти пред њиховим сталним нападима. Пристао је да буде турски вазал те да, осим плаћања данка, даје Турцима и помоћне војне одреде. Ипак, своје вазалне обавезе испуњавао је и више него траљаво тако да није познато да је осим плаћања новчаног данка и једну другу обавезу (поготово ону са слањем војних одреда) извршавао. Његов отпор је постао потпуно отворен онда када је дочуо да се на Турке припрема једна крсташка војска удружене Европе коју води угарски краљ Жигмунд. У томе моменту је изгледало као да се његова политика пружања оружаног отпора Турцима показује као исправна. Крсташи су имали тек почетног успеха, али код Никопоља (25. септембар 1396. године) доживљавају тежак пораз. У турској војсци се нарочито истакао војни одред који је, као вазал, водио кнез Стефан Лазаревић и чија је интервенција изгледа већ изгубљену битку за Турке преокренула у њихову корист. Након битке одлучио је султан Бајазит да се обрачуна са непослушним вазалима, а на првом месту са Вуком Бранковићем. На неки начин је успео да ухвати Вука и да га баци у тамницу у којој је Вук и умро дана 6. октобра 1397. године.

Тако је на трагичан начин завршио овај некада тако моћан српски великаш који до краја свога живота није одустајао од оружаног отпора према Турцима. Сувише поносан да се пред Турцима савија и да им буде вазал радије је изабрао смрт неголи понижење. Ако је према икоме национална историја била неправедна онда је то управо овај случај. Патриотски настројен Вук Бранковић је проглашен издајником, док су много помирљивији Лазаревићи заузели оно место у историји које је у суштини требало да припадне Вуку. Ми данас знамо да је онај политички правац који је заступао Вук Бранковић и који се састојао из оружаног отпора према Турцима био у својој суштини нереалан, али на крају ипак поштен. С друге стране, породица Лазаревић изгледа да је више била заинтересована како да власт над Србијом задржи у својој кући и то је управо разлог због чега су они пристали да онако тесно сарађују са султаном Бајазитом. Истина је да се овакав њихов политички правац до краја показао као правилнији од онога који је заступао Вук, али томе је више допринео след догађаја неголи нечија намера.


Vrh strane