КОСТА ЧАВОШКИ - КОНФОМИЗАМ У ДЕМОКРАТИЈИ

Индивидуална независност и деспотизам владајућег мнења
Демократија модерног доба није више политички поредак у малој заједници у којој је индивидуална слобода имала за претпоставку једноставност и непосредност јавног живота. Данас преовлађују велике политичке заједнице, у којима се демократија суочава са посебним задацима уколико жели да буде остварење и поредак слободе. При том није реч само о спољним облицима, који су у овом времену достигли завидну сложеност и разноликост, већ и унутрашњи дух који прожима демократске установе и који већ по претпоставци треба да буде дух слободе. Изгледа, међутим, да дух саображавања и комформизма све више потискује тај дух слободе, пошто се појединац суочава са све тежим задацима у очувању своје личне независности и изворног индивидуалног самоопредељења. А овај дух комформизма доводи до у основи истих последица као већ поменута тежња ка превласти осредњег и безличног, то јест, до битног сужавања највиших могућности слободе у демократији.
Складна и богата индивидуалност је једно од највиших достигнућа живота у слободи и, као и слобода, нужно претпоставља независност и самосвојност човековог опредељења. Обично се сматра да ову слободу најпре угрожавају самовоља и деспотизам власти и да је демократија управо најпогодније средство да се та власт стави под једнаку контролу свих и сваког. Показало се, међутим, да је то нужан али не и довољан услов слободе. Имајући власт у својим рукама, владајућа већина у демократији често оставља појединца без потребне одбране од наметања владајућих мнења, идеја и правила живота, што је само један облик духовног насиља над онима који другачије мисле. То, наравно, није обележје само демократије већ и других облика политичког поретка, који у већој или мањој мери почивају на подређивању и доминацији. Али је разлика у томе што се у ранијим аутократским режимима то подређивање остваривало не само средствима духовне репресије већ и грубом физичком силом и другим облицима неприкривене спољне принуде. Чак и у данашњем времену, које је усавршило и безмерно умножило средства манипулације и суптилног поробљавања људског духа, аутократски режими не одустају од неприкривеног физичког насиља. Владајућа већина у демократији се, по правилу, не служи таквим средствима и у томе је њена велика заслуга. Она никога не подвргава спољној принуди, сем кад је у питању преступничко понашање, које по својој природи и није предмет политике. Али то не значи да се већина не служи средствима духовне принуде и да није спремна да својом тешком руком спречи слободан развој индивидуалности оних који нису у њеним редовима, како би их натерала да се понашају по њеном обрасцу. Стога није нимало чудно што је у таквим условима све мање самовољних појединаца који су у стању да одоле овом тешком притиску владајућег мнења, које као навирућа бујица руши сваки изданак непокорног и несаображеног духа.
Велика слабост савремене демократије је управо у томе што није успела да помири владавину већине са индивидуалном независношћу и да подигне одговарајућу брану против склоности већине да другима намеће свој начин мишљења и живљења. Стога се уместо различитости политичких идеја и опредељења сусреће дух једноличности и комформизма, који се шири у сразмери са сузбијањем политичких алтернатива и неортодоксних идеја које битно одступају од уобичајених мнења и опредељења већине. На природу ове опасности указали су још у прошлом веку представници либерализма, међу којима се са својим далекосежним запажањима посебно истицао Џон Стјуарт Мил. Он је веровао да за очување слободе у демократији није довољна само одбрана против самовоље власти, већ да је у модерном добу нарочито потребна заштита од тираније мнења већине, то јест од њеног настојања да другим средствима, а не државним казнама, наметне своје идеје, навике и правила живота онима који другачије мисле, да спута па чак и спречи развој самосвојне индивидуалности како би натерала све појединце да обликују свој људски лик према њеној слици и прилици. Стога је, по Миловим речима, и у демократији нужна извесна граница преко које се владајуће мнење већине не сме да уплиће у индивидуалну независност, јер је одбрана индивидуалног моралног и интелектуалног интегритета од притиска већине једнако важан услов слободе као и заштита појединца од самовоље и насиља власти.
Мил, наравно, није био склон да сам одреди ову границу, јер то није било само теоријско већ пре свега практичко питање, чије је решење требало да доведе до најпотпунијег склада између индивидуалне независности и друштвеног надзора. Он је само истицао да је склоност људи, било да су у питању државни управљачи или обични грађани, да своја мнења и укусе намећу другима као обавезна правила живота, толико својствена људској природи да се људи уздржавају у томе једино онда када не располажу влашћу. Но како власт не слаби него јача, може се очекивати даље снажење ове склоности, сем уколико се не изгради моћнија брана моралног уверења против тог зла. А наметање мнења већине нужно доводи до комформизма, хипокризије и прилагођавања тренутним захтевима дана, чиме се битно сужава па и укида сама основа за независну и самосвојну мисао.
У овим својим разматрањима Мил је умногоме полазио од Токвилове оштроумне анализе америчке демократије тридесетих година деветнаестог века. Америка је у томе била тада једна од ретких земаља које су имале демократски поредак, а једноставност њеног друштвеног живота омогућавала је да се све предности и слабости демократије испоље у јасном и недвосмисленом облику. У таквој демократији, по речима Токвила, владајућа већина обележава својим мислима широки круг, у оквиру којег појединац може слободно да се креће бирајући између неколико у основи сличних начина мишљења и живљења. Тог појединца, међутим, стижу тешке последице уколико се усуди да речју или делом прекорачи ове границе. Он додуше не подлеже никаквој формалној осуди или физичком насиљу власти, како је то редовно био случај у апсолутним монархијама тадашње Европе, али га зато демократска већина излаже разним неповољностима и прогонима, који су често равни животу изгнаника у властитој средини, пошто је увек окружен сумњом и подозрењем. Стога је појединцу врло тешко да очува независност свога духа и јавно заступа идеје које већина осуђује. Он се радије предаје угодностима живота у једноличном мноштву него ризику да га већина његових суграђана јавно прекорева. Док још већина расправља и сумња, каже Токвил, тада се још говори; али чим се већина непоречно определи и донесе одлуку, свако ућути, и пријатељи као и непријатељи упрегну се у њена победоносна кола. На жалост, демократија још није пронашла одбрану против овог снисходљивог поданичког комформизма, склоности већине људи да у свему буду слични једни другима, а нарочито у своме мишљењу о јавним стварима.
У основи иста запажања, мада другачијег усмерења, сусрећемо и у делима Харолда Ласкија, који је проучавао модерна друштва у првим деценијама двадесетог века. У свакој држави, каже Ласки, један утицајан слој људи обликује јавно мнење и настоји да његови обичаји и правила живота постану општеобавезна мерила понашања свих припадника заједнице. Ти људи су заинтересовани за забране и једнообразност ради себе самих, а сваки успех који при том постигну подстиче их на још веће напоре. Они се згражавају над оним што сматрају неуобичајеним или неморалним, под којим најчешће подразумевају понашања која стицајем околности сами не прихватају. Са атмосфером духовне слободе ништа није више у нескладу од утицаја који врше ти људи, јер уопште не уважавају личност и достојанство човека. Том типу људи припадају и они који су својевремено нагнали у изгнанство Бајрона и Шелија, а да никада нису могли да схвате праве последице овог чина које се тичу њих самих. Ласки је чак сматрао да не би било ни једног великог уметничког или књижевног дела кад би оваквим људима пошло за руком да до краја остваре своју моћ. Ту претњу слободном самоодређењу Ласки је налазио и у демократији његовог доба, у којој се индивидуалне разлике и неуобичајени начини живота и мишљења губе под разарајућим притиском који врши владајуће мнење. Тако је и Ласки упозорио на ову претњу слободи, коју су пре њега истицали Мил и Токвил.
У таквој демократији у којој због притиска владајућег мнења нема великих разлика и у којој су људи слични једни другима, сваки појединац одмах обухвата својом мишљу целину чим баци поглед на један део својих суграђана. У том мноштву он брзо налази себе, пошто је и сам само слика и прилика тог универзалног обрасца по којем је саздана целина. А уколико пак покуша да супротстави себе том мноштву и да истакне своје индивидуалне одлике и вредности насупрот општеприхваћеним обележјима мишљења и понашања, он се намах уверава у своју сопствену безначајност у судару са том монолитном громадом коју представља већина. Стога је обузет осећањем слабости и несигурности кад покуша да издвоји себе из те целине, а стиче самопоуздање и непоколебљивост кад порине своју појединачност у мноштво и поистовети је са његовим захтевима. На томе се управо и заснива изузетна моћ којом јавност у модерној демократији делује на сваког појединца. Она га притискује чак већом снагом од политичке власти и принуде њених закона, јер се овакав појединац осећа утолико безначајнијим уколико је више сличан другима. И уколико има мање у себи својих јединствених и самосвојних вредности по којима се уздиже изнад осталих, утолико је пре склон да посумња у себе када други доведу у питање његове индивидуалне одлике.
То мноштво уобличено у демократску јавност присиљава нас да усвојимо уобичајени начин мишљења и понашања, стављајући на дохват руке сваког појединца одговарајуће идеале и облике мнења, чиме га на изглед лишава труда и бриге за стварање властитих уверења. Уколико оваквој јавности пође за руком да у појединцу угуши сваки покушај сопственог расуђивања које одступа од преовлађујућих мнења, она га лишава и саме намере да мисли својом главом, пошто сваку оригиналност духа, која одступа од уобичајених стандарда, суочава са подозрењем и непријатељством мноштва. То свакако не долази само отуда што је јавност покварена и злобна, већ и отуд што је јавност, зашта је она сама најмање заслужна. У њеној је природи да подвргава контроли сферу људског духа и да зауставља сваки самостални мисаони напор који се уздиже изнад преовлађујуће осредњости. Стога њена моћ у демократији не почива на духу индивидуалне слободе и заједништва самосвојних људи, већ на духу комформизма који појединца приклања мноштву. Овај дух комформизма у демократији унеколико се разликује од сличног духа у аутократским режимима, у којима појединац гаји страхопоштовање према власти неколицине или једнога, јер су монополисали целокупну политичку моћ у својим рукама. Демократија је, додуше, ослободила појединца самовоље и притиска овакве аутократске власти, али га је истовремено подвргла притиску већине под којим тешко може да очува своју индивидуалност и интелектуално достојанство.
Дух комформизма, међутим, уопште није једина могућност савремене демократије: лична независност и оригиналност представљају још увек достижну вредност демократске слободе. Њене праве могућности нису до краја изгубљене, нити је појединац сасвим осујећен у своме настојању да властитим чином потврди своју слободу. Али је зато све више окружен сивилом и једноличношћу, јер је стално изложен притиску да се саобрази и приклони, да одбаци своју индивидуалност и преуреди свој духовни лик по владајућем обрасцу. Индивидуалне одлике и тежњу за оригиналношћу замењују ту комформизам и склоности ка групном раду у великим скупинама обезличених појединаца. Чак се може рећи да су модерном индустријском друштву управо потребни овакви појединци, који су увек кадри да се прилагоде одређеним производним задацима или очекиваним типовима понашања, па им стога лична иницијатива може само сметати у овом њиховом настојању. Но тиме се не ствара аутономан појединац који мисли својом главом и који је свестан својих вредности, већ анониман појединац који осећање своје властите вредности и делотворности достиже тек у маси. Изгледа да је Џон Стјуарт Мил био одиста у праву када је сматрао да смисао слободе није само у демократизацији политичког друштва и његовим институцијама, већ у стварном помирењу човека и заједнице, тако да појединац може да одоли разарајућем притиску како политичке власти тако и мнења већине. По њему, дух слободне индивидуалности може да обитава само у атмосфери различитости. Стога идеал демократије није хомогено и комформистичко друштво у којем је различитост жртвована друштвеној стабилности, а стваралачки немир осредњости – тој јадној мери свих људских ствари.
Дух комформизма у демократији оставља нарочито видљиве трагове у систему образовања у којем се често сакрива најдубља истина о природи политичког поретка. Образовање је данас често врло далеко од свога правог смисла — формирања карактера и моралног лика; оно поглавито представља обучавање за одређену улогу у друштвеној подели рада. Уколико се јавно образовање и бави формирањем човековог лика, оно најчешће ствара у човеку оне одлике по којима је он ''нормалан'' и друштвено прихватљив појединац једино ако је подобан за прилагођавање различитим социјалним захтевима и склон сарадњи у великим организацијама анонимних појединаца. Тако се стварају људи који су на изглед слободни и независни, а при том вољни да се подвргну туђим наредбама и да чине оно што се од њих очекује, то јест, да се уклопе у друштвену машину без супротстављања.
Оваквим образовањем се спутава и разара способност за критичко мишљење. Поред тога у њему се најчешће одбацују оне врлине по којима је човек личност и које могу да се створе само у човековој појединачности. Одсуство оваквих вредности, које човека чине кадрим да се не прилагоди и не покори већ да буде свој, има за последицу губљење индивидуалности и природног достојанства човека. Појединац постаје покоран и прилагодљив једнообразним стандардима, погодан да се уврсти у статистичке табеле а да при том ништа што је његово не буде изостављено. У савременој демократији још није створена одговарајућа брана против овог пузећег и поданичког комформизма који прожима систем образовања и прети да поплави целокупни друштвени живот. Постојеће образовање чак погодује стварању овог стереотипног комформистичког духа, уместо да развија личне вредности и самосталну и критичку мисао, односно, да формира људе који стварају и оспоравају. Тиме се разара природна основа слободе, јер се ограничавају и обезвређују истинске могућности људског духа.
Захтев за једногласношћу и етика компромиса
Човек демократије овога доба треба пре свега да захвали модерној техничкој цивилизацији што му је остављена само једна могућност да буде спашен — да се подреди и покори. Уместо различитости властитог испољавања, његов дух се суочава са захтевом да своју унутрашњу бит изрази у само једном облику своје спољашње егзистенције, који је само бледа сенка оних највиших могућности слободе и стваралаштва. Отуд је и сама демократија у којој живи савремени човек умногоме изгубила свој изворни хуманистички смисао и далеко је од тога да представља истинско остварење слободе и могућност заснивања политичког живота човековог на умној спознаји и највишим начелима човечности. Савремена идеја демократије упила је у себе духовно сивило овога времена, да би преко духа осредњости и комформизма нашла у постојећој стварности спољашњи облик своје егзистенције. Ово приближавање демократске идеје демократској стварности, пошто стварност није тежила идеји, поглавито је остварено путем етике компромиса и захтева за једногласношћу.
На прави смисао тежње ка једногласности указао је Џорџ Сантајана у својим речима о привиђењу политике и апсолутној демократији. При том се послужио једном незаборавном сликом о управљању бродом, која много подсећа на Платонову фигуру о филозофу-крманошу. Овом сликом Сантајана је хтео да покаже да захтев за једногласношћу води идеалу заустављеног друштва у којем, за разлику од Платонове визије, владају политичари а не филозофи. Нема ни једног политичког филозофа или пророка, каже Сантајана, који се осмелио да уцрта на карти океан којим једри, пошто је сваки од њих видео универзум само у слици и перспективи свога брода а историју као бродски дневник пређеног пута. И нико од њих није појмио мудрост у Аристотеловим речима да су уметности биле много пута изгубљене и опет обнављане, мада увек различито, што можда ни Аристотел није имао на уму. Управљајући бродом они су исувише обузети површинском навигацијом на таласима океана, па презиру саму помисао на понирање до дна. А лишавајући се ове идеје понирања или уздизања, што је једини пут који води најдубљој истини о човековом свету, они остају на површини таласа, који су, када бродом управљају политичари, таласи мнења. У овој слици свакако треба видети одсјај Платоновог разликовања између истине и мнења, и потоње Медисонове идеје о мнењу као темељу сваке државне власти. А та власт је увек у рукама политичара (Платон би рекао демагога) када се заснива на мнењу. Но овај државни брод, као и сваки други брод, угрожава бура, коју на овом океану може да створи само жестоки сукоб и расцеп у мнењима. Уколико, међутим, управљачима пође за руком да обезбеде једногласност мнења, могу да се надају да ће вечно да плове, а да их никад не сустигну таласи буре. При том не морају ни да буду свесни да се уметност, коју помиње Аристотел, тада појављује у само једном спољном облику своје егзистенције, у оном облику који се види из перспективе тог брода и пута којим он плови.
Тако ова тежња ка једногласности, која је природна основа растућег комформизма у демократији, смера ка очувању само једног облика егзистенције људског духа и изражава нетрпељивост према генеричком поретку света људских могућности, који се зракасто шири и оваплоћује у онолико неупоредивих савршенстава колико то допушта препуна џунгла егзистенција. Према речима Сантајане, овај захтев за једногласношћу представља избеглиштво оних који не могу или не желе да живе у хармонији са хијерархијом природе и уметности, па смерају, пошто су свесни ограничености и лакоумности субјективних космологија, да искорене све оно што није уобичајена општа воља. Тиме само настоје да оно што је тренутно и апсолутно у стално променљивој и различитој сагласности људи заувек утврде и обезбеде путем потискивања и подређивања мањине. Уколико би им само једном пошло за руком да обезбеде апсолутну једногласност мнења, онда могу да се надају да ће њихов брод вечно да плови. То би било стање налик на идеал заустављеног друштва у којем се појединац већ од рођења сусреће са атмосфером духовне једногласности и истоветности, те нема никаквог ослонца ни у себи ни ван себе да у таквом друштву опстане а да се не покори.
Овај идеал заустављеног друштва, који је у основи тежње ка духовном поистовећивању и комформизму, почива на двема претпоставкама: да се људска природа у свим људима изражава у само једном облику своје егзистенције и да стога човечанство не може да у потпуности развије и достигне своју слободу а да претходно не постигне једногласну визију света и не прихвати само једну и за све истоветну врлину. Но већ је прва претпоставка само делимично тачна, јер се бит човека као генеричког бића не изражава у истоветности целокупне природе сваког човека. Оно што је идентично у сваком па и људском животу, каже Сантајана, то је само семе, клица из које се рађа живот и центрифугално развија у свим правцима достижући тако небројене могућности свога бића, од којих се свака разликује по своме смеру и неупоредивом облику врлине и лепоте. Такође, не одговара истини ни друга претпоставка о духовној једногласности људског рода као услову слободе, мада је она веома блиска здравом разуму и склоностима обичног човека. Понекад је ово јединство дакако достижно, нарочито на масовним скуповима и диригованим изборима путем добро дисциплинованих партија, али то је тек спољашње јединство до којег се долази сусретањем појединачних воља на извесним тачкама њихових граница. А те додирне тачке су само средства којима људи достижу своје могућности, а никада циљеви у којима налазе себе. Нема тог човека који уноси целину свога бића у неки политички однос, јер уз оно што га спаја с другима увек је присутно и оно што га раздваја. Оно што сусрећемо у свету друштвених чињеница, као што је рекао Ласки, није монистичко већ плуралистичко. Зато је тежња ка потпуној духовној једногласности увек била гола илузија, али илузија која није уништавала само оне највише могућности људског живота већ и сам живот. Права животна слобода изражава своју делатну и стваралачку моћ у различитим и неупоредивим облицима свог практичког потврђивања у свету људских ствари. Само празна слобода све жртвује једном облику бивствовања који је далеко од тога да представља оно чему слобода одиста тежи.
Захтев за једногласношћу, утолико, апсолутизује само једну врсту врлине. Тиме се људска моралност једног посебног типа уздиже до апсолутне мере вредности, како за себе саму тако и за све друге облике људског бића. Ову заблуду Сантајана назива космичком претпоставком у основи демократског захтева за једногласношћу. То је захтев за моралном истоветношћу – не само изван граница једне секте или нације већ и изван граница људске врсте и целог света који је отворен људском испитивању. Додуше, има мислилаца, а нарочито политичара, који ''сијају'' априорним знањем о томе које су то људске потребе и могућности, и који уз то знају да су оне истоветне у свим људима. Уколико неки појединац и одступа у свом мишљењу или понашању од ове сазнате нужности, онда је то само последица непознавања свог сопственог добра, што би се можда могло приписати још увек присутним недостацима у систему образовања и недовољној просвећености широких маса. Но изгледа да ови мислиоци добро познају само себе, али да су слепи за битну различитост у свету људских ствари, па су склони да своје виђење света које полази од властитог лика наметну свима другима. То је заблуда обичног разума, заблуда која се у деспотизму намеће грубом силом и пропагандом, а у демократији средствима духовног насиља већине над мањином, свођењем свега на средњу меру и покоравањем непокорног и несаображеног духа.
Но прилично је тешко рећи да ли сила и пропаганда могу да постигну оно што не може природа, то јест, да потпуно саобразе и потчине људски дух у складу са једном правом вером или једном правом идеологијом. Томе додуше смера тоталитарно друштво, чије је крајње исходе покушао да предвиди и сликовито представи Џорџ Орвел у својој стравичној визији 1984. Али никада не треба изгубити из вида да су ова мнења и истине декретовани одозго против живога искуства као трошне куле на песку, које деле судбину и пролазност оних у чијем су интересу створени. Додуше, ипак остављају у свести обичних људи дубоке трагове, који се огледају у особеној врсти цинизма, у апсолутном одбијању да се поверује у ма какву истину без обзира колико је она добро утемељена и веродостојна. То није она стваралачка сумња на чијем извору настају уметност и наука, већ је то неверица која уништава свако чврсто упориште у човеку, која му празни душу до самога дна и чини његов дух усамљеним и немоћним у свету у којем се не може разликовати истинито од лажног јер је све испреплетено и измешано. Демократија се, бар у начелу, не служи средствима грубог притиска и насиља, која су својствена олигархијским облицима политичког поретка. Но то не значи да у њој није присутна тежња ка једногласности и уједначавању начина мишљења и понашања, која ствара дух саображавања и комформизма. Модерна демократија је открила једноставнији и лакши пут ка једногласности — пут компромиса. Компромис као средство за постизање тренутне или трајне једногласности у демократији почива на идеји да дух сваког човека има аморфну и пластичну природу која може да се преобликује и мења. Сам поступак постизања компромиса умногоме подсећа на логику тржишта и погађање на пијаци, где се купац и продавач саглашавају негде на средини између својих двеју понуда. Тако и у демократском договарању сваки учесник жртвује понешто од својих захтева да би се прилагодио средњој мери која је за све прихватљива. При том се обично верује да је то само неважни и привремени уступак, који не задире у основна начела која чине морално биће и личност човека. Па чак и приликом чињења највећих уступака који представљају делимично жртвовање живота, слободе и среће, они се ипак сматрају мањим злом од постојаног супротстављања мнењу већине и непомирљиве истрајности у властитом уверењу.
Није мали број аутора који уздижу компромис, било као пут који води слободи као општем праву свих и сваког, било као цену коју треба платити да бисмо били слободни. На оваква схватања наилазимо нарочито у оним земљама чијем је политичком животу био својствен традиционални смисао за компромис и ублажавање супротстављених захтева путем нагодбе. Ернст Баркер је истицао, имајући пре свега у виду политичке прилике у Енглеској, да демократска расправа претпоставља дух узајамног давања и узимања. Она није само борба идеја, већ и преплитање и прожимање мишљења. У таквој расправи већина проширује своја мнења преузимањем извесних идеја и захтева мањине, као што и мањина прихвата извесне идеје већине, на шта може да буде у знатној мери подстакнута и уобичајеном склоношћу људи да пре буду у матици него да се супротстављају владајућој струји. На тај начин расправа у демократији доводи ако не до једногласности (унанимитy), оно у сваком случају до нечега што јој је веома блиско и што можемо назвати општом сагласношћу (цоммон цонсент). А тиме и воља већине постаје врло блиска вољи свих. Тако ово начело компромиса почива на духу узајамног давања и узимања, који подстиче како већину да чини уступке захтевима мањине тако и мањину да чини још веће уступке погледима већине. А то је уједно и најхуманији начин да се очува слобода и оствари јавно благостање.
Велико је питање да ли компромис увек представља пут ка слободи или је средство које води комформизму и жртвовању личних начела и вредности. Споља посматрано компромис би можда био прихватљив кад би сви једнако жртвовали, што је могућно само уколико је политичка моћ равномерно расподељена међу свим припадницима политичке заједнице. Но то је било могућно само у Русоовој визији природног стања у којем се склапа друштвени уговор, али није могућно у постојећем друштву великих разлика у богатству и политичкој моћи, у којем је моћ без духа а дух без моћи. У таквом друштву компромис је право јачег. Уколико компромис укључује само уступке у погледу средстава политичке делатности, остављајући недирнутом могућност остварења основних циљева, утолико и може да оправда поднете жртве зарад мира и среће у заједници. Али кад компромис представља одступање од основних вредности и унутрашњег циља, онда је то само знак слабости и поколебаности моралног бића и унутрашње чврстине човека, то јест, доказ више да компромис има за претпоставку аморфну и пластичну природу човековог духа.
У модерној демократији углавном преовлађује оваква врста компромиса, како са другима тако и са самим собом. Ти компромиси стварају утабане стазе којима се крећу људи слични једни другима. Такви људи осећају олакшање, будући да су се ослободили непријатне борбе за одбрану властитих уверења, пошто је за њихово осећање људског достојанства сасвим довољно да се повремено упуте на пијацу демократске јавности и одаберу једно од неколико преовлађујућих мнења. На такво стање демократског духа наишао је Токвил тридесетих година деветнаестог века приликом својих путовања по пространствима Новога света, а деведесет година касније Сантајана је уочио потоње последице оваквог духа. “Цела Америка је једна прерија којом је прохујао један свеопшти торнадо... Чак и оно што је најбоље у америчком животу то је обавезно — идеализам, жар, прекрасни срећни склад његових великих тренутака. Ви морате да се повијате, да кличете од радости, да идете за неодољивом гомилом; иначе, осећаћете се као издајица, као одбачени парија без душе, као насукана лађа на сувом жалу”. Педесетих година овог века Рајт Милс је описао још тамнијим бојама то преобраћање демократских установа и демократске јавности у модерна средства духовног поробљавања и потчињавања како би сви имали иста уверења — живели и мислили онако како је то пожељно да чине.
Тако је демократски дух слободе у сталном повлачењу пред духом саображавања и комформизма. Наравно, духовно поистовећивање не води нужно смањењу разлика у богатству и политичкој моћи. И у атмосфери духовне једногласности могу да постоје велике разлике у моћи између номиналних представника и оних који бирају. Једино није потребно да ови представници буду по своме знању или врлини изнад те непрегледне безличне масе. Они једноставно треба да буду бржи и лукавији, да први кажу оно што ће већ други рећи и да то кажу гласније него други, како би обичан човек био склон да најпре нађе себе баш у њима.
Непријатељство према неуобичајеним и оригиналним идејама

Као што се превласт осредњег и безличног изражава у непријатељству према свему што је велико и изузетно, тако се и дух комформизма изражава у непријатељству према неортодоксним, то јест неуобичајеним, критичким и оригиналним идејама. Додуше, овакав демократски дух не устаје увек у одбрану традиције и постојећих вредности нити има првенствено на уму очување статус љуо-а. Нововековна демократија, нарочито у Француској, управо је настала као радикалан раскид са старим поретком (анциен рeгиме), полазећи при том од неограничене вере у свемоћ људског разума и могућност рационалног преуређења друштва и државе. Овај радикални смисао француске револуције тачно је уочио Едмунд Берк, који је у њеним тежњама видео највећу опасност по постојећи и традицијом утврђени поредак ствари. У својој критици те револуције Берк је с доста разлога тврдио да она представља радикалан обрт у односу на постојећи поредак ствари. Одиста, дух тадашње француске демократије био је дух радикализма и иновације. Додуше, педесет година касније Токвил је у свом делу Стари поредак и револуција успешно показао да та револуција није била у свему нова и радикална и да је у погледу централизације државне власти, за коју је била посебно оптуживана, представљала само наставак сличне тенденције у старом поретку.
Овај дух радикализма прожимао је нововековну демократију само у њеном херојском добу; након тога њене институције су се утврдиле а људи вратили обичним свакидашњим пословима. Тиме, наравно, није нестао сваки покрет у демократији нити је она запала у стање непомичности и дремежа које је било својствено негдашњим апсолутним монархијама. За разлику од оваквог деспотизма, демократију увек карактерише известан покрет и нестабилност као и повремено таласање демократског мнења. Но велико је питање да ли овај унутрашњи динамизам у демократији увек смера ка новом и још неискушаном или само представља покрет унутар утврђеног круга идеја и владајућих мнења. У демократији у којој преовлађује дух осредњости и комформизма присутна је тежња која спречава појединца да мисли изван уобичајених идеја и предрасуда. У таквој демократији појединац је ослобођен притиска апсолутне власти, али је изложен притиску већине која ограничава његову мисао и затвара његов дух у сферу владајућих идеја, које, и поред све њихове различитости, обично карактерише суштинска истоветност. Тако се ствара непријатељство како према новим и неуобичајеним тако и према критичким идејама које се битно разликују од преовлађујућег мнења већине.
Када је људска мисао принуђена да заузме критички став према садашњости и нетом минулој прошлости, онда се не само интелектуални већ и обичан свет дели на два табора. На једној страни је велика већина, која се приклања установљеним вредностима и свој дух поглавито користи да оправда инерцију и одбрани као истину оно што је већ постало мит и предрасуда. На другој страни је мала мањина, коју је Гасет назвао духовним скаутима који назиру трачак светлости далеких и још неосвојених предела. Та мањина увек дели судбину оних који наилазе на неразумевање и непријатељство већине, јер оспоравају оно што је дуго трајање окаменило а духовна инерција посветила. На једној страни она је изложена ризику суочавања са новим и неискушаним, а на другој, опасностима од напада неповерљиве и непокретне већине. Тако док ствара ново она мора да се брани од старог, да једну руку надноси над свој поглед према будућем и још неоткривеном, а да у другој држи мач. Није без разлога истицао Макијавели да владалац који уводи нове законе мора да рачуна како са непријатељством оних којима је било добро у старом уређењу тако и са укорењеном неповерљивошћу људи који никако не верују новинама, док се о њима не осведоче дугим искуством. Стога су у историји успевали само наоружани пророци, а ненаоружани пропадали. Мојсије, Кир, Тезеј и Ромул успели су да победе, јер су своје нове државотворне идеје умели да утврде не само уверљивошћу духа већ и снагом мача. За разлику од њих, Саванарола је ишао напред голорук, делујући само снагом духа, и зато је морао да пропадне чим је маса престала да верује у њега.
Али је можда најбољу потврду ове идеје, и практичког искуства које је било у њеној основи, дао сам Макијавели начином на који је казивао своја оригинална и за многе зазорна уверења. Следећи начин излагања Тита Ливија, Макијавели је прећутно прихватио правило да је ћутање мудрог човека исто тако значајно као и његово изричито казивање. Тако уколико мудар човек, какав је био Ливије, пропусти да помене неку чињеницу која се по општем уверењу сматра битном за предмет који се разматра, тиме нам својим ћутањем само ставља до знања да ову чињеницу сматра небитном. Стога је његово ћутање најречитији начин да искаже своје неслагање са оним што сви други прихватају. На сличан начин поступа и Макијавели. Он у Владаоцу, за разлику од Разматрања, уопште не помиње савест, опште добро, провиђење и разликовање између краља и тиранина, и тим прећуткивањем ставља нам до знања да их уопште не сматра битним за предмет који разматра у овом делу. Још је упадљивија чињеница да Макијавели, ни у Разматрањима ни у Владаоцу, ни једном није поменуо душу и разлику између овог и оног света, овоземаљског живота и живота на оном свету. Али како свако од ова два дела садржи све оно што је битно за предмет о којем говори, Макијавелијево ћутање о души и разлици између овог и оног света речито казује да их уопште не сматра важним за свет политике, то јест, да одбацује општеприхваћено уверење о њиховом изузетном значају.
Макијавели се за овакав начин казивања свакако определио отуд што је био свестан како оригиналности својих идеја тако и тешког притиска којим владајуће мнење подвргава сваку нову и неуобичајену мисао. Они који отварају нове видике имају против себе не само светост закона већ и огорчење мноштва, које се приклања постојећем поретку ствари. Такво стање духа било би, по свој прилици, безнадежно уколико не би било никаквог спора у погледу поимања смисла и домашаја постојећих закона или сукоба међу присталицама датог поретка. У сваком таквом случају, Макијавели је износио своја уверења с највећом храброшћу, само ако је бар једна страна у сукобу била спремна да их толерише. Али је зато био веома опрезан када је требало обелоданити мисао за коју се није могло наћи никакво упориште. Тада је и ћутање било начин његовог казивања.
Та Макијавелијева опрезност била је умногоме оправдана: ни дан-данас, у битно промењеним околностима, нису нестали услови који су до ње довели. У модерном времену индустријске и техничке цивилизације вишеструко су умножена средства којима се сузбија свако критичко и оригинално мишљење. Суочен са неколико владајућих културних образаца, које му намећу средства духовног саобраћања у маси, свакидашњи човек се обично одриче самосталног суда и властитог духовног лика, да би постао управо онакав какви су и сви други и какав, по њиховом очекивању, и треба да буде. И при свему том, наравно, опстојавају појединци који су кадри да се критички супротставе овој владајућој струји и да својом мишљу откривају нешто ново у свету изван или унутар себе. Али се они врло брзо суочавају са непријатељством мноштва, нарочито ако оспоравају укорењена и општеусвојена мнења и предрасуде.
Међу бројним чиниоцима који томе доприносе, свакако је најважнији дух обичајности и конвенционалности, својствен највећем броју људи. Човек је, како је одавно речено, биће које живи у скупинама, и то много више по своме духу него по своме телу. Свакидашњи људи обично тешко подносе духовну издвојеност, усамљеност у своме мнењу које се битно разликује од преовлађујућег мнења већине. Склоност оваквог човека да се у стварима духа поистовети са свима другима сузбија у њему сваку изузетност и оригиналност, и окива имагинацију још од првог поласка у школу па све до смрти. У таквој духовној атмосфери, свака нова и оригинална идеја наилази на непријатељство и одбијање у своме походу против укорењених вредности и предрасуда. Додуше, свака генерација која оличава владајућу већину склона је да верује да је овакав однос према иновацијама ствар неповратне прошлости која се, у постојећој демократији у којој она влада, никада више неће вратити. Али изгледа да је свака владајућа већина толерантна само према прошлим иновацијама, оним идејама које је сама учинила општеусвојеним и владајућим. Стога је чак теже домислити нову идеју него је учинити општеприхваћеном касније, кад већ постане легитимна.
Дух комформизма у демократији не изражава се само у непријатељству према идејама које, као истински нове и оригиналне, допиру до хоризонта будућности. У ствари, најчешће су посреди неортодоксне и неуобичајене идеје, чије порекло може да буде врло старо, али које битно одступају од владајућег начина мишљења и понашања, залажући се за једну другу могућност људског бивствовања. Рекло би се, додуше, да би демократија најмање требало да буде политичко друштво без духовне различитости и без алтернативе. Али се модерна демократија понекад приближава том облику своје сопствене негације.
Ово сузбијање слободног размаха људског духа сусреће се у свим облицима политичког поретка, а у демократији поприма особне и суптилне облике деловања. Токвил је с правом говорио да инквизиција никада није могла да спречи кружење књига противних вери већине. Али је владавини већине у Сједињеним Државама пошло за руком да отклони саму помисао да се издају такве књиге. У Америци има неверника али у њој неверство нема свог јавног гласила. Истина, брана коју оваква демократија подиже против неслагања и оспоравања далеко је хуманија од сличне праксе деспотских влада, које тврде да васпитавају народ у духу истине. Демократска већина врши овај притисак суптилним средствима и људи најчешће нису ни свесни да им је ускраћена сама могућност да се разликују од других и да мисле на начин који одступа од једне праве вере или једне праве идеологије коју већина прихвата и намеће другима. Они користе свој дух да оправдају инерцију и усвоје као истину оно што је већ постало предрасуда, уместо да оспоравају оне облике мишљења и делања који затварају њихову мисао у свет постојећих интереса и вредности. У таквим околностима уместо слободног развоја људског духа стално се подстиче лаковерност и хипокризија. Анализирајући савремено америчко друштво, Рајт Милс је указивао на ове тешкоће изношења личног мишљења, које погађају све оне који не износе популарна и уобичајена мнења. Отуд се и многи ствараоци приклањају уверењима која су уобичајена и широко распрострањена средствима духовног саобраћања у маси. Но уколико се појединац определи за овај пут и, постане најамник индустрије свести и масовне културе, његове опште циљеве постављају други а не његов лични суд и морални интегритет. А ти светови масовне културе и јавних мнења подешени су све више према захтевима владајућих група и текуће политике. Зато је Милс тако одлучно истицао потребу супротстављања том растућем комформизму и борбе против ове духовне једноличности, те ''стереотипне и доследне смрти суштински животних ствари''.
Овај растући комформизам је, несумњиво израз дубље кризе модерног времена. То се нарочито изражава у неуспеху демократског духа да нађе нову основу за свој напад на догму. Несрећа је управо у томе што је свака нова мисао тежила да постане ортодоксија, што је и мисао демократске револуције, поставши идеологијом владајуће елите, увек изнова започињала свој отуђени, идеолошки живот. Утолико највише могућности слободе у савременој демократији умногоме зависе од одговора на питање: да ли је одиста могућна слободна и критичка мисао или је савремени човек осуђен да живи у условима духовне обезличености и ропства?
Комформизам и гажење изворног смисла слободе
Комформизам је свакако најраспрострањенији облик ограничавања и сузбијања слободе у модерном друштву, у којем се човек стално суочава са захтевом да се приклони и саобрази постојећим културним моделима, да чини оно што свако чини. Но тиме он престаје да постоји као слободна, самосвојна индивидуалност и постаје само оно што други од њега очекују да буде. Највећа брига таквог човека је да буде прихваћен — што у ствари значи да се ничим не издваја, да се не разликује од других. Бити другачији, бити у мањини, то су опасности које стално прете његовом осећању сигурности, пошто свако одступање од уобичајених стандарда и свака критика тих стандарда изазивају у њему страх и несигурност. Штавише, његова индивидуална слобода се сузбија и гаси у судару како са такозваним анонимним ауторитетима оличеним у јавном мнењу и ''здравом разуму'', тако и са унутрашњим ограничењима и страховима у њему самом, који стално подстичу његову спремност да уреди свој властити живот према владајућим обрасцима и стандардима статистичког просека, да се прилагоди постојећим, најчешће нехуманим, условима живота. А то је уједно и пут да се сузбију највише могућности слободе у демократском поретку. “Не угрожава нашу демократију” — упозоравао је Џон Дјуи у доба појаве фашизма у Немачкој — “то што постоје неке тоталитарне државе. Њу угрожава то што у нашим личним ставовима и у нашим установама постоје услови који су у тим земљама довели до победе спољашњег ауторитета, до дисциплине, једнообразности и зависности од вођа. Бојно поље је према томе и овде, у нама самима и у нашим установама”.
У чему је, дакле, прави смисао слободе у демократији ако духовна једногласност постигнута путем компромиса и приклањања владајућим културним обрасцима представља битно изневеравање њених правих могућности? Демократија је, за разлику од деспотизма, знатно допринела ослобађању човека од притиска државне власти, ограничавајући ту власт разним средствима и подвргавајући је владавини закона. Тиме је политичка слобода, бар у начелу, добила неопходну правну основу. То је био нужан услов слободе у демократији, али не и довољан. За истинско приближавање демократске стварности изворној идеји слободе потребно је много више, потребно је наћи одбрану против пузећег комформизма и сталног притиска на појединца да се приклони и покори. Јер човек може бити слободан само ако поседује свест о властитој индивидуалности, само уколико је самосвојна личност која достиже своје највеће могућности у заједници, али не тежи при том да остане слична свима другима губећи своју индивидуалну аутономност и своја властита начела. Зато је далеко од изворног смисла слободе настојање да се постигне духовна једногласност, које полази од уверења да дух сваког човека има аморфну и пластичну природу која увек може да се обликује и мења. Можда у таквој атмосфери духовне једногласности људи могу да буду стабилни у своме стању задовољства, али не могу да буду слободни.
Основну слабост те идеје слободе која почива на узајамним уступцима, компромисима и сталном приклањању туђим обрасцима, веома је успешно показао Џорџ Сантајана у својој анализи духа енглеске слободе – слободе која је настала са уздизањем енглеског либерализма а потом се пренела и на америчко тле. По његовим речима, оваква слобода представља гажење па и напуштање оне слободе за коју су у прошлости биле положене највеће жртве и која за свој циљ није имала ништа мање од највиших облика врлине и лепоте. У ствари, енглеска слобода представља битну негацију оне врсте слободе за коју су Спартанци дали своје животе у Термопилском кланцу, а Атињани на Маратону, и за коју су касније људи слободног духа умирали на ломачи и на свим другим местима где су решаване велике судбине. Они су положили своје животе баш због тога што њихова природа није била пластична и што нису могли да одступе и да се покоре а да остану верни себи. Они су настојали да истрају у својој самосвојности и различитости, како у животу тако и у смрти, и да остану самосвојни и независни унутар својих уверења и изабраних политичких облика. Свако ко одиста тежи животу у слободи и истини не може бити задовољан са мање слободе од овога и не може се одрећи могућности да мисли и живи у складу са начелима која су његова лична.
Овом идеалу слободе као циљу водили су многи напори и искушења и он је био присутан у најважнијим верским и политичким револуцијама новога доба. Но свака нова идеја верске или политичке слободе, која је започињала као јерес, настојала је да се утврди као општеважећа истина и да постане једина ортодоксија, коју сви морају да признају и прихвате, како њени верници тако и њени противници. Тако се ова идеја слободе увек враћала своме извору у тренуцима када су рушена окамењена начела вере или политике у име природних права и достојанства човека. И исто тако је свака идеја слободе напуштала овај свој извор у тренутку када је открила да управо она оличава неко вечно и једино исправно начело по којем треба заувек да се преуреди постојећи свет и успостави вечна хармонија у сваком човеку. У том тренутку идеја слободе постајала је слобода само за своје поборнике, за оне који су били спремни да ту своју слободу наметну свима другима и да сваког човека принуде да буде на њихов начин слободан, да своју изузетност и различитост жртвују овој најзад откривеној истини слободе.
Велика слабост модерне демократије је управо у томе што није успела да обезбеди одговарајућу потпору за лични отпор против владајуће силе мнења ради изражавања идеја и погледа на које јавно мнење немило гледа. Стога човек као појединац или као припадник мањинске групе тешко може да опстане а да се не приклони и не покори. У њему се стално развија страхопоштовање према власти, које му се улива целога живота, а коме и он сам доприноси колико може. У демократији се ово страхопоштовање развија једноставним и скоро неприметним средствима, јер су људи склони да беспоговорно прихвате одлуке демократски изабране власти не само због јавне силе којом се она служи већ и због увек присутног уверења да су на то морално обавезни пошто те одлуке изражавају народну вољу. А ово сузбијање и гажење личне независности има далекосежне последице, које битно сужавају могућности слободе у демократији.
Политички поредак утолико је ближи деспотизму уколико су његови грађани пре склони да се приклоне и подреде него да истрају у властитом уверењу. Демократија ту није никакав изузетак. И у њој владајућа већина често настоји да одстрани и поколеба радикалне критичаре и све оне који истичу битно различиту могућност људског постојања. Бити исправан грађанин за ту већину једноставно значи мислити на један унапред утврђен начин и усвојити њене идеје. А мислити на један унапред утврђен начин значи не мислити, то јест немати потребе да се мисли. Тако се сузбија сама могућност оспоравања ових интересовања и вредности које владајућа група намеће и својим следбеницима и својим противницима. При том се обично заборавља да демократија треба да оствари слободу, а да слобода као опште право претпоставља толеранцију. Но као што је слобода мрска угњетачима уколико представља и слободу за другога, тако је и толеранција мрска нетолерантнима, онима који су склони да своје ограничене представе и политичка уверења намећу свима другима.
Стога никада не треба сметнути с ума да је и у демократији могућно сузбијање слободе, чиме слобода престаје да буде слободан замах, ослобођење, да бисмо били оно што у истину јесмо. Уместо тога, растући комформизам ограничава па и гази оне највредније могућности слободе, лишавајући највећи број људи њихових властитих вредности и чинећи их једнообразним, инертним и равнодушним. Ако уз то слобода, која је на изглед дата, не повлачи за собом неке друге вредности, већ само доноси нежељени напор одлучивања и непријатан утисак одговорности, онда је и највећи број обичних људи лако спреман да је се одрекне и да могућност властитог опредељења замени за материјалне удобности. А такви људи више не постављају питање смисла и сврхе слободе као питање смисла живота, већ само настоје да се што боље прилагоде, како би проживели свој век без већих неугодности. Уосталом, у овом времену се све мање цени појединац који мисли својом главом, а на цени је човек који је кадар да се прилагоди раду у великој организацији, човек који не сумња у оно што је свето већ је увек спреман да слепо верује и да све што је лично жртвује. У таквом времену се и демократија јавља као најефикаснији систем доминације, а слобода, као што је то истицао Херберт Маркузе, као комформна, уходана демократска неслобода. Али, као и увек, остаје нада да се људи никада неће помирити да буду само слогови у Божјим устима и да ће разлике које их деле увек бити сметња да буду потпуно апсорбовани. Наравно, под условом да не ишчезну оне разлике које су основа индивидуалности. Зато свака борба за слободу у овом времену претпоставља јасну свест да је дух саображавања и комформизма битни промашај у истински људском, да представља стварну негацију највиших могућности слободе у демократији и да може да је угуши у свету изобиља, који убија оно што је највредније у људима, често у име човека.
(Извод из докторске дисертације Могућности слободе у демократији, одбрањене на београдском Правном факултету 1973. године.


Коста Чавошки рођен је 1941. године у Банатском Новом Селу. Дипломирао је и докторирао на београдском Правном факултету. Због противљења Уставу СФРЈ из 1974. године, уклоњен је с места асистента на том факултету, а 1991. враћен у својству редовног професора. Познат као један од највећих српских стручњака за међународно право. Аутор више од двадесет књига, бави се правном и политичком философијом, као и публицистиком и новинарством. Један од сенатора Републике Српске и члан Међународног комитета за истину о Радовану Караџићу. Многи страни аналитичари сматрају га једним од најубојитијих српских националиста. Живи и ради у Београду...

Srpski list (www.srpskilist.org)
www.vidovdan.org