IX

Модерна

Назив модерна, одомаћен у Хрвата и Словенаца, може се употребити и у српској књижевности као име за раздобље, које се завршава с првим светским ратом. Почеци тог раздобља мање су изразити. Извесне наговештаје имамо већ средином последње деценије прошлог века с часописом "Српски преглед" Љ. Недића (1895, са свега десет бројева). Одлучан заокрет к новом донео је, међутим, један други часопис, "Српски књижевни гласник" (1901). Уређиван по европским (француским) узорима, уносећи у нашу књижевност нова схватања и нова мерила, тај часопис постао је главно књижевно гласило овог раздобља, које, у ствари, и почиње с његовом појавом а завршава се с престанком његовог излажења (1914), те га, стога, можемо назвати и раздобљем "Српског књижевног гласника".

У књижевности долази до новог заокрета према Европи. За разлику од реализма, у којем су главну улогу играли домаћи чиниоци развоја и руски утицај, сада првенство задобијају западноевропски, посебно француски утицаји. Они захватају најпре критику и поезију а затим и прозу. Од модерних праваца највише делују парнас и симболизам. Од њих су наши критичари и песници прихватили култ лепог, тежњу к формалном савршенству, естетизам. захтеви у погледу коректности форме и израза били су нарочито строги. "песма мора бити цела лепа", истакао је Б. Поповић, и то би се могло узети као главно естетско гесло епохе. Естетизам се јавља и у другим, ефемернијим видовима: као отменост, аристократизам, као чежња не само за лепим формама него и за лепим предметима. Друга обележја овог раздобља јесу: космополитизам, индивидуализам, песимизам. Уз ове, деловале су и супротне тенденције: традиционално српско родољубље, социјални и морални утилитаризам, политички и друштвени активизам. Књижевност се кретала између супротних полова: европејства и народног духа, индивидуализма и национализма, песимизма и активистичког оптимизма, између Б. Поповића и Скерлића, Дучића и Шантића. У књижевном стварању осећа се више или мање равномеран развој свих главних родова. Поезија ипак има извесну превагу над прозом и више од ње даје обележје епоси, те се чак и у прози осећају извесне поетске тежње. Највећи успон достиже критика. Ако је у романтизму владала песма, у реализму приповетка, модерна је у извесном смислу доба критике.

Хегемонија критике

Српска критика, која је с Недићем ушла у фазу зрелости, достигла је врхунац у раду Богдана Поповића и Јована Скерлића, двају критичара различитих темперамената и схватања књижевности али подједнако важних по ширини и величини утицаја који су вршили. С њима је српска критика први и до сада једини пут постала не само пратилац и аналитичар књижевности него и њен вођа, усмеривач књижевног развитка.

Богдан Поповић (1863-1944), вршњак реалиста, у књижевност улази рано, крајем 80-тих година, али врхунац својега деловања достиже у доба "Српског књижевног гласника". Био је човек широке културе и велике ерудиције, професор упоредне књижевности на Универзитету, зналац класичних и главних модерних језика, познавалац не само књижевности него и свих других уметности, први наш критичар који се бавио упоредо књижевном и ликовном критиком. Његово критичарско дело, које, иако стварано дуже од шест деценија, није опсежно и не обухвата велик број писаца и проблема (Огледи из књижевности и уметности, I-II, 1914, 1917; Бомарше, 1925, и др.), било је у целини обележено његовим дидактичким и педагошким тежњама. У књижевности је видео "велику библију човечанства", а у проучавању књижевних и уметничких дела најбољи начин да се човек уздигне, да профини и оплемени своја осећања, да одгоји свој укус (један од његових раних радова носи наслов О васпитању укуса). Тај естетски ентузијазам повезан је код њега с методолошким захтевом за научном егзактношћу критике. Поповић се залагао за то да се уметност проучава као уметност, с естетичког, а не с историјског становишта, у чему је био следбеник Љ. Недића. Од њега се, међутим, разликује тиме што је његова критика увек аналитична, што улази у најситније појединости, али без довољног увида у целину, која је у Недићевом поступку била увек средишњи појам. Теорија "реда-по-ред" – како је Поповић у истоименом чланку назвао ту методу, чију блиставу примену налазимо у његовим критичким огледима, нарочито у најбољем од њих, Алегорична сатирична прича (о Р. Домановићу) – показује знатне предности у проучавању формалне и техничке стране уметничког дела, док се теже примењује кад је реч о сложенијим аспектима његове структуре и значења.

Поповић је више пропагатор и тумач модерних естетичких и методолошких схватања него изворни мислилац. Свој најпунији израз није постигао ни у једном од својих критичких огледа, него у потхватима који су на овај или онај начин укључивали и друге учеснике: у својој Антологији новије српске лирике (1911), књизи поезије састављеној по строго естетском критеријуму, која је остала јединствена у српској књижевности, у "Српском књижевном гласнику", најбољем нашем часопису, и у широком деловању на српску културу.

Јован Скерлић (1877-1914) био је четрнаест година млађи од Б. Поповића а умро је тридесет година пре њега. У својој краткотрајној књижевној каријери развио је активност чија је захукталост и плодност без премца у српској књижевности. Оставио је иза себе мноштво студија и огледа о писцима, приказа књига (Писци и књиге, I-IX), многобројне политичке чланке и фељтоне, затим шест књижевно-историјских монографија, од којих четири имају капитални значај, Јаков Игњатовић (1901), Омладина и њена књижевност (1906), Српска књижевност у 18. веку (1909) и Светозар Марковић (1910), и на крају, као синтезу читавог свог рада, Историју нове српске књижевности (1914). Томе треба додати и многе друге његове активности: био је професор српске књижевности на Универзитету, члан редакције "Српског књижевног гласника" и једно време и његов главни уредник, политичар, народни посланик, покретач многих књижевних и културних подухвата.

У младости припадник социјалистичког покрета и члан Социјалдемократске странке а после искључења из странке (1904) истакнута личност грађанске левице, Скерлић је у својим идејама и књижевним схватањима би следбеник првог српског социјалисте Светозара Марковића. Од њега је прихватио естетички утилитаризам, схватање да књижевност треба да буде тесно повезана с напредним идејама свог доба, да изражава стварни живот и да служи народу. Утицај Б. Поповића, који му је био професор, усмерио га је према науци, посебно историји књижевности, чему је допринео и наставак његових студија у Лозани.

Скерлић је раскинуо с Недићевом и Поповићевом формалноестетичком критиком и с њиховом оријентацијом на унутрашњи приступ делу. У свом раду он је обновио неке од метода које су они одбацивали: импресионистички, биографски, социолошко-историјски. Од њих се разликовао и по својим дубљим склоностима. Код њега нема логичке строгости и научне егзактности којима су се они одликовали, али нема ни сувоће и опорости њихова израза. Скерлић није узоран стилиста, али је одличан писац. У његовим текстовима наћи ћемо доста језичке и стилске аљкавости као и дуге мане писца који претерано жури, али у ономе што је код њега најважније, у карактеристикама а и оценама, он је продоран, понесен, упечатљив, тако да се тешко одолева сугестивном деловању његове критичке речи. Издашно се користи сликама да њима искаже или илуструје своје мисли. Те слике, добро нађене, упечатљиве, различита обима, од кратких, често духовитих поређења до опширних описа атмосфере времена и средине, одају оштро, посматрачко око овог писца, који није био само књижевни него и друштвени критичар, моралиста са снажном сатиричном жицом. Док о епохама даје слике широка плана, у којима су захваћене књижевне прилике, друштвени живот и духовна атмосфера, у чисто књижевним оценама он је у поступку више синтетичан него аналитичан, а у изразу тежи к томе да постигне концизност, бриткост, лапидарност.

Без теоријске и методолошке спреме својих непосредних претходника, Скерлић је више од њих и више од било којега другог нашег критичара, пре и после њега, учинио на конкретном проучавању и критичком вредновању српске књижевности. Нашу књижевну историју ослободио је застарелих филолошких схема и увео у њу чисто књижевне категорије, као што су романтизам, реализам и др., помоћу којих је истакао не само националну него и европску димензију наше литературе. У томе је ипак показивао доста крутости и једностраности. У тежњи да што више нагласи европски карактер српске књижевности, он је често запостављао њене националне специфичности. У оценама појединих писаца и читавих раздобља полазио је често од априорних ставова или личних предубеђења. Ближи му је био рационализам него романтизам а најближи реализам. Ценио је више прозу него поезију, у поезији давао је предност колективним над личним осећањима, идејама над формом, а није уопште подносио необузданост фантазије, експериментисање с формом, неодговорност игре. Упркос тим ограничењима и погрешкама (међу овима су највеће оне које је учинио према песницима Л. Костићу и Дису), Скерлић је мање грешио у критичком суду од било којег другог нашег критичара, и велик број његових оцена држи се и до данас. Тачност оцене, смисао за синтезу и снажан књижевни дар чине главна обележја овога књижевног критичара и историчара књижевности, његове непоновљиве физиономије. Кад је умро Б. Поповић је написао да је то критичар "од којега никада знатнијега нисмо изгубили, и од којега, све у свему узевши, нећемо никада знатнијега имати". Седам деценија колико је протекло од смрти Јована Скерлића потврђује тачност тог суда.

Међу критичарима млађе генерације који су се развили под непосредним утицајем Б. Поповића и Ј. Скерлића најважнији је Бранко Лазаревић (1883-1968). Он је представник импресионистичког метода у критици. Сматрао је да критичар као осетљив сеизмограф треба да забележи и опише трептаје лепоте уметничког дела. С највише осећања писао је о прозаистима Ћипику, Станковићу и Кочићу (Импресије из књижевности, 1912; касније је објавио још две књиге под истим насловом). Бавио се и позоришном критиком. За првога светског рата, у емиграцији, као уредник "Крфског забавника", био је водећа личност у књижевном животу. Касније се углавном престаје бавити критиком и посвећује се проучавању естетике и философије уметности. Али тај његов рад много је мање значајан од критичарског.

Упоредо с критиком, успон доживљава и историја књижевности. на се ослобађа филолошких метода и изграђује се под утицајем европске, посебно француске књижевне историје. Уз Скерлића, други њен значајни представник јесте Павле Поповић (1868-1939). Његово синтетичко дело Преглед српске књижевности (1912) обухватало је старије периоде и усмено стваралаштво те се допуњава са Скерлићевом Историјом нове српске књижевности. Међутим, у свом раду, уз старија, он је проучавао и новија раздобља, а уз српску, и друге југословенске књижевности (О Гроском вијенцу, 1900; Из књижевности, I-IV, 1906, 1919, 1926, 1938; Милован Видаковић, 1934, и др.). Његове књижевне студије имају троструку основу: архивска истраживања, која су му омогућила да реконструише слику епоха и биографије писаца, компаративна проучавања и књижевну анализу, где су му узор Сент-Бев и други француски критичари 19. столећа. Премда је често позитивистички исувише заокупљен детаљем, не може му се оспорити осећање за вредности текста. Извршио је огроман утицај на читаве генерације студената који су пролазили кроз његове семинаре. Заједно са својим братом Богданом давао је главни правац нашој академској критици у прве четири деценије овог века, када је ова критика проживљавала своје златно доба.

Снажан напредак осетио се и у свим другим областима интелектуалног живота. У Великој школи, која 1905. прераста у универзитет, и у Академији наука стварају се повољни услови за организован начин рада. Док су раније наши људи постизали највеће успехе у науци у страном свету (као Никола Тесла и Михаило Пупин, који у последње две деценије 19. века избијају у први ред физичара и проналазача у Америци), сада се и у земљи у готово свим научним дисциплинама јављају ствараоци чији радови открића прерастају националне оквире, у философији Божидар Кнежевић и Бранислав Петронијевић, у географији и социјалној психологији Јован Цвијић, у математици Михаило Перовић, у астрономији Милутин Миланковић, у правним наукама Слободан Јовановић, у лингвистици Александар Белић. Многи од њих задужили су и књижевност било непосредно, тиме што су се успутно огледали у критици или другим књижевним врстама, било посредно, књижевно-уметничким вредностима својих научних дела. Михаило Петровић (1868-1943), због своје љубави према рибарењу познат под надимком Алас, дао је занимљиву математички засновану теорију стилских фигура. Божидар Кнежевић (1862-1905), који као философ историје данас све више привлачи пажњу и то не само код нас, писао је максиме о човеку, друштву, моралу, мисаоности (Мисли, 1902).

Главни представник наше научне прозе у време када је ова проза доживела свој највећи процват јесте Слободан Јовановић (1869-1958). Био је један од истакнутих личности Србије почетком овог века: правни писац, историчар, професор Универзитета. Човек конзервативних назора, он је у 70-тој години живота ушао у вртлог активне политике, једно време био председник југословенске емигрантске владе, а живот је завршио као огорчени противник нове Југославије. Његово је дело опсежно и разноврсно. Почео је књижевним критикама. Као дугогодишњи професор јавног права објавио је више дела из теорије државе и уставног права. Најважнији му је историографски рад. У низу монографија детаљно је обрадио политичку историју Србије од појаве уставобранитеља до убиства последњег Обреновића (1838-1903). Оне чине средишњи и најважнији део његовог опуса. Дао је такође велики број студија и монографија о истакнутим личностима из наше и стране политичке и културне историје. Јовановић спада у оне историчаре који су тежили да уђу у позадину збивања, да објасне личне побуде и карактере учесника у догађајима. Најбољи је у портретима, где тежи увек да пружи сложену слику личности, да извуче и поентира опречне црте њиховог карактера. Његова дела, нарочито централни циклус из историје Србије 19. столећа, пружају можда највећу галерију личности коју познаје наша књижевност. Посебну вредност његових радова чини стил, кристално јасан, прецизан, концизан, с духовитим антитезама и необичним обртима.

Парнасо-симболичка поезија

У поезији се наставља оно што је започео Војислав Илић: модернизација песничког израза и усавршавање форме према великим узорима са стране. Узори су се, међутим, променили. Војислав их је тражио у класичној старини и код руских романтичара. Песници овог раздобља тиме се више не задовољавају. Они уче највише код француских парнасоваца и симболиста. "Мешавина Парнаса и симболизма" јесте основно стилско обележје поезије српске модерне. Прелаз између војиславизма и поезије модерне чине два песника из Херцеговине, Алекса Шантић и Јован Дучић, који су заједно с приповедачем Светозаром Ћоровићем на прелазу између два века развили врло живу литерарну и културну активност у Мостару. Њихово гласило "Зора" (1896-1901) спада у најбоље српске часописе тог доба. Та два песника, у првој фази свог рада оба војиславовци и, заједно с М. Митровићем и М. Јакшићем, најважнији песници 90-их година, достижу пуну стваралачку зрелост у првој деценији овог века и у поезији модерне обележавају два супротна пола: Шантић традиционализам, а Дучић модернизам и западњаштво.

За разлику од већине песника свог доба, који су се све више европеизирали, Алекса Шантић (1868-1924), певајући о слободи, српству, социјалној правди, остао је до краја веран националним и социјалним идеалима прошлога века. Снажна приврженост родном Мостару, где је провео читав свој живот, унела је у национална и социјална осећања којима је певао непосредност личног доживљаја. Прву песму објавио је 1886, а прву збирку песама 1891, за којом је дошао низ нових (1896, 1901, 1908, 1911, 1918, 1929). У његовом књижевном стасању, поред Илића, највећи је удео имао Змај, а од страних утицаја најважнији је немачки, посебно Хајнеов. Сав заокупљен високом улогом коју је наменио поезији, Шантић, нарочито у почетку, није поклањао веће пажње песничкој форми, те су његове песме често наилазиле на неповољан пријем критике. Б. Поповић је приметио поводом треће збирке, да његове песме "показују све мане некоректног стила и нарочито мане некоректног китњастог стила". Неугодно дирнут том критиком, Шантић је у даљем свом раду настојао да пише што боље, да му стил буде што коректнији и што једноставнији. Као и други тадашњи песници радо се прихватао строге и концизне форме сонета и у тој врсти дао неке од својих најбољих песама.

Поезија Алексе Шантића креће се у целини између два традиционална опредељења, између личних и колективних осећања, љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа. Као љубавни песник разви осе под утицајем муслиманских народних песама, севдалинки. У његовим песмама дочаран је оријентални амбијент башта, шедрвана, бехара, шарених лептира; девојка која се у њима појављује сва је окићена ђерданима, бујне, изазовне али ипак скривене лепоте. Песник је занесен тим раскошним светом, али он није никада у њему, већ га посматра прикривен, с бојажљиве удаљености. Чежњиво, чулно казивање често прелази у тугу због неостварене љубави, промашености у личном животу и усамљености. Његова песничка интима прожета је снажним породичним осећањем. У великој елегији Претпразничко вече, његовој најзначајнијој песми, оловну тежину усамљености у опустелом дому олакшава, с једне стране, сећање на детињство и на идентичне вечери око распламсале ватре на огњишту, а с друге, утеха коју му доносе песме, и његове "и другова свију". Осећање братске љубави шири се у све већим и већим круговима: на породицу, на пријатеље, на живе и мртве српске књижевнике, на цео српски народ, на природу. И његова социјална и патриотска поезија обасјана је светлошћу породичног огњишта. У песми Моја отаџбина домовина је као родни дом а сви припадници народа као рођена браћа. Везаност за родну груду, дубока је и трајна, кидање те везе изазива најдубљи бол у песниковој души. У некима од својих најпознатијих песама изразио је тугу због оних који заувек напуштају домовину и одлазе у туђ свет. Више од других песника наглашавао је патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа. Тема мучеништва народа прожета је осећањем његове непобедивости, чак ни смрт не представља крај борбе, него само њен наставак (Ми знамо судбу). У низу песама исказао је патњу и величину радног човека, сељака и радника. Међу њих тематски спада и најлепша песма коју је написао, Вече на шкољу, кратка, лирски сажета, звучно изванредно оркестрирана, с богатим асононцама, алитерацијама и римама, у којој је доживљај уклетости судбине сиромашних дат на посредован, модеран начин, у вишезначним симболима. Ова је песма наишла на неподељене симпатије критике. У целини пак Шантић је, попут свог великог узора Змаја, доживео популарност код најширих слојева читалаца и стекао ласкав назив народног песника, док су, с друге стране, његове чисто уметничке вредности неретко оспораване како у критици његовог доба тако и у познијим просудбама.

Насупрот Шантићу, највећем поклонику завичаја и родне груде којег је наша поезија дала, Јован Дучић (1874-1943) био је опседнут светом, нарочито "великим и умним Западом". Преокрет у његову животу настао је 1899, када је овај амбициозни Требињац напустио Мостар и отишао на студије у Женеву. По завршетку студија дошао је у Србију, где је ушао у дипломатску службу. Каријеру је завршио као краљевски амбасадор у Мадриду. По избијању другога светског рата прешао је у Америку, где је у круговима наше емиграције деловао као огорчени противник НОБ-а. Започевши да пише врло рано (прву песму објавио је 1896. а прву збирку 1901), Дучић се у току своје 50-годишње каријере непрестано развијао и уметнички усавршавао. У његову раду могу се издвојити три главне фазе: прва, војиславовска, до одласка у Женеву, друга, парнасо-симболистичка, до првог светског рата, и трећа, постсимболистичка. Покретачки принцип тог развоја била је тежња к савршенству, стваралачка самодисциплина, надилажење достигнутог, што се испољило у двоструком смислу, према већ објављеним песмама, којима се непрестано изнова враћао, мењао их, поправљао или сасвим одбацивао, и према новим песмама, у којима је настојао да буде не само занатски беспрекоран него и мисаоно што продубљенији, што језгровитији у изразу, да прошири раније видике и открије нове симболе. За разлику од већине наших песника, своју најбољу књигу објавио је на крају, а не на почетку своје песничке каријере. Слављен у раздобљу модерне као мајстор форме, одличан версификатор и поклоник западњачког духа, он је мисаоно и уметнички достигао врхунац у последњој збирци, Лирика (1943).

Дучићева поетика јесте поетика великих тема. Лиричар, по његовом мишљењу, може "постати великим песником само онда када буде казао велике истине о трима највећим и најфаталнијим мотивима живота и уметности: о Богу, о Љубави, о Смрти". Та програмска опредељеност обележила је цело његово дело. Код Дучића се стално осећа напор да буде на висини задатка који је себи поставио, да о великим стварима пева на начин великог песника. Отуда извесна пренапрегнутост његова израза, што се испољава како у претенциозном истицању великих, судбинских тема у наслове песама и циклуса, тако и у хипертрофираној симболици, у песниковом настојању да у сваком, чак и најбезначајнијем детаљу види нешто изузетно, судбинско, "страшно". Из тога основног става произилазе и друга својства Дучићеве поезије: њена неконкретност, недостатак непосредности, честа појава апстрактних, сентенциозних уопштавања у стиху, тежња ка узвишеном стилу и свечаној патетичној дикцији. Те склоности најмање су погодовале љубавној лирици коју је неговао нарочито у првој и другој фази. Дучић никада не пева о неком конкретном љубавном доживљају, него увек о жени као таквој, о љубави као таквој. Из његове поезије ишчезава један од главних ликова раније и тадашње поезије, лик идеалне драге. Уместо ње појављује се Жена као "богиња охола и прека", која носи у себи "више закон света него закон срца". Она у песнику више побуђује рефлексије о љубави, животу и смрти него осећања. Љубав је у њега нестварна, измишљена, монденска, пре литерарно него животно осећање, више велика тема него лични доживљај. Тежња к изузетном и велелепном испољила се и у помпезној реторици његових родољубивих песма (циклуси "Моја отаџбина" и "Царски сонети"). "Моја отаџбина" из Шантићевог породичног гнезда прешла је у њима на заставе славе што лепршају пред победничким легионима. Слава, победа, заставе, цар и царство – јесу опсесивни мотиви његове патриотске лире. Његова је главна родољубива песма Химна победника, а његов је главни национални јунак цар Душан, победник, император, освајач, законодаваца. У песмама о њему показао је ипак да му је српски средњи век далек те је само у ретким тренуцима успевао да успостави приснији додир с њим. Много ближи од средњовековне Србије био му је ренесансни и барокни Дубровник. У циклусу "Дубровачке поеме" откривамо извесне квалитете који су ретки у другим његовим песмама: осећање за амбијент, смисао за цртање ликова, лежерност тона, иронију, хумор.

Више него љубавни и родољубиви песник Дучић је песник природе. На том подручју његов развој иде од дескриптивног к мисаоно-симболичном начелу. Дескрипције има највише у песмама ранијих периода, посебно у циклусу "Јадрански сонети", који су можда, заједно с "Дубровачким поемама", највећи домет његове средње, парнасистичке, фазе. У њима преовлађује спокојно, помало меланхолично расположење: море је увек тихо, уснуло, небо најчешће ноћно али ведро, звездано, месечина обасјава усамљене пределе, без људи, сјај и пространство што се отварају погледу изазивају мисао о бескрају и вечности. У каснијим песмама описи природе се деконкретизују, унутрашњи простори се сужавају, смањује се удео не само дескриптивних него и емоционалних елемената, а појачава с удео мисли и симбола. Та оријентација преовлађује у трећој фази, нарочито у циклусима "Јутарње песме", "Вечерње песме" и "Сунчане песме", који заједно с песмама последњег циклуса, "Лирика", представљају највећи домет Дучићеве поезије у целини.
Дучићева проза, иако много опсежнија од његове поезије, остала је ипак у њеној сенци. Најбоље му је прозно дело Градови и химере (1940), збирка путописа из разних земаља, у којима има поетских импресија, рефлексија у вечним истинама, стилске елеганције, али нема савремених прилика нити живих људи. Дучић се бавио и књижевном критиком. Његови критички огледи о савременим српским писцима (Моји сапутници), бриљантно писани, садрже мајсторске портрете писаца с проницљивим запажањима и одмереним и тачним оценама, тако да се могу убројити у значајне домете српске критике.

Путем којим је пошао Дучић кренули су и други песници с почетка овога века. Први међу њима био је Милан Ракић (1876-1938). Он потиче из угледне београдске породице, у којој је рано стекао широко образовање и понео интелектуалне склоности. Студирао је право у Паризу, а по повратку у земљу убрзо ушао у дипломатску службу. Као писац, Ракић није попут Дучића имао доба почетништва и шегртовања, него се већ у првим песмама (1902) појавио као готов песник. Иако Београђанин, он није платио дуг најутицајнијем песнику своје младости, В. Илићу; његови узори били су од почетка страни, француски парнасовци и симболисти. Од њих се, слично Дучићу, учио савршенству форме, прецизности израза, јасности, уметничкој самодисциплини. Започевши касно, он је мало писао: објавио је две танке свеске стихова (1903, 1912) а после њих само још неколико песама.

У поезију тог раздобља Ракић уноси интелектуалну скепсу и песимизам, својства која у тој мери нису била изражена ни код једног српског песника после Стерије. Одгојен више на страној него на домаћој традицији, много ближи Бодлеру него Стерији, Ракић, сав прожет осећањем опште недовољности, пролива сузе бола "над туђим несрећама и неисцрпном нашом бедом". Живот је шкрто одмерио сва наша уживања, у њему нема ничега довољно, ничег новог, све тече у бескрајном, монотоном понашању, "увек исто пиће, увек исте чаше". Ситуација човекове утамничености, његовог робовања на земљи, једна од средишњих књижевних тема тог доба, нашла је у њега особен израз (Долап, У квргама). Једини излаз из те ситуације јесте смрт, која мора бити потпуна, коначна, без наде у бесмртност. Ракић спада у оне песнике који су најдубље загледали у смрт и непостојање. Гашење живота у мртвилу, прелаз из бића у небиће, постепено тоњење у мир који је таман и дубоко – тема која је надахнула многе наше песме од појединих Змајевих увелака до Дисове Нирване – јавља се и у неким његовим песмама. Ракићев песимизам обојен је иронијом и самоиронијом. Пред великим питањима света, Дучић је увек задивљен, Ракић стално скептичан, осмехнут, ироничан.

Противтежу том егзистенцијалном очају налазимо у његовом снажном сензуализму, у жудњи за пуноћом живота. Сивилу свакодневног трајања, он претпоставља живот који би се проживео интензивно и кратко, у једном трену. У тежини за оним што је аутентично у животу, он одбацује сваку обману, сваку улепшавајућу слику. Без страха се суочава са смрћу, али се дубоко ужасава свега оног што окружује смрт, оне "глупе комедије смрти" коју праве људи. На сличан начин он одбацује сентименталност и реторику љубави, сва она заклињања у чистоту и трајност осећања. У љубави је истинит само тренутни занос, предавање страсти која је безмерна али краткотрајна, после чега долази засићеност и равнодушност. Љубав је у његовим песмама стављена под лупу хладног разума. Оне мање говоре о осећањима него што их демаскирају, али и кад се разгрну осећања увек ће остати оно што је за Ракића најважније, чулна страст.

Свог песимизма и скепсе Ракић се у потпуности ослобађа једино у родољубивим песмама (циклус "Са Косова", са свега седам песама). У њима је проговорило национално одушевљење које је захватило читаво друштво уочи балканских ратова. Настале на местима где је живела наша стара држава и култура, Ракићеве косовске песме носе у себи нешто од аутентичне ароме нашег средњег века (Јефимија, Симонида, На Газиместану).

Ракић је књижевни ерудита, добар познавалац поезије, строг у захтевима подједнако према себи и према другима. Савременици су се дивили његовој формалној беспрекорности, углачаности његових дванаестераца и једанаестераца. Данас, међутим, то својство више одбија него што привлачи. Савременом читаоцу ближи су други квалитети Ракићеве поезије, њен интелектуални песимизам, сензуализам, иронија аутентичност доживљаја, егзистенцијалне збиље човекове. Знатно суженији и скученији од Дучића, Ракић је више од њега песник модерног сензибилитета, његове песме говоре нам с мање удаљености од Дучићевих.

Крајњи израз песимизма епохе дао је Сима Пандуровић (1883-1960), такође Београђанин. Објавио је две књиге песма, Посмртне почасти (1908) и Дани и ноћи (1912), од којих прва спада у најзначајније песничке књиге тог раздобља. После првог светског рата углавном престаје писати песме и бави се критиком, естетиком и другим књижевним пословима. Као песник развио се под утицајем Бодлера и француских симболиста. Познавао је и немачку песимистичку философију (посебно Шопенхауера), која је утицала како на његов песимизам тако и на његову склоност к рационалистичком начину мишљења. Одлике Пандуровићева песимизма јесу рационалност и интелектуалност, логика и јасноћа. "Демон мисаоности у овом особеном лиричару више је логичар него метафизичар", приметила је И. Секулић. Трезвен и хладан, без нејасности, без ирационалних трептаја и тежњи, Пандуровић је изразио рационалну језу пред злом у свету. Оно је свемоћно и неограничено, обухвата све и продире у све, у љубав, у друштво, у читав живот. Тамница као једна од основних слика епохе добила је код њега чулну опипљивост, с њених зидова слива се мемла и меша с његовим сузама а он нема никакве жеље да изиђе напоље, међу људе, у живот. И у свом покољењу налази исто: "суморну мисо", "замагљен поглед", "одрицање немо", "страст што је буктала и које сад није". Тај светски бол може се савладати само по цену гашења осећања, ишчезнућа свега што се доживело у потпуном, лековитом забораву (Потрес) или у лудилу (Светковина). Слично првом српском песнику рационалисти, Ј. С. Поповићу, и Пандуровић пева о благотворности лудила. Оно нас ослобађа окова у које је човек већ самим рођењем бачен. То суморно, болничко расположење захватило је и љубавну лирику. Љубав је у његовим песмама увек повезана са смрћу: како и све друге што вреди – она припада прошлости, и то оној која је с ону страну постојања. Док је Ракић скептик љубави, Пандуровић је "гробар љубави". Сам наслов његове главне збирке Посмртне почасти, наговештава нешто што је нестало, умрло, чему се држи опело. У њој песник сахрањује све редом па и вољену жену. Визија гробног мрака дата је у јасним, прецизним, одмереним и хладним стиховима који изазивају језу.

Пандуровић је ипак знао запевати и друкчијим гласом. Као и остали песници његова нараштаја био је захваћен моћним родољубивим таласом. Слично Ракићу, он је одличан родољубиви песник. Неке његове родољубиве песме спадају у најбоље што их је написао. Његова класична, антологијска Родна груда, дубока, мисаона, без иједне речи патриотске емфазе, једноставна, истински лирична, зна само за једну нежност, за једну љубав која "не чили", љубав према домовини. Дах живота, вере и наде струји и у свим другим песмама колективне инспирације, од којих су неке испеване под дојмом великих, судбинских догађаја које је проживљавала отаџбина.

Скерлић је поводом прве Пандуровићеве збирке написао чланак под насловом Једна књижевна зараза, у којем је, признавши песнику таленат, одбацио песимизам и деструктивни смисао његове поезије. Сасвим је супротан био однос младих према Пандуровићу. Они су у њему видели свог песника. У модернистичком покрету уочи првог светског рата и непосредно после њега он је био један од песничких узора. Под његовим утицајем били су, међу осталима, и млади Андрић и Ујевић. Вредност његове поезије била је пре свега у новим хоризонтима које је отварала, у новим темама и осећањима, док је у форми и изразу остала до краја у границама нашег парнасизма.

Пандуровићев пријатељ и песнички друг Владислав Петковић Дис (1880-1917) представља својеврстан врхунац у развоју поезије тог доба. Био је необична, трагична личност. У животу га прате неуспеси, порази и недаће. Завршио је гимназију, али матуру никако није могао положити те је једно време радио као привремени учитељ на селу, а затим, по преласку у Београд, премеравао је шљиве у општинској царинарници. Време је највише проводио по кафанама те је остао у сећању као једна од најособенијих фигура славне београдске боемије с почетка овог века. Извесно време, после срећне женидбе, би се ипак смирио, али су убрзо дошли ратови да све наде у лепше дане однесу у неповрат. У првом балканском рату био је ратни извештач; у првом светском рату, трагичне 1915, налази се у маси избеглица које су се с војском повлачиле преко Албаније. Као и остали интелектуалци, с Крфа је послат у Француску. Изгнанство и одвојеност од породице тешко је подносио, уз то се разболео од туберкулозе, тако да није било изгледа да ће преживети рат. Судбина је ипак хтела да његова смрт не буде обична, банална смрт многих српских писаца: није умро од сушице већ се утопио у Јонском мору кад је брод, којим је путовао из Француске на Крф, торпедовала немачке подморница. Такав крај као да је наслутио насловом своје прве и главне збирке песама Утопљене душе (1911) и основним расположењима што веје из ње.

За разлику од логичног и рационалног Пандуровића, Дис је сањар који је дубоко загазио у области сновиђења, слутњи, ирационалних визија. Недостајала му је песничка култура, познавање страних језика, чиме се могла похвалити већина тадашњих песника. Па ипак, он је дубље и лирски сугестивније од њих изразио заједничке преокупације: доживљај егзистенцијалне утамничености, умирање љубави, гашење осећања и живота. Његова главна, у извесном смислу програмска песма Тамница, штампана као "пролог" Утопљених душа, од песама других песника тога доба на ису или сличне теме разликује се по својим митским и метафизичким наговештајима. Она доноси, као што је приметио М. Павловић, читаву малу космогонију, сличну оној коју је Његош дао у Лучи микрокозма, али без њених религиозних импликација, сасвим лаичку, индивидуалну и лирску. Изграђена је на три основна Дисова симбола: тамници, звездама и очима, од којих друга два контрастирају првоме. Звезде припадају човековој преегзистенцији. Рођење је одвајање од звезда и почетак тамнице живота. Очи носе одсјај те магловите преегзистенције; оне су, уз то, испуњене лепотом ствари што нас окружују. Песник носи свет у својим очима као што себе осећа у "погледу трава и ноћи и вода". У тим испреплетеним погледима проговара тајанство света и очитује се дубока повезаност и јединство свих бића. И љубав, као и звезде, налази се изван граница непосредног постојања. У многим песмама Дис пева о давној, већ заборављеној љубави. Лик драге израња из прошлости и обасјава "овај живот груби". У његовој најлепшој песми Можда спава драга долази из тајанствених предела сна. Ова песма испевана у баладичном тону, тешко ухватљива смисла, има у основи исту структуру као и Тамница. И у једној и у другој пре садашњег стања, у Тамници пре рођења а у Можда спава пре буђења, постоји неко друго стање које песник нејасно носи у сећању: у првој песми то су звездане "невине даљине", а у другој сан из чијих дубина као мелодија заборављене песме долази лик драге. Тај лик до краја остаје нејасан, етеричан, од њеног тела песник разазнаје само очи, док се све остало губи у измаглици сна. Лирској сугестији те неодређености доприноси и особена мелодија стиха, која је ову песму успореног ритма, у тринаестерцима учинила "ремек-делом Дисове кантилене" и једним од врхунских израза музикалности српског стиха.

Та светлост – која долази увек споља, из преегзистенције, из прошлости, из снова – постепено се сасвим губи. Ишчезава сјај звезда из очију и стара љубав из сећања, гаси се жеља за нечим лепшим и светлијим. Сан без снова, утрнуће жеље, прелазак из бића у небиће – то су мотиви читавог круга песама, које по главној песми из те скупине, Нирвана, можемо назвати нирванистичким. У неким песмама то осећање повезано је са суморним јесењим сликама, које су постале стална тема српске поезије после Војислава, у другима оно извире из доживљаја протицања времена. Песник се осећа немоћан да одоли сили времена ("немам снаге да се борим са временом"), он проматра ствари како одлазе из живота у смрт, тонући у време. Мртве ствари остају заувек изгубљене и расуте у времену, јер у његову сећању нема више снаге да их поново састави у целовите слике. У песми Нирвана ишчезавају сви знаци живота. Песник се више не сећа онога што је било, него мртве ствари саме излазе преда њ, он је непомичан пред навалом небића, пред његовим погледом, који је "без облика, без среће, без јада /поглед мртав и празан дубоко".

Традиционална поларизација српске поезије између стварности и идеала, снова и јаве, рационалног и ирационалног, индивидуалних тежњи и потреба тренутка осећа се и у Дисову невеликом опусу. Његова друга збирка Ми чекамо цара (1913), с родољубивим песмама, представља, додуше, песнички данак императиву историје. У тој збирци нема песама од трајније вредности. Али већ у првој књизи било је песама сазданих од елемената најгрубље стварности, с критичком и сатиричном оштрицом (Наши дани, Распадање). У песмама насталим у изгнанству (Мешу својима, Недовршене песме) дошла је до израза извесна породична нежност и топлина какву нисмо упознали у ранијим песмама. И израз је ту друкчији, до оголелости једноставан, елементаран, непосредна, језик разговоран, скоро непеснички, ритам искидан, близак слободном стиху.

У ствари, парнасовски идеал поезије, којем је Дис остао веран до краја, био је супротан његову песничком духу. Чврста форма песме била је претесан калуп о који се спотицала и разбијала његова лирска емоција. Као Бора Станковић у прози, и Дис је у поезији био уклештен између традиције и модерног доба; у традицију је био урастао нераскидивим нитима, а ново је више наслућивао него што га је схватио. У Дисовом изразу, који је често спутан, невешт, недограђен, огледају се ипак тамне дубине његовог доживљаја бића.

У богатој оркестрацији песништва тог доба разазнаје се и мноштво других гласова. Анахроно делује Милорад М Петровић звани Сељанчица (1875-1921) својим опонашањем народне лирике. На супротном полу, модерниста Милан Ћурчин (1880-1960) у своје песме уноси слободан стих, хумор и прозаизме, чиме је наговестио наредно песничко раздобље. Рано преминули песници Стеван Луковић (1877-1902) и Велимир Рајић (1879-1915) довели су трагично осећање живота до болног пароксизма. Од Луковића потиче и антологијска Јесења кишна песма, јединствена по складу који је постигнут између слике и осећања музике и смисла. Песникиња Даница Марковић (1879-1932) наставља традицију наше интимистичке, исповедне лирике. Далматинац, Мирко Королија (1886-1934) одудара од општег песимистичког расположења епохе и пише песме пуне младости, лепоте и страшног уживања у љубави и природи. У освиту модерног доба рађа се и наша пролетерска поезија. Њен је родоначелник Коста Абрашевић (1879-1898), чије су неке песме постале убојнице српске и југословенске радничке класе (Звижди ветре, Црвена). Међу његовим следбеницима издвајају се Нестор Жучни (1886-1915) и Душан Срезојевић (1887-1916). Последњи је, уз пролетерске, писао и песме у којима је изразио себе, тегобе личне судбине и размишљања о човеку и космосу.

Међу писцима настрадалим у рату најмлађи и један од најдаровитијих био је Милутин Бојић (1892-1917). Вршњак Иве Андрића, он је завршио своју књижевну каријеру пре но што је Андрић објавио и једну књигу. У 26-ој години живота, када је у војној болници у Солуну умро, Бојић је имао две објављене књиге стихова (1914, 1917), поему Каин (1915), драму Краљева јесен, изведену у Народном позоришту (1913), велик број књижевних и позоришних приказа, шест драма у рукопису, фрагменте велике поеме о страдању српског народа Вечна стража. Као и дуги песници тог доба, Бојић је тежио да постигне формално савршенство. Од свих облика стиха највише је неговао дванаестерац, који је код њега снажан, еруптиван, звонак, као и расположења која је њиме хтео да изрази. Већ у првим песмама испољио се као песник животне радости, чулне страсти и воље. "Верујем себи", понавља он страсно и упорно у песми Верују, тој религиозно интонираној исповести вере у самог себе. У низу песама он скоро загрцнутим гласом пева о опојности живота и чулних уживања. И тамо где га је потакло незадовољство светом, његове речи не изражавају очајање и безнађе него потребу за делом, тежњу к самоистицању, тражењу излаза.

Национална трагедија, коју је Бојић проживљавао у последње три године живота, још је више учврстила његов основни смер, давши му као подлогу читаво историјско искуство народа. Његова ратна збирка Песме бола и поноса испуњена је меланхоличним размишљањима о нашој историјској трагици и гордом увереношћу у величину и непобедивост народа. У најпознатијој песми из те збирке, Плава гробница, национална апотеоза, свечана и реторична, а на моменте помпезна и патетична, стапа се с лирском визијом мира плавих морских дубина.

Бојић је један од најзначајнијих наших драмских писаца уочи првога светског рата. Писао је драме на историјске и савремене теме. У историјској драми он се потпуно ослобађа патриотских скрупула романтичара; у знаменитим историјским личностима и догађајима он види само грађу за слободну драмску интерпретацију (Краљева јесен, Урошева женидба). Тек однедавно откривене су две његове опсежне драме из сувременог живота, Ланци и Госпођа Олга. У обе је дата слика грађанске породице у моралном расулу. Посматрана из данашње перспективе, оне изненађују не само снагом реализма и психолошком уверљивошћу у разголићавању грађанског морала, смелошћу да се каже све, до краја; у њима без трага нестаје малограђанска сентименталност и мелодрама а замењују их иронија и комика.

Лирски реалисти

Прилике у прози унеколико су друкчије од оних у критици и поезији. Док се поезија окреће страним узорима, проза још задуго остаје чврсто везана с домаћим тлом и ранијом приповедачком традицијом. Реализам, који као прозни правац захвата читавих пола века, од Игњатовићевог Милана Наранџића (1860) до Станковићеве Нечисте крви (1910), прошао је у свом развоју кроз три главне фазе: романтичну, класично-реалистичку и модерну. У последњу фазу спадају Иво Ћипико, Петар Кочић и Борисав Станковић, три приповедача која се јављају на прелазу 19. у 20. век, а своја главна дела објављују у првој деценији овог века. Скерлић их је назвао лирским реалистима и тај назив најбоље одређује њихов положај, с једне стране, као следбеника реалистичке традиције а, с друге, као писаца који отварају путеве наше модерне прозе.

Иво Ћипико (1869-1923) други је истакнути српски приповедач којег је дала Далмација. Слично свом земљаку Матавуљу и он је приказивао далматински живот или, тачније, два далматинска подручја која географски и културно оштро контрастирају, Приморје и Загорје. Рођен у Каштел Новом близу Сплита у католичкој, латинској породици, која је по оцу била патрицијска а по мајци плебејска, Ћипико је још из детињства понео дубоку приврженост слободну неспутану животу и природи и снажну симпатију према припадницима нижих сталежа, који се злопате за свакодневни хлеб. У његову књижевном опусу, који није опсежан, издваја се неколико збирки приповедака и два романа, За крухом (1904) и Пауци (1909). Окренутост социјалној тематици, карактеристична за цео српски реализам, добила је у Ћипику својега најизразитијег и најдоследнијег протагонисту. Он је приказивао сурову борбу сељака за хлеб и голи живот, дао је без маске послодавце који искоришћавају сељачку снагу као животињску, њихову равнодушност према тежачким патњама. Социјална тема преовлађује већ у његовој првој збирци приповедака, Приморске душе (1899), и у многим каснијим приповеткама, као и у оба романа. У Пауцима које је Скерлић назвао "новим социјалним романом", дао је снажну слику зеленаштва. Зеленаш личи на огромно чудовиште на аждају разјапљених чељусти, чијој незаситости нема лека. Та социјална тематика спојена је код Ћипика с особеном философијом живота. Русоовски заљубљен у природу Ћипико је био непријатељ свих ограничења које грађански морал намеће човеку. Истински живот је само живот у складу с природом, а све је остало лаж. Таквим животом живе прости људи, сељаци и рибари њиме могу живети и истински интелектуалци. Та двострука основа Ћипикова дела, пантеизам и социјални реализам, најпотпуније је изражена у историји младог студента Иве Полића у роману За крухом. Повратак из града у завичај, на море, за њега значи двоструко враћање животу: буђење у њему здравог нагонског живота, који је град загушио, и откривање сурове стварности приморског села, где тешки природни услови и сурово израбљивање доводе сељака до просјачког штапа и нагоне га на то да напусти све и отисне се у страни свет, трбухом за крухом. У овом роману имамо још два типична ћипиковска мотива: љубав и море. Љубав је код Ћипика увек слободно препуштање нагону, без икаквог осећања кривице, без сентименталности. Карактеристичан облик љубави јесте прељуба, тј. кршење забрана које намеће грађански брак (приповетка Прељуба, која је дала наслов читавој збирци). У једној од својих најособенијих приповедака, Антица, дао је апологију слободне љубави и ничим неспутаног живота у крилу природе. Море је Ћипикова највећа опсесија. Доживљава га као живо биће, у њему осећа "задах васељене", присутност "слободе, сјаја и истинског дашка живота". Чар мора почиње од наслова неких Ћипикових приповедака (Крај мора, На мору, На догледу мора), а наставља се у описима приморских пејзажа и свега оног што се збива у његовим јунацима у додиру с морем. Најизразитији социјални писац међу српским реалистима, Ћипико је уједно песник мора и љубави, који нам је у свом делу дао модерну књижевну интерпретацију древног мита о вечном враћању изворима, сна о изгубљеном и поново нађеном рају у крилу природе.

Док је Ћипико приказао Далмацију, Петар Кочић (1877-1916) је приповедач Босне или, још уже, Босанске Крајине. Његово дело је израз непосредног доживљаја босанског села и босанске природе. Љубав према отаџбини, српству, према завичају и босанском човеку, трагични доживљај ропства од туђином, однос према природи у којем се дубока везаност за врлетне босанске пределе међа са страхом од потмулих стихија – то су неки моменти који везују сва дела овог писца, који је био не само даровит приповедач него и велик политички борац, народни трибун и револуционар. По рођењу Крајишник, с епског Змијања, из свештеничке породице, Кочић је студирао славистику, у Бечу и, после краћег службовања у Србији, вратио се у Босну, где развија снажну политичку активност: пише чланке против аустријске управе, учествује у великом радничком штрајку (1906), уређује политичке листове "Отаџбину" и "Развитак", као народни посланик у босанском сабору држи ватрене говоре у којима се залаже за интересе сељака и радника, због своје делатности две године проводи у тамници. Читав му је књижевни рад повезан с политичком борбом и прожет њоме. Започевши стиховима, он је касније дао неколико песама у прози (Јелике и оморике, Молитва, Тежак, Кмети, Слобода) у којима је изразио љубав према отаџбини, завичају, радном човеку, слободи, и мржњу према туђину. На њих се надовезују приповетке у којима преовлађује лирско-патетични стил, те их можемо назвати поетским приповеткама. У њима се спајају слике тегобне стварности поробљеног народа и бунтовнички занос, реализам и романтизам. Приповетка Јаблан, једна од првих и најбољих које је написао, кратка и једноставна, без развијене фабуле, кроз причу о борби бикова даје параболу о несаломљивости народне снаге и отпора. Кочићева бунтовност добила је најснажнији израз у приповеци Вуков гај, у којој је приказао побуну народа на Змијању против туђинских израбљивача.

Дубока, скоро мистична везаност за природу завичаја прожима цело Кочићево дело. У више својих приповедака он је дао борбу човека са стихијом. Међу њима се нарочито издвајају приповетке у чијим насловима се јављају предлози простора: У магли, Кроз маглу, Кроз светлост, Кроз мећаву. Последња спада у најбоља Кочићева остварења. Рвање човека с невременом у суровој планини само је завршни чин, драмска кулминација приче о пропасти куће Реље Кнежевића, некада многољудне и богате, од које остају само старац и дечак да и они настрадају у мећави, на повратку из града, где су узалудно покушавали продати последњу краву. У приповеци Гроб слатке душе исти мотив, смрт у мећави, повезан је с причом о сељаку који, слично Цанкареву слузи Јернеју, узалудно тражи своју правицу. Планинска природа одређује не само судбину него и темперамент и карактер Кочићевог човека. Његове жене, јунакиње приповедака Кроз маглу, Кроз свјетлост, Туба и Мргуда, једре и здраве планинке, "слатке крви", доживљавају слом због незадовољене страсти. И остали су ликови оличење завичајне природе, њене снаге и дивљине. Осим споменутих, у њих спада и онај поп човекомрзац, јунак приповетке Мрачајски прота, један од најнеобичнијих ликова читаве наше прозе.

Као писац, Кочић је најпознатији по неколиким делима у којима је лирска црта подређена комици и сатири. Ту је најпре циклус од пет приповедака о Симеону ђаку, нека врста прозног комичног епоса, у коме се у омамљујућој атмосфери око ракијског казана испредају приче о стварним и измишљеним јунаштвима. Њихов јунак, стари ђак манастира Гомјенице Симеон Пејић Рудар, слично Дон Кихоту или Тартарину Тарасконцу, више је у свету песме и приче него у стварности. Он се понаша као јунаци народних песама и у тренуцима ратничког заноса говори језиком песме, у десетерцу. Најпопуларније Кочићево дело јесте сатира Јазавац пред судом, написана у драмском облику. Њен јунак Давид Штрбац, шаљивац и домишљан, навлачи на се маску луде и лакрдијаша како би могао казати сву горку истину о судбини народа. Давид стално глуми пред судијама тако да се не зна кад се измотава а кад говори истину, кад се руга њима а кад себи. На феномену глуме заснива се и последње и најопсежније Кочићево дело политичка сатира Суданија (1912). Глума ту није појединачни него скупни чин. У њој се затвореници у бањалучком затвору играју суда: један је оптужени, други тужилац, трећи бранитељ, четврти судија итд. Читава та импровизација, која је стално на граници између игре и живота, представља духовито ругање аустријском суду, пародију његове заплетене бирократске процедуре.

Најзначајнији приповедач овог раздобља јесте Борисав Станковић (1876-1927). По тематици он је најизразитији регионалиста међу нашим реалистима, а по психологији ликова, поступку и стилу један од зачетника наше модерне прозе. У својим приповеткама, драмама и романима дао је слику родног града Врања на прекретници између турског времена и модерног доба, онако како су то раније учинили Ј. Игњатовић са Сент-Андрејом и С. Сремац с Нишом. Његова тематика је социјално одређена а у начину приказивања преовлађује унутрашња, психолошка перспектива. Највећу књижевну активност развио је у првој фази свог рада, на прелазу из 19. у 20. столеће, када једну за другом објављује три књиге приповедака, Из старог јеванђеља (1899), Стари дани (1902) и Божји људи (1902), и драму Коштана (1902), а започиње рад на романима Нечиста крв (1910) и Газда Младен (1927). Станковић спада у оне писце код којих утисци и сећања из детињства имају пресудну улогу у књижевном раду. У више приповедака он је дао поезију младости и некадашњег живота у родном граду (Ђурђев-дан, У виноградима, Нушка). Слика стварности, светла, прозрачна, поетична, помућена је у другим делима откривањем друштвених сукоба и душевних потреса. Станковићев свет, иако временски и просторно удаљен, није идиличан и бесконфликтан. Сукоби су стални и разноврсни, између старог и новог, коленовића и скоројевића, богатих и сиромашних, појединца и друштва. У средишту свих збивања налази се појединац и његова судбина. Тежиште је приказивања на психичким ломовима и унутрашњим потресима, али се при томе никада не губи из вида дубља социолошка заснованост ликова и ситуација. Судбина Станковићевих јунака одиграва се у троуглу сила које чине новац, морал и ерос. Друштвени морал средине те материјални интерес и престиж породице супротстављају се еротском нагону појединца, намећу му своја ограничења и забране – на тој тачки почиње индивидуална драма безмало свих Станковићевих јунака. У више приповедака Станковић је приказао осујећену љубав услед тога што младић и девојка припадају разним сталежима (Стари дани, У ноћи, Они, Станоја, Увела ружа). Међу њима је најлепша Увела ружа, лирска, елегична приповетка, написана у првом и другом лицу, у ствари мали лирски роман. Љубавна прича, као и у Дисовим песмама, припада давним данима, сва је у знаку младости, лепоте, свежине летњих вечери и опојних мириса оријенталних башта. Она оживљава у сећању, у тренуцима када од свега тога ништа више није остало.

Станковић открива свет понижених и увређених. Читава његова збирка Божји људи, састављена од кратких приповедака и цртица, посвећена је онима који су одбачени од друштва, просјацима и поремећеним, од којих свако живи у неком свом нестварном свету. Више него и један други наш писац Станковић се бавио судбином жене. Жена је главна јунакиња у његовим најбољим делима, у приповеткама Увела ружа и Покојникова жена, у драми Коштана и роману Нечиста крв. У Покојниковој жени јунакиња се немоћно батрга у мрежи патријархалних обичаја. Она је обезличена до анонимности: најпре сестра своје браће, затим жена свог мужа а после мужеве смрти његова удовица, покојникова жена, увек пред строгим испитивачким погледом родбине и света, као пред очима судија. Истинска љубав стално се потискује и на крају сасвим одбацује. Једина одлука коју је Аница самостално донела животу била је уперена против ње саме: одбила је руку човека кога је одувек волела и пошла за невољеног. Коштана је најзначајнија од три Станковићеве драме (друге две, Ташана и Јовча, настале су драматизацијом приповедака). То је "комад из врањског живота с певањем". Полазећи од традиционалне схеме овог жанра, Станковић је написао потресну драму трагичних људских судбина. Две велике теме његовог света, туга за прохујалом младошћу, "жал за младост" и чулна опсесија женском лепотом, сублимиране су овде у трећој, у теми песме. Народне песме које пева Коштана носе у себи чежњу за лепотом, у њима је живот слободан од свих стега, пун радости и пустоловине, оне су уточиште од сивила прозаичне свакодневнице. Све су личности испуњене том чежњом, песма у овој драми представља својеврсну колективну опсесију, сличну опсесији еросом у другим његовим делима, нарочито у роману Нечиста крв.

Тај роман доноси суму Станковићевог приповедачког искуства и његовог познавања човека и света. Заснована као друштвена хроника родног града, Нечиста крв прерасла је у изразит роман личности, психолошки утемељен, а да при томе није изгубила битних обележја друштвеног романа. То је, можда, јединствен случај у нашој књижевности да је постигнут пун склад између социолошке и психолошке мотивације. Лик необичне лепотице Софке, као и ликови других јунака романа, међу којима се издваја снажна личност газда Марка, Софкина свекра, осветљени су изнутра, психолошки или, чак, психоаналитички, фројдовски, али све што се с њима догађа мотивисано је социолошким чињеницама: историјом двеју породица које припадају разним сталежима, сукобом између старог и новог, између старих богаташа, чорбаџија, који бескрупулозну борбу за самоодржање прикривају господским понашањем, и нових богаташа, обично сељака који се спуштају у град, носећи у себи свежу крв, неистрошену енергију и рушилачку агресивност. Други Станковићев роман, недовршени и постхумно објављени Газда Младен, јесте повест о судбини човека који је постао добровољна жртва дужности; просперитету породице он је жртвовао све, па и вољену жену. Уметнички је остварен друкчијим поступком од Нечисте крви. Све је у њему сажето, усмерено на оно што је главно, нема епизода ни дигресија, исказ је најчешће лапидаран, скоро епиграматичан, реченице понекад личе на формуле. Газда Младен делује, пре свега, целином, а Нечиста крв и обиљем драматичних ситуација, у којима извесни детаљи често прерастају у вишезначне симболе. У оба та романа и у читавом свом невеликом опусу Станковић је стваралац необичне, елементарне снаге, који је с великом муком налазио језички израз. Под навалом осећања и слика као да му се перо повија, реченица се заплиће и посрће, глас му постаје загрцнут, муцав, али то је "муцавост генија" који је више од других наших писаца проникнуо у понорне дубине људског бића.

Припадник ове генерације, херцеговачки приповедач Светозар Ћоровић (1875-1919) по својим књижевним особинама ближи је ипак традиционалном реализму. Започевши рано као и његови мостарски другови, он се споро развијао и тек је око 1899. избио на прави пут. Писао је много: објавио је десетак књига приповедака, скоро исто толико романа и неколико драма. Од појединачних дела издвајају се романи Мајчина султанија (1906) с необичним ликом паланачке каћиперке у средишту, Стојан Мутикаша (1907), где је испричана историја човека који од сиромашна сеоског дечака постаје велик трговац, зеленаш и поганац, и Јарни (1911), у којима је приказан наш муслимански живаљ у немирна времена уочи престанка турске власти. Ћоровић је вешт приповедач, пише лако и брзо, његово јек приповедање једноставно и природно, композиција како у кратким тако и у дужим формама спретна, мотиви добро одабрани, радња сигурно вођена. Његове су слабости: недостатак психолошке продубљености, једностраност, схематизам.

Постреалистичка проза

Осим последње генерације реалиста, у овом раздобљу јавља се још неколико приповедача који означују почетак или, тачније, потенцијални почетак наше модерне прозе, потенцијални зато што је ратни вихор растурио писце овог нараштаја, онемогућио их да се окупе око заједничког програма. Тај се удес највише осетио у стварању Милутина Ускоковића (1884-1915) и Вељка Милићевића (1886-1929), двају прозаика у које су полагане највеће наде. Ускоковић је био Скерлићев миљеник међу млађим приповедачима. Човек широке културе, доктор права, он је рано привукао пажњу неколиким збиркама приповедака и цртица, да би зрелост достигао у два романа из београдског живота Дошљаци (1910) и Чедомир Илић (1914). И један и дуги, други с више уметничке снаге од првог, уводе нас у нов свет, супротан ономе који познајемо из наше реалистичке прозе. Патријархални човек те прозе поникао је у свом свету, нераскидиво је везан за своју средину, чврсто укорењен у родно тло. Ускоковићев јунак осећа се као да је бачен у свет који није његов. Он је дошљак, странац, без властитих корена, залутао у лавиринту модерног града. Ситуацију искорењеног интелектуалца дао је и В. Милићевић, у свом најбољем делу, кратком лирском роману Беспуће (1912), првом огледу модерне лирско-асоцијативне прозе у нас, и тематски и стилски блиском десетак година касније насталом Дневнику о Чарнојевићу М. Црњанског. Рат је прегазио оба ова писца: Ускоковић је извршио самоубиство трагичне 1915, а Милићевић је из рата изишао физички и душевно сломљен.

Једини књижевник ове генерације који је пребродио ратове и наставио да ствара у међуратном и послератном раздобљу био је Вељко Петровић (1884-1967). Рођен у Сомбору, у младости новинар, он је 1911. прешао у Београд, за који је везан сав његов даљи живот и рад. У књижевном раду био је разноврстан: писао је поезију, приповетке, био публициста, књижевни и ликовни критичар и историчар уметности. Књижевно име стекао је најпре као песник, један од обновитеља наше патриотске поезије (Родољубиве песме, 1911). Певао је о плодној војвођанској равници и човековој митској везаности за земљу. Древни мит о диву Антеју добио је у његовим песмама специфичну национално-историјску интерпретацију. Значај његове поезије јесте у новим мислима и осећањима које је изнела, док је у форми, изразу и стиху остала у традиционалним оквирима. Као приповедач Петровић заузима једно од најважнијих места у српској прози 20. века. Прву приповетку објавио је 1905, а своју најпознатију приповетку Буња 1909, између два рата и после рата изишло му је десетак књига приповедака. Тематски и регионално веома је разноврстан. Осим Војводине, коју је највише приказивао, он је обухватио и друге наше крајеве; сликао је личности из разних слојева и различите етничке припадности; и временски распони су му велики: обухватио је друштвени живот до првог светског рата, рат и избеглиштво, међуратну стварност, живот у Београду под окупацијом. Томе треба додати читав круг приповедака у којима су јунаци деца и животиње или само животиње.

Ако бисмо у тој разноврсности покушали наћи заједничку основу, дошли бисмо до истог као и у песмама. до осећања дубоке везаности за земљу. Човек је поникао из земље и земљи припада како у животу тако и после смрти. Равница код њега има исто значење као море код Ћипика или планина код Кочића. То је родно тло на којем човек стоји чврсто обема ногама. Слично реалистима, са симпатијом је гледао на живот човека у његовој природној средини, приказивао постојаност сељака на земљи али и разне тегобе сељачког живота, износио трагичне индивидуалне судбине, сликао страсти на селу. Насупрот томе, он је тамним бојама приказао војвођанско грађанско друштво пре и после првог светског рата, искорењеност и однарођивање интелигенције, пропадање виших слојева (нарочито у књигама Буња и други из Раванграда и Варљиво пролеће, обе 1921). У сликању тог распада он ипак не иде до безнађа и песимизма, те се по томе разликује од припадника свог нараштаја. Код њега увек постоји могућност повратка правом животу или могућност да се живи тим животом упркос околностима. Цело његово дело прожето је дахом живота, вером у неисцрпну животну снагу што се скрива у човеку, нарочито у обичном, природном човеку, неначетом утицајем културе и модерног живота. Величина малих људи јесте једна од главних тема у приповеткама из првог светског рата а и многих других. Судбину човека у ратном вихору Петровић даје без икаквих националних и политичких предрасуда, са симпатијом гледа не само на наше него и на непријатељске војнике (Издајници из опаљена грма, 1932). У приповеткама из Београда под фашистичком окупацијом приказивао је скромне и пожртвоване људе, који помажу ослободилачки покрет, иако у њега нису непосредно укључени, или се жртвују за праведну ствар кад су доведени у прилику да се људски определе (Препелица у руци, 1948). Тежио је к томе да открије "знаке истоветности свега што живи" па је с љубављу приказивао не само људе него и животиње (Дах живота, 1964).

Петровић је тематски проширио и обогатио српску приповетку, ослободио је њених ранијих ограничености, код њега нема регионализма, фолклоризма ни социјалне периферије у приступу, све о чему пише уноси погледе модерног човека који никада није изгубио везу с народом. У сликању личности мање је користио искуства модерне психологије и психоанализе а више давао свесне, вољне манифестације личности. Поступке својих јунака објашњавао је спољашњим, социјалним чиниоцима, али није запостављао ни њихове карактерне одлике и темперамент. У начину приповедања осећа се усмереност на живу, изговорену реч, често се јавља причање у првом лицу. У композицији приповедака значајан удео имају паралелизми и контрасти, поступци који произилазе из његове животне философије, из доживљаја "истоветности свега живог". Иако никада није тежила перфекционизму, Петровићева приповетка одликује се економијом израза, унутрашњим јединством и складним односом делова и целина.

Војвођанску традицију српске књижевности, уз Перовића, наставља и Исидора Секулић (1877-1958). Рођена у Мошорину, у Бачкој, по струци педагог, она је највећи део живота провела у Србији (од 1909), тачније у Београду (од 1911). Књижевни рад започела је касно, после тридесете године. Прву критику објавила је 1910, до првог светског рата изишле су јој две књиге, Сапутници (1913) и Писма из Норвешке (1914), али у њима је она већ сасвим оформљен писац, на чију су појаву скренули пажњу најистакнутији критичари тог доба, Скерлић и Матош. Обе спадају у лирско-медитативну прозу. Сапутници су збирка импресионистичких цртица, скица и записа у којима преовлађују афоризми и мисли о општим темама. Сви текстови писани су виртуозним стилом, за који је Матош нашао духовни назив "плес ријечи". Том стилу смета маниризам, траженост ефеката, афектираност, хладноћа тона. Иако конципирана субјективно, њена књига има мало непосредности, мало осећања, она је сва у знаку интелектуалних анализа и општих рефлексија. Те особине налазимо и у Писмима из Норвешке, али оне су се овде делимично измениле у дотицају с предметом. Исидора се ослобађа егзалтираног субјективизма и окреће свету изван себе. Поетски доживљај сурове норвешке природе чини основу књиге. Исидору привлачи све што је исконско, узвишено, трагично и гротескно у природи, ближи јој је север од југа, горостасне планине од валовитих пејзажа или равница. У књизи су дошле до израза и мисаоне тежње списатељице. Она размишља о људима и њиховом животу, о нераскидивој повезаности природе и људске судбине, затим о особинама норвешког човека, о етничком карактеру народа, о норвешкој историји и култури. Њено дело је више путописни есеј о земљи и народу него путописни извештај о путничким доживљајима и сусретима с људима.

Између два рата и после рата Исидора је највише радила на приповеци и есеју. У приповеткама обрађивала је поглавито теме из грађанског живота Војводине и Србије. Посебну пажњу посвећује судбини маловарошких породица, тако да већина њених приповедака представља неку врсту породичне историје, саге. Слично Игњатовићу и Станковићу и другим писцима који су обрађивали сличне теме, и она се највише бави економским пропадањем те моралним и биолошким изрођавањем. Фатум пролазности и смрти обележава нарочито њену најбољу књигу приповедака, Кроника паланачког гробља (I, 1940, II, 1958). Перспектива из које даје судбине појединаца и породица оригинална је и симболична. Све, изузев две, почињу на исти начин: сликом паланачког гробља и описом гроба главног јунака или, као у најбољој приповеци у књизи, Госпа Ноли, описом гробова свих личности. То је почетак после краја, од гроба, а не од колевке: они о чијој се судбини прича одавно су мртви и заборављени, и то сазнање лебди над целом приповетком, дајући јој фаталистички и меланхолични призвук. И поступци којима су обликоване те судбине јесу особени. Ипак је окосница хроничарска, само излагање није дато у хронолошком него у асоцијативном кључу. већ на почетку постигнут је известан увид у целину која се даље развија изношењем догађаја, давањем података из биографије личности, о њиховим карактерним особинама, сликањем амбијента. С гласом приповедача који више коментарише него што прича мешају се стално колективни гласови, носиоци јавног мњења паланке. Тим поступком хронике се претварају у својеврсне наративне есеје, студије паланачких карактера и паланачког менталитета.

Есеј представља основну форму дела И. Секулић, форму којој теже и други жанрови којима се бавила, лирско-медитативни запис, путопис, приповетка. Зато се не треба чудити што есејистика заузима највише места у њеном стварању. Тематски дијапазон ту је веома широк. Исидора пише највише о писцима, нашим и страним, и другим књижевним темама, али исто тако и о другим уметностима, о сликарству, позоришту, музици, затим о питањима језика, морала, философије итд., што се нарочито испољило у њеној најзначајнијој есејистичкој збирци Аналитички тренуци и теме I-III (1940). Од писаца којима се бавила, у њеном есејистичком опусу средишње место заузима Његош, којем је посветила читаву књигу с карактеристичним насловом, Његошу књига дубоке оданости (1951), где је дошао до изражаја њен обожавалачки однос према песнику и поезији уопште. Од општих тема највише се бавила језиком, у којем је видела основу целе народне културе, огледало народног духа (Говор и језик, културна смотра народа, 1956). Њен језички идеал јесте романтичарски, вуковски, сматрала је да је аутентични језик само онај којим народ говори и ствара. Дивила се особито Кочићеву језику, тугујући што он није постао језиком целе српске књижевности.

Као критичар Исидора је више тумач него књижевни судија. Сматрала је "да је аутентична критика, сем по изузетку, увек више интерпретација него пресуда; а неаутентична критика, сем по изузетку, увек више пресуда него интерпретација". Стога она ретко даје оцене, а уколико се упушта у вредновање, њене су оцене увек пуне благонаклоности и лепих речи, а замерке увек дате с оградама, заобилазно. Њена је стварна снага у интерпретацијама које су мање засноване на проучавању и анализи а више су слободно, асоцијативно низање мисли, запажања, слика и примера, при чему су писац и књига о којима пише више повод него стварни предмет. У њеним есејима наћи ћемо мноштво необичних асоцијација, слободних варијација на основне теме текста, с бриљантним стилским обртима и виртуозним интерпретаторским ефектима, тако да су их неки упоређивали с музичким интерпретацијама. Свему томе недостаје систем који би излагању дао чврстину и кохерентност тако да се читалац брзо замори. То је блиставост и необичност која се може примити само у мањим дозама. Зато су јој краћи есеји увек бољи од дужих. У њима је она мајстор без премца.

Ово раздобље је више него ранија афирмисало женско стваралаштво. Уз Исидору, значајне су у њему још две приповедачице: Јелена Димитријевић (1862-1945), која је приказивала највише оријентални муслимански свет, и Милица Јанковић (1881-1945), која је неговала субјективну, исповедну прозу с доста елемената старинске осећајности.


Vrh strane
Jovan D.