Легендарна биографија Марка Краљевића

Од свих личности српске средњовековне историје краљ Марко, син краља Вукашина Мрњавчевића, једини је присутан у свим облицима усменог књижевног стваралаштва. По броју умотворина у којима се јавља са њиме се може поредити можда још само свети Сава, али у народној епици која се сматра врхунцем усменог стваралаштва Марку Краљевићу припада изразито важно место па изучаваоци чак издвајају и посебан циклус песама о овој личности. Настанак ове епске традиције, њен однос према историји и многа друга питања већ деценијама привлаче пажњу бројних истраживача српске прошлости. Ипак и у оквирима народне епике Марков лик је приказан на разноврсне начине тако да је могуће издвојити више његових легендарних портрета.


Ђура Јакшић,
Мaрко Краљевић, уље на платну, 1856.
Према речима Јована Деретића, српског историчара књижевности, Марко Краљевић је присутан у свим врстама усмене књижевности: епским и лирским песмама, баладама, романсама, приповеткама, пословицама и у предању. У предању као најслободнијој од ових епских форми, где је константно присутно преплитање реалног и фантастичног, Марков живот је испраћен од рођења до смрти. На основу народног предања могуће је стога формирати Маркову биографију која је много потпунија од оне која би се формирала на основу епских песама. Постоје приче о његовом рођењу, склоности ка вину, о томе како је пронашао коња Шарца, о помагању сиромашних и унижених, о односу према ватреном оружју о чему нема трагова у епској песми и на крају о Марковој смрти.
Верзије предања о Марковој смрти богате су разноврсним подацима од оне коју доноси песма Смрт Марка Краљевића коју је Вук Стефановић Караџић забележио од Филипа Вишњића. Такође предање о Марковој смрти садржи више историчних појединости, а легендарни крај умногоме се разликује од Вишњићеве песме. У песми Маркова смрт је последица Божје воље, а у предању он гине у боју што одговара историјским сазнањима. Нека предања дају још детаљнију верзију: погинуо је у боју на Ровинама где су се борили Турци и Каравласи, а у боју је учествовао и влашки војвода Мирчета. Предања која локализују битку потичу из оних крајева где се битка заиста и одиграла или из њихове близине. Предање такође наводи да је у бици страдало толико људи да су коњи и преживели ратници пливали по крви и да је Марко онда завапио Богу за помоћ који се смиловао и пренео њега и Шарца у неку пећину где и даље живе. Овај мотив успаваног хероја или владара присутан је и у другим епским традицијама (на пример у грчкој приповести о последњем византијском цару Константину XI Драгашу). У пећини Шарац једе маховину која лагано расте, а Марко је своју сабљу склонио на сигурно место одакле мало по мало излази. И када Маркова сабља испадне испод греде или из камена и када Шарац буде појео маховину Марко ће се пробудити из свог сна. Овај мотив био је у више наврата обрађиван и у српској уметничкој књижевности 19. века: Јован Стерија Поповић искористио га је као основу за своју драмску алегорију Сан Марка Краљевића, Јован Ђорђевић за драмску фантазију Маркова сабља и Радоје Домановић за сатиричну приповетку Марко Краљевић по други пут међу Србима.

ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА