КОРЕНИ

Прећутана историја
Језик и писмо античких Срба
Пише: Весна Пешић

У трагању за коренима српског језика неминовна је веза српског и санскрта, а то значи усмерити пажњу на време пре првог миленијума пре Христа. Носилац цивилизације Веда тог периода је језик и писмо којим су записане химне Веда – настарије поруке човечанства за које знамо.
Досадашња истраживања указују на везу санскрта и језика античких Срба, а један од водећих проучавалаца ведске цивилизације, Емил Бирнуф, у свом Есеју о ведама, сматра да су певачима који су ове химне донели на индијске просторе претходили други, старији певачи, њихови преци, који су дошли из Бактријане и Хирканије (подручје Каспијског језера и Кавказа). Своје ставове Бирнуф темељи на основама назива сродства у санскртском језику за које сматра да су настали у много ранијем времену и подручју.
Други значајни истраживач Веда, Валтер Вист, сматра да је језик ведских химни донео у Индију владар и војсковођа Србинда, предводећи свој народ Сербои (Серби). Са народом по имену Серби, Сери, Сереи, који је извршио инвазију на Индију, Вист повезује топониме који су настали од корена Серб (Срб) а који се могу наћи од Индије до Азијске и Европске Сарматије.
Адолф Пикте, такође, сматра да је у време које је претходило било каквом историјском сведочанству, једна раса живела у првобитној колевци, али да је разлаз био остварен већ 2000 година пре Христа када се ова раса простирала од крајњих граница западне Европе све до Индије, формирајући низ народа исте крви, који се више нису препознавали као браћа, а нису се више ни разумевали. Међутим, корен свих индоевропских језика неизоставно води ка једном почетном језику, па према томе и преисторијском народу.

У знаку броја три
Наша Олга Луковић-Пјановић која је филологију докторирала на Сорбони, у својој сопственој земљи толико оспоравана, такође се бавила језиком Веда и његовим богатим суфиксима којима је било могуће стварати обиље изведеница свих врста. Помоћу три рода, три броја и седам падежа деклинације у санскрту су прецизно означавани граматички односи, а структура глагола је била савршена. Исти је случај и са српским језиком код кога су се сачували три рода, три броја и седам падежа, што код осталих словенских језика, на пример, није случај.
И Живанчевић и Бранислава Божиновић у својим радовима показали су да је српски са санскртом у тако блиском сродству, као да је с њим произашао из истог аријског дијалекта. На основу бројних изучавања могло би се констатовати да су Словени староседеоци на целој својој територији одакле су вршили утицај на суседе на све четири стране света. И не само у језику, већ и у обичајима древних Словена огледа се истоветност са обичајима забележеним у ведској књижевности. Ово је у сагласности и са самим Индијцима који сматрају да Веде нису њихов производ, већ да су их, према предању, посредством мудраца добили од богова.
Најбољи преглед сличности језика древних Срба са осталим старим језицима сачинио је Драгољуб Вукићевић-Сарап у својој књизи Језик и писмо древних Срба. Он прегледно у своме раду даје хронологију свих досадашњих истраживања из ове области, цитирајући најзначајније закључке сваког појединачног аутора.

Срби су директни баштиник Старих Европљана
Свакако једну од најзначајнијих спона када је у питању језик древних Срба, представља етрурски језик и етрурско писмо. Једну од најанимљивијих и најочигледнијих теза поставили су научници попут Матеја Бора који је етрурски довео у везу са венетским а како су Венети били део великог словенског стабла народа, дакле са словенским језиком. Светислав Билбија је етрурско писмо превео уз помоћ српске ћирилице, а професор Радивоје Пешић је сачинио упоредне таблице Винчанског писма које су се у потпуности поклопиле са етрурским алфабетом.
Дешифровање етрурског писма применом познатих гласовних вредности за поједина слова, помогло је да се после толико времена може реkонструисати и писмо које је изнедрила Винчанска цивилизација, односно цивилизација Прве Европе. Коначно, Пешић подсећа да говорити о Етрурцима значи говорити о Расенима, Расима, Расијанима, Рашанима, како су они сами себе називали. Данас у науци још увек није коначно утврђено порекло овог народа али се намеће закључак да су по свему судећи, они раније предходно живели на подручју на коме се развијала Винчанска цивилизација, одакле су дошли у своју нову постојбину на Апенинском полуострву.
Језик који се током времена мењао и прилагођавао новим условима и нивоима развоја може се, дакле пратити још од аријевског периода, од индо-европског говора. Директни развој тог језика може се пратити кроз пелазгијски језик, а такође и кроз етрурски. Следећа фаза развоја је ликијски језик у коме се препознаје варијанта српског, да би се у наредној илиро-српској фази могла утврдити последња карика пред савременим српским језиком.
Када је реч о писму, Вукићевић-Сарап наводи да је ствар овде много једноставнија, “јер се од винчанског и етрурског писма, преко тзв. феничанског и ликијског и затим преко “буквице” С. Јеронима и Стулићеве илирске глагољице, црвена нит директног развоја може пратити све до савремене ћирилице.
Питање порекла језика античких Срба је, после свега поменутог, вероватно непотребно додатно објашњавати. Срби су остали до данашњих дана на централном простору Старе Европе и директни су баштиник Старих Европљана. Лавина најновијих генетских и лингвистичких истраживања ово само потврђује, што значи да ће у историографској науци морати да дође до крупних померања. Најновији рад о Природно-физичкој генези Срба, Драгољуба Антића, маестрални је прилог новим теоријама којима ће старе конзервативне шеме ускоро и дефинитивно морати да препусте свој двестогодишњи примат на свим катедрама и у школским клупама.

Остали смо верни изворном Православљу
У свом раду Антић наводи да су потомци истих предака, па тиме и српска ближа или даља браћа (ма колико им се то данас не допадало), и сви остали индоевропски народи. “Неки од њих су током историје у мањој или већој мери одступили од своје изворне традиције и заменили је новокомпонованом, сматрајући да због тога више вреде и испољавајући због тога мању или већу мржњу према Србима и њима најблискијим словенским народима, који су у највећој мери остали верни својој изворној традицији, изворном Православљу (преточеном у хришћанско православље), чувајући језик и обичаје. Неки су (попут Грка, Мађара, Румуна и Угрофинаца, па у великој мери и Турака) у великој мери изменили свој језик, задржавши при томе многе од дотадашњих карактеристика.
Статистичке анализе чувеног руског математичара Анатолија Тимофејевича Фоменка откривају мноштво случајева померања хронологије и фалсификовања историје, нарочито у Западној Европи. Једноставне физичко-техничке анализе показују да су дисконтинуалне промене у цивилизацији немогуће, односно да су просторно ограничене и везане за велике природне катаклизме и изузетно ретко за велике ратове. Ратови са систематским геноцидом су “специјалитет” новијих времена и данас најутицајнијих нација. Историјска наука такве случајеве готово подразумева, јер су такве научне истине формиране као образложење и оправдање за геноциде великих народа према малима и немоћнима.
Највећи дисконтинуитет у светској цивилизацији је заправо у току, па ни то се не може у правом смислу третирати као дисконтинуитет. Мноштво културних особености бројних народа у свету је превелики залогај за сваки “нови светски поредак” и свако планирано стапање у неку над-цивилизацију по по правилу мора да доведе до коначног резултата који је резултат општег уравнотежења. Наш народ, као и сви Словени, налази се у жижи таквих процеса.”

Најјаче оружје је знање
Чињенице набројане у књизи Драгољуба Антића пружају велике могућности за оцену зашто се то све баш тако дешава и указују на природне разлоге таквих процеса, који вуку своје порекло од памтивека. Оне такође, нуде могућност за процену могућих токова у будућности, а анализа континуитета историјских процеса указује да су могућности за опстанак у садашњим и будућим условима сасвим реалне. Можда би било упутно да на крају овог кратког прегледа о пореклу језика древних Срба, цитирамо овог аутора, који и своју књигу засновану на искључиво егзактним, математичко-физичким истраживањима, дакле истраживањима која су потпуно проверива и доказива и у теорији и у пракси, приводи крају следећим закључком: “највеће штете по српску и све словенске нације настале су у периоду када су ови народи занемарили своје порекло у име укључења у општу модерну светску заједницу. Очигледно је да у такве процесе не треба улазити ненаоружан, а најјаче оружје је знање. Анализа многих чињеница лако показује да већина од проблема по опстанак Срба и Словена у новоме свету осетно губи снагу када се правилно уоче, тј. најбоље делују док се не уоче и док се мимикрија не разоткрије. Српска и општесловенска наивност је у историји нанела нашем народу неупоредиво већу штету него сви ратови заједно.
Наравно, нема никаквих разлога да наш народ улази у будући свет са некаквим ксенофобичним поставкама, нити са било каквом мржњом према другим народима, али ни са било каквим комплексом инфериорности. Материјално богатство је пролазно, а суштина једне нације су људи и њихове духовне вредности и нагомилана културна баштина. Извлачењем снаге из сопствене традиције лако ће се опстати међу народима, који такву природну и усклађену традицију немају. Свакако треба бити отворен за сваку од културних вредности других народа, али не треба мењати злато за ђинђуве. Историја нас учи како су прошли учесници у таквој трговини.”