Prikaz romana Le magicien d'Az Vladana Radomana

Ovo je osma knjiga Vladana Radomana - povest o lažnom životu i krvavoj smrti jedne desakralizovane ljudske zajednice. Sve je u toj povesti parodija i gorka sprdačina, sve ljuta a prepoznatljiva transvestija, pogotovo za nas rođene istočno od autostrade Beč-Trst. Radomanovi likovi paradiraju ispred golemog konveksnog ogledala koje, iznakazujući, podvlači ono što je bitno: od naslova, do aluzije na Novi zavet, i od bajkovitog zapleta, do zastrašujućeg raspleta, pripovedanje sledi logiku iznakaženosti. Država-polis, u kojoj se odvija tragikomedija, nije Oz, nego Az, i njeni žitelji nisu Srbi, Hrvati i Muslimani, već Esti, Usti i Musi, i Spasitelj, koji bi ih mogao povesti ka izbavljenju, nudi im megalomansku erotsku efikasnost i suština magije, koju uzvodi politička, intelektualna, vojna i duhovna elita, svodi se na pretvaranje ljudi u bezumnike, na izokretanje života u smrt. Grad, pred koji Radoman postavlja svoje ogledalo, u početku podseća na Novi Sad, kasnije na Beograd, da naposletku u njemu prepoznamo Sarajevo; taj bismo grad mogli smestiti i u Ruandu, pošto tri sukobljene etničke grupe, Esti, Usti i Musi, i po zvučnoj asocijaciji, i po delovanju, podsecaju na Utu, Tuci i Tutti Quanti, dok je njihov doživotni Predsednik rođeni brat tolikih znanih i neznanih diktatora iz Trećeg sveta…
Radoman je ovu povest ispričao sa otmenom lakoćom očajnika kome ništa na svetu više nije sveto, upravo zato što je najveća svetinja postojanja - život čoveka-pojedinca - oblačena i uništena. Gorčina ovog bola završila je u blasfemiji: drugi dolazak Hrista je balkanska burleska. Dekristijanizovani usamljenici su upriličili neobičnu proslavu dvehiljadite godišnjice rođenja Spasitelja, plativši svoje odpadništvo samouništenjem… Ljudstvo, obuzeto ispunjavanjem telesnih želja, osuđeno je na telesno iščezavanje.
Rođeni pripovedač, Radoman je ovu povest izložio u scenaristički brzim potezima, kao letopisac jednog programiranog propadanja.
Ovu prozu odlikuje ono što Robbe-Grillet, u "Miroir qui revient", zove "une legereté, un état joyeux de narration irresponsable".
On slika zbivanja iz ugla satiričara: lucidno, duhovito, i uvek spolja.
Tek povremeno, baci pogled na pokoju scenografsku pojedinost ("Sneg se topio pod jezikom mlakog povetarca"). Pred ljudskom nesrećom, koju je upoznao u Bijafri, Peruu, Nikaragvi, Kini, Avganistanu i Poljskoj, Vladan Radoman nikad nije stajao tako zgranuto opčinjen, kao u ovoj knjizi. To je razumljivo: Az je njegov, i naš, rodni kutak.