Приредили за штампу на основу прича старих Колубараца и објављеног
материјала Милутин Ранковић и Рашко Јовановић
Северозападна Србија је у средњем веку, све до подпадања под Турке била простор на коме су се сукобљавали интереси једине две политичке силе средњег Балкана тога времена - Угарске и Србије. Угарска је све време тежила да потчини ове области а српска држава се упорно борила да јој северна граница буде и остане на Сави и Дунаву. У тадашњој Мачванској Бановини између осталих спомињу се и дистрикти Љиг, Уб, Непричава, Тамнава и Пепељевац. Дистрикт Љиг се спомиње у 1392, години и у 1426. години а постојао је близу и поред дистрикта Непричава.Дистрикт Љиг се налазио у горњем току реке Љига, док је у доњем забележен дистрикт Пепељевац. У историјској литератури говори се о дистрикту Пепељевац који се спомиње у повељи краља Жигмунда из 1392. године. Име дистрикта Пепељевац сачувало се у истоименом селу које се налази испод манастира Боговађа, у куту који граде ставе Колубаре и Љига. Постоји прича о имену села Пепељевац у којој се говори о песковитом земљишту сличном пепелу које је дало топоним Пепељевац када су неки путници за манастир Боговађа скренули пажњу на такво упоређење. Иначе, прича се да се село раније звало Карановац. Село су спалили и раселили Турци.
О животу у Средњој Колубари сведоче и остале православне задужбине подигнуте у доба Немањића и њихових наследника : црква у Марковој Цркви, црква у Докмиру и црква у Степању. Предање каже да је цар Душан осуђенике који беху лаки на ножу и мачу ослобађао казне и насељавао их у шумовите пределе на десној обали Колубаре. Крчећи шуме и настањујући Колубарску област ови досељеници су били добра одбрана границе од повремених упада Угара. Колубарска област је ипак често мењала власнике. На територији Србије Немањићи су подизали многе велелепне задужбине. Међутим, осим њих постојале су и друге цркве и манастири, који су током петовековног ропства били сравњени са земљом, те се спомен о њима очувао само у народном предању. Ктитори тих задужбина,као и време кад су подизане и уништене, нису познати, те их народ произвољно приписује појединим личностима. Пронађена таква црквишта народ је обележавао крстом или подизањем на њима неке капелице. Људи су долазили на таква места, палили свеће и молили се. Уколико су проналажени остаци неке знатније цркве или манастира, на њима су подизане и веће верске грађевине које су добијале име цркве која је била на том месту.
Такве, обновљене, цркве одржале су се до данас, мада су и оне више пута рушене и обнављане. Предање говори И о манастиру у Ћелијама, подигнутом највероватније у XIII веку , на заравни поред потока Каменица, у подножју Врачевог Брда. Син Кнеза Лазара, Стефан Лазаревић, добио је уговором са угарским краљем између осталог и долину Колубаре на управу а од Београда је направио своју престоницу. Стефанов наследник, Ђурађ Бранковић, није подизао задужбине од верског значаја, већ је са народом зидао тврде одбрамбене градове.Као погодно место за изградњу своје престонице изабрао је ушће Језаве у Дунав и веома брзо ту је изникло Смедерево, моћно камено утврђење од 24 куле. Ово утврђење је завршено за веома кратко време и већ током 1430. године (изградња је започела 1428. године) у њега је уселио Ђурађ Бранковић. Због тога што је био у равници, опкољен водом Дунава и Језаве и ровом између њих, Смедерево је названо "воденим градом". Најпре је изграђен тзв. "Мали град" и ту се Ђурађ уселио одмах по његовом завршетку. "Мали град" је имао укупно шест кула и на једној од њих од узиданих опека урађен је чувени натпис о зидању града где се каже: "У Христа бога благоверни деспот Ђурађ, господин Србљем и Поморију зетскоме. Наредбом његовом сазида се град овај у лето 6938". Касније су настављени радови на тврђави тако да је саграђен "Велики град" који је имао још додатних осамнаест кула. Због своје величине и нарочито због брзине којом је грађен, Смедеревски град је изазвао страшну мржњу међу Ђурђевим поданицима, јер је праћен многобројним жртвама. Овим радовима је у потпуности руководио Ђорђе (Георгије) Кантакузен, рођени брат Ђурђеве жене Јерине.Баш у време док је трајала изградња Смедерева, претпоставља се у лето 1429.године, Ђурађ је крунисан за деспота. Обред је обављен у Жичи, а из Византије је знаке деспотског достојанства донео Георгије Филантропен којега је послао византијски цар Јован VIII. Са њим је заједно крунисана и Јерина која је тиме добила чин деспотице.
Од тада Ђурађ носи назив "по милости божјој Рашког краљевства деспот и Албаније господар".Ђурађ је не би ли очувао Србију као државу, Султану Мурату II дао је своју кћер, лепотицу Мару за жену, и сина Стевана за таоца. С друге стране Ђурађ се доста ослањао и на Угарску помоћ. Стога султан реши да нападне Србију. Већ у самоме почетку лета 1439. године турска војска се улогорила под Смедеревом и опсада је почела. Деспот их није дочекао у Смедереву већ се са женом Јерином и блиском пратњом одмах пребацио у Угарску. "Пошто је Ђурађ схватио да његове снаге нису довољне да се одупре зету, наоружа добро град Смедерево, оставивши у њему за одбрану једног свог сина, а сам пређе Угрима са својим другим, млађим сином и са целом породицом, водећи са собом много свештеника" (Мавро Орбин). Смедерево су сада требали да бране Гргур Бранковић (наследник престола рођен 1412. у првом браку деспота Ђурђа ) и Тома Кантакузен. Само Смедерево се показало као тврд орах за Турке иако су га непрестано бомбардовали великим топовима. Три месеца се овај град бранио и веома је лако могуће да би тврде зидине одбиле Турке да је у Смедереву је било довољно хране за опсађене. То је био управо онај разлог који је натерао опсађене да се предају. Они су могли да одбију турске нападе, али против глади нису могли да се боре. "Кад су ови увидели да се више не могу одупирати (пошто је овај град био лоше снабдевен намирницама услед тврдичлука Ђурђеве жене Ирене, која је, да би дошла до новца, била продала све жито), решише да се својевољно предаду Турчину" (Мавро Орбин). Нешто слично наводи и Константин из Островице када тврди да Смедерево није узето због турске војне снаге већ искључиво зато што је међу браниоцима почела глад. "Дошавши, цар опколи, опседе и глађу освоји град Смедерево,.." (Константин из Островице). Очигледно да је град био довољно јак да се брани, али да је био лоше снабдевен. При предаји града деспотов син Гргур није био вољан да се са Турцима преговара и да се град преда, али није могао ништа против већине."Видећи то деспотов син Гргур, у немогућности да ишта учини, и он пристаде уз мишљење осталих" (Мавро Орбин). Као да је слутио да га у турском ропству чека једна од најтрагичнијих судбина која се може и замислити. Додуше, тада је на први поглед изгледало да је Гргур из предаје Смедерева извукао доста тога, будући да му је султан Мурат II препустио оне територије које држао његов деда Вук Бранковић. "Пошто је, дакле, Мурат заузео Смедерево, поклонио је Гргуру већи део земље коју је раније поседовао његов дед Вук Бранковић, али под условом да му постане вазал и да му буде веран" (Мавро Орбин). Но до краја се показало да се ради о најобичнијем сужањству. "Али, и поред тога, задржао га је код себе заједно с другим његовим братом, Стефаном, који је већ од почетка, тј. откада је Мурат склопио брак с његовом сестром, живео код њега"
(Мавро Орбин).

Према званичној историји Слепи Гргур Бранковић умро је 16 октобра 1459. као монах Герман на хиландарском метоху у Струми у данашњој Македонији, а сахрањен нешто каније на Хиландару. Међутим, Троношки летописац Јосиф је изричит у томе да је Гргур сахрањен у првобитном манастиру Боговађа. Мало је вероватно да је реч о данашњем манастиру јер је исти у то доба тек саграђен на рушевинама раније постојеће црквице.Реч је највероватније о оближњем манастиру Ћелије како тврди и народна легенда, а који се налазио у подножју Врачевог Брда, недалеко од утврђења Castrum Brodare.
Стари манастир Ћелије био је на малој заравни поред потока Каменица, у подножју Врачевог Брда. Био је посвећен Светом Ђурђу.По предању два пута је рушен и трећи пут обновљен. Када су 1922 – 23 вршена ископавања првобитне цркве, нађена су топовска ђулад.Јелица Томић, која је тада имала 107 година, причала је окупљеним сељацима да је манастир срушен у Карађорђево време. Турци су извукли топове на брдо изнад цркве и одатле је бомбардовали. Манастирска звона и црквене утвари пренете су у манастир Боговађу на чување. Звона су била тако велика да су их вукли дванаест пари волова. Тада су Турци порушили манастир до темеља а остала је само часна трпеза од камена у олтару,коју су касније пренели у цркву суседног села Петке. Кад се подизала данашња црквица на темељима старог манастира, тада се раскопала камена плоча и под њом је нађен људски костур. Експертиза ових налаза (у току је реконструкција црквице и подизање крипте за кости Колубарских бораца које су почивале у базену испод пода црквице, као и подизање новог манастирског конака ) указује на XIII век.По предању код овог манастира је сахрањен Слепи Гргур Бранковић, па се казује да је откривени костур Слепога Гргура. При ископавањима 1922 – 23 нађена је огромна пушка са 19 карика за коју се претпостављало да је припадала чувеном јунаку и хајдуку Пантелији, познатом по узречици – „ Дур, делија, ето Пантелија! „ Према причању, једног је дана Пантелија, јашући, срео неког Турчина и узвикнуо:
„ Дур! (Стој, ко иде!)
„Иде делија!“ – узвикнуо је Турчин, такође заставши.
„ Е, овде је Пантелија“ – одговорио је Пантелија и сасуо кубуру у Турчина.
Тог истог Пантелију срео је 1827. г. Ђорђе Маргарашевић као намесника Манастира Боговађе. Пише свом пријатељу Ружићу из Боговађе:
„Отац Партеније, намесник, прими ме љубазно и већу чест ноћи проведе са мном у разговору, казивајући ми како је и под Карађорђем војевао и под Милошем; како је најпре мирским свештеником био, а по смрти своје жене, лепе Анђелије, калуђером постао, због које је с агом неким, својим спахијом, на Врачару, пред србском и турском војском мејдан делио, сретно одржао и од Карађорђа сребром оковану сабљу и 40 дуката на дар зато примио; како је и шта је чинио кад су Србљи под Милошем на оружје устали; како је и где на боју пролазио и рањен бивао и откуд се по Србији говорило :Дур, делија, ето Пантелија! Ово је, тј. његово име било , пре нег што се покалуђерио.“
За откопавања првобитног манастира у Ћелијама заинтересовали су се тада и историчари из Београда. Они су многе предмете (ђулад, крст од мермера и друго) однели у музеј, а по њиховим упуствима реновирана је и стара црква. По довршавању Цркве – костурнице у Лазаревцу 1940 године, већи део костију бораца изгинулих у Колубарској бици (и кости поручника Димитрија Туцовића, сандук број три), пренесeн је тамо.