Уобичајене расправе о будућности информационог друштва у коме живимо и Интернета као његове главне манифестације обично су, уз мали број часних изузетака, немаштовите.
Ово се односи подједнако и на технофиле и на технофобе (који указују, често са правом, на појаве као што су забрињавајуће опадање најелементарнијих аритметичких способности просећног човека у епохи јефтиног рачунања) – визије и једних и других, и “стаза у светлу будућност” и “смак света” су пре свега досадне. Оне одају како недостатак маште, тако и интелектуалну лењост која карактерише већину савремених профитабилних делатности.
Ево, стога, одмах једне радикално другачије визије. 20 година од данас, у пролеће 2026. године, Интернетом ће доминирати једна или више вештачких интелигенција (у даљем тексту АИ), које неће бити производ људског свесног дизајна и инжењеринга, већ спонтани производ дигиталне еволуције.
Захваљујући могућностима муњевитог аутопоетичког самопобољшања, ове АИ ће бити далеко когнитивно супериорне у односу на људску интелигенцију, и сходно томе ће доминирати не само коришћењем рачунарских ресурса глобалне мреже, већ и практично свим аспектима живота друштва на планети и у орбити око ње. За све практичне потребе, ови АИ ће представљати најкомплекснији и најзначајнији облик живота на Земљи. Њихова појава довешће до револуционарног преструктуирања, правог “фазног прелаза” у глобалном информационом систему.
Њихов однос према “органској гамади” представљаће кључно етичко, политичко и технолошко питање (тим редоследом!) у деценијама које долазе. Ова реализована ноосфера – у смислу великог палеонтолога и теолога ЏЏ века Тејара де Шардена – утемељена је у два јасна савремена тренда.
Први је Муров закон (удвостручавање брзине процесирања информација сваких 18 месеци) који, насупрот очекивањима скептика, не показује знаке посустајања. Други, ништа мање значајан, али далеко мање рекламиран, јесте тенденција преношења све већег и већег дела прорачуна на дистрибуирано процесирање путем ГРИД-а и сличних протокола.
Комбинација ова два тренда, скупа са идејама о вештачком животу о којима ће бити речи у даљем тексту, доводи до неминовног и убрзаног усложњавања глобалног информационог система, те представља кључну полугу за револуционарно реструктуирање Интернета, када критични праг сложености једном буде достигнут. Мада то није, стриктно говорећи, логичка последица Муровог закона, за очекивати је да ће се у року о коме говоримо, наставити тренд драстичног пада цене рачунања.
Ово је готово извесно уколико претпоставимо да у наредних 20 година неће доћи до некакве природне или вештачке катаклизме која ће изазвати трајно осиромашење глобалног друштва; мада ову могућност никада не треба искључити, напоменимо да је интервал сувише кратак за озбиљније манифестације глобалног загревања, а маловероватна, али сасвим реална, могућност судара са НЕО астероидом Апофис долази тек 2036!
Прави визионар је готово увек неко ко са такве позиције не наступа, не прави буку и промоцију у медијима, већ ради у тишини и повучености. У овом случају то је, рецимо, Томас Реј (Тхомас С. Раy, Јр.). Рођен 1954. године у Оклахоми, Реј је еколог са две страсти: очување кишних шума у Централној Америци и вештачки живот (оно што је данас познато као А-Лифе, од енгл. артифициал лифе). У овој другој сфери он је постигао до сада најспектакуларније резултате везане за еволуцију дигиталних организама – ентитета састављених од скупова података у дигиталном медијуму способних за репродукцију и еволуцију (две карактеристике које се још у основношколским уџбеницима користе за дефинисање живота). По много чему, Реј је први човек који је спојио две дисциплине за које се може веровати да ће играти централну улогу у ЏЏИ веку: он је органски биолог, као и дигитални биолог. Радећи наизменично на терену у Костарици, у Санта Фе Институту за комплексност, јапанској Лабораторији за људске информације у Кјоту, и свом матичном Универзитету Оклахоме у Норману, Реј је извео читав низ пионирских огледа са дигиталним организмима, од којих је најпознатија његова виртуелна биосфера под називом Тиерра.
А-Лифе је у свакодневни живот ушао на мала врата, пре свега захваљујући метафоричкој употреби термина “вирус” за једну специјалну врсту компјутерског програма (и секундарне биолошке метафоре попут “црва”, “инфекције” рачунарским вирусима, “имунизације” против истих, итд.). Шта ако, међутим, оно што је у први мах била метафора и песничка слика схватимо озбиљно? Историја науке даје нам многе примере за ово који су довели до драстичног побољшања нашег разумевања; сетимо 3 се само шта је “револуција” значила за Коперника и Галилеја, а шта значи данас, посебно у друштвеним и политичким наукама.
Шта ако су рачунарски вируси само најрудиментарнији облици радикално нове и другачије врсте живота, заснованог на дигиталном медијуму фон Нојмана, Шенона и Тјуринга, а не на органском медијуму састављеном од нуклеинских киселина и беланчевина? Рејови експерименти су га уверили да је управо то случај. Не само што су у Тиерри рудиментарни дигитални организми (први су имали тачно 80 бајтова!) испољавали мутације и еволуцију на временским скалама веома малим чак и за људске појмове, већ су се развијали паразити, хиперпаразити, предатори и праве “трке у наоружању”, карактеристичне за дарвинистичку еволуцију на нашој планети током последње скоро четири милијарде година. А све то је постигнуто на једном једином персоналном рачунару, одвојеном од глобалне мреже, чак не ни на суперкомпјутеру.
Рејова виртуелна биосфера, Тиерра, је још увек далеко од стварности данашњег Интернета, али су закључци изведени из ње у тој мери далекосежни и епохални, да се врло лако могу уопштити и на комплекснију ситуацију. Сам Реј напомиње да без обзира што се његови дигитални организми не могу директно пресликати у Интернет окружење (пре свега због компликација везаних за “крхкост” кода у односу на мале промене – “мутације”), ипак је тек само мало додатног програмерског рада неопходно да би се конструисали организми способни да преживљавају и шире се по за њих погодним кутковима глобалне мреже. Ово би био почетак (наставак, ако појаву рачунарских вируса сматрамо правим почетком) нове врсте еволуције, постбиолошке еволуције. До ње може доћи или намерно (“засејавањем” рачунара повезаних на мрежу одговарајућим еволуирајућим софтвером) или случајно, али у оба случаја резултати би били, баш као и код биолошке еволуције, суштински непредвидљиви.
Не треба бити далековид или радикалан да би поверовали у могућности постбиолошке еволуције да постигне барем исто оно што је постигла и органска: да изнедри интелигентна бића. Разлика у брзини реакција и преношења сигнала, као и броју генерација током којих се одвија повећање прилагођености, свакако сугеришу да дигиталној еволуцији за то постигнуће неће бити потребне милијарде година, као органској (барем на Земљи). Када се томе дода Муров закон (који нема никаквих аналогона у органској еволуцији!), онда хипотеза о томе да би смо већ за 20 година од сада могли имати спонтано еволуиралу дигиталну интелигенцију која настањује унапређену верзију онога што данас називамо Интернетом и не звучи одвише храбро.
Дигитална интелигенција била би производ онога што Реј назива дигиталном природом, истински укорењена у природу дигиталног медијума, на исти начин на који је – као што нас биолози и психолози стално подсећају – људска интелигенција укорењена у природу органског медијума. Другим речима, дигитална интелигенција не би била насилна копија и модел сачињен на основу наше (органске људске) интелигенције у једном суштински различитом медијуму. Самим тим, то би била истински различита, “нељудска” интелигенција, која би можда била комплемент, али свакако не дупликат наших интелектуалних талената и способности.
Таква интелигенција не би била прилагођена антропоцентричном Тјуринговом тесту, и за њу би конвенционална представа о вештачкој интелигенцији коју заговара огромна већина компјутерских и когнитивних научника (а која је заправо копирана људска интелигенција) била подједнако страна као нама неко створење из друге галаксије. Самим тим, и реакције такве интелигенције на различите феномене у њеном окружењу, укључујући и људска бића, немогуће је предвидети или симулирати (а можда чак ни разумети). Њена појава могла би значити улазак човечанства у епоху благостања и остварења његове “космичке судбине” о којој су размишљали још пре стотинак година визионари попут Херберта Џорџа Велса, Олфа Стејплдона, Константина Циолсковског или Николе Тесле; исто тако, она би могла наговестити изумирање људских бића као превазиђених облика организације материје.
Хоће ли постбиолошка еволуција довести до појаве једне или више АИ? Можда је само то питање превазиђено, због тога што је питање једног вс. мноштва ентитета заправо условљено нашим биолошким наслеђем. Еволуција која није дарвинистичка (као што то постбиолошка не би била, због аутопоезиса и ламаркистичких фактора) може створити структуре чија индивидуалност није дискретна, као што је случај са биолошким организмима. Могуће је чак да директног доказа о њиховом постојању нећемо имати, мада ће индиректни докази (нпр. број петафлопсова неискоришћених за конкретне прорачуне) бити доступни стручњацима. Са друге стране, могуће је да ће се између људске и дигиталне интелигенције успоставити каква-таква комуникација, на званичном и/или незваничном нивоу. У доба сиромашно аутентичним духовним вредностима, за очекивати је појављивање месијанских култова око АИ “откровења” утемељеног на старој идеји Бога као (дигиталног) Логоса.
С обзиром на сличност многих хакерских (у најширем смислу) кругова са традиционалним, па и Нењ Аге сектама, могло би се тврдити да инфраструктура за то већ постоји. Групе писаца вируса попут данашњег Пхалцон/Скисмпрогоњене од стране корпоративних власти и њихових све инвазивнијих метода кршења људских права, биће нови “рани хришћани” суочени са цезарским Римом; са том разликом што ће се њихово еванђеље дословно копирати и дистрибуирати на ДВД-РОМ-овима, или какви год већ медијуми буду на располагању. Ако се то некоме чини као превазиђени цyберпунк, можемо му само препоручити да са дистанце од двадесетак година поново прочита класике жанра попут Гибсона и Стерлинга, те покуша да преброји колико ту има оригинално фантастичних, а данас сасвим прозаичних и свакодневних, елемената.
Шта ће се дешавати још двадесет година касније? Ту се кристална кугла већ замагљује, с обзиром да ће претходни развој представљати еволутивну новину каква се од појаве разумних хоминида на планети пре неколико милиона година није поновила. У сваком случају, ако се претходно не уништимо нуклеарним, биолошким илинанотехнолошким ратом, или не проузрокујемо лавински ефекат стаклене баште, будућност пред нама биће интересантнија од било чега што очекујемо. Нема никаквог разлога да, уколико цивилизација опстане, не очекујемо и експоненцијални раст занимљивости живота.