IV

Просвећеност и почеци нове књижевности

Све до 70-их година 18. века српска просвета и књижевност задржале су претежно црквени карактер. Промене које су тада наступиле дошле су извана, под притиском. Културна и религиозна оријентација Срба према Русији није одговарала интересима Аустрије, као што јој није одговарала ни чињеница што су Срби живели у некој врсти политичке и културне изолације, и зато је предузела кораке да их што чвршће укључи у друштвено-политички и културни живот монархије, да их интегрира. У том су циљу 70-их година, за владе Марије Терезије, извршене значајне реформе у српском друштву; уместо црквених створене су грађанске школе, укинути су неки манастири, црквени празници сведени су на минимум, у Бечу је отворена штампарија за Србе (1770). Те мере, упркос отпору на који су наишле у народу, одиграле су значајну улогу у развоју српског друштва и српске културе. Оне су отвориле пут новим, световним утицајима и продору западне културе међу Србе. Кад је цар Јосиф II, у тежњи да целу империју уреди у складу с философском доктрином просвећеног апсолутизма, спровео исте или сличне реформе у целој држави, посебно кад је чувеним Патентом о толеранцији изједначио пред законом све вероисповести у земљи, тај покрет одозго добио је одушевљене присталице међу напредним Србима. Јозефинизам као антиклерикални, просветитељски покрет обухватио је све народе Аустрије, али је можда управо код Срба наишао на најповољнији пријем. Наша књижевност укључује се преко њега у широки покрет европске просвећености. У њу продиру најважније просветитељске идеје и тежње: демократизација културе, философска критика стварности, оријентација на морална и политичка питања, схватање науке као светлости која ослобађа човека из мрака незнања, осуда верских гоњења и прихватање толеранције као основу просвећене политике. Те идеје испољиле су се већ у последњој фази рада Захарија Орфелина, од Славеносербског магазина (1768), али тада нису имале већег дјека. Њихов пуни живот у нашој књижевности почиње тек с појавом Доситеја Обрадовића, најзначајнијег нашег писца 18. столећа, зачетника нове српске књижевности.

Доситеј Обрадовић

Доситеј (крштено име Димитрије) Обрадовић (1739-1811) не сам књижевним радом него и животом на карактеристичан начин обележава велик преокрет који доживљава српски народ у последњим деценијама 18. и почетком 19. столећа. Рођен у Чакову (данашња Румунија), рано оставши без родитеља, он је још као дете испољио две своје велике љубави, према књигама и према путовањима. Под утицајем светачких житија, која је са страшћу читао, отишао је у манастир Хопово на Фрушкој гори (1757), где се замонашио а након три године, разочаравши се у калуђерски живот, побегао је из манастира. Неколико година боравио је по српским селима у северној Далмацији као учитељ. Одатле је отпутовао у грчке крајеве (1765): боравио је на Крфу, посетио Свету Гору и манастир Хиландар, три године учио у једној грчкој школи у Смирни. После тих својих источних путовања вратио се у Далмацију, а одатле кренуо на запад (1771): шест година провео је у Бечу и отприлике исто толико по другим местима Царевине, путовао по Средоземљу да би, преко Румуније и Пољске, стигао у Пруску (1782); на универзитетима у Халеу и Лајпцигу слушао је предавања две године, а затим пошао даље на запад, у две европске метрополе, Париз и Лондон; обилазио је потом разне немачке крајеве, посетио западну Русију, а од 1789. на дуже се време настанио у Бечу. На тим путовањима Доситеј је стекао широко образовање и научио многе језике, знао је оба класична језика, грчки и латински, а од живих, поред румунског, који је научио још у детињству, – италијански, немачки, француски, енглески и друге. Из Беча је прешао у Трст (1802), где су га тамошњи Срби позвали за учитеља. Интересовао се за прилике у устаничкој Србији од почетка, скупљао помоћ устаницима, а затим и сам прешао у Србију (1807), где је суделовао у политичком, културном и дипломатском животу земље. Умро је као први министар ("попечитељ") просвете у првој устаничкој влади.

Књижевним радом Доситеј се почео бавити још у Далмацији, где је оставио неколико списа, међу којима је најзначајнија Ижица (1770), књига по форми и идејама у духу црквене традиције, али написана на чистом народном језику. Ниједно од тих дела није штампао. Књижевно-просветитељски рад на широком националном плану и на новим основама започео је 1783, објављивањем Писма Харалампију и Живот и прикљученија. Прво је његов просветитељски манифест. У њему је одбацио црквенословенски као народу неразумљив језик и заложио се за увођење народног језика у књижевност. У другоме је описао свој живот, изнео доживљаје свог детињства и младости. Након пет година дао је продужетак тог дела (1788).

Доситејев Живот и прикљученија пружа и више и мање од обичне аутобиографије. Непотпуно и оскудно у изношењу појединости из пишчева живота, непоуздано у чињеницама и хронологији, ово дело у ствари доноси у аутобиографском оквиру најпотпунију експликацију Доситејева просветитељског учења примењеног на српске прилике. У првој "части", до бекства из Хопова, Доситеј се само овлаш задржава на својим доживљајима да би поводом њих, у облику философског дијалога или наравоученија, изложио своју идеолошку критику манастира, монаштва, народног сујеверја и других појава, с једне, те развио своје идеје о слободном мишљењу, васпитању појединаца и просвећивању народа, с друге стране. Само су поједини делови наративно шире развијени било на анегдотско-хумористички начин било у виду патетичне сентименталне исповести. Друга "част", где су обухваћена Доситејева путовања, написана је у епистоларној форми, карактеристичној за европску књижевност друге половине 18. века; састоји се од дванаест писама упућених непознатом, по свој прилици измишљеном пријатељу. Доситејева путничка писма пуна су свакојаких згода, испричаних хумористички или у сентименталном тону, сусрета са земљама и људима, портрета личности, одушевљених панегирика пријатељству и пријатељима. Ако се за први део може рећи да је пре свега философски и педагошки заснована књига о просвећивању народа, други је део превасходно књижевни текст, посвећен пријатељству и љубави међу људима.

Остала Доситејева дела надовезују се на његову аутобиографију, развијајући даље њене идејне и књижевне интенције. Совјети здравога разума (1784) садрже пет чланака, и то три трактата из етике – о љубави, врлини и пороку – и два аутобиографски заснована есеја, у којима је изнео занимљиве податке о свом књижевном раду и даље развио практичну страну свог просветитељског учења. Уз аутобиографију, најзначајније Доситејево дело Басне (1788) доносе велик избор из богате традиције езоповске басне. Иако превођене с разних језика и од разних аутора, од Езопа до Лесинга, све Доситејеве басне међусобно су веома сличне, у поступцима излагања, у композицији, у стилу, што говори о томе да се наш баснописац у својој обради понашао сасвим слободно, као прерађивач, а не као преводилац. У Баснама је Доситеј не само врстан приповедач него и мислилац, моралиста. Сваку басну пропратио је есејистичким коментаром, наравоученијем. Ту он расправља о свим темама свог учења, уносећи мноштво примера из живота, историје, митологије, књижевности, као и народне пословице, сентенције, наводе из класика, тако да наравоученија, уз аутобиографију, представљају најзанимљивије и најоригиналније Доситејеве ставове.

Од каснијих Доситејевих дела најважније је Собраније разних наравоучетијљних вешчеј, у два дела. Први део (1793) садржи различите саставе рађене према страним, највећим делом енглеским изворницима: источњачке, алегоријске и сентиментално-моралне приповетке, једну комедију (од Лесинга), биографије Сократа и Аристотела, више есеја из практичне философије, два есеја о "вкусу" у којима, први пут код нас расправља о питањима естетике и теорије књижевности. Други део, с насловом Мезимац, изишао постхумно (1818), плод је пишчеве интелектуалне зрелости. Највећим делом то је збирка есеја, и то оригиналних (најважнији су: о књижевном језику, о човеку-машини, о дужном поштовању наука), у којима је Доситеј дао завршни, мисаоно и теоријски најпродубљенији израз неким од својих главних философских тма: о слободном, критичком мишљењу, о односу разума и воље, разума и морала, разума и задовољства, о богу и природи, о човеку и његовој судбини, о проблемима васпитања, дотичући се узгредно и тадашњих српских прилика.

Доситејево дело представља својеврсну, просветитељску симбиозу философије и књижевности. Основни циљ свог рада Доситеј је схватио као пропагандну науке, припремање српског народа да прихвати науку. Сматрао је да се тај циљ може постићи само под једном претпоставком – да људе науче да се користе својим природним даром, здравим разумом, да се оспособе да слободно мисле и расуђују. "Слободно мислити" значи пре свега "слободно приступити" свакој ствари, без страха од ауторитета, без предрасуда, затим сумњати и истраживати ("почињемо сумњати", слично Декарту позива Доситеј). Највиши облик слободног мишљења јесте научно-критичко мишљење засновано на принципу каузалитета ("зашто је што тако а не другојаче било"). Полазећи од начела критичког мишљења, Доситеј је изнео причу о свом животу, о својим заблудама и освешћивању, о својим образовним путовањима, као пример који је, истовремено поучан и карактеристичан за српске прилике, пружао моралне поуке ("совјете здравог разума") о понашању појединаца и друштва, дао философску критику обичаја, нарави и институција српског друштва (посебно је значајна његова критика манастира) и изложио широк програм за реформу нашег друштва и наше културе према рационалистичким и просветитељским обрасцима.

Многострукост програма и разноликост средстава којима се служио у својој просветитељској пропаганди учинили су Доситеја и књижевно веома сложеном појавом. Код њега се чка у једном истом делу могу срести партије стилистички различито обликоване: дијалошка и есејистичка разматрања о разним философским темама, реалистички и хумористички приказани карактери и збивања, сентименталне исповести. Иако обимном невелико, његово дело вршило је у свом времену функцију не једног писца него безмало целе једне књижевности. Оно је било и наука, и философија, и беседништво, носило је у себи и дидактику, и критику, и забаву, кретало се у свим главним правцима књижевности свог доба и обухватало све основне жанрове ерудитско-популаризаторске и поучне литературе, као и клице сложенијих књижевних форми. Било је истовремено и есејистика и приповедна проза и поезија.

Књижевност Доситејевог доба

Доситеј је раскинуо с вишевековном црквенословенском традицијом и започео ново, грађанско доба наше књижевности. Као и сваки велик почета, он ће остати трајно присутан у даљим књижевним кретањима. У последњим деценијама 18. и почетком 19. столећа (до Вука) његова је доминација апсолутна. Још тада је изречена мисао да целу ту "счастљиву епоху треба Доситеовом назвати". Књижевни рад других писаца би је у најтешњој повезаности с Доситејевим. Књижевност се развијала у знаку даље разраде његова културног и књижевног програм. Поједини писци постављали су себи као главни задатак да ураде оно што је Доситеј истакао као најнеопходније: да преводе или пишу књиге за које је он рекао да их треба превести или написати. У свом развитку књижевност тог доба пролази кроз исте етапе као и само Доситејево дело.

Осамдесетих година, у јеку јозефинизма, непосредно после Доситеја, јавило се неколико писаца који су деловали у истом јозефинистичком духу као и он, а делимично и под његовим утицајем: Јован Мушкатировић (1743-1809), значајан нарочито по књижици Приче или по простому пословице (1787), првој збирци не сам пословица него и народних умотворина уопште у српској књижевности; Михаило Максимовић, писац књижице хумористичко-сатиричних афоризама Мали буквар за велику децу (1792), зачетник сатире у нашој књижевности; Емануел Јанковић (1758-1792), који преводи и посрбљава комедије с немачког и италијанског. Поред јозефинистичког антитрадиционализма и антиклерикализма, свим овим писцима заједничко је и то што пишу скоро чистим народним језиком, сасвим у духу начела које је прокламовао Доситеј у Писму Харалампију. Најдаље је у томе отишао Јанковић, који је на једном месту изјавио да он не пише "у славенском него у материном језику", јер није "Славјанин него Србљин".

Духовна клима у Аустрији коренито се изменила после смрти Јосифа II, а с њом се у великој мери променила и књижевност. Писци што се јављају у последњој деценији 18. и првој деценији 19. столећа разликују се од ранијих као што се разликује Доситеј из Собранија од Доситеја из Живота и прикљученија и Басана. Тим писцима недостаје борбен, критички, слободоуман дух јозефиниста. Идеја просвећивања остаје и даље оријентациона тачка читаве књижевности, али она се остварује друкчије: поучавањем и моралисањем а не критиком. И у односу према народном језику учињен је крако назад. Неки су се писци вратили црквено-словенском, док су други произвољно мешали црквенословенски и народни, што је довело до језичке конфузије, против које ће устати Вук Караџић. У основним књижевним тежњама сви они се ипак најнепосредније надовезују на Доситеја.

У делу зачетника наше нове књижевности дошле су до изражаја две главне духовне и књижевне тенденције 18. века: рационалистичко просветитељство и сентиментализам. Иако је био одушевљен поклоник "просвештеног разума", Доситеј је више пута показао да има осећања за истине "чувствителног срца". У његовим делима, напоредо с партијама рационалистичко-просветитељског карактера, које претежу, налазимо емоционално-поетске фрагменте у којима препознајемо неке од најважнијих црта сентиментализма као што су: величање осећања, идеализација народа, култ природе и у вези с тим развијен смисао за пејзаж, емоционалне изливе, исповест итд. Доситејеви ученици и следбеници развили су даље управо ту страну његова дела, тако да је сентиментализам постао владајући стил епохе; савременици су му дали и карактеристичан назив – "слатки стил". Он се развио у свим књижевним врстама, а најпотпуније у роману.

Од свих модерних књижевних врста роман се најраније појављује у нашој књижевности, најпре преведени (Велизар од Мармонтела 1776, Робинсон Крусо од Данијела Дефоа 1799. и др.), а затим, почетком 19. столећа, с Атанасијем Стојковићем (1773-1832) и Милованом Видаковићем (1780-1841), и оригинални. Атанасије Стојковић, познатији иначе по великој Фисици, написао је дидактичко-идилични роман Аристид и Натаија (1801), којим започиње ова врста у нашој књижевности. На њега се надовезује Видаковић. Његови романи, од којих су најпознатији: Усамљени јуноша (1810), Велимир и Босиљка (1811), Љубомир у Јелисијуму, у три дела (1814, 1817, 1823) и Касија царица (1827), представљају контаминацију позноантичког љубавног и барокног витешког романа, али у њима има и елемената сентименталног и педагошког романа 18. столећа. Њихови јунаци обично су растављени љубавници или изгубљени сродници који се траже, лутајући по свету а кад се нађу, најпре се не препознају. Видаковићевој популарности највише је допринело то што он такве типске фабуле смешта у српски средњи век, што обрађује моралне и сентименталне теме које је код нас одомаћио Доситеј, што је боље од свих погодио тон и дух тзв. "слатког стила". Видаковић је извршио велики утицај на даљи развитак српског романа. У првом половини 19. века јавило се више писаца који, по угледу на њега, пишу романе с темама из српске историје. Његов утицај осећа се и код Стерије, Атанацковића и Игњатовића, који су српски роман подигли на већи књижевни и уметнички ниво.

Морализаторско-сентиментална нота карактеристична је и за Јоакима Вујића (1772-1847), организатора нашег позоришног живота, "оца српског театра". За потребе позоришних дружина које је стварао преводио је и прерађивао драме немачких писаца, нарочито тада чувеног Коцебуа. Вујићеве "посрбе" настављају се на Јанковићеве покушаје и чине корак даље према оригиналној драми, чији је творац Ј. С. Поповић.

Ово раздобље започето Доситејевом аутобиографијом значајно је и по другим аутобиографијама. У Русији и на руском језику настали су опсежни Извештаји о доживљајима Симеона Пишчевића (1731-1797), једна од најузбудљивијих књига о судбини нашег народа, с епски развијеним збивањима на широком простору од Рајне до Москве и од Саве и Дунава до Неве, с мноштвом романсијерски датих ликова и снажних, драматичних ситуација. Њоме се послужио Црњански у писању свог великог романа Сеобе. Аутобиографије су писали и Јоаким Вујић, Милован Видаковић, затим познати просветни добротвор Сава Текелија (1761-1842) и далматински калуђер Герасим Зелић (1752-1828). Видаковић је описао само своје детињство, и то истим поетским, сентименталним стилом који одликује његове романе, али уметнички много успешније. Опширно и занимљиво Зелићево Житије одудара од осталих одсуством основних обележја епохе, славеносербског језика, дидактизма и сентименталности. Он пише једрим народним језиком на начин који највише подсећа на стил Вукове прозе.

У овом периоду имамо и зачетке српске филологије. Доситејев ученик, Србин из Хрватске, Павле Соларић (1779-1821), писац популарних научних и философских дела, и песник, бавио се, уз остало, историјом српског и хрватског писма и штампане књиге и започео с издавањем средњовековних писаних споменика. Други Србин из Хрватске Сава Мркаљ (1783-1833), у расправи Сало дебелог јера( либо азбуко протрес) (1810), дао је пројект реформе српске азбуке заснован на начелу "пиши као што говориш". Исте године Мркаљев друг, Босанац Лука Милованов (1784-1828), у расправи Опит настављења о србској сличноречности и слогомерију или просодији, уз сличан пројекат азбуке, излаже први пут код нас систем српске версификације. Својим залагањем за народни језик и фонетско писмо Мркаљ и Милованов утицај су на Вука Караџића, који је с обојицом био у личним, пријатељским везама.

Сентименталистичка и класицистичка поезија

Сентиментализам као основни стил епохе, иако претежно лирски обојен, потпуније се изразио у поетској прози него у поезији. Једини значајнији песник међу сентименталистима Григорије Трлајић (1766-1811), поред превода у стиху и прози објављених на црквенословенском језику, оставио је неколико песама на народном језику и у народном духу. Лирске песме је писао спорадично и Милован Видаковић, неке је уметао у своје романе.

Сентиментализму је блиска тзв. грађанска поезија, која представља прелаз између народне и уметничке поезије. То је поезија за певање, најчешће анонимна по свом пореклу, која се ширила преко рукописних песмарица. Тематски је врло разноврсна, има религиозних, војничких, пригодних, љубавних, сатиричних песама. У љубавним песмама, којих је највише, преплићу се петраркистички елементи с мотивима и изражајним средствима народне лирике. У сатиричним песмама, које су најбоље, има живог осећања за стварност и хумор. Иако уметнички неразвијена, ова поезија одиграће значајну улогу у даљим песничким токовима, нарочито у рађању наше грађанске лирске романтике. Њен утицај највише је приметан код Бранка и Змаја.

Први превасходно песнички правац у српској књижевности био је класицизам. Он почиње већ 80-тих година 18. столећа с дидактичким и родољубивим песмама Алексија Везилића (1753-1792), а коначан облик добија у првој деценији 19. столећа у делу Лукијана Мушицког (1777-1837), архимандрита манастира Шишатовца, касније горњокарловачког владике. Његов је класицизам школско-занатског типа, настао на основу школског упознавања с латинском поезијом. Лукијан је у српску поезију унео "римски размер" (стих и строфе по класичним обрасцима), највећи број песама испевао је у алкејској строфи, коју је прихватио од Хорација, свог главног песничког учитеља. Писао је пригодне, панегиричке оде у славу истакнутих савременика, затим епистоле, еклоге, епиграме итд. Изражавао је родољубива осећања и просветитељске идеје. Најпознатије су му песме програмског карактера Глас народољупца и Глас харфе шишатовачке. У неке песме уносио је личне мотиве, певао о невољама што су га сналазиле, о неразумевању средине (Оде самоме себи). Мушицки је прва изразита песничка индивидуалност у српској књижевности. Извршио је велик утицај на нашу поезију и створио песничку школу кроз коју су прошли готово сви наши песници прве половине 19. столећа.

По страни од ове две струје, класицистичке и сентименталистичке, стоји известан број песника или песничких остварења. Једну скупину чине простонародни песници који пишу родољубиве и религиозне спевове у народном духу, опонашајући стих народне поезије (Вићентије Ракић, Гаврило Ковачевић, Милован Видаковић). Другу, важнију скупину чине песници, претежно из западних наших крајева, који су тражили узоре у европској, посебно у италијанској поезији. Док код Лукијана имамо класичне обрасце, ови песници негују романске песничке облике: сонет, октаву, терцину. Уз Павла Соларића, Мркаља и Милованова, који су писали и песме, ту су још два песника: Јован Дошеновић (1781-1813), који је преводио и опонашао италијанске песме (Лирическије пенија, (1811), и Јован Пашић (1771-1849), позни петраркист велике плодности (Сочиненија песнословска, 1827, с више од 11.000 стихова), од којег је остало више песама стварне вредности.


Vrh strane
Jovan D.