XI

Нови реализам

Двадесете и тридесете године овог века, иако друштвено-историјски припадају истој епохи, књижевно чине два раздобља, од којих је свако понудило свој модел литературе: прво антиреалистички, авангардни, у бити ларпурлартистички модел, а друго – модел чије су битне саставнице реализам и друштвена ангажованост. Други модел поетички се изграђује у књижевним борбама 30-их година а пуну потврду добија у књижевности народноослободилачке борбе и социјалистичких преображаја. Његов је носилац средишњи покрет 30-их година, покрет социјалне литературе, а прихватили су га, стално или привремено, и представници других покрета, међу којима нарочито леви експресионисти и надреалисти. С новим покретом могла је наћи заједнички језик и традиционалистичка литература због свог антимодернистичког става, који се испољио још у двадесетим годинама, и своје оријентације према класичним, пре свега реалистичким вредностима. Критички реализам 19. столећа, раније оспораван, доживљава нову афирмацију. Књижевни подстицаји и узори траже се такође и у левој књижевности 20. столећа и, нарочито, у совјетској књижевности. Од појединачних писаца највећи утицај имају Максим Горки и Мајаковски. Реализам 30-их и 40-их година није, према томе, био ни наставак ни обнова класичног реализма, него нешто ново, друкчије. Можемо га назвати новим реализмом. Тај назив је погодан, поред осталог, и зато што потиче из самог тог раздобља. Употребљавали су га, после 1935. социјално ангажовани писци да њиме означе своје основно програмско опредељење, а за ову прилику он се може проширити тако да обухвати и писце традиционалне оријентације, утолико пре што су се ова два вида реализма, социјално-ангажовани и традиционални, све више приближавала да би се крајем овог раздобља скоро сасвим изједначила.

Социјална литература и формирање књижевне левице

Нове тенденције јављају се поткрај треће деценије. Њихови су носиоци прогресивно оријентисани млади писци из разних југословенских културних средина. Први знак њихова окупљања била је Књига другова, припремана 1828. а изишла 1929. Њени уредници били су Јован Поповић и Новак Симић а сарадници "најмлађи југословенски социјални лиричари". Стварни настанак новог покрета повезан је с радом групе напредних интелектуалаца и писаца о Београду, која оснива издавачко предузеће "Нолит" и покрете часопис "Нова литература". Његови оснивачи и уредници били су: Павле Бихали, Ото Бихаљи Мерин, Отокар Кершовани и Веселин Маслеша. У свом развоју до 1941. тај покрет пролази кроз две главне фазе: фазу "социјалне литературе", у ужем смислу, до 1934, и фазу "новог реализма", од 1935. до 1941. У првој фази, поред "Нове литературе", излазе и други часописи, од којих су најважнији: "Култура", "Стожер", "Литература", а у другој су главна гласила "Наша стварност", "Уметност и критика" и др. Покрет је од почетка до краја имао општејугословенски карактер.

Философску основу поетике социјалне литературе чини дијалектички материјализам и марксистички поглед на друштво. Полазну тачку чини опредељење за пролетерску револуцију као историјску нужност, као једини начни разрешења противуречности савременог капитализма. То опредељење схваћено је као апсолут, као тотално ангажовање, које обухвата све снаге и сва средства, укључујући и научно и уметничко стварање. Права књижевност мора бити ангажована у борби радничке класе и свих напредних снага за револуционарни преображај друштва. Све остало је споредно: стваралачка индивидуалност, таленат, инспирација. Битно је ангажовање: "За нас није главна и најважнија ствар величина песничког талента... него чему он служи", написао је један идеолог покрета.

Тог уског утилитаризма покрет се делимично ослобађа у другој фази, фази новог реализма, када је он прерастао у широки фронт лево оријентисаних писаца, који је окупљао не само припаднике социјалне литературе него и бивше надреалисте, затим Крлежу и његову групу, известан број умерених модерниста, неке писце традиционалне оријентације итд. Основне противуречности остале су ипак и даље непревладане. Писце с левице повезивала је опредељеност за прогресивне циљеве, за револуцију, неприхватање буржоаског поретка, док су се разилазили у схватању уметности и њене функције. Те разлике избиле су пуном снагом у полемици између Крлежине групе или "печатоваца" (по часопису "Печат") и идеолога социјалне литературе. Иако су прихватали прогресивни ангажман као предуслов савремене уметности, "печатовци" су бранили слободу стварања против уско схваћене тенденциозности. Крлежа је истицао да прогресивно опредељење у уметности само по себи не значи ништа ако није удружено с талентом и стваралачком индивидуалношћу аутора. Марко Ристић залагао се за синтезу литературе и поезије, логичко-рационалног и ирационално-асоцијативног метода, реализма и психоанализе. Ту формулу, иако је Ристић употребио за њу примамљив назив, дијалектички реализам, нису прихватили писци на "левом фронту". За њих је она могла бити само компромис с омрзнутим модернизмом, покушај да се кроз прозор врати оно што је претходно избачено преко врата.

Нормативна је у овом раздобљу постала формула новог реализма која је покушала да измири захтев за верном, реалистичком сликом света са савременом социјалном ангажованошћу. Та формула нашла је најнепосреднији израз у књижевној критици и поетичкој мисли. Прихватили су је као идеолози социјалне књижевности тако и многи критичари који су започели раније, у крилу других покрета, да би почетком 30-их година направили заокрет и постали поборници реализма и ангажоване литературе. Међу овим последњима налазе се и три наша најважнија међуратна критичара: Милан Богдановић, Велибор Глигорић и Ђорђе Јовановић.

Милан Богдановић (1892-1964) произишао из Скерлићева академског круга. Он је студирао књижевност код Скерлића и у свом каснијем раду био умногоме његов ученик и настављач. Као критичар афирмисао се 20-их година, када је с пуно разумевања и осећања писао о најважнијим представницима послератне књижевности. Тридесетих година његов став се из основе мења. Од критичара који је одупирао послератни модернизам претворио се у његовог оштрог негатора (Слом послератног модернизма, 1934). У исто време поставио је захтев да књижевност мора постати "активна у друштвено-историјском смислу". У раздобљу после другог светског рата, полазећи од уверења да је свака добра литература реалистичка, Богдановић прихвата углавном писце традиционалне оријентације, док одбацује нове модернисте. Своје критике објављивао је у књигама под заједничким насловом Стари и нови, што показује његову двоструку усмереност, с једне стране на критичку ревалоризацију традиције (обухватио је углавном писце 19. и ранг 20. столећа, романтичаре и реалисте), а с друге – на праћење текуће књижевности. Главне вредности постигао је у овом другом, у оценама нових писаца, својих савременика. Најбољи је у основном жанру критике, у приказу појединачног дела, тек изашлог из штампе. Ту он надилази све друге наше критичаре. Надахнут лепотом књижевног дела, он се често и сам претварао у песника.

За разлику од Богдановића, који је типичан пример благонаклоног критичара, најбољега кад пише о писцима које прихвата, Велибор Глигорић (1899-1977) био је негатор, полемичар, памфлетиста, снажнији и аутентичнији у оспоравању него у прихватању. После првог светског рата појавио се у књижевној арени као млади гневни човек, рушилац свих утврђених вредности. Главна мета његових напада били су водећи критичари и идеолози предратне књижевности, Богдан Поповић и Јован Скерлић, те најважнији њен песник Јован Дучић. Тридесетих година, када је напустио индивидуалистички и помало анархоидни бунт своје младости и приближио се радничком покрету и марксизму, полемичка оштрица његове критике окреће се против послератних модерниста. У исто време у његовој критици, поред оспоравања, јавља се тежња за афирмацијом запостављених вредности, указује на Матоша, Диса и Ујевића као аутентичне представнике модерног духа у српској и хрватској књижевности, обраћа пажњу на српски реализам као најзначајнију традицију наше литературе. После другог светског рата, као професор нове српске књижевности на Београдском универзитету, објавио је више књига књижевноисторијских студија, међу којима је најважнија Српски реалисти (1954). Иако значајне за историју књижевности, те књиге нису сачувале нимало од свежине и убојитости предратних критика, полемика и огледа, у којима су снажно одјекнуле тадашње књижевне и друштвене дилеме и битке.

Пример борбеног критичара, револуционара, пружа Ђорђе Јовановић (1909-1943), који је погинуо у НОБ-у као комесар Космајског партизанског одреда. У почетку је припадао кругу београдских надреалиста, а затим се, слично Арагону, јавно одрекао надреализма и прикључио се покрету социјалне литературе. Залагао се за нови реализам, у којем је видео наставак класичног реализма али и нешто много више од тога. Нови реалиста не задовољава се тачним и објективним описивањем чињеница, он мора предвиђати ствари, откривати скривене клице новога, "развојне тенденције стварности". Слично Богдановићу и Глигорићу, радио је упоредо на текућој критици и на проучавању књижевне прошлости, с тим што је, за разлику од њих, дао много више у овом другом. Његови књижевно-историјски огледи можда су најбоље од свега што је дала наша марксистичка критика између два рата. У дневној критици он је, међутим, показао доста ускости, искључивости и неразумевања стварних вредности, и дао је највише погрешних оцена. Као већина марксистичких критичара, Јовановић је боље разумевао класичне писце прошлости него своје савременике. Од осталих писаца социјалне литературе критиком се највише бавио Јован Кршић (1898-1941), уредник сарајевског "Прегледа". Остали представници тог покрета књижевном критиком баве се упоредо с другим видовима књижевне делатности: песници Јован Поповић и Радован Зоговић, ликовни критичар и есејиста Ото Бихаљи Мерин (1904), публициста Веселин Маслеша (1906-1943), позоришни критичар Ели Финци (1911-1980) и др.

Програм социјалне литературе најраније је и с највише доследности остварен у књижевној критици. То је учињено по цену сужавања стваралачких могућности књижевности: одбачени су сви модернисти и уопште авангардни писци, они који су прихваћени морали су напустити своја ранија уверења, и то не само политичка него и поетичка, довођени су у питање најзначајнији представници модерног грађанског реализма, какав је Иво Андрић, чији је реализам Ђ. Јовановић назвао "привидним". У књижевном стварању ситуација је била много више дифузна него у критичко-теоријској мисли. Писци социјалне литературе највише су чинили на реализацији свог властитог програма, али резултати до којих су долазили тешко су се отимали пукој декларативности. Највише су дали у социјалној револуционарној поезији, чију су обнову извршили (Јован Поповић, Радован Зоговић, Чедомир Миндеровић, Мирко Бањевић, Јанко Ђоновић и др.). У прози се догађа прелаз с експресионистичког на социјал-реалистички израз, често науштрб вредности (Стеван Галогажа 1893-1944, делимично Јован Поповић), или спајање нових социјалреалистичких тежњи с традиционалним регионализмом, нпр. код црногорског приповедача Николе Лопичића (1909-1944). Најзначајнију новину у прозном стварању донела је радница Милка Жицина (1902-1984) са своја два пролетерска романа, Кајин пут (1934) и Девојка за све (1940), од којих других спада међу наше боље међуратне романе.

Књижевне импликације новог реализма потпуније су остварили писци који нису изворно припадали покрету социјалне литературе. У томе се по правилу догађало то да су се раздвајале две основне саставнице тог правца, реализам и ангажованост, тако да изворно реалистичке особине долазе највише до израза код неких писаца претежно традиционалне оријентације (Андрић, Б. Ћосић, Д. Максимовић и др.), а ангажованост се поетски најуспелије испољила код бивших авангардних писаца, посебно код надреалиста, који су створили нашу модерну ангажовану поезију.

И једни и други и трећи доживеће значајне промене за другога светског рата. Поробљеност земље, окупацијске прилике и, нарочито, народноослободилачка борба деловале су и као стваралачки подстицај и као интегративни чинилац. Социјални писци створили су своја најбоља дела или у борби или непосредно после рата. Исти доживљај дао је печат и стваралаштву надреалиста. И највећи број писаца традиционалне оријентације прихвата нову оријентацију или у току револуције или непосредно после ње. Књижевна левица, која током 30-их година израста у фронт свих напредних писаца, постала је у првим послератним годинама јединствени фронт литературе. За разлику од претходног, модернистичког раздобља, у којем најпуније јединство имамо на почетку а касније долази до растакања, у књижевности 30-их и 40-их година до књижевног јединства долази на крају раздобља. Оно је остварено под притиском спољашњих околности. Кад су оне престале деловати дошло је до разбијања јединства и књижевност је ушла у нов период борби.

Традиционална литература

Традиционалну литературу између два рата, уз старије писце који су у овом раздобљу настављали или довршавали свој рад, стварали су и млади што су тек започињали. Од старијих треба споменути на првом месту Б. Нушића, који је у доба обновљеног реализма, од 1929. до 1937. написао неке од својих најбољих комедија, затим Ј. Дучића, В. Петровића, И. Секулића, браћу Б. и П. Поповића и др. Млађи су припадали разним генерацијама. Рат је и код њих, као и код модерниста, деловао као чинилац успоравања, тако да су се заједно нашли писци разних нараштаја. Најстарији међу традиционалистима Велимир Живојиновић Массука (1886-1974), "ускок у ново књижевно доба", писао је песме, приповетке, драме, бавио се књижевном и позоришном критиком, преводио доста с енглеског и немачког. Његова лирика, интимистичка, осећајна, исповедна, традиционална по стиху и изразу, примљена је од читалаца и једног дела критике као противтежа модернистичкој поезији (Ведре и тамне ноћи, 1922; Одблесци на води, 1928). Традицију предратне поезије наставила је и Јела Спиридоновић Савић (1891-1974). Код ње се мека, топла лирска црта преплиће с тежњом к већим темама, сложенијим формама и изразом, у чему јој је најчешће недостајала снага да истраје. Годину дна млађа Аница Савић-Ребац (1892-1953), класични филолог, писац огледа с темама из старогрчке и српске књижевности, узгредно се бавила и поезијом. Она је један од ретких представника учене поезије у нас.

Наша књижевност 20. столећа донела је, поред осталог, и пуну афирмацију женског стварања. Међу песникињама после првог светског рата у први план је избила Десанка Максимовић (1898), заједно с Исидором Секулић најзначајнија списатељица што ју је српска књижевност дала. Рођена је у селу Рабровници код Ваљева, али јој је детињство везано за историјску Бранковину, постојбину Ненадовића. Гимназију је завршила у Ваљеву, студирала историју и књижевност у Београду, радила је као наставница средње школе по многим местима, а највише у Београду, све до свог одласка у пензију 1953. Прву песму објавила је у часопису "Мисао" 1920, и од тада до данас она непрекидно ствара, тако да спада у наше најплодније песнике. Већ након прве своје збирке Песме (1924) Д. Максимовић схваћена је као наш најизразитији представник тзв. "женске лирике", духовно сродне женској народној поезији. Неке њене особине што су се испољиле већ у првим песмама остаће основно обележје њене поезије до последњих збирки: једноставност, лакоћа, бистрина, разноврсност тема и прелива. У касније збирке она ће уносити социјалне теме, родољубива осећања, размишљања о животу и човеку, али ће то увек казивати на једноставан, природан, некомпликована начин, као да јој речи саме долазе на језик. Основу њене поезије чини лирика расположења. Она прожима сва тематска подручја, а најважније се осећа у интимној поезији. Велик број песама има исповедни карактер. Песникиња је окренута себи, свом интимном свету, њено је Ја у средишту лирске песме. У првој књизи има циклус с карактеристичним насловом "Таква сам ја" који би се могао ставити као мото читавог њеног лирског опуса. Ништа мање није особен наслов једне песме из тог циклуса, Ја и ја, лирски дијалог песникиње са самом собом, разговор између две подељене стране њене душе, једне "вечно суморне", затворене у своју сету и усамљеност, и друге која би да побегне од себе, у даљине, "иза брегова". Слична подељеност изражена је у песми Лирска противуречност: песникиња је обузета стрепњом, она се боји да иде до краја у било којем осећању. Та патријархална женска плашљивост својствена је нарочито њеној љубавној лирици. Стрепња, Чежња, Предосећање, Опомена – то су неке од њених најзначајнијих љубавних песама, речите већ и по својим насловима. У једној од њених најлепших песама Зелени витез, у истоименој збирци (1930), оживљавање природе у пролеће буди жељу за љубављу. Зелени витез симбол је сунца и пролећа и истовремено оличење мушкараца.

Доживљај природе испуњава читаву поезију Д. Максимовић. Било о чему да пева, о љубави, завичају, нацији, о социјалним темама, она је увек у природи и с природом. Благи, идилични тонови, пасторални доживљај света, пролећне радости и свежине, апсолутна доминација зелене боје, свет пун склада, питомости и чистоте – то су неке одлике њене поезије природе. Али иако у њој преовлађују светли тонови, поезија Д. Максимовић зна и за мрачна, рушилачка дејства природе. У песми Мрак ухваћен је тренутак појаве вечерње теме која постепено осваја све. Мрак добија обележје негативних јунака бајки, претвара се у паука, баука, аждају. На бајку подсећа и једна од њених првих песама, Покошена ливада. Косидба је доживљена као убијање трава, а покошена ливада као огромно бојно поље. Мотив убијања у природи сусрећемо у више њених песама: свима је заједничко саосећање с невиним жртвама насиља. Те песме мотивски и својом бајковитом структуром претходе њеној најпознатијој ратној песми, Крвава бајка у којој су невине жртве насиља крагујевачка деца.

У песмама колективног надахнућа додирују се дубоки унутрашњи пориви песникиње с изазовима историје. Социјална поезија Д. Максимовић настала је као "њена сопствена реакција на живот", социјалним темама она прилази више с морално-психолошке него с класне стране. Певала је о својим земљацима, о сељацима и радницима, о сељачким бригама које не престају ни у часу смрти, о воловским колима на којима умиру породиље на путу од села до града, о срдачности и спонтаности обичних људи, "путника треће класе". У социјалним песмама има више него у осталим наративним елементима и конкретних збивања. Песнички је језик у функцији конкретизације социјалне појаве и средине, те је близак обичном, колоквијалном говору. Родољубиве песме Д. Максимовић настале су највише у вези с ратом. У њима доминира устаничка тема, опевана су два наша највећа устанка: први устанак 1804. и народни устанак 1941. Главни је јунак родољубивих песама Србија, земља великих тајни, у којој непријатеља чекају увек непријатна и опасна изненађења. Иако садржи неколико песама од вредности, родољубива поезија Д. Максимовић у целини заостаје за другим њеним тематским подручјима.

Медитативне тежње, присутне и у раној поезији Д. Максимовић, дошле су до најпунијег израза у њеним позним збиркама Тражим помиловање (1964), Немам више времена (1973) и др. Прва је њен несумњиви песнички врхунац и једна од великих књига поезије на српском језику. У поднаслову књиге стоји: "Лирске дискусије са Душановим закоником". Неке песме непосредно се односе на поједине параграфе Душановог законика, друге варирају теме Законика, док је већина сасвим слободно дописана. У књизи се смењују два песничка гласа: глас цара законодавца и глас песникиње која моли за помиловање. Први глас оличава закон, пропис, норму, догму, а други је глас човечности, разумевања, благости, доброте, самилости. Књига је у целини израз исконске народне правде и дубоке верности животу који се отима сваком притиску, свакој догми. И у формалном погледу она је оригинално дело. Песме сваког гласа имају једнообразну композицију. Поетске су реченице развијене, проширене уметнутим деловима, понекад читаву песму испуњава једна реченица; па ипак, у њима нема ничег заплетеног, сложеног; песме одликује крајња једноставност; њихов језик, упркос раскошној метафоричности, обиљу слика, делује сасвим обично, као да нису у питању стихови, него природан говор.

И неки дуги припадници нараштаја Д. Максимовић остали су у свом стварању привржени традицији: Гвидо Тартаља (1899-1985), родом Загрепчанин, ушао у српску поезију лириком интимних тонова, касније један од најплоднијих наших дечјих песника; Божидар Ковачевић (1902), "над књигом нагнути тихи лиричар", плодан не само у поезији него и у приповеци и књижевно-историјској есејистици; Бранко Ђукић (1899-1956), суморан лирик, затворен у свој мали свет, међу мртвим стварима; Радослав Драгутиновић (1904-1933), песник болне резигнације, наслућивања смрти и чежњивих визија "плаветне земље од злата и снова".

Традиционална проза, углавном реалистичког карактера, ствара се у читавом међународном раздобљу, а у тридесетим годинама, након слома модернизма, она доживљава процват. Уз Вељка Петровића, Ива Андрића и Исидору Секулић, који су најважнији међуратни приповедачи, било је и више других, из разних генерација. Вршњак реалиста Анђелко Крстић (1871-1951), из Македоније, јавио се уочи првог светског рата али је афирмацију доживео тек 30-их година приповеткама и великим романом Трајан (1932), у којима је дао реалистичку слику македонских сељака и печалбара. Најзначајнији настављач српске реалистичке традиције између два рата јесте Душан Радић (1892-1938), рођен у Крушевцу, по професији лекар. Његове приповетке, обично анегдотски засноване, кратке, често на граници фељтона, привлаче пажњу пер свега пуноћом живота и свежином изворног језика. Синтезу свог рада дао је у невеликом роману Село (1937), састављеном из више новелистичких целина груписаних у четири дела, који носе као наслове имена годишњих доба. Слично Радићу регионално је усмерен црногорски приповедач Душан Ђуровић (1901). Сав заокупљен земљом и људима свог завичаја, он је показао највише свежине у првим књигама у збиркама приповедака Међу брђанима (1936) и Људи на камену (1940) те у роману Дукљанска земља (1939). Друкчијој традицији српске прозе припада Стеван Јаковљевић (1890-1962), биолог по струци. Његово главно дело Српска трилогија (1937), у ствари романсирана историја Србије у првом светском рату, дата из перспективе малог човека, учесника у рату, доживела је необичну популарност код читалаца и све до данас није се престала прештампавати. Тој популарности нису сметале ни све оне слабости на које је критика од почетка указивала: дилетантизам, репортерска површност, расплинутост, фактографизам, сувопарност, слабости које су још наглашеније у другим његовим романима.

У регионалној реалистичкој прози најзначајнији удео дала је Босна. "Најсиромашнија наша покрајина најбољи је наш приповедач", приметила је Исидора Секулић. Из генерације Иве Андрића јавило се још неколико приповедача. Сарајлија Боривоје Јевтић (1894-1959), учесник у покрету Младе Босне, писао је приповетке и драме из живота Сарајева и Босне од 70-их година прошлог века до другога светског рата. Код њега има свежине, непосредности, живописног приповедања, лирске обојености, разноликости догађаја, ликова и људских односа, али врло често и оптерећености конструктивизмом, психологизмом, насилном симболизацијом. Скромнијих могућности и сасвим регионалан Марко Марковић (1896-1961) истакао се као хроничар свог подрињског завичаја (Крива Дрина, 1935). Муслиман Хамза Хумо (1895-1970), из Мостара, оставио је опсежно дело, у песмама, приповеткама, романима и драмама, чију основу чини особени лиризам, оријентално сензуалан, пун животне радости, распеваности чула. Од његових прозних дела издваја се лирски роман Грозданин кикот (1927), настао под снажним дојмовима живописне прозе Кнута Хамсуна, а у додиру са завичајним фолклорним тлом. Јеврејин Исак Самоковлија (1889-1955), по занимању лекар, најзначајнији је, уз Андрића, босански приповедач између два рата. Приказивао је босанске Јевреје Сефарде, свет до њега мало познат у нашој књижевности, писао је о сиротињи, о њеном мучном довијању за свакодневни хлеб, али и о нади у лепши и бољи живот што се никада не гаси. Код њега се стално преплићу сан и јава, стварност и древне легенде, натурализам и лиризам. Најлепша својства његове прозе дошла су до израза у низу циклички повезаних приповедака о носачу Самуелу, његовој жени Саручи и сину Рафаелу (Носач Самуел, Саручин дуг, Соломуново слово, Како је Рафаел постао човјек и др.).

Ниједна од традиција српске прозе није остала без настављача у међуратном раздобљу. Београдски роман, који је уочи рата започео Милутин Ускоковић, наставио је после рата Бранимир Ћосић (1903-1934). Као и његов претходник, умро је у 31. години, од туберкулозе, у време кад за романсијере тек почиње права зрелост. Иза себе је ипак оставио немало дело: три збирке приповедака, две књиге есеја и три романа. Његово најзначајније дело, велики роман Покошено поље (1934), састоји се из два дела, уметнички различито конципирана. Први део, "Читава једна младост", представља неку врсту образовног романа, у којем је, у позадини ратних збивања и живота под окупацијом, дата драма моралног, интелектуалног и сексуалног сазревања главног јунака Ненада Бајкића. У другом делу, са симболичким насловом "Силе", тежиште се помиче с развоја личности на друштвене односе. Приказане су основне ћелије капиталистичког друштва: индустријско предузеће, банка, новинска кућа, скупштина, министарски кабинет. Као противтежа пословном свету, дата је слика београдске "златне младежи", њених забава и игара. Уметнички, први део је знатно успелији од другог, који је шире заснован, с више реализма и критичности, али без непосредности, једноставности и лиризма својствених првом делу романа.

Традиционалној поезији и прози одговара академска критика. Тон су јој давали браћа Поповић, Богдан и Павле. Утицај њих двојице био је различит: Богданов се испољио више на интелектуалном и стилистичком плану, а Павлов на плану научно-критичке методологије. Позитивистичка историјска критика влада у науци о књижевности између два рата и дуго након последњег рата. Њу негује часопис "Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор" 1921-1941, затим од 1954. до данас), чији је оснивач Павле Поповић, а присутна је и у другим периодичним и непериодичним публикацијама из историје књижевности. Ученици су следили П. Поповића у његову биографизму, историцизму, позитивистичкој скрупулозности, али су показали мало смисла за синтезе какве је он неговао. Историјска критика диференцира се и по областима истраживања: у проучавању средњовековне књижевности настављачи П. Поповића јесу: Павле Стевановић (1885-1954), Ђорђе Сп. Радојичић (1905-1970) и др.; у проучавању дубровачко-далматинске књижевности: Петар Колендић (1882-1969), Драгољуб Павловић (1905-1966) и др.; у проучавању народне књижевности нова имена су: Радослав Меденица (19'897), Светозар Матић (1887-1975), Алојз Шмаус (1901-1970), Видо Латковић (1901-1965), романиста Никола Банашевић (1895); у проучавању књижевности 18, 19. и 20. столећа издвајају се: Милош Савковић (1899-1943), Младен Лесковац (1905), Бошко Новаковић (1905-1986), Ђуро Гавела (1907-1978). Савковић је један од првих књижевних историчара који прихвата марксистички метод, аутор је опсежног дела на француском о утицају француског реализма на српски и хрватски роман и школског уџбеника Југословенска књижевност (I, 1932; II-III, 1938). Највише књижевног умећа и стила унео је у своје радове из историје књижевности Младен Лесковац, који је у младости писао и песме. Он припада кругу есејиста из Војводине. Њих повезују многе заједничке особине тако да можемо говорити о војвођанском есеју као особеној појави наше књижевности 20. века. Остали његови представници јесу: Исидора Секулић, Вељко Петровић, Аница Савић-Ребац, Милан Кашанин (1895-1981). Кашанин је писао и приповетке и романе, нарочито у младости, бавио се историјом уметности, али је главни допринос дао књижевно-историјској есејистици. Његово најбоље дело Судбине и људи (1968), дванаест огледа о српским писцима 19. и 20. столећа, одликују оштрина запажања, упечатљивост израза, лични тон и боја, али и извесна склоност к схематизму и конзервативна тенденциозност. Аутор је до сада најпотпуније и најчитљивије историје српске средњовековне књижевности.

Иво Андрић

Синтезу традиционалног и модерног остварио је у свом делу Иво Андрић (1892-1975), најзначајнији наш писац 20. столећа. Он је почео уочи првог светског рата у духовној клими "друге модерне", прошао кроз бурно раздобље "послератног модернизма" да би се најпотпуније потврдио у доба обновљеног реализма 30-их и 40-их година. Његове приповетке и романи у овом раздобљу представљају исто што поезија и романи М. Црњанског у претходном – највеће стваралачко достигнуће, којим се обележава цела епоха. Рођен у Травнику у ситнозанатлијској католичкој породици из Сарајева, Андрић је детињство провео у Вишеграду, где је завршио основну школу. Гимназију је учио у Сарајеву, студирао у Загребу, Бечу и Кракову, а докторат с темом из босанске историје одбранио је у Грацу (1924). Учесник у покрету Млада Босна он је велики део рата провео у аустријским затворима. Године 1921. прешао је из Загреба у Београд, за који ће бити везан сав његов даљи рад. У раздобљу између 1921. и 1941. радио је у дипломатској служби, а кад је избио други светски рат, био је југословенски амбасадор у Берлину. За немачке окупације живео је у Београду, повучено, одбијајући да учествује у јавном и књижевном животу. У првим годинама након ослобођења обављао је истакнуте функције, а затим се поново повукао у миран живот. Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност.

Књижевни рад почео је песмама (1911). Прве књиге које је објавио биле су збирке песама у прози Еx Понто (1918) и Немири (1920). Обе су исповедног карактера, нека врста песникова медитативног дневника, састављеног од одломака из његових свакодневних разговора с душом у годинама тамновања и прогонства. Нова фаза у његовом стварању почиње с објављивањем прве приповетке Пут Алије Ђерзелеза (1920). Након ње Андрић се развијао претежно као приповедач, а од Другог светског рата и као романописац. Успутно је радио и у другим жанровима: писао песме, књижевне огледе, есејистичке записе, медитативне фрагменте. Као критичар и есејиста највише се бавио Вуком и Његошем (о првоме је оставио девет а о другом шест огледа) и реалистичким приповедачима Матавуљем и Кочићем. Најпознатији му је есеј Разговор са Гојом (1935), посвећен судбини уметника и уметности у свету. Писао је и о општим темама: о језику и стилу, о уметности приповедања, о превођењу, о библиотекама итд. За разумевање његових књижевних дела најважнији је есеј О причи и причању, у ствари његов говор приликом примања Нобелове награде. Из те успутне активности настала је једна од великих Андрићевих књига, постхумно објављени Знакови поред пута (1976). У њој су сабрани текстови најразличитијег карактера: слике и призори из живота, запажања о људима и њиховим карактерима, о нашем менталитету, критичке примедбе о писцима, књигама, појавама из историје културе, мисли о себи, анегдоте, цртице, путописне белешке, цитати, максиме, парадокси итд. Испуњава их мирна медитација у коју се слегло огромно искуство.

Приповетка чини средишње подручје Андрићевог књижевног опуса. Од засебних збирки које је објавио издвајају се: три књиге под насловом Приповетке (1924, 1931, 1936), затим Нове приповетке (1948), Лица (1960) и постхумна Кућа на осами (1976). Укупно је написао нешто више од стотину приповедака. У највећем броју приказао је Босну турског, аустријског и савременог доба као земљу на граници између подељених светова, Истока и Запада, ислама и хришћанства, а и саму изнутра подељену многим границама. У њеним касабама и варошима (Андрић најчешће приказује Травник, Вишеград и Сарајево), смештеним обично у тесним котлинама, ограђеним одасвуд брдима, живеле су једна покрај друге разне верско-културне скупине, муслимани, православни, католици, Јевреји, подељене не само вером и начином живота него и вековним неповерењем, свака у се затворен све, одвојен од осталих, без жеље да се меша с другима, али, упркос свему, свакодневно присиљен на то. Иако се није ограничио само на Босну, већ је писао и о другим темама и о другим поднебљима, о грађанском Београду између два рата, о окупацији и НОБ-у, о сунчаном Медитерану, о тешким искуствима детињства, о општим темама, доживљај Босне и босанско историјско искуство чини основу читавог његовог дела.

У новелистичком обликовању људских судбина код Андрића се допуњавају реализам и психологија, објективна и субјективна перспектива, хроничарско бележење спољашњих догађаја с поетским дочаравањем иреалних стања. Највише живости и разноврсности има у раним приповеткама, од којих неке спадају у његове врхунске домет (Пут Алије Ђерзелеза, У мусафирхани, Мустафа Маџар, Ћоркан и Швабица, За логоровања, Љубав у касаби). Ту су и најизразитији његови ликови: Алија Дерзелез, прослављени јунак и несрећни љубавник, крволок Мустафа Маџар, перверзни дегенерик Мула Јусуф, грубијан златна срца фра-Марко Крнета, градски измећар и романтични сањалица Ћоркан. Композиција раних приповедака јесте мозаичка, с мноштвом кратких епизода и споредних ликова: у начину приказивања осећа се тежња ка живописности, јаким, често и драстичним ефектима, затим лирско бојење атмосфере, хумор у разним нијансама, од блага осмеха до ироније и гротеске. Кратке, бритке реченице, које преовлађују, и убрзани ритам излагања често су знак потиснуте узбуђености, а динамика испретураних збивања открива блискост експресионизму.

У каснијим приповеткама долази до редукције једних и појачавања других елемената. У њима се осећа извесно стилско стишавање, смањује се удео хумора и шароликост призора, израз постаје збијенији, лапидарнији, продубљује се психолошка анализа, у сликању човека и стварности још се више испољавају "црни" аспекти. У начину приказивања долази до поларизације између епско-хроничарских и психолошких поступака. У низу приповедака претеже реалистичко изношење спољашњих збивања с нагласком на једном догађају, што подсећа на анегдотизам наше реалистичке прозе (У зиндану, Велетовци, Свадба и др.). Насупрот тим традиционално-реалистичким приповеткама стоје психолошке приповетке, у којима се спољашњи догађаји своде на најмању меру а преовлађују унутрашња проживљавања. Психолошка приповетка доминира у средњем и позном раздобљу Андрићева стварања (Мила и Прелац, Књига и све приповетке о деци, Жеђ, Смрт у Синановој текији, Злостављање и многе друге). Посебну скупину чине приповетке-хронике, у којима су индивидуалне судбине дате на позадини породичне, локалне или националне историје. Тим путем су настале неке од најбољих Андрићевих приповедака: кратке приповетке Мост на Жепи, Чудо у Олову и Олујаци, затим дуже Мара Милосница, Аникина времена, Прича о кмету Симану, Зеко, Прича о везировом слону и др., од којих се неке ширином захвата и опсегом приближују његовим романима.

Развитак личности у приповеткама Иве Андрића представља пут од наглих и снажних суочавања човека с негативним у стварности, са "злом у свету", до преобликовања тренутног објективног стања, које је у основи доживљаја негативног, у трајну психолошку садржину. Објективни и субјективни ток збивања подједнако истичу мрачну страну човекове судбине, немоћ човека да савлада мучне доживљаје и негативна искуства да их се ослободи и да живи спонтано и срећно. Само у ретким тренуцима човек се успева уздићи над собом и својом ситуацијом и доживети унутарњи мир и јединство са светом. Готово у свим приповеткама постоји једно осветљено место, које оштро контрастира основној, тамној перспективи. Та тачка јавља се увек на унутрашњем, психолошком плану приповедања, она је израз човекове тежње к висинама, његове способности за необична искуства, духовне узлете и унутарња озарења. У неким приповеткама, можемо их назвати поетским, контемплација је повезана с екстатичним расположењима, јунаци доживљавају или им се дешавају натприродне ствари, у којима су најважније светлосне визије, прожимање човека космичком хармонијом (Јелена, жена које нема, Жена на камену, Летовање на југу и многе друге). Као и други наши велики писци, од Доментијана и Теодосија, преко Његоша и Лазе Костића, до Црњанског и Дединца, Андрић је песник светлости, и у његовом делу доживљај светлости највиши је израз духовног искуства, врхунац у којем човек као да се ослобађа закона земаљских и сам постаје светлосно биће.

Изразит приповедач по свом таленту, Андрић је до романа дошао двоструко заобилазним путем, спајањем новела и преко историје. Историја је конститутивни чинилац посредством којег се на новелистичкој основи изграђују средње и велике прозне форме. Та тенденција, присутна у приповеткама у чијој смо основи открили елементе хронике, добила је најпотпунији израз у великим романима-хроникама На Дрини ћуприја и Травничка хроника (оба 1945) и у недовршеном Омер-паши Латасу (1976). У њима нема заплета, нема романескне фабуле, каткад нема ни главног јунака, полазна тачка нису појединачне људске судбине, него колективна судбина, локална историја. Роман На Дрини ћуприја, Андрићево најпознатије дело, садржи хронику Вишеграда у распону од скоро четири века. У средишту свих збивања јесте велелепни камени мост, дело великог везира Мехмед-паше Соколовића. Он је најлепша и најистакнутија тачка у простору романа, средиште друштвеног и духовног живота града, центар његове имагинативне активности. Око њега су исплетене локалне приче и легенде, он се појављује као позорница или као невидљиви учесник у свим значајним догађајима у животу појединца и града. Као творевина људских руку мост је симбол одолевања неумитној рушилачкој сили времена, једина сталност у промењивости и пролазности живота. На Дрини ћуприја спада у најскладније грађена дела наше књижевности. Равнотежа између делова и целине доведена је до савршенства. То се огледа како у равни збивања, у начину како је повезана општа и локална историја, прича о мосту и хроника касабе, колективна судбина житеља града и мноштво индивидуалних повести, тако и у равни значења, између историјске, психолошке и метафизичке димензије дела. Склад и лепота линија моста, равнотежа и чврстима повезаности његових делова, пренесени су у вербално ткиво хронике и у новом медијуму стали су живети новом уметничком снагом.

Више роман у класичном смислу од претходног, грађен на основу писаних извора, а не усменог предања, Травничка хроника обухвата време од почетка 1807. до 1814, тзв. "конзулска времена", када су у везирском Травнику боравили западни конзули, француски и аустријски. Стицајем прилика главни град Босне постао је тада поприште сукоба и противуречности што су узбуркале не само Босну него и читаву Европу тога ратног доба. Травничка тескоба и притисци што су стално долазили извана, с великих позорница светске и националне историје, из Цариграда (реформе Селима III), Европе (Наполеонови ратови), Србије (први устанак), погодовали су распламсавању рушилачких страсти. За разлику од романа На Дрини ћуприја, где, упркос злим временима, има доста ведрине и радосног пулсирања живота, Травничка хроника је роман суморне, влажне атмосфере, мрачних нагона и масовних хистерија. Истовремено, то је роман о сусретима светова и цивилизација, о покушајима дијалога међу њима, о неспоразумима који иду од неразумевања до заслепљујуће мржње и злочина, али који управо зато поново намећу мисао о неопходности других, срећнијих сусрета, о потреби грађења мостова који повезују и приближују људе.

Сви други романи, изузев Проклете авлије, остали су у сенци претходних двају. Незавршени Омер-Паша Латас састоји се од више самосталних новела, од којих се неке могу мерити с најбољим Андрићевим приповеткама. Одликује га тежња да проникне с ону страну историјског збивања, да све личности, без обзира на то јесу ли историјске или неисторијске, прикаже у свој њиховој људској нагости. Госпођица (1945) је роман-студија карактера. Као у каквој класичној комедији, карактер и понашање личности предодређени су једном доминантном страшћу, тврдичењем. Понављање истих реакција и поступака као и недостатак хумора, имају за последицу извесну монотонију и сувоћу нарације, тако да је овај роман, и поред неоспорне дубине, доста лоше прошао у критици. Иако различита од великих романа-хроника, Проклета авлија заснива се ан истом искуству и носи исту поруку као и они. У основи дела је сазнање о "дубокој подељености" и њеном кобном утицају на људске судбине. Посредством неколико наратора испредају се нити прича о људима из разних средина и епоха и као имагинарни мостови пребацују се лако и једноставно преко провалија што деле времена, просторе, државе, религије. Као парабола о подељености света и идентичности човека, Проклета авлија је израз најдубље хуманистичке поруке И. Андрића, његов духовни тестамент.

НОБ: јединство реализма и ангажованости

Захтев социјалних писаца да књижевност мора бити непосредно уплетена у борбу за ослобођење човека и за револуционарни преображај друштва добио је најнепосреднију примену у доба оружане револуције и прве фазе социјалистичке изградње: "У шуми се данас прибире слобода да предузме свој победоносни поход по целој земљи. У шуму је прибегла и култура." То је истакнуто у програмском уводнику првога партизанског листа "Посавски партизан", покренутог 28. августа 1941.

Књижевност НОБ-а наставак је предратне социјалне литературе али је истовремено и нешто више од тога. Ослободилачки рат био је широки покрет који је заталасао народ и покренуо његове стваралачке снаге. То је раздобље обнове народне поезије и новог процвата усменог стварања. Оживеле су традиционалне усмене врсте, лирске и епске песме, пословице, анегдоте, а створене су и нове форме. Типична партизанска песма по правилу је кратка, сажета, језгровита, њена је основна форма римовани дистих, близак традиционалном бећарцу, али без његове хуморности и пикантности, увек озбиљан, свечан, често с трагичним акцентима. Фолклорни елементи, традиционални симболи и усмени облици улазе у уметничку поезију, спајајући се с њеним националним, социјалним и револуцинарним тежњама. Уз те две главне традиције, социјалну литературу и народно стваралаштво, деловале су и друге, нарочито касније када је устанак прерастао у широки покрет, који је окупљао све напредне снаге друштва. Најзначајнији књижевни догађај у току НОБ-а био је долазак у партизане двојице истакнутих хрватских песника, седамдесетогодишњег Владимира Назора и тридесетогодишњег Ивана Горана Ковачића. И један и други укључили су се у партизанско књижевно стварање, уневши у њ најбоље традиције модерне хрватске књижевности. У књижевности НОБ-а нашла се и понешто ублажена авангардна компонента, коју откривамо у песмама О. Давича насталим у рату и у првим послератним годинама, затим у заробљеничким песмама М. Дединца, у ратним и поратним песмама Д. Матића и А. Вуча. Све то показује да књижевност НОБ-а представља веома широк комплекс појава, како по изворима тако и по уметничким резултатима. Она се креће од прастарих форми усмене поезије до књижевне авангарде, те од функционалне књижевности, подређене императиву историјског тренутка и ограничене њиме, до највишег артизма.

Главну, ударну снагу књижевности НОБ-а чине припадници покрета социјалне литературе. Најважнији међу њима је Јован Поповић (1905-1952), рођен у Кикинди, учесник у НОБ-у од почетка оружаног устанка у Србији. У раној фази свог песничког рада бико је под утицајем експресионизма, средином 20-их година припадао је групи београдских неоромантичара који су били изданак левог експресионизма. Раскид с младалачком солипсистичком лириком почиње код њега Књигом другова (1928), чији је био један од уредника и због које је изведен пред суд. Песник се окреће савременом животу, своју поезију ставља у службу радничке класе и њених револуционарних циљева. Искреност уверења остаје ипак у његовим стиховима површна, декларативна, порука једносмерна. У песмама насталим у току НОБ-а налазимо исте врлине и мане као у ранијим социјалним песмама: страсно опредељење за идеју, али и недовољну савладаност израза, вербализам, патетику. По темпераменту, Поповић није био борбен дух, него благ и нежан лирик, с нечим од мекоће и осећајности својствених поезији М. Црњанског. Највише свежине и доживљености има у песмама инспирисаним завичајним мотивима, у којима се осећа одјек гласова из детињства, а боје и звуци родне равнице изазивају носталгичне чежње.

Значајнији је његов приповедачки рад. Две предратне збирке Ј. Поповића, Реда мора да буде (1932) и Лица у пролазу (1941), откривају приповедача од талента. У њима је приказао паланачки свет Војводине, слике су осенчене његовим властитим сећањима из детињства и младости. Из завичајности потиче мека лирска нота, која чини главно обележје тих приповедака, њихов основни квалитет. Најзначајнија му је трећа књига приповедака, Истините легенде (1944). Наслов открива њен смисао: она садржи приче о истинитим догађајима и истинитим личностима, о подвизима у НОБ-у који су се одиста одиграли али који толико прелазе границе уобичајеног да више личе на легенде него на истините историје. Основни поступак је хроничарско-мемоарски, аутор заузима позицију непристрасног сведока, летописца заокупљеног тиме да спасе од заборава примере храбрости обичних људи, бораца револуције. Тај објективни, епски тон одваја ове ратне хронике од субјективно, поетски обојене прозе ранијих књига.

Поповићев друг из студентских дана, припадник групе неоромантичара и један од сарадника Књиге другова Душан Јерковић (1903-1943), Србин из Хрватске, прешао је у свом невеликом песничком опусу сличан пут, од левог експресионизма до социјалне лирике. Живот је завршио као жртва фашистичког терора у концентрационом логору Бота у Норвешкој.

Млађи од њих Чедомир Миндеровић (1912-1966), Београђанин, учесник НОБ-а од првих дана устанка, политички руководилац партизанских бригада и дивизије, афирмисао се у раздобљу социјалне литературе као ангажовани лирик, објавивши неколико збирки песама и књигу поетске прозе Уска улица (1940). У рату су настала његова прозна дела, дневник За Титом (1945) и "повест" Облаци за Таром (1947), те велик број песама касније скупљених у књигу Горке године (1958). Миндеровић је модерниста међу социјалним писцима. Поетски активизам спаја се у његовој лирици с радозналом осећајношћу, тренуци интимног исповедања с формалним експериментима и језичким необичностима. Његова социјална и ратна лирика има нечег говорничког у себи, свечана, химничка дикција прожима се с величином теме и тренутка. Миндеровић је аутор наших најпознатијих револуционарних песама Црвен је исток и запад и Југославија. Модернистичке и експерименталне склоности овог писца дошле су још више до израза у његовој прози. Она је фрагментарна, лирска, у ратним књигама и документарна. У позним делима, у збиркама песама Потонула џунка (1959) и Огрлица за Наилу (1966), те у роману Последњи коктел (1961), Миндеровић нас уводи у егзотични свет Индије, у којој је једно време живео као дипломатски службеник. Социјалне теме уступају место вечним питањима љубави, смрти, времена. Склоност према формалном и стилском експерименту прешла је у њима у херметичност и некомуникативност.

Сличан пут прошао је Танасије Младеновић (1913), такође учесник НОБ-а од 1941. Од патетичне естрадне поезије надахнуте социјалним идеалима и ратним доживљајима, прек лирике интимних тонова и чулно доживљених пејзажа, он је дошао до поезије испуњене меланхоличним размишљањима и апокалиптичним визијама. У напредном студентском покрету и у ратној драми песнички су израсли Радивој Копарец (1919-1943) и Милорад Панић-Суреп (1912-9168). Последњи је значајан и својим радовима из српске културне и књижевне историје.

У београдском кругу социјалних писаца формирали су се црногорски песници Радован Зоговић (1907-1986), Мирко Бањевић (1905-1968), Јанко Ђоновић (1909) и Душан Костић (1917). Зоговић је писао песме, приповетке, критике, програмске и полемичке чланке, бавио се историјом књижевности, преводио много, нарочито с руског језика. Најважнији му је песнички рад. Зоговић спада у породицу песника револуционара какви су се у овом столећу јавили у многим земљама на свим континентима а родоначелник им је Мајаковски. У своје опредељење он је унео горљивост верника, у свој активизам пркосну несаломљивост горштака. Његове песме, борбене, слободарске, полемичне, материјално често уроњене у драматичну актуелност тренутка, неретко су падале на разину свакодневног идеолошког практицизма, али су и тада претицале извесне њихове изворне вредности: свежина стила, чист и звучан језик, мајсторство стиха. Та својства још су се снажније испољила у оним песмама које нису непосредно одређене програмом, где је певао о природи, завичају, оживљавао успомене из младости или се предавао елегичним мислима о прохујалом времену и својој судбини. Мирко Бањевић је спојио револуционарне симболе с умесном традицијом завичаја и дао поезију у којој има изворности и свежине али често и нечег исувише локалног, нарочито у лексици. Најпознатије му је дело херојска поема Сутјеска (1946). Ђоновић је још више окренут завичају. Његово опредељење за социјалну поезију није накнадно, није израз прихваћене идеологије, већ је у многоме било одређено његовим примарним доживљајима, из детињства у завичају. Најбоље песме написао је на почетку свог рада. Од свих песника који су поникли у крилу социјалне литературе, Душан Костић је остао највише веран поезији. За његово песничко дело речено је да представља лирски летопис нашег доба, "једно од најупечатљивијих сведочанстава о метаморфозама нашег друштва од времена уочи другог светског рата до данас" (Д. Јеремић). По свом темпераменту он је тихи, меланхолични лирик, отворен према стварности, увек спреман да реагује на најмањи трептај времена, али на свој осебујан лирски начин, без пароле и естраде, у скали расположења што иду од оптимизма ратних песама до баладичних тонова каснијих збирки.

Док се већина песника бораца, сазревши у току рата, исказала касније, Скендер Куленовић (1910-1978) своја најбоља дела написао је у НОБ-у. Пореклом Крајишник, из осиромашене беговске породице, он је још као студент ушао у загребачки круг социјалних писаца. У његовој поезији господаре два супротна облика, сонет и поема, први стегнут, минијатуран, плод контролисане песничке намере, други слободан, отворен, жанровски хибридан, романтичарски изворан. Сонете је писао на почетку и на крају своје песничке каријере, док из ратних година потичу три његове поеме: Стојанка мајка Кнежопољка (1942), Писма Јова Станивука (1942) и Шева (написана 1943). Оне су потекле с народних усмених врела. Најбоља, најславнија од њих Стојанка мајка Кнежопољка језички је обликована по моделу народне тужбалице. Али она је више позив на освету, слављење слободе и живота, него јадиковка мајке што је изгубила три сина у непријатељској офанзиви. Визија победе извире из исконске вере човека у обновитељску снагу природе, у неуништивост живота. Раскошно обиље живе материје, плодност њива, снага мушких мишића и бујност женских груди, све се то излило и у језик поеме, свеж, неисцрпан, као извор који непрекидно истиче, а никада не губи воду.
Дух устаничке масе изразио је и Куленовићев земљак, многоструки Бранко Ћопић (1915-1984), приповедач, романописац, песник, дечији писац. Рођен у селу Хашанима, под Грмечом, он је, после завршене учитељске школе, дошао у Београд, и већ као студент Филозофског факултета за свега неколико година стекао глас даровита писца, објавивши три књиге приповедака, Под Грмечом (1938), Бојовници и бегунци (1939) и Планинци (1940), те једну књигу прича за децу. У царству лептирова и медведа (1940), Ћопић је епски таленат, приповедач с лирском и хумористичком жицом. У тематици је изразит регионалиста. Босанска Крајина – или, још ближе, Грмеч и Подгрмечје – омиљени је простор његове прозе, озарен успоменама из детињства, од којег се он удаваља само кад прати своје земљаке, на њиховим потуцањима или сеобама. Слика живота дата у првим збиркама тврда је, опора, али не сурова. Ћопић пише о друштвеној стварности села, о невољама што тару народ, али његово казивање, чак и кад се суочава с крајњом бедом, не губи меке, нежне, лирске тонове. У начину приповедања он је ближи старим реалистима него својим савременицима. Традиционализам, народни дух, реализам и ангажованост јесу основни елементи Ћопићеве поетике. Премда је живео у епоси великих књижевних промена и честих осцилација између традиционалног и модерног, Ћопић се у бити мало мењао. Остао је до краја привржен свом ангажованом народском реализму. Као такав он је, више од писаца пониклих у крилу социјалне литературе, био предодређен да изрази народску, сељачку, епску страну наше револуције.

Учесник у НОБ-у од почетка устанка, Ћопић је најактивнији партизански писац, сарадник у ратној штампи, аутор више књига, од којих су најважније Приче партизанке (1944) и збирка песама Огњено рађање домовине (1944). У првих неколико година након рата његова је плодност без премца. Из мноштва књига можемо издвојити само неколико најважнијих: збирке приповедака Роса на бајонетима (1946), Мрвица брани команданта и друге приче (1946), Сурова школа (1948), збирке хумористичких приповедака Свети магарац и друге приче (1947) и Људи с репом (1949), збирку песама Ратниково прољеће (1947), збирке дечијих песама Бојна лира пионира (1945), Армија одбрана твоја (1948) и многе друге књиге за децу и одрасле. Ћопићева поезија, родољубива, борбена, слободарска, поникла је у огњу ослободилачког рата, који је њена искључива тема. Песник хоће да ослушне "народа свога глас", да буде народни певач, он је једноставан, популаран, понекад толико близак народној поезији да су многе његове песме прихваћене од бораца и народа и певане као народне партизанске песме. Вредност његових песама претежно је евокативна, оне су песнички спомен славних дана борби и страдања. Касније се Ћопић у поезији развијао скоро искључиво као дечји песник. Дечје песме "Песме пионирке", чине највећи део његова песничког опуса.

Ћопићеве ратне приповетке обично су кратке, анегдотске, засноване често на стварним догађајима. Касније је тежио да створи сложеније приповетке, с разгранатом фабулом и већим бројем личности, али је и у њима сачувао непосредност, доживљеност и аутентичност сведочења првих ратних прича. Слика људе разних категорија, открива спонтани, нехотични хероизам малог човека, претварање мирних сељака у легендарне јунаке. У његовој слици рата реализам прелази у легенду, а лирско се спаја с комичним. Ћопићев најпопуларнији ратни лик јесте Николетина Бурсаћ, комични јунак који се јавља у многим његовим делима а најпотпуније је дат у циклусу приповедака Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955). Као приповедач Ћопић је достигао врхунац у својој последњој збирци, Башта сљезове боје (1970), где се на аутобиографској основи испредају приче о људима и догађајима пишчева завичаја у дугом временском распону од првог светског рата до наших дана. Лирски надахнути реализам, слика света у којој се преплиће наивност дечјег виђења с мудрошћу стараца, суровост живота ублажена маштом и легендом, природност и ведри хумор – те особине целог Ћопићевог приповедачког рада достигле су овде пуну стилску чистоту и класичну једноставност.

Својим романима с темом из НОБ-а Ћопић улази у круг романсијера који су почетком 50-их година утемељили наш савремени роман. Први и најопсежнији од њих Пролом (1952), садржи пространу и живописну панораму збивања у Босанској Крајини у првој години ослободилачког рата, епопеју народног устанка, с више паралелних линија у развоју радње, у којима се јавља око седамдесетак личности, и с призорима масовних сцена и колективних покрета. Устаничка хроника Крајине добила је наставак у роману Глуви барут (1957), где се, уз више нових особа, јављају и многи ликови из првог романа. Уметнички то је ипак битно друкчије дело, краће, сажетије, драмски усредсређеније. С доста ведрине и хумора приказани су дечији јунаци и њихово "славно војевање" у Пионирској трилогији. Последњи Ћопићев роман, Делије на Бихаћу (1975), заокружује његову ратну прозу. То је весела историја једног од великих партизанских похода, нека врста комичног епоса у којем приповедање често прелази из прозе у стих.

У неким делима Ћопић је дао судбину ратника у послератном раздобљу. У роману Не тугуј бронзана стражо (1958) приказана је колонизација крајишких сељака у војвођанску равницу, њихово сналажење и несналажење у новој средини, друкчијој од њихове и географски и културно. Слика мирнодопских прилика у роману Осма офанзива (1964) много је сложенија. Борци су у рату морали издржати седам непријатељских офанзива а после рата дошла је најтежа, осма офанзива: насртај града и угодног живота на некадашње сељаке и ратнике. На понашање бивших бораца Ћопић је знао погледати и оком сатиричара. Још 1950. написао је Јеретичку причу о издвајању "одговорних" другова од осталог света, која је изазвала оштра реаговања званичне критике. Број његових сатиричних приповедака није велик, али неке од њих – као што су Избор друга Сократа, Фараон, Одумирање срца, Одумирање ногу и др. – спадају у највеће домете овог жанра у нашој послератној књижевности.

Још више него приповетка, у рату ће се развити мемоарска литература. Њен су примарни облик дневнички записи. Дневник је најраније почео водити Драгољуб Дудић (1887-1941), просвећени сељак, први председник Народноослободилачког одбора Србије. Његов Дневник 1941 одликује "елементарни реализам народног гледања и казивања" (И. Андрић). Све четири године рата обухватио је у свом тротомном Дневнику Владимир Дедијер (1914). У обликовању обимне чињеничке грађе испољио је велику публицистичку спретност, живост приповедања и упечатљивост приказивања догађаја и личности – особине које ће се још више развити у његовим послератним књигама, посебно у биографији Јосип Броз Тито и великој монографији о сарајевском атентату, Сарајево 1914, које су постигле велику популарност и изван наше земље. Од дневничких записа пошао је и Родољуб Чолаковић (1900-1983), најзначајнији мемоарист НОБ-а, у својих пет књига Записа из ослободилачког рата. Њима је претходила Кућа оплакана (1941), у којој је Чолаковић приказао своје тамновање, а после рата написао је опсежно дело Казивање о једном покољењу, у којем је обухваћен предратни комунистички покрет. Чолаковићево приповедање одликује се епским, хроничарским тоном. У њему се снажно осећа онај првобитни занос што је покретао људе у револуцији. Мемоаристи НОБ-а који су своја сведочења обликовали касније, у 60-им и 70-им годинама, унели су у слику револуције нове моменте: критичко преиспитивање, дух сумње, тамне стране догађаја и личности. Међу њима се издваја Гојко Николиш (1911), референт санитета у Врховном штабу. У своје мемоаре Коријен, стабло, паветина обухватио је не само ратне године него и детињство, школовање и доживљаје у шпанском грађанском рату. Његово је сведочење темпераментно, субјективно, често искључиво али снажно и аутентично.


Vrh strane
Jovan D.