GORSKI VIJENAC
Na srpskom
Na engleskom
Na ruskom

ГОРСКІЙ ВІЕНАЦЪ

ИСТОРИЧЕСКО СОБЫТІЄ

ПРИ

СВРШЕТКУ XVII. ВІЕКА.

СОЧИНЕНІЄ

П.П.Н.

ВЛАДЫКЕ ЦРНОГОРСКОГА

У БЕЧУ,

СЛОВИМА Ч.О.О. МЕХИТАРИСТА

1847.

ПОСВЕТА,

Праху отца Србіе.

Нек’ се овай віекъ горди надъ свіема вѣковима!
Онъ ће Ера быти страшна людскіема колѣнима —
Унь се осамъ близанацахъ у єданъ махъ изньихаше,
Изъ колевке Беллонине и на земльи показаше:
Наполеонъ, Карло, Блыхеръ, кнезъ Велингтонъ и Суворовъ,
Карађорђе бычъ тирянахъ и Шварценбергъ и Кутузовъ,
Ареи є, страва земна, славомъ бойномъ ньихъ опіо,
И землю имъ за поприште, да се боре, назначіо —
Изъ грмена великога лафу изаћ’ трудно ніе;
У великимъ народима Генію се гнѣздо віе —
Овде му є по готову матеріаль къ славномъ дѣлу
И тріумфа дичный вѣнацъ, да му краси главу смѣлу —
Ал’ херою Тополскоме — Карађорђу безсмртноме
Све препоне на путъ бѣху... къ цылю доспѣ великоме:
Диже народъ — крсти землю — а варварске ланце сруши!
Изъ мртвіехъ Срба дозва — дуну животъ Србской души;
Ево тайна безсмртника: — даде Србу сталне груди!
Одъ витежства одвикнута у ньим’ лафска срца буди!
Фараона источнога предъ Ђорђемъ се мрзну силе,
Ђорђемъ су се Србске мишце са витежствомъ опоиле!
Одъ Ђорђа се Стамболъ тресе, крвожедный отацъ куге!
Сабльомъ му се Турцы куну, клетве у ньихъ нема друге! —
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
Да! витеза сустопице трагическій конацъ прати!
Твоіой глави бы суђено за вѣнацъ се свой продати...!!!
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
Поколѣня дѣла суде, што є чіе, даю свѣма —
На Борисе — Вукашине — обшта грми анатема —
Гадно име Пизоново не смѣ калят’ мѣсецословъ,
За Егиста управъ сличи громъ небесный, судъ Орестовъ. —
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
Надъ свіетлимъ твоимъ гробомъ злоба грдна блюва тмуше,
Ал’ небесну силну зраку што ћ’ угасит’ твое душе? —
Плачне, грдне помрчине, могу л’ оне свѣтлость крити?
Свѣтлости се оне крію, оне ће є разпалити —
Пламъ ће вѣчно животворный блистат’ Србу твое зублѣ,
Све ће сяйніи и чудесніи у вѣкове быват’ дублѣ. —
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
.........................................................
Зна Душана родит’ Србка... зна доити Обилиће —
Алъ херое ка Пожарске... дивотнике... и племиће,
Гле! Србкинѣ сада рађу... благородствомъ Србство дише...!
Бѣжи грдна клетво съ рода...! завѣтъ Срби испунише! —

У Бечу на Ново лѣто 1847. года.

СОЧИНИТЕЛЬ.

ЛИЦА.

Владыка Данило.
Игуманъ Стефанъ.
Янко Ђурашковићъ, Сердаръ.
Радоня „
Вукота „
Иванъ Петровићъ „
Кнезъ Раде, братъ Владыке Данила.
„ Байко.
„ Роганъ.
„ Янко.
„ Никола.
Войвода Драшко.
„ Милія.
„ Станко (Люб.)
„ Батрићъ.
Томашъ Мартиновићъ.
Вукота Мрвалѣвићъ.
Вукъ Томановићъ.
Мнозина.
Богданъ Ђурашковићъ.
Вукъ Мићуновићъ.
Вукъ Мандушићъ.
Вукъ Лѣшевоступацъ.
Попъ Мићо.
Сестра Батрићева.
Хаџи-Али Медовићъ, кадія.
Скендеръ-Ага.
Мустай-Кадія.
Арсланъ-Ага Мухадиновићъ.
Фератъ Зачиръ, Кавазбаша.
Риџалъ-Османъ.
Єдна баба.

Скупштина у очи троичина дне на Ловћену; глухо [1]
доба ноћи, свакъ спава.

ВЛАДЫКА ДАНИЛО [самъ собомъ].

Виђи врага су седамъ биньишахъ!
Су два мача, а су двіе круне,
Праунука Туркова съ кораномъ!
За ньимъ ята проклетога кота!
Да опусте землю свуколику,
Ка’ скакавацъ што поля опусти!
Францускога да не бы бріега,
Аравійско море све потопи —
Санъ пакленый окруни Османа! —
Дарова му луну ка’ ябуку. —
Злога госта, — Европи, Оркана! —
Византія сада ніе друго,
Но прћія младе Теодоре; —
Звіезда є црне судбе надъ ньомъ! —
Палеологъ позива Мурата,
Да закопа Грке са Србима;
Свою мисли Бранковићь съ Гертукомъ!
Мухамеде то є за Гертуку! —
Сѣмъ Азіе ђе имъ є гньіездо!
Вражѣ племе позоба народе,
Данъ и народъ, како ћуку тица: —
Муратъ Србску, а Баязитъ Босну, [2]
Муратъ Епиръ, а Мухамедъ Грчку,
Два Селима Ципаръ и Африку,
Свакій нешто, не остаде ништа!
Страшило є слушат’ што се ради!
Маленъ свіетъ за адова жвала!
Ни наєст’ га, камо ли преєсти, —
Янко брани Владислава мртва!
Што га брани, кадъ га не одбрани? —
Скендербегъ є срца Обилића,
Ал’ умріе тужнимъ изгнаникомъ. —
А я што ћу? — Али са киме ћу?
Мало рукахъ, малена и снага,
Єдна сламка међу вихорове. —
Сиракъ тужный безъ нигђе никога,
Мое племе сномъ мртвіемъ спава —
Суза моя нема родителя —
Нада мномъ є небо затворено,
Не прима ми плача, ни молитве —
У адъ ми се свіетъ претворіо,
А сви люди паклени духови. —
Црный дане, а црна судбино!
О кукавно Србство угашено!
Зла надживѣхъ твоя сваколика,
А съ найгоримъ хоћу да се боримъ —
Да! кадъ главу раздробишъ тіелу,
У мученю издишу членови; —
Куго людска, да те Богъ убіе!
Али ти є мало по свіета,
Те си своіомъ злошћу отровала?
Но си отровъ адске свое душе
И на овай каменъ изблювала!
Мала ли є жертва сва Србія, [3]
Одъ Дунава до мора синѣга?
На тронъ сѣдишъ неправо узетый! —
Поносишъ се скиптромъ крвавіемъ!
Хулишъ Бога съ светога олтара! —
Мунаръ дуби на крстъ раздроблѣный;
Али сѣнку што му шће тровати!
Те є у збѣгъ собомъ уніеше
Међу горе за вѣчну утѣху,
И за споменъ рода юначкога;
Већъ є у крвъ она прекупата
Сто пут’ твою, а стотину нашу!
Виђи посла цара опакога!
Кога ђаво о свачему учи:
„Црну гору покорит’ не могу,
„Ма, никако да є са свимъ моя;
„Съ ньима треба овако радити“ —
Па имъ поче демонскій мессія
Лажне вѣре пружат’ посластице —
Богъ васъ клео, погани изроди!
Што ће Турска вѣра међу нама?
Куда ће те съ клетвомъ прађедовскомъ?
Су чимъ ће те изаћ’ предъ Милоша,
И предъ друге Србске витезове,
Кои живе докленъ сунца гріе?
Кадъ данашню премислимъ віећу,
Разпале ме ужаса пламови —
Изклати се браћа међу собомъ!
А крвницы яки и опаки,
Затріеће сѣме у одиву. —
Грдный дане, да те Богъ убіе,
Кои си ме дао на свіету!
Часъ проклинѣмъ ланскій по сто путахъ, [4]
У кои ме Турцы не смакоше,
Да не варамъ народнѣ наданѣ. —

Вукъ Мићуновићъ лежи близу владыке, притаіо
се као да спава, али све чуе дивно.

ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Не, владыко, ако Бога знадешъ!
Каква те є спопала несрећа,
Те ’но кукашъ као кукавица,
И топишъ се у Србске несреће? —
Да ли ово светкованѣ ніе,
На кому си сабра’ Црногорце,
Да чистимо землю одъ некрсти? —
И безъ тога ово намъ є слава,
На кою се врстный момцы купе,
Способности своє да кушаю,
Силу мишце и брзину ногахъ,
Стріелянѣмъ да се надмашаю,
И сѣченѣмъ у обкладу плећахъ;
Да слушаю Божю летурђію
И да воде коло око цркве,
Да витештвомъ прса набрецаю —
То є тамянъ светый юнацыма,
То гвоздени срца у момцыма —
Тури такве разговоре црне!
Люди трпе, а жене наричу! —
Нема посла у плаха главара —
Ты ніеси саморана глава:
Видишъ ове петъ стотин’ момчади!
Кое чудо снаге и лакоће
У ньихъ данасъ овђе видіесмо?
Виђаше ли како стріеляю? [5]
Ка’ се града вѣшто изиграше?
Како хитро грабляху капице?
Текъ што вучадъ за майкомъ помиле,
Играюћ’ се страшне зубе свое
Већъ умію подъ грломъ острити;
Текъ соколу прво перѣ никне,
Онъ не може више мировати,
Него свое размеће гніездо
Грабећ’ сламку єдну и по єдну,
Съ ньомъ путъ неба бѣжи ціючући —
Све є ово некаква наука; —
Безъ момчади ове, те су овђе,
Шестъ путахъ є іоштъ ов’лико дома,
Ньина сила, то є твоя сила;
Докле Турцы све ньихъ савладаю,
Многе ће се буле оцрнити;
Борби нашой края быти неће
До истраге Турске али наше —
Нада нема право ни у кога,
До у Бога и у свое руке;
Наданѣ се наше закопало
На Косово у єдну гробницу —
У добру є лако добро быти! —
На муцы се познаю юнацы. —

Изнієли су крсте съ Ловћена на врхъ црквине,
пасу по врху сѣли, гађаю пушкама и брое колика
пута коя одєкне.

СЕРДАРЪ ЯНКО ЂУРАШКОВИЋЪ.

Чудне пушке, валя мушку главу!
Свака наша шестъ путахъ одєкне,
А Џефердаръ Томановић-Вука, [6]
Деветъ путахъ єднако се чуе!

СЕРДАРЪ РАДОНЯ.

Видите ли чудо, Црногорцы!
Присука’ самъ педесетъ годинахъ,
На Ловћенъ самъ вазда лѣтовао,
Излазіо на ову вршину;
Сто путахъ самь гледао облаке,
Ђе изъ мора дођу на гомиле
И прекриле сву ову планину,
Отисни се тамо, али тамо,
Съ сіеванѣмъ и съ великомъ єкомъ
И съ ломлявомъ страшніехъ громовахъ;
Сто путахъ самъ овђена сѣдіо
И грія’ се мирно спрама сунца,
А подъ собомъ мунѣ и громове
Гледа’, слуша’ ђено ціепаю,
Гледа’ єкомъ града стравичнога
Ђе с’ пода мномъ ялове облацы!
Алъ овога чуда іоштъ не виђехъ:
Видите ли, ако Бога знате!
Колико є мора и приморя,
Равне Босне и Херцеговине,
Арбаніе, управо до мора,
Колико є наше Горецрне,
Све є облакъ притиска’ єднако,
Свудъ се чуе єка и грмлива,
Свудъ исподъ насъ мунѣ сіеваю,
А насъ єдне само сунце гріе,
И доста є добро примарило,
Ка’ є ово брдо вазда хладно!

ОБРАДЪ. [7]

Виђесте ли чудо и знаменѣ!
Ка’ се двіе мунѣ прекрстише,
Єдна сину одъ Кома къ Ловћену,
Друга сину одъ Скадра къ Острогу,
Крстъ одъ огня жива направише,
Охъ! диванъ ли бѣше погледати!
У свіетъ га іоштъ ніе таквога
Ни ко чуо нити ко видіо —
Помоз’ Боже ядніемъ Србима!
И ово є неко знаменіе! —

ВУКЪ РАСЛАБЧЕВИЋЪ.

На што мѣришъ џефердаромъ, Драшко?

ВОЙВОДА ДРАШКО.

Хоћахъ убит’ єдну кукавицу,
А жа’ ми є фишекъ оштетити! —

ВУКЪ РАСЛАБЧЕВИЋЪ.

Немой, Драшко, тако ти живота!
Не валя се бити кукавица,
Али не знашъ, рђа те не била!
Да су оне шћери Лазареве? [цара]

Стаде велика грая на врхъ црквине на сѣверной
страни више єзера.

СЕРДАРЪ ВУКОТА.

Што граете, кои су ви яди?
А ево сте горый него ђеца!

ВУКОТА МРВАЛѢВИЋЪ. [8]

Долеће ни ято яребицахъ
И свакою живу ухватисмо,
Съ тога грая стаде међу нама!

СВИ ИЗЪ ГРЛА ПОВИЧУ.

Пуштите ихъ, аманатъ ви Божій!
Єре ихъ є неволя нагнала,
А не бысте ніедну хватали:
Утекле су къ вама да утеку,
А ніе су, да ихъ поколѣте.

Пуштише яребице, и вратише се съ крстима
одкуда су ихъ и дигли.

Скупштина о маломе госпођину дне на Цетиню
подъ видомъ да мире неке главе. — Главари су се
макли на страну, а народъ коло води.

КОЛО.

Богъ се драгій на Србе разлюти!
За ньихова смртна сагрешеня —
Наши цари законъ погазише —
Почеше се крвнички гонити —
Єданъ другомъ вадит’ очи живе;
Забацыше владу и државу,
За правило лудостъ изабраше —
Невѣрне имъ слуге постадоше
И царскомъ се крвлю окупаше;
Великаши, проклете имъ душе!
На комате раздробише царство,
Србске силе грдно сатріеше;
Великаши, трагъ имъ се утр’о!
Распре сѣме посіяше грко,
Те съ ньимъ племе Србско отроваше; [9]
Великаши, грдне кукавице!
Постадоше рода издаице —
О проклета Косовска вечеро!
Кудъ те срећа, да грдне главаре
Све потрова и трагъ имъ утріе,
Самъ да Милошъ оста на сріеди
Са нѣгова оба побратима,
Те бы Србинъ данасъ Србомъ быо —
Бранковићу, погано колѣно!
Тако ли се служи отачаству? —
Тако ли се ціени поштенѣ? —
О Милоше! ко ти не завиди?
Ты си жертва благородногъ чувства! —
Воинственый Геній свемогућій!
Громъ стравичный, те круне раздраба! —
Величаство витешке ти душе,
Надмашуе безсмртне подвиге
Дивне Спарте и великогъ Рима —
Сва витештва ньина блистателна
Твоя горда мишца помрачуе —
Шта Леонидъ, оће и Сцевола?
Кадъ Обилићъ стане на поприште —
Ова мишца єдніемъ ударомъ
Престолъ сруши, а Тартаръ уздрма —
Паде Милошъ, чудо витезовахъ,
Жертвомъ на тронъ бича свіетскога! —
Гордо лежи великій войвода
Подъ ключевима крви благородне!
Ка’ мало предъ што гордо иђаше,
Страшномъ мыслю, прсихъ надутіехъ,
Крозъ дивячне тмуше Азіатске,
Гутаюћ’ ихъ ватренимъ очима; [10]
Ка’ мало предъ што гордо иђаше
Къ светомъ гробу безсмртногъ живота —
Презирући людско ништавило,
И плетенѣ безумне скупштине. —
Богъ се драгій на Србе разлюти!
Седмоглава наиде аждая
И сатріе Србство свеколико,
Клеветнике грдне и клевету —
На развале царства юначкога,
Зася света Милошева правда!
Окруни се слава вѣковѣчно
Милошева оба побратима
И ліепе ките Юговићахъ —
Србской капи свудъ име погибе!
Постадоше лафи ратарима,
Истурчи се плахи и лакоми,
Мліеко ихъ Србско разгубало!
Што утече исподъ саблѣ Турске,
Што се нехће у ланце везати,
То се збѣжа у ове планине,
Да гинемо и крвъ проливамо!
Да юначкій аманетъ чувамо!
Дивно име — и свету свободу —
Све су наше главе изабране!
Момцы дивный, исто ка’ звіезде,
Што су до садъ ове горе дале,
Сви падали у крваве борбе,
Пали за честъ-име-и свободу —
И наше су утирали сузе
Вѣшти звуцы дивніехъ гусалахъ! —
Просте наше жертве свеколике! [11]
Кадъ є наша тврда постойбина
Силе Турске несита гробница —
Што є ово ево, неко доба
Те су наше горе умучале,
Не разлежу ратніемъ клицыма?
Почину ни рђа на оружѣ?
Остаде ни земля безъ главарахъ?
Некршћу се горе усмрђеше!
Уєдно су овце и куряцы!
Сдружіо се Турчинъ съ Црногорцемъ —
Оџа риче на равномъ Цетиню,
Смрадъ ухвати лафа у клюсама —
Затріе се име Црногорско!
Не остаде крста одъ три прста! —

ВОЙВОДА МИЛІЯ.

Чуете ли коло како пѣва?
Ка’ є она пѣсна изведена?
Изъ главе є ціела народа!
И имаю разлогъ Црногорцы,
На насъ дићи проклету гомилу —
Несміемо ништа започети,
Што бы народъ къ витештву зажегло!
Што бы свете кости прађедовске
Огрануло, да у гробъ играю —
А ка’ гуске све нешто ћукамо;
Удри врага, не остав’ му трага,
Али губи обадва свіета! —

ВОЙВОДА СТАНКО [люботинянинъ]. [12]

Имашъ разлогъ, Войвода Милія!
И да Богда, трагъ намъ се затро,
Кадъ подъ овомъ живѣли марамомъ! —
Што ће ђаво у кршћену землю?
Што гоимо змію у нѣдрима?
Каква браћа, ако Бога знате?
Када газе образъ Црногорскій,
Када явно на крстъ часный плюю, —

СЕРДАРЪ ИВАНЪ.

Што бы ово те іоштъ не дођоше
Озринићи, наши краичницы?
А безъ ньихъ се пословат’ не може
На єдно се болѣ разбирамо!

ВОЙВОДА МИЛІЯ.

Отишли су на станакъ Турцыма,
Да некакво роблѣ міеняю,
Ема самь имъ посла’ поклисара,
Текъ се врате да овамо иду,
Да хитаю да не дангубимо;
Е овоме већъ траяня ніе —

Дођоше и Озринићи

ВУКЪ ТОМАНОВИЋЪ.

Кое яде дангубите, люди?
Погибосмо овђе чекаюћи,
Не стаде ни арча у торбице,
А духана неста у тобоце,
Вратъ изкривихъ узъ полѣ гледећи
Да ако се низъ нѣг’ помолите!

СЕРДАРЪ ВУКОТА.[13]

Хиталисмо да пріедъ дођемо,
Ма никако не могасмо брже:
Но Пецирепъ и старый Балета
Сакупили двадестъ тридестъ другахъ,
Па у Дугу съ четомъ западнули,
Дочекали карванъ одъ Никшићахъ,
Покольи се на друмъ са Турцыма,
Четрнаестъ посѣцы Туракахъ
И узми имъ седамдесетъ коняхъ
И двіе три ухвати робинѣ;
Па ни дође кньига одъ Никшићахъ —
И у кньизи десетъ побратимствахъ
На Поляне да се састанемо.
Да имъ дамо робѣ на одкупе,
Па смо были на станакъ Турцыма,
Съ тога смо се мало задоцнили.

КНЕЗЪ БАЙКО.

Што збораше Хамза и Никшићи?
Шћаше ли имъ мила вѣра быти,
Да издижу мирно у Рудине? —

СЕРДАРЪ ВУКОТА.

То знашъ, Байко, бы имъ мила была,
Одъ добра се іоштъ бѣжало ніе;
Ка’ не желе Турцы доброванѣ,
Да у миру разширую овце?

КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Ріечаня бы ли међу вама
Око робля, ал’ око другога? —

КНЕЗЪ ЯНКО.[14]

Бы, Рогане, грдна разговора!
Да ли не знашъ Турке одъ Никшићахъ?
У малу се длаку не изкласмо,
Да па̑съ па̑су довіекъ кажуе
За крваво наше саставанѣ. —

ВУКЪ МАРКОВИЋЪ.

А съ чеса се то мало свадисте?
Ко найпрвый смути на састанку?

КНЕЗЪ ЯНКО.

Ка’ изъ руге то бы у почетку:
Вукъ Мандушићъ и Вукъ Мићуновићъ
Започеше съ Хамзомъ капетаномъ
Око вѣре нешто поповати,
Докъ одъ єдномъ они загустише,
Улѣгоше у крупне ріечи —
Рече Хамза Мићуновић — Вуку:
Я самъ больи, чуй влаше, одъ тебе!
Боля ми є вѣра него твоя! —
Хата яшемъ, бритку саблю пашемъ!
Капетанъ самъ одъ царева града!
У нѣм’ владамъ одъ триста годинахъ,
Ђедъ ми га є на саблю добіо,
Ђе су царство саблѣ діелиле,
Те му трагу оста за господство. —
Распали се Мићуновићъ Вуче,
Па се Хамзи попримаче близу:
Какво влаше, крмска потурице!
Ђе издайникъ больи одъ витеза? —
Какву саблю кажешъ и Косово?
Дал’ на нѣму за єдно не бѣсмо,[15]
Па я рва’ и тада и сада;
Ты издао пріедъ и посліедъ,
Обрляо образъ предъ свіетомъ,
Похуліо вѣру прађедовску,
Заробіо себе у туђина; —
Што се хвалишъ градомъ и господствомъ,
Сви градови што су до насъ Турскій,
Єсамъ ли ихъ обсуо мраморѣмъ,
Те ніе су за люде градови,
Но тавницѣ за невольне сужнѣ?
Бичъ самъ Божій я сплетенъ за тебе,
Да се ставляшъ што си урадіо! —

МНОЗИНА.

Мићуновићъ и збори и твори!
Србкиня га іоштъ рађала ніе
Одъ Косова, а ни пріедъ нѣга. —

КНЕЗЪ ЯНКО.

Јоштъ ніесамъ ліепо казао
Око шта се на станакъ покласмо:
Утркмисмо Вука съ капетаномъ;
Знате нашу момчадъ Озринићку!
Ђегодъ дођу, свудъ замећу шалу,
Врагъ доніо на састанакъ бѣше
И старога оџу Брунчевића,
И у нѣга некаква шишана,
Лакатъ у ньой бѣше, ал’ не бѣше,
Обѣсіо пушку о рамену,
Па чепука тамо и овамо
По поляни, као сви остали;
А одовудъ некій одъ нашіехъ[16]
У мимогредъ покрай оџе мини
И тисни му одъ лакта рожину
Нѣговойзи у грлићъ шишани;
Боже єданъ! три стотине другахъ,
Све попада мртво одъ сміеха —
А оџа се чуди шетаюћи,
Што се ради одъ толико людихъ;
Докле виђе у пушку рожину,
Ту се одмахъ помутисмо грдно,
Побисмо се огнѣмъ изъ пушакахъ!
Направисмо петнаестъ носилахъ,
Шестъ нашиехъ, деветъ ньиховіехъ!

БОГДАНЪ ЂУРАШКОВИЋЪ.

Вріеме є да се окупимо!
Вріеме є да што углавимо!
Нашъ се поса’ свуда проћукао,
Кадъ опазе браћа некршћена,
Не ће они ка’ мы разтезати. —

СЕРДАРЪ РАДОНЯ.

Свакъ є доша’ коє одъ потребе,
Алъ ніесу петъ Мартиновићахъ,
И ніе имъ безъ неке неволѣ!
А безъ ньихъ се никако не може. —

КНЕЗЪ БАЙКО.

Хайте, люди, да што послуемо!
Али дома хайте да идемо,
Да се съ нама ђеца не ругаю —
Па съ Турцыма како кои може,
А я знадемъ, ђе ми шаке падне —[17]
А ево смо као они миши,
Те за мачку звоно приправляху, —

Дођоше Мартиновићи.

ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Ево и вы, већъ се начекасмо!
А ево се люди окуплямо,
Ка’ сватовы пяни, што се прича;
То є вама доиста срамота,
Єръ є вама понайближе доћи!

ТОМАШЪ МАРТИНОВИЋЪ.

Немой Вуче и остала браћо!
Давно бысмо на састанакъ дошли,
Но се нешто ружно догодило,
Те смо ви се мало одоцнили. —

КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Єли вино госте посвадило?
Ка’ є вама ово крстно име.

ТОМАШЪ МАРТИНОВИЋЪ.

Ніє свађе међу госте было,
Но ни Турцы жену уграбише!

ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Какву жену! ругашъ ли се збиля?
Да ну причай, што се догодило,
А небой се, свакъ ће те слушати,
Такве после свако радо слуша. —

ТОМАШЪ МАРТИНОВИЋЪ.[18]

Причаћу ви за тога ђавола!
Мы играсмо у колу съ гостима,
Ређасмо се на около виномъ,
Докле пушка изъ више Пиштета [вода]
Пуче єдна, и човѣкъ покличе:
Ко е витезъ! ко е добрый юнакъ!
Поведе се роблѣ Црногорско!
Покличи се оной наругасмо,
Какво роблѣ са средъ Горецрне?
Пянъ: рекосмо, па мисли да пое!
Докле двіе єдна иза друге,
Цикъ! цикъ! опетъ издушит’ недаше!
И кликуе човѣкъ као пріедъ,
Оно ніе безъ некакве муке!
Уграбисмо пушке, потрчасмо!
Кадъ онамо имашъ што виђети:
Муіо Алійћъ Турскій кавазбаша,
Одвео намъ Ружу Касанову
И утека’ съ братомъ наймлађіемъ;
Ево има выше но година!
Одъ ка’ нешто међу собомъ главе,
Али ко бы мога’ помислити,
Да ће узетъ Србкиня Турчина?

КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Ћудъ є женска сміешна работа!
Незна жена ко є какве вѣре,
Стотину ће проміенитъ вѣрахъ,
Да учини, што іой срце жуди. —

ТОМАШЪ МАРТИНОВИЋЪ.[19]

Ніесамъ ви све іоштъ исказао.
Куку оной души за довіекъ!
Те є Ружи нарокъ изгубила,
Те є дала Ружу за Касана,
Затворила вилу у тавницу —
Єръ є Касанъ брука неваляла;
И чуйте ме добро Црногорцы!
Трагъ по трагу мени погинуо!
Да є бѣше Србинъ уграбіо,
Ако хоћахъ главе обратити,
Та неволя како ме болѣла,
Ема кадъ чухъ е оде у Турке,
Већъ кудъ камо не бы размицаня,
Но за ньима у поточъ пођосмо;
На Симуньи [гора] стигосмо сватове,
Те убисмо обадва Алійћа,
А крозъ Турке несрећну невѣсту;
Ту смо грдно образъ оцрнили,
И одъ Бога діо изгубили. —

КНЕЗЪ ЯНКО.

Боже драгій чудна договора!
Были ово ђеца пословала?
Несміемо чинит’ што чинимо —
Несміемо явит’ што є явно —
Неке мысли на вратъ товаримо,
Ка’ да посла до мислит’ немамо,
Ка’ да чинит’ што треба незнамо,
Кадъ самъ годе много размишлява,
Вазда ми се поса’ повукова’.
Ко разгађа, у насъ непогађа.

Владыка Данило виђе да су се окупили сви па [20]
и онъ изиде међу ньихъ.

ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Не држи насъ овако владыко!
Но отршай оволико людства,
Свако гледа, што ће чут’ одъ тебе,
А ты си се нешто замрсіо,
Нит’ што зборишъ, нити насъ отршашъ,
У образъ си као земля доша’ —
Самъ се шеташъ полѣмъ безъ никога,
Нит’ што єдешъ, нити заспат’ можешъ,
Крупно нешто учишъ у памети,
Збили ти се снови на Турчина —
А я зебемъ одъ много мишлѣня. —

ВЛАДЫКА ДАНИЛО.

Слушай Вуче и остала браћо!
Ништа ми се немойте чудити,
Што ме црне разтезаю мысли,
Што ми прса кипе са ужасомъ,
Ко на брдо, ак’ и мало стои,
Выше види но онай подъ брдомъ —
Я повыше нешто одъ васъ видимъ,
То є срећа дала, алъ несрећа —
Не боимъ се одъ вражѣга кота,
Нека га є ка’ на гори листа!
Но се боимъ одъ зла домаћега,
Біесна се братства изтурчила,
Текъ домаће нападнемо Турке,
Свой своега никадъ пуштат’ неће —
Разлучи се земля на племена,
Крвава се изклати племена!
Врагъ ђаволу доћи у сватове — [21]
Те свіећу Србску угасити —
Зло се трпи одъ страха горега! —
Ко се топи, хвата га се за пѣну!
Надъ главомъ се надодаю руке!

КНЕЗЪ РАДЕ. [братъ владычинъ]

Што се мрчи када коват’ нећешъ?
Што зборъ купишъ кадъ зборитъ несміешъ?
Приђе си имъ съ коца утекао, [Турцыма]
Да Богда имъ скапа’ на ченгеле!
Жалишъ нешто, а незнашъ што жалишъ!
Съ Турцма ратишъ, а Турке своякашъ,
Домаћима тобожъ да с’ умилишъ —
А єднако немой се варати!
Како бы ти онай часъ посѣкли,
Ал’ ти живу руке савезали,
Да те муче да срце насладе,
Врана врани очи не извади!
Братъ є Турчинъ свудъ єданъ другоме,
Него удри докле махатъ можешъ!
А не жали ништа на свіету —
Све є пошло ђавольіемъ трагомъ —
Заудара земля Мухамедомъ —

ВОЙВОДА БАТРИЋЪ [кнезу Раду].

Имашъ разлогъ, али не толико!
То се могло све лѣпше казати,
Да му тако ране не вріеђашъ,
И гркомъ га не отруешъ тугомъ. —

Сви муче нико ни у носъ.

Ноћъ є мѣсечна сѣде око огнѣвахъ, и коло на [22]
велѣм’ гувну пое.

КОЛО.

Чашу меда іоштъ нико непопи,
Што є чашомъ жучи не загрчи! —
Чаша жучи иште чашу меда —
Сміешане найлакше се пію, —
Бегъ Иванъ Бегъ, юначко колѣно!
Бораше се као лафъ съ Турцыма,
На све стране у горе крваве;
Полу землѣ Турцы му узеше,
Но пошто є сву облише крвлю,
И пошто му брата изгубише,
Змая люта, войводу Уроша!
На широкомъ полю Ћемовскоме,
Жали Иванъ брата єдинога!
Жаліе му войводе Уроша!
Но обадва да изгуби сына —
Жаліе му войводе Уроша!
Но сву землю што є изгубио,
Жаліе му войводе Уроша!
Него очи да є изгубио —
Да̑ бы очи за брата Уроша!
Юнаку се чешће путахъ хоће,
Ведро небо насміятъ грохотомъ —
Иванъ чашомъ наздрави освете,
Светимъ пићемъ Богомъ закршћенимъ —
Бѣле власе низъ плећи просуо,
Бѣла брада віе до пояса,
Руке старе, у ньихъ мачъ и коплѣ,
Крваве му руке и оружѣ,
Корацыма брои Турско трупѣ, [23]
Скаче старацъ како хитро момче!
Боже драгій да га санъ не вара?
Те овако старацъ узлетіо,
— Срећа се є стара пробудила —
У Каруче на краю Црмнице,
Одъ петнаестъ хилядахъ Туракахъ,
Непуштише жива ніеднога,
И данасъ є побѣно мраморѣ,
Дивне славе Црноевићъ кнеза!
Богъ да прости Урошеву душу!
Красне жертве што іой учинише! —

поліегаше.

ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Безъ муке се пѣсна неиспоя! —
Безъ муке се сабля несакова —
Юнаштво є царъ зла свакоега —
— А и пиће найслађе душевно,
Коіемъ се пяне поколѣня —
Благо томе ко довіекъ живи!
Имао се рашта и родити —
— Вѣчна зубля вѣчне помрчине,
Нит’ догори нити свѣтлостъ губи!

ВЛАДЫКА ДАНИЛО [међу свима као да є самъ.]

Ђе є зрно клицу заметнуло,
Онде нека и плодомъ почине —
Єли инстинктъ, алъ духовный вођа,
Овде людско запире познанѣ —
Вукъ на овцу свое право има,
Ка’ тирянинъ на слаба човѣка!
Алъ тирянству стати ногомъ за вратъ, [24]
Довести га къ познанію права,
То є людска дужностъ найсветія!
Ако саблю полюбишъ крваву,
И запловишъ у ноћне валове,
Слѣдуе ти праху светкованѣ —
Жрецъ Европе съ светога амвона
Хули, плює на олтаръ Азіе —
Ломи тешкій топузъ азіатскій,
Свете куле подъ сѣнъ распятія!
Крвъ праведна дими на олтаре,
Ћивоти се у прахъ развіаше! —
Земля стенѣ, а небеса ћуте —
Луна и крстъ, два страшна символа —
Ньихово є на гробнице царство —
— Слѣдоватъ имъ ріекомъ крвавомъ,
У лађицы грдна страданія,
То є быти єдно, или друго —
Али хула на свештеный ћивотъ,
Кои га є млекомъ одраніо,
То ми прса у Тартаръ претвара —
Чворъ не треба на праву младику?
Штоће луна на крстъ страданія?
Што л’ біела сунцу на зѣницу?
Вѣро права, кукавна сирото!
Страшно племе докленъ ћешъ спавати? —
Некій єданъ — то є ка ни єданъ —
Нако да є выше мученія;
Вражя сила одъ свудъ оклопила,
Да є игђе брата у свіету,
Да пожали — ка да бы помога —
Помрчина надамномъ царуе,
Мѣсецъ ми є сунце заступіо; [25]
Ухъ, што мыслимъ, кудъ самъ запливао!
Младо жито навіяй класове!
Пређе рока дошла ти є жнѣтва —
Дивне жертве видимъ на гомиле,
Предъ олтаромъ цркве и племена —
Чуемъ лелекъ! ђе горе пролама,
Треба служитъ чести и имену —
Нека буде борба непрестана!
Нека буде што быти неможе!
Некъ адъ прождре, покоси сатана!
На гроблю ће изнићи цвіеће,
За далеко неко поколѣнѣ!

СЕРДАРЪ ВУКОТА.

Богъ са нама и анђели Божій!
А ево си удріо владыко,
У некакве смућене вѣтрове,
Ка’ о марчу кадъ удри вѣштица,
Алъ у єсенъ мутну вѣдогоня. —

Владыка се трза као иза сна.

ВЛАДЫКА ДАНИЛО.

Удри за крстъ, за образъ юначкій!
Когођъ паше свіетло оружѣ,
Когођъ чуе срце у прсима,
Хулителѣ имена Христова!
Да крстимо водомъ али крвлю!
Тріебимо губу изъ торине —
Некъ пропое пѣсна одъ ужаса!
— Олтаръ правый на каменъ крвавый. —

(Сви главары скоче на ноге съ великомъ граіомъ: [26]
тако! већъ никако!)

ВЛАДЫКА ДАНИЛО.

Не.. не.. сѣдте да и іоштъ зборимо!
— Я быхъ браћо съ обштегъ договора,
Да главаре браће изтурчене,
Дозовемо на обштему скупу,
Да имъ дамо вѣру до разстанка,
Ея бы се како обратили,
И крвавый пламенъ угасили. —

СЕРДАРЪ ЯНКО.

Хайдъ владыко и то обидимо!
Ма за луду на ти Божю вѣру,
Што се црнимъ задои ђаволомъ,
Обешта се нѣму до віека —
Они ће намъ и безъ вѣре доћи,
Међу нама стати надебляти,
Какве су ти они поглавице,
Назывлю се цареви сынови! —

Одправише три четыри друга да позову на скупъ Турске
поглавице.

КОЛО ПОЕ.

Люта клетва паде на изрода!
Прокле мати одъ неволѣ сына,
Те кнѣгиня Иванбеговица;
Прокле Мара свогъ сына Станишу,
Прогризе іой сису у посанѣ —
Райско пиће просу у нѣдрима —
Стиже ђецу родительска клетва:
Станиша є образъ оцрніо, [27]
Похуліо на вѣру Христову,
— На юначко племе Црноево,
Обука се у вѣру крвничку,
И брацке є крви ожедніо —
Грдне треске по врхъ Лѣшкополя!
Два се брата боре око вѣре,
А око ньихъ хиляде ратникахъ,
Стиже сына материна клетва,
Погибе му войска сваколика,
Бѣжи Станко управъ Баязиту,
Да съ ньимъ єде Маџарске носове —
О гньіездо юначке свободе!
Често ли те Богъ нагледа окомъ,
Много ли си муке преніело,
Многе ли те чекаю побѣде. —

Дођоше Поглавице Турске, около седамъ осамъ
и посѣдаше съ Црногорцыма, сви муче и гледаю
преда се.

КНЕЗЪ ЯНКО.

Кое сте се яде скаменили!
Што разговоръ какавъ непочнете
Но поспасте и позамрцасте!

АЏИ-АЛИ МЕДОВИЋЪ КАДІЯ.

Башъ аферимъ кнеже Озринићкій!
Я ћу почетъ када другій неће:
Стотина се скупило главарахъ,
Насъ Туракахъ и Црногорацахъ,
Я знамъ дивно штосмо окуплѣни:
Да миримо крви међусобне,
Него хайте одъ землѣ главары! [28]
Међу собомъ да начинъ видимо,
И смиримо двіе породице
Велестовце и Турке Ћеклићке,
Па Баице и братство Алійће,
Да радимо да ихъ помиримо,
Алъ одъ мира вѣру ухватимо,
Я ћу првый поћи предъ кумама,
Я за главе братско мито дати,
Текъ смиримо, динаръ прекинимо,
И крвнице пушке обѣсимо!

КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Ефендія ты неугонета
Око шта се ово окупило,
Но си съ края почео танѣга,
А мударъ си и кньижевникъ кажу,
Учіо си кньигу у Цариградъ,
На некакву ћабу притврдіо,
Али ти се іоштъ хоће памети,
Потежа є ова наша школа. —

Мучи опета свакъ и гледа преда се

ВЛАДЫКА ДАНИЛО.

Боже драгій, кои све управляшъ!
Кои сѣдишъ на престолъ небесный,
Те могућимъ зажижешъ погледомъ,
Сва свіетла кола у простору —
Ты! кои си развія прашину,
Исподъ твога трона свіетлога!
И назва є твоимъ міровима,
Те си прашакъ свакій оживіо,
Насія’ га умніемъ сѣменомъ — [29]
Ты! те кньигу држишъ міробытну
У кою су судбе уписате,
Міровима и умнимъ тварима —
Кои си се милостно склоніо,
Дѣятелне оживит’ членове,
Маломъ мраву, ка’ гордоме лафу! —
Проведри ми више Горецрне!
Уклонъ одъ нѣ мунѣ и громове!
Да! ніе су ни криви толико,
Премами ихъ невѣра, на вѣру,
Улови ихъ у мрежу ђаволю —
Што є човѣкъ — ка’ слабо живинче;

(Погледаю се Турцы исподъ очихъ).

Медъ за уста и хладна пріоня —
Акамо ли млада и ватрена,
Слатка мама, но бы на удицу —
„Пій шербета изъ чаше свечеве!
„Алъ сѣкиру чекай међу уши;“
Страхъ животу, каля образъ често —
Слабостма смо земльи привезани,
Ништава є, него тврда веза —
Али тице те су найслабіе,
Лови свѣтлость лисичіехъ очихъ;
Него орла кріюћи гледаю —
За врстніемъ братомъ али сыномъ
Пустый гласи милость у троструче,
Нађено е драже негублѣна —
Иза туче ведріе є небо —
Иза туге бистрія є душа —
Иза плача веселіе поешъ — [30]
Охъ да ми є очима виђети!
Црнагора изгубъ да намири,
Тадъ бы ми се управо чинило,
Да ми свѣтли круна Лазарева —
— Е слетіо Милошъ међу Србе —
Душа бы ми тада мирна была,
Како мирно ютро у пролѣће,
Кадъ вѣтровы и мутный облацы
Дріемаю у морской тавницы.

Турцы се мрко погледую.

СКЕНДЕРЪ-АГА.

Я се чудимъ, ліепе ми вѣре,
Какавъ давашъ приговоръ владыко!
Видіели суда одъ два пића?
Али капе за по двіе главе?
Маньи потокъ у выши увире,
Кодъ увора свое име губи —
А на бріегъ морскій обоица; —
Оли челе хвататъ у капицу,
Да уляникъ у гори заметнешъ?
Нико меда отле єсти неће! —
Гонишъ каменъ бадава узъ гору —
Старо дрво сломи, не исправи!
И звѣрадъ су исто као люди,
Родъ свакои свою вѣру има:
За кокошку и орла непитамъ,
Но што стрепи лафъ одъ гуске, кажи? —

КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Я се овой и чудимъ работи!
Попъ грешника за грехове пита.
Да га ђаво ніе превластио, [31]
А ђавола іоштъ ніесамъ гледа,
Да се попу исповіедао! —

КНЕЗЪ ЯНКО.

Кадъ ме жена пита ђе самъ быо!
Казаћу іой, да самъ со̑ сіяо,
Куку ньойзи ако не вѣрова. —

КНЕЗЪ БАЙКО.

Садъ ми паде на умъ она прича,
Кадъ онога изъ яме вадише:
По му лица црно, по біело —

ОБРАДЪ.

Улеће ми єдна муха у носъ,
Штета ће ме нечесова наћи. —

ВУКЪ РАСЛАБЧЕВИЋЪ.

Како су ме длани засврбили,
Да се хоће ко ђе посвадити,
Бысмо глобе големо узели. —

ВОЙВОДА МИЛІЯ.

Тежке пушке, игђели икога!
Ка’ є носишъ Богъ ти братска, Станко?

ВОЙВОДА СТАНКО.

Теке брате што се деремъ ньоме
Ево неко доба не валя ми. —

СЕРДАРЪ ЯНКО. [32]

Како самъ се синоћъ изсміяо!
У кућу ми одъ некудъ дођоше
Два момчета, те красна бѣличка,
Почеше се шалит’ ка’ умію,
Како су имъ некій одъ старіехъ
Оградили негђе воденицу,
Ђе нити є сплаке ни потока,
Кадъ пригради: спази се за воду! —

ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

Бѣше ми се снаха помамила,
Безъ путахъ є ништа одржати!
Отвара іой кньиге на пророке,
Некій каже: на сугребъ є стала,
Некій каже: сплеле є мађіе;
Свудъ є води по манастирыма,
И чита іой масла и бденія,
Куми врага у све манастыре,
Да остави снаху Анђелію,
Куми врага, ништа непомаже,
Те я узми троструку канџію,
Ужени іой у месо кошулю,
Врагъ утече некудъ безъ обзира,
А оздрави снаха Анђелія. —

ВОЙВОДА БАТРИЋЪ.

Турцы браћо! у камъ ударило! —
Што ћемо ви крити у кучине!
Земля мала одъ свудъ стіеснѣна,
Съ мукомъ єданъ у ньой остат’ може,
Какве силе путъ нѣ зіеваю —
За двострукостъ ни мислит’ не треба, [33]
Но примайте вѣру прађедовску!
Да бранимо образъ отачаства,
Ћудъ лисичя не треба куряку?
Што ястребу оће наочали?
Но ломите мунаръ и џамію!
Па бадняке Србске налагайте!
И шарайте ускрсова яя!
Часне двое постахъ да постите,
За остало како вамъ є драго —
Нешћесте ли послушат’ Батрића,
Кунемъ ви се вѣромъ Обилића
И оружѣмъ моіемъ узданѣмъ!
У крвъ ће намъ вѣре запливати,
Бы ће боля, коя не потоне —
Не сложи се Байрамъ са Божићемъ —
Єл’ овако, браћо Црногорцы?

Свы изъ гласа: тако, већъ никако.

МУСТАИ КАДІЯ.

Што зборите, єсте ли при себи?
— Трнъ у здраву ногу забадате,
Каква яя? — посте — и бадняке
Вы на праву вѣру товарите? —
Радъ ноћи се зублѣ увіяю!
Али што ће у сунчане зраке?
Аллахъ море! мудра разговора,
Крстъ и некрстъ све имъ є на уста,
Сніеваю што бити неможе: —
Богу шућуръ двѣсти су годинахъ,
Одъ ка паћи вѣру прихватисмо,
Измећары Дину постадосмо!
Ћабо света, нема у насъ хиле! [34]
Што ће слабо разкршће липово,
Предъ остротомь витога челика —
Светацъ правый, махнели топузомъ,
Одъ удара заиграму земля,
Како праздна поврхъ воде тиква! —
Мало людство што си заслѣпило?
Непознаешъ чистогъ рая сласти!
А боришъ се съ Богомъ и съ людима —
Безъ наданя, живишъ и умирешъ! —
Крсту служишъ, а Милошемъ живишъ,
Крстъ є ріечь єдна сухопарна —
Милошъ баца у несвіесть люде,
Алъ у пянство неко прећерано —
Выше валя данъ кланяня єданъ,
Но крштеня четыри године!
О хуріе очихъ плаветніехъ!
Те мислите самномъ вѣковати,
Ђе та сѣнка? што є дићи може?
Да ми стане предъ вашимъ очима!
Предъ очима кое стріеляю!
Кое каменъ могу растопити —
А камоли слабога човѣка,
Рођенога да се одъ ньихъ топи —
Предъ очима воде пребистрене!
Ђе у двіе свештене капльице,
Предѣлъ ширій видишъ Божѣ силе,
Но съ планине у пролѣтнѣ ютро,
Што га видишъ надъ бистромъ пучиномъ! —
О Стамболе! земальско веселѣ!
Купо меда, горо одъ шећера —
Баньо слатка, людскога живота,
Ђе се виле у шербетъ купаю — [35]
О Стамболе! свечева палато!
Источниче силе и светинѣ,
Богъ изъ тебе само бегенише,
Чрезъ пророка, са земльомъ владати
Што ће мене одъ тебе одбити?
Сто путахь самь у моіой младости,
Изъ миндера у зору хитао,
На твой потокъ бистрый и чудесный,
Надъ коіемъ огледуешъ лице,
Лѣпше - сунца, зоре и мѣсеца, —
У небу самь, у мору гледао,
Твое куле и остре мунаре,
Съ коихъ су се къ небу подизали,
У свануће у дивну тишину,
Хилядама свештеный гласови,
Гласећъ небу, име свемогуће,
Земльи име страшнога пророка —
Каква вѣра да се съ овомъ мѣри,
Какавъ олтаръ ближе неба стои?

КНЕЗЪ ЯНКО

Ефендія овако ти хвала! [подиже капу]
Ліепу ни изчита предику —
Што тражили, оносмо и нашли!

ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Крстъ и топузъ нека се ударе!
Коме прсне чело куку нѣму —
Яє здраво добіе сломѣно —
Што узмогнемъ чуће те хоћули.

КНЕЗЪ ЯНКО. [36]

Ема нећу Божя ви є вѣра,
Выше слушатъ оџе у ћеклиће!
Ђе гугуће съ врхъ оне стуглине,
Ка’ Єина съ врхъ труле буквине!
Кога зове узъ оне главице?
Свако ютро како зора сине,
Я мнимъ га є доиста дозвао —
Єръ ми ніе лакши, штоћу крити,
Него да ми на врхъ главе стои —

КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Ліево ми ухо садъ запоя!
Я се надамъ веселоме гласу —

ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

Да ну Байко пухни ми у око!
Єре ми се грдно натрунило.

СЕРДАРЪ ЯНКО.

Укрешите кои да пушимо!
То є душа вѣри пророковой,
Неће быти жао Ефендіи. —

ТОМАШЪ МАРТИНОВИЋЪ.

Гавранови грачу и бію се,
Ціенеће брзо меса быти! —

ВУКОТА МРВАЛѢВИЋЪ.

Не прелазъ ми преко пушке Байко!
Но се натрагъ преко нѣ поврати. —

ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ [Шапти на ухо сердару Янку.] [37]

Овай држи-за репъ Аџи-аџа
И пуштитъ га за довіекъ неће!
Докъ погине кучка, али жрвни.

СКЕНДЕРЪ-АГА [види Вука ђе шапти, ніе му мило.]

Што є ово браћо Црногорцы!
Ко є овай пламенъ распаліо?
Одъ кудъ дође та несрећна мыса
О превѣри нашой да се збори?
Ніесмо ли браћа и безъ тога!
У боеве єсмо ли заєдно?
Зло и добро-братскій діелимо,
Коса млада на гроблѣ юначко,
Сиплѣли се булахъ, ка’ Србскиняхъ! —

СЕРДАРЪ ВУКОТА.

О проклета земльо пропала се!
Име ти є страшно и опако —
Или имамъ младога витеза,
Уграбишъ га у првой младости! —
Или имахъ чойка за човѣство,
Свакога ми узе приђе рока! —
Или имахъ китнога віенца,
Кои круни чело невѣстама,
Пожнѣшъ ми га у цвѣту младости! —
У крвь си се мени претворила!
Истина є ово ніе друго:
До гомиле костихъ и мраморахъ,
На коима младежь самовольна,
Показуе торжество ужаса! —
О Косово! грдно судилиште!
Насредъ тебе Содомъ запушио! —

ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ. [38]

Пи сердаре, грдна разговора!
Што су момцы прсихъ ватреніехъ?
У коима срца претуцаю,
Крвь уждену пламеномъ гордошћу,
Што су они? жертве благородне!
Да прелазе съ бойніехъ полянахъ,
У весело царство поезіе! —
Како росне свіетле капльице,
Узъ веселе зраке на небеса. —
Кудъ ће выше бруке одъ старости?
Ноге клону, а очи издаю,
Узблути се мозакъ у тиквини —
Пођетиньи чело намрштено —
Грдне яме нагрдиле лице,
Мутне очи утекле у главу,
Смрть се гадно исподъ чела сміе,
Како жаба исподъ свое коре! —
Што споминѣшъ, Косово, Милоша?
Свисмо на нѣмъ срећу изгубили —
Ал’ су мишца, име Црногорско,
Ускрснули съ Косовске гробнице,
Надъ облакомъ у витешко царство,
Ђе Обилићъ надъ сѣнима влада. —

СЕРДАРЪ ИВАНЪ ПЕТРОВИЋЪ.

Съ Мухамедомъ и глупость у главу:
Тешко Турцы вашіемъ душама!
Што облисте землю нѣномъ крвлю?
Малене су ясли за два хата. —

ФЕРАТЪ ЗАЧИР. КАВАЗЪ-БАША. [39]

Јокъ Сердаре, не угађешъ путомъ!
Вѣра Турска подніетъ неможе;
Да се хаба докле глава скочи —
И ако є земля поузана,
Двіе вѣре могу се сложити,
Ка’ у саханъ што се чорбе слажу —
Мы живимо као досадъ братскій,
Па любови выше нетребуе.

КНЕЗЪ ЯНКО.

Бысмо Турцы, али се не може,
Сміешна є ова наша любавь!
Грдно намъ се очи сусретаю —
Немогу се братскій погледати,
Но крвничкій и некако дивлѣ,
Очи зборе, што имъ вели срце. —

ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

Глете люди, ліепа сарука!
Ђе га купи, аманати?

АРСЛАНЪ-АГА МУХАДИНОВИЋЪ.

Ніесамь га Вуче куповао,
Но ми га є везыръ поклоніо,
Кадъ самь лѣтосъ у Травникъ ходіо.

ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

Любовити, набавими такви!
Даћу вола, за нѣга, изъ ярма.

АРСЛАНЪ-АГА МУХАДИНОВИЋЪ. [40]

Яћути га поклонити Вуче!
Текъ ако ћешъ да се окумимо,
Миломіе съ таквіемъ юнакомъ. —

ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

Нема кумства безъ крштена кумства,
Ако хоћешъ и четвороструко. —

АРСЛАНЪ-АГА МУХАДИНОВИЋЪ.

Шишано є - исто ка кршћено. —

ВУКЪ МАНДУШИЋЪ.

Кумъ ћу бити, а прикумакъ нигда. —

Велика грая и правданѣ међу Турцыма и Црно-
горцыма него мудріи раздваяю да се не поколю.
Све умуча, нико ништа.

КОЛО.

Три сердара и две воеводе!
Са ньихово триста соколовахъ,
Соко Баіо су тридестъ змаевахъ!
Мріетъ неће докъ свіета трае:
Дочекаше Шенђера везыра,
У врхъ равне горе Вртіельке,
И клаше се лѣтный данъ до подне,
Некће Србинъ издати Сербина!
Да га свіетъ мори пріекоромъ —
Трагъ да му се по прсту кажуе,
Ка’ невѣрной кући Бранковића —
Но сви пали єданъ кодъ другога,
Пѣваюћи и Турке біюћи!
А троица само претекоше, [41]
Подъ гомиле мртвіехъ Туракахъ;
Ранѣне ихъ Турцы прегазили,
Дивне смрти, просто имъ мліеко!
Юнацыма Богъ ће учинити,
Споменъ души, а прекаду гробу!
Три хиляде момка єднакога,
На Шенђера удрише везыра,
Приђе зоре на полѣ Крстачко;
Прегаоцу Богъ дае махове!
Разкрхаше силу Шенђерову,
Благо томе ко се ту нагнао,
Већъ га ране не боле Косовске —
Већъ Турчина ни зашто некриви. —
Витезови Срби Вртіельскій
Лучаће се вазда призирати
На гробницу вашу освештену. —

Доходе десетъ кавазахъ изъ Подгорице одъ ве-
зыра новога, кои облази царство, и даю владыцы
Данилу писмо-владыка га чита, замишлѣнъ.

ВОЙВОДА БАТРИЋЪ.

Кажъ владыко! што ти везыръ пише!
Већъ нећемо да се кріе ништа,
Сви акоће окрилатитъ Турцы! —

ВЛАДЫКА [чита писмо одъ ріечи до ріечи]:

Селимъ везыръ, робъ, роба свечева!
Слуга брата сунца свіетскога —
А посланикъ одъ све землѣ цара!
Назнанѣ ви главары съ владыкомъ:
Царъ одъ царахъ, мене є спреміо,
Да облазимъ землю свуколику, [42]
Да уредбу видимъ како стои,
Да се вуцы не преєду меса! —
Да овчица коя не занесе
Свое руно у грмъ покрай пута —
Да подстрижемъ што є предугачко —
Да одліемъ, ђе є препунано —
Да прегледамъ у младежи зубе —
Да се ружа у трнъ неизгуби,
Да негине бисеръ у буниште —
И да раи узду попритегнемъ,
Е є рая ка’ остала марва! —
Па самь чуо и за ваше горе,
Породица света, Пророкова,
Зна юнаштву праведну ціену!
Лажу люди, што за лафа кажу:
Да се миша и найманѣ бои,
Хайте къ мени подъ моимъ шаторомъ,
Ты владыко и главный Сердари!
Само дасте цару на бѣлѣгу,
За примити одъ мене дарове,
Па живите као досле штосте —
Яки зуби и тврдъ орахъ сломе —
Добра сабля, топузъ изаврата —
А камоли главу одъ купуса,
Шта бы было одучити трске,
Да не чине поклонъ предъ Орканомъ —
Ко потоке може уставити,
Да къ синѣму мору нехитаю? —
Ко изиде исподъ дивне сѣнке,
Пророкова страшнога баряка,
Сунце ће га спржитъ како муня —
Песницомъ се нада не разтеже — [43]
Мишъ у тикви, што є него сужань? —
Узду глодатъ да се ломе зуби —
Небо нема безъ грома ціену,
У фукаре очи одъ сплачине —
Пучина є стока єдна грдна,
Добре душе, кадъ іой ребра пучу —
Тешко земльи куда прође войска! —

КНЕЗЪ ЯНКО.

Трговацъ ти лаже са сміехомъ!
Жена лаже сузе просиплюћи!
Нико крупно ка’ Турчинъ не лаже. —

СЕРДАРЪ ЯНКО.

Не држимо ове поклисаре,
Него да се брже отршаю, [одправляю]
Да имъ паша штогодъ недвоуми,
Некъ зна пріедъ, па чини што може —

ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Одпиши му како знашъ владыко!
И чувай му образъ ка’ онъ теби.

ВЛАДЫКА ДАНИЛО. [одпишуе.]

Одъ владыке и свіехъ главарахъ!
Селимъ паши одпоздравъ на писмо:
„Тврдъ є орахъ воћка чудновата,
„Несломи га, алъ зубе поломи —
Ніе вино пошто приђе бѣше —
Ніе свіетъ оно што мислясте,
Баряктару дариватъ Европу! [44]
Грехота є о томе и мислити,
Веля крушка у грло западне —
Крвь є людска рана наопака,
На носъ вамъ є почела скакати,
Препунисте мѣшину гріеха! —
Пуче коланъ свечевой кобили —
Леополдовъ храбрый воевода, [Лотарингскій]
Собіевскій — войвода Савойскій,
Саломише демону рогове —
У ћитапу не пише єднако
За два брата єдноименяка — [Мухамедъ II. и IV.]
Предъ Бечомъ є Буракъ посрнуо! —
Обрнуше кола низа страну —
Нетребуе царство нелюдима,
Нако да се предь свіетомь руже —
Дивлю паметь а ћудь отровану,
Дивльи вепаръ има а не човѣкъ;
Коме законъ лежи у топузу,
Трагови му смрде нечовѣствомъ —
Я се сѣћамъ што си рећи хтіо.
„Трагови су многи до пећине“ —
За горске се госте не приправля,
У ньихъ сада друге мысли нема,
До што остре зубе за сусѣде —
Да чуваю стадо одъ звѣради!
Тіесна су врата улянику,
За међеда скована сѣкира —
Јоштъ имате землѣ и овацахъ,
Па харайте и коже гулите,
У васъ стенѣ на свакою страну,
Зло подъ горимъ, као добро подъ зломъ —
Спуштавахъ се я на ваше уже, [45]
Умало се уже не претрже —
Одтада смо вышій приятельи,
У главу ми паметь ућерасте. —

(Сврши писмо ичитага на гласъ предъ свіема)

(Црног. и Турцыма.)

КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Ето писмо, па садъ путъ за уши!
Дайте му га да се разговори.

(Посланицы везырскій невесели одлазе.)

ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Држъ! риџале узми овай фишекъ!
Понеси га на поклонъ везыру
И кажи му да є то ціена,
Кое драго главе Црногорске. —

РИЏАЛЪ ОСМАНЪ.

Какавъ фишекъ, на поклонъ везыру!
Самовольный кавурскій хайдуче,
Не збори се тако съ везырима,
Но ђе дођу доносе грозницу —
Сузе скачу саме на очима —
И захучи земля одъ куканя. —

ВУКЪ МИЋУНОВИЋЪ.

Да ніеси у кућу дошао.
Знао быхъ ти одговоритъ дивно!
Ема хоћу нешто свакояко:
Заръ обадва ніесмо хайдуцы?
Онъ є хайдукъ робля свезанога!
Онъ є больи е выше уграби —
Я самь хайдукъ, те гонимъ хайдуке, [46]
Гласнія є моя хайдучина —
Я не пржимъ землѣ и народе;
Ама многій грдній мучительи,
На носъ су се преда мномъ побили;
Многа, буле ваше кукаюћи
За мномъ црна клувка размотале. —

Одоше кавази везырскій. Бію се два кокота кодъ
скупштине.

КНЕЗЪ РОГАНЪ.

Видители ова два ђавола!
Око шта се они два поклаше,
Єданъ другомъ очи ископаше,
За ньима су тридестъ кокошакахъ,
Могу живѣтъ као два султана —
Да имъ даде некаква несрећа;
И што ми є до ньихове свађе,
А воли быхъ да надяча маньи —
А ты ага браде ти свечеве?

СКЕНДЕРЪ-АГА.

А я воли да надяча вышій,
Рашта га є Богъ вышега дао
Кадъ є вышій нека є и ячій. —

Ноћъ є мѣсечна сѣде око огнѣвахъ и коло на
велѣ гувно пое.

КОЛО.

Нови граде сѣдишъ на край мора!
И валове броишъ низъ пучину,
Како старацъ на каменъ сѣдећи, [47]
Што набрае свое броянице;
Дивна санка што си онда сніо!
Млечићи те моремъ подузеше,
Црногорцы горомь опасаше,
Састашесе у твое зидове,
Окропише крвлю и Водицомь —
Те одъ тада несмрдишъ некршћу;
Топалъ-паша су двадестъ хилядахъ
Да поможе Новоме хиташе,
Сретоше га младый Црногорцы,
На Камено полѣ поузано,
Турской капи ту име погину,
Сва утону