VIRTUELNA DEVOJKA

Koji je nemir u njemu, ·itavu pustoš u ose·anjima, izazvao letimi·an pogled na fotografiju. Bio je spreman, odavno je uspeo da zaboravi to vreme i svaki njegov trenutak, ali fotografija sa ružnom žutom mrljom na sredini bolno ga je podsetila da je ono ipak postojalo. Može on da ga zaboravi, ni u najdubljem snu ne seti, ali glupa, bukvalisti·ka logika, sama suština fotografije mogla je da se negira na jedan suptilniji,  fantasti·niji na·in za koji on, ipak, nije bio spreman.

Može da tvrdi da je fotografija vešta foto-montaža majstora fotografije i prihvati je kao ·ist umetni·ki akt ili zlonamerni pokušaj manipulacije njegovom prošloš·u. Me·utim, on zaista nije bio spreman da na jedan takav, fantasti·no-paranoi·an na·in negira fotografiju. Hteo-ne hteo, morao je sa njom da se suo·i. Tim pre što je prijatelj koji mu je pokazao fotografiju rekao: 

- Uzmi je, slobodno je zadrži. Meni ona nije potrebna.

Tako je fotografiju sa sobom poneo. Istina, mogao je diskretno da je spusti u prvu korpu za otpatke na koju je naišao, iscepa na sitne komadi·e i baci ih kroz otvoren prozor autobusa ili, kada je sišao iz autobusa, u·e u ulaz najbliže stambene zgrade i ubaci u ne·ije poštansko sandu·e.

Stigavši ku·i i smestivši se u fotelju po·eo je pažljivo da je analizira. Likovi na fotografiji, jedva da ih se se·ao.

De·aka koji je prebacio ruku preko njegovog ramena odavno je zaboravio. A, eto, bili su bliski, bio je potreban de·aku. Uvek mu je prilazio na školskim odmorima i zapošinjao razgovor. Tu je i prijatelj koji mu je poklonio fotografiju - kle·i pored njega.

Onda se usredsredio na svoj lik i zapazio ozbiljne nedostatke u svom izgledu. Bio je loše obu·en, masne, zapuštene kose, nekoliko kilograma teži nego što je trebalo da bude. Cipele koje je nosio bile su neprimerene godišnjem dobu. Takvog izgleda kretao se gradom, u onom vremenu, i želeo da ima devojku, da ga ljudi uvažavaju... A bio je samo mlad, smušeni muškarac.

Ima li on pravo da daje ocenu o sebi u onom vremenu? To ne zna, ali zna da bi želeo da redizajnira svoj lik, redefiniše misli i ponašanje. Neuporedivo odlu·nije da kora·a tim vremenom, sa znatnom ve·om sveš·u o njemu i sebi. Da mu to vreme i njegove zablude, kao i vlastite zablude, budu savršeno jasne.

Kada iz gradskog autobusa zakora·i na vreo asfalt da njegov pogled bude dovoljno mo·an da sve obuhvati. Da može pogledom odmah nju da uo·i, udaljenu otprilike osamdeset metara i jedva vidljivu u gomili vršnjaka, i da je njegov pogled više ne ispu{ta; da savršeno jasno ·uje zvuke, glasove; da ·uje i njen blagopromukli glas; njegove moždane ·elije da poput magnetofonske trake beleže re·i koje ona izgovara; njegov mozak bude u stanju da sve te audio-vizuelne informacije savršeno precizno obradi.

Želeo bi on i više - da mu budu pristupa·ne njene misli i da ose·a fiziološke procese u njenom organizmu. Kada povu·e dim iz cigarete da ja njen mozak, njene nozdrve i plu·a koja se šire da ga prihvate, u njemu uživaju. Da je njen topao jezik koji graciozno oblizuje pune, senzualne usne. Vrh bradavice na njenoj dojci koju ona nemarno dodirne dok podiže ruku i prinosi je ustima da povu·e dim iz cigarete. Ili da je upravo taj graciozni pokret njene ruke.

Da jeste i njen dug pogled koji, na suprotnom kraju dvorišta, zapaža njegov dolazak i koji, jedno izvesno vreme, prati mušku figuru. Ili je sve vreme prati dok ona ne nestane u zgradi. Da zna istinu tog pogleda - da li ga muška figura zbunjuje, uzbu|uje ili ga on mrzi, prezire.

Da od tih minut-minut i po, koliko traje njegov put od autobuske stanice do ulaska u jednospratnu zgradu, njegov mozak bude u stanju da obrazuje datoteku podataka od nekoliko gigabajta. Datoteku u kojoj ·e sve biti zabeleženo - brzina i pravac vetra, trenutna temperatura i vlažnost vazduha, atmosferski pritisak, broj osoba u dvorištu i njihova imena, broj i vrsta ptica koje prele·u dvorište, šta nose u kljunovima, ta·na pozicija njihovih gnezda, vrsta materijala od kog su napravljena, broj pti·a u njima; ugao pod kojim sun·evi zraci padaju na tlo.

A on bi tek prelazio ulicu dok se gradski autobus sporo udaljavao ostavljajući za sobom oblak crnog, garavog dima.

Njegova ·ula bi i dalje snabdevala onu ogromnu datoteku novodobijenim informacijama...

Zato bi realnije bilo da je on robot, a ne ·ovek. Robot ·ija je jedina svrha da do kraja istraži mladu žensku osobu. Tim pre što nijedno ljudsko bi·e ne bi bilo u stanju da obavi takav delikatan zadatak.

Lagano se kretao preko dvorišta u pravcu jednospratnice. Vrlo laganim, sinhronizovanim pokretima. Savršeno precizna mašina koja beleži sve što se prole}nog prepodneva dešava u dvorištu. Mašina koju je lakše zamisliti nego je napraviti, materijalizovati.

Njihovi pogledi, pogled lepotice i pogled mašine, u jednom trenutku bi se sreli, ukrstili. Ona nije znala, nije mogla da zna, da je muška figura mašina. Za nju, to je bio muškarac, stariji od nje desetak godina i za koga je ona jedino znala da ne može da joj odoli. Naprosto zato što njoj nijedan muškarac ne uspeva da odoli.

Ali, on nije bio ·ovek, on je bio mašina. Mašina koja je tu samo zbog nje, ali ipak - mašina u koju nisu ugra·ena nikakva ose·anja ve· samo savršeno precizni instrumenti, senzori, superbrzi mikroprocesori, minijaturne foto-kamere, mikrofoni...

Me·utim postojao je i mladi· po ·ijem je obli·ju mašina napravljena i koji je poslao mašinu da ga snabde podacima o devojci.

Sedeo je u sobi idealno rashla·enoj erkodišnom i satelitskom vezom dobijao podatke koje je mašina prikupila. Na ekranu ra·unara ·as bi se pojavljivale nekakve uporedne tabele u kojima bi se cifre smenjivale munjevitom brzinom izbacuju·i me·uzbirove i iscrtavaju·i grafikone, onda bi sa nekoliko veštih dodira tastera na svom mišu sve nestalo sa monitora, i slede·eg trenutka pojavila bi se figura devojke dok bi iz zvu·nika iza mladi·a dopirao njen promukli glas. Novi dodir na taster miša donosio bi sintetizovan glas robota koji je, poput reportera, opisivao šta se dešava u dvorištu ili odgovarao na pitanja koja je mladi· izgovarao u minijaturni mikrofon prika·en za rever košulje.

Zašto su njemu svi ti podaci o njoj bili potrebni? Zato što je mladi· bio zaljubljen u devojku (bila je ona potpuno u pravu - njoj, zaista, nijedan muškarac nije mogao da odoli), i želeo o njoj sve da zna. Da li je to bio pravi na·in da pomogne njoj, sebi? Šta se moglo, šta je mladi· želeo, da uradi sa tim podacima - tekstualnim, tabelarnim, vizuelnim, fonogramskim...

Da li bi mu koristili ako bi zaželeo da joj zakaže ljubavni sastanak, impresionira je poznavanjem nje same? Ili je sve to predstavljalo ·isto gubljenje vremena? Lako je re·i: to je igra, testiranje savršenog robota... Ali, zaljubljeni mladi· je želeo mnogo više od jedne takve mašine, a ne da ga ona zabavlja ili pomaže u pisanju pri·a (koje su, ionako, u njegovom vremenu bile prevazi·ene). ·ak kada bi od vizuelnih i tonskih zapisa napravio video-film, opet bi to bilo nedovoljno.

Da li je, onda, želeo od ra·unara na radnom stolu da na·ini njenu dvojnicu? To bi ve· mogao da bude prihvatljiv odgovor. Ra·unar koji bi bio Ona, mesecima, godinama...

Žena-ra·unar sa kojom bi on živeo u savršeno skladnoj vezi, sa kojom bi mogao neprestano da vodi razgovore. A ona bi bila ve·na, nepromenljiva, i njemu dostupna u svakom trenutku. 

Jedino je to želeo: da može sa njom da razgovara kad god mu se prohte! Da mu neprestano bude pristupa·an njen promukli glas. Glas koji ·e da mu protivre·i, da se na njega duri, neprestano zahteva da joj on uga·a. Da zajedno sa Njom gleda TV, preslušava kompakt diskove, ·ita knjige, prelistava novine, komentariše aktuelne doga·aje...

Kako bi odlazio u šetnje bez Nje, u prodavnicu, na putovanja ili letovanja? Ili bi i to bilo rešivo? Sa sobom bi nosio lap-top ra·unar koji bi mu omogu·avao da neprestano sa Njom bude u vezi.

Ona bi se durila - zašto si me ostavio? Mogao si da me instaliraš u svojoj hotelskoj sobi. Sa kim se družiš na letovanju? Zašto mi ju·e nisi poslao nijedan E-mail? Gde si bio sino· i zašto je tvoj lap-top do jutra bio isklju·en?

Mala, ljubomorna mašina koju je on stvorio. Ne, nije ga Ona optere·ivala. Bila je to najidealnija žena koju je mogao da sretne. Nisu mu nedostajali ni njeni poljupci, njena milovanja...

Bilo mu je sasvim dovoljno što mu je mašina pružala. Pre bi se moglo re·i da je ose·ao grižu savesti, izvesno sažaljenje prema Njoj. Kao da je Ona neki bolesnik, nedoraslo dete, o kome on treba da se stara. Stalna takti·nost, obazrivost sa kojom se prema Njoj ophodio. Ni zbog ·ega nije mogao na Nju da se ljuti. On je za to bio uskra·en. Kao da je zarobio dušu stvarne devojke o kojoj odavno ništa nije ·uo. Sve ·eš·e je razmišljao kako bi morao da oslobodi Njen duh iz ra·unara, pusti ga u etar.

Ipak, nije nalazio dovoljno snage da izbriše podatke sa diska. Najviše što je uspeo da uradi bilo je da isklju·i ra·unar, odloži ga u kartonsku kutiju i automobilom odveze u vikendicu izvan grada.

Sedeo je u zapuštenoj ku·ici koju je nasledio od roditelja i u koju godinama nije dolazio. Kartonska kutija je po·ivala na prašnjavom stolu. On je sedeo na starom kau·u drže·i fotografiju sa žutom mrljom na sredini. 

Devojke nije bilo na fotografiji. Verovatno je bila u zgradi koja se videla u pozadini fotografije. Ali svojim fizi·kim odsustvom, devojka je bila prisutnija na fotografiji ubedljivije nego bilo koja od dvadeset i pet osoba na slici.

Prostorija je tonula u mrak. 

Bila je no· kada je ustao sa kau·a.

Pre nego što je napustio ku·icu okruženu zapuštenim vo·njakom, fotografiju je spustio na vrh kartonske kutije.

Ušao je u auto i pokrenuo motor. Onda upalio farove. Potom pritisnuo kva·ilo i ubacio menja· u brzinu.

Desetak minuta kasnije izašao je na auto-put i usmerio auto prema gradu.

Misao da mu više niko ne·e mo·i pokazati fotografiju i podsetiti ga na vreme koje on samo želi da zaboravi delovala je smiruju·e u mirnoj letnjoj no·i.

Objavljeno u istoimenoj zbirci kratkih priča