ČAROBNJAK IZ AZA (prevod: Tatjana Milivojević)

1.

Bila jednom jedna zemlja. Bilo je u njoj, kao i u drugim zemljama, dolina, planina, reka, drveća, ptica, cveća, polja pšenice, hmelja i kukuruza. Bilo je pašnjaka na kojima su pasli konji u belim odorama, bilo je travnjaka i gipsanih patuljaka, bilo je lekovitog bilja sa kog su džinovske bube zlatnog oklopa skupljale med.

Bilo je i ljudi. Najbolji, najpametniji, najlepši i najviši među njima živeli su u Azu.

Varoš Az: ni lepotica ni rugoba. Ni osmeh, ni grimasa. Ništa. Nikakvog zastranjivanja, naizgled barem. Ništa, ta varoš nije imala ništa više, ništa manje od ostalih velikih naseobina raštrkanih po debelom trbuhu Panonske nizije. Niske kuće zelenih, roze ili plavih zidova nanizane duž pravih ulica su se dosađivale. Teške drvene kapije, mali prozorčići koji su gledali jedni u druge, vrata koja su se otvarala u zoru, zatvarala u smiraj dana, neprovidni prozori kuća od lutaka. I blato, sveprisutno blato. Večno blato. Suvo i tvrdo u leto, mrko i lepljivo kad padne kiša. Kost izbeljena injem u zimu.

Sveto blato takođe. Deca su se igrala, vajala čovečuljke od ilovače,.mazala njome lice, izmišljala zastrašujuće maske. Pokatkad su i jela blato, žvačući ga kao naforu nekakvog varvarskog obreda.

Uveče su se muškarci vraćali sa njiva. Natopljeni mirisima znoja, konja i zemlje, zaustavili bi se ispred svojih vrata i, pre nego što uđu u kuću, posmatrali nebo. A onda bi, laganim pokretima bezbrižnih ljubavnika čistili svoje čizme na strugačima od belog gvožđa.

Nebo je, leti kao i zimi, bilo od kalaja. Izglačani, sjajni kalaj u podne, zamagljen od isparavanja vrućine pred zalazak sunca. Ili, još, kalaj posiveo od tmurnih oblaka. Čak ni reka Az nije ništa mogla protiv zavere sivih tonova. Raspodela bogatstava, radosti i boja izvršena je nekad davno, žive boje su bile proćerdane na drugim mestima. Reka je tekla, podrhtavala, valjala svoju čežnju za plavim, igrala se sa svojim štukama, krkušama, šaranima i somovima I nestrpljivo čekala noći punog meseca.

Na svemirskoj lutriji, Reka je dobila čudnovatu privilegiju: sve, apsolutno sve, se udvostručavalo u ogledalu njenih prsa. Sunce, senke lasti i sivo krzno vetra A naročito, naročito dve dojke nabrekle od hladnog mleka, odraz nekog davnašnjeg punog meseca. Tih noći je Reka Az, pareći se, mužjak i ženka u isti mah, hučala, zavijala, preturala ribarske čamce. I, u ekstatičnom usponu, uzdizala visoko u nebo uskovitlani stub vode i magluštine.

Zašto je Glas izabrao da se obznani u Azu šestog januara 1970, uoči pravoslavnog Božića? Zašto baš u Azu a ne na nekom drugom mestu? Ako se izuzmu ćudi Reke, ništa se u toj varoši nije događalo. Monotonija je bila životno pravilo; dosada, umeće življenja. Istina je da je i ostatak sveta proživljavao period bez sjaja. U Francuskoj je izbila svađa oko nekakvih ratnih brodica iz Šerbura; u Africi se završavao jedan rat a Obala Slonovače je promenila vladu. U Americi su se strasti uzburkale oko nesrećnog slučaja Čapakidik a, ovamo bliže, Čaušesku je izrazio zadovoljstvo zbog uspešne posete predsednika Niksona njegovoj zemlji.

Čak ni približavanje verskog praznika nije ni u čemu promenilo navike stanovnika Aza. Frizer je, i ovog puta, sa vrha crkvenog zvonika, češljao mesec. Sa guščijim perom umočenim u ovčiju krv, mesar je napisao hiljadu sedam sto sedamdeset prvu odu u slavu Doživotnog Maršala-Predsednika, a učitelj Dare dodao novo poglavlje svojoj istoriji grada Aza u tri toma.

Kao i svake noći kad joj je muž bio dežuran u kasarni, žena kapetana Narodne Armije se kurvala sa bravarom. On je davao ritam svojim žustrim pokretima recitujući, zatvorenih očiju, sto sedamdeset četvrtu stranu “Sodome i Gomore” (u džepnom izdanju) koje je počinjalo sa: “Moj drugi dolazak u Balbek se dosta razlikovao od prvog”. A najbolji pekar u gradu, kod kog su se mogli naći najmasniji, najukusniji bureci, bureci sa sirom, mesom ili jabukama, pekar koji je već dvaputa dobio medalju radnika godine, tužno je opštio sa parom guzova oblikovanih od testa za hleb.

Uveren da radi po božanskoj porudžbini, frizer se nadao da će naplatiti svoje nebeske usluge u srebrnim talirima. Mesar je govorio da stihovima njegovih pesama teče njegova sopstvena krv. Bravar Šmuc je tvrdio da mu čitanje Prusta daje snagu dvadesetogodišnjaka. A pekar je, jednostavno, bolovao od sindroma Erotoburekomanije koji je profesor Burek opisao na psihijatrijskom pan-panonskom kongresu održanom u Azu 1926-te.

Što se tiče učitelja Dareta, nazvanog “Biblija”, trudio se da pokaže da njegova varoš potiče još iz paleolitskog vremena. Kao dokaze je koristio tri mamutske kosti i kamen sa urezanim znakovima, iskopane u ono doba kad je doktor Vadim uvrteo sebi u glavu da treba da pronađe ležište nafte ispod temelja “Kamiondžijske Kafane”.

Pop Slava je održao božju službu u prisustvu desetak baba. Zatim je, po završetku službe, pozvao na piće policajca u civilu koji je nadgledao ulaz u crkvu. U to vreme, u toj zemlji, posećivanje hramova je bilo na lošem glasu. Hiljadugodišnje tradicije su polako nestajale. Obučeni u sivo ili u kožu, sveštenici Novog Poretka su nametali naučni paganizam.

Samo se Reka spremala da svečano proslavi rođenje Mesije, valjajući u tišini svoj nakit od leda.

2.

Čak i varoš kao što je Az ima svoja predgrađa, uglavnom ih podnosi ali ih se ponekad i stidi. “Periferija” kako se tamo, s gađenjem kaže. Uostalom, bez razloga: iako su tamo kuće manje nego u centru grada, nekom vrstom životinjske simbioze se prilagođavaju bojama obližnjih polja i Reke. Kuće pupe, ljušte svoj roze malter, zadržavaju duže nego na drugim mestima mirise katrana, trule užadi i crvotočnog drveta u svojim dvorištima. Rađaju se, rastu i umiru kao biljke. Nečujno. Ukotvljeni u dnu soba, što bliže toploj peći, ukućani u njima žive, jedu, piju, smeju se i pare. I, kao utopljenici, izlaze na površinu u proleće.

Pripreme za proslavu nisu doticale ni zapadna predgrađa, ni ona južna na obali Reke. Stanovnici prvih, Azeusi, većinom katolici, su Hristovo rođenje već proslavili pre petnaest dana Za one s juga, bio je to dan kao svi ostali, hebrejskog kalendara. A što se tiče Azemusa, koji su živeli na Plavim brdima s druge strane Reke, ni oni nisu imali razloga da slave tu nedelju, 28. Šaval 1389 Hegire.

Pa ipak je Glas odlučio da se objavi baš u srcu jevrejske četvrti, među skromnim svetom, krojačima, obućarima, gvožđarima, šestog januara 1970-te, tačno u dvadeset tri časa i deset minuta.

U broju 6 ¨Prave ulice, domu drvodelje Josifa i njegove žene Melodije, domaćice (prema registrovanim ličnim podacima), ništa te večeri nije ukazivalo na to da će se dogoditi nešto izuzetno. Pošto su pojeli čorbu i ugasili televizor, muž i žena su zaspali, dupe uz dupe, pod debelim prekrivačem. Jedina prostorija u kućici je vonjala na kiseli kupus i slaninu, Josifov slatki greh. Da li su ti mirisi izazvali košmare koji su te noći remetili drvodeljin san? Ili možda loše ugašena vatra u ognjištu?

…Komitet za Proslave je izabrao baš nju da preveze preko Reke Druga Doživotnog Maršala-Predsednika koji je svojim prisustvom počastio Prvomajsku paradu. “Ivona”, Josifova najstarija i najlepša barka, nazvana tako po njegovoj majci, šepurila se ukrašena grozdovima ljubičastih i belih jorgovana, omiljenog Predsednikovog cveća. Josif je, u svečanom odelu, sam dočekao druga Maršala na južnoj obali: Komitet i dečja delegacija su čekali, ruku prepunih jorgovana, na keju Nove Luke U plavoj paradnoj uniformi koja se slagala s bojom njegovih očiju, s tri reda odlikovanja na grudima, Maršal je održao Josifu dugačak govor u kome je bilo reči o bratstvu među narodima (Azeusima, Azemusima, Azeistima pa čak i s ciganskim, vlaškim, jevrejskim i cincarskim manjinama) i o njihovoj dužnosti da održavaju jedinstvo zemlje.

Običan, neuk čovek, Josif je razumeo tek svaku treću reč. Da bi skratio priču, pozvao je Predsednika da se ukrca. Čist vazduh, pogled na obale i ljuljanje lađice nisu sprečili Velikog Krmanoša da nastavi razgovor sa samim sobom. Samo je ton postao još jednoličniji.

Na sredini reke se san pretvorio u noćnu moru. “Ivona”, čvrsta barka, sagrađena od hrastovine ukradene sa krovne konstrukcije Azovog dvorca, barka koja se za svog vodenog života nije nikada dosađivala, “Ivona”, verna saputnica, počela je da zeva. Daske su se rastvorile i voda se naglo popela do članaka, pa polako obliznula predsednikove listove. Ne prekidajući svoj govor, Maršal je skinuo pantalone i sako, i tako obnažen se uspravio, pokriven samo jednim laganim komadom odeće, nečim što Josif nikada do tada nije video.

“Ivona” je bila dobra cura. Trpela je do tog dana sve Josifove hirove: odlaske na ribolov usred nevremena, noćna, samačka masturbiranja koja je ponekiput upražnjavao pre ženidbe, i samu tu ženidbu koja joj nije bila po volji.

“Titi, suknja od tila koju nose klasične balerine- rečnik Novi Mali Rober, stranica bez broja, izdanje 1969-te” izdeklamovala je Ivona pre nego što je zapevala na melodiju nacionalne himne: “Na dupencetu Maršala lep titi od voala" Pa se raspolutila i potonula.

Batrgajući se, tonući ka dnu, pitajući se gde je Ivona mogla da nauči tako čudne reči, Josif je pokušavao da spasi Maršala ali kadgod bi uspeo da mu se primakne, ovaj bi ga žestoko šutnuo u rebra; između dva davljenja je nastavljao da priča. Nije više bilo reči o Bratstvu i Jedinstvu. Ispuštajući mehure vode vikao je da ga boli stomak…

3.

"Boli me stomak, Josife”- Sklupčana, savijenih nogu Melodija ga je drmusala. Josif je iz obližnje kafane telefonirao doktoru Vadimu, jedinom lekaru koji je pristajao da dolazi noću. I jedinom koji mu je ulivao poverenje: bio je to čovek koji je mogao da popije rakije koliko i on a da se ne napije, plemenit čovek koji je često zaboravljao da naplati svoje usluge. Josifu se dopadalo i to što je neženja. U svojoj pedesetoj godini, doktor je mudro uredio svoj život zadovoljavajući se jednomesečnom posetom gospa Dankinom kupleraju i društvom svog psa Vulkana. Istina, Danka je uvek nudila visokokvalitetne devojke a Vulkan nije bio običan ker. Vadim je otkupio tog šarplaninca od putujućeg cirkusa iz medicinskih razloga: smatrao je da je numera psa koji puši cigare štetna po njegovo zdravlje i da, povrh toga, daje loš primer. Njegov lep gest je skrivao i jednu zadnju misao.

Ako postoje lovački psi, psi koji nanjuše drogu, ili psi koji pronalaze gomoljike, zašto ne bi bilo pasa tragača za naftom? Kao pristalica pavlovljevskih teorija, Vadim je programirao Vulkanovo dresiranje: pet dana u nedelji intravenozna inekcija od dvadeset centilitara rakije, namirisane jednom kapi nafte. Subote i nedelje su bile posvećene šetnjama u prirodi za vreme kojih je doktor smatrao da Vulkan, u stanju apstinencijalne krize, treba da pronađe ležište nafte. Možda je bilo potrebno da se još usavrši doziranje. Maršruta psa je češće bila obeležena kafanama, kojih je bilo napretek u zemlji, nego zanimljivim otkrićima.

Tog dana je, posle petnaest kilometara hodanja, Vulkan iskopao samo jednu ovčiju plećku, granatu zaostalu iz poslednjeg rata i, ipak, praznu kantu za benzin iz istog doba. Utehe radi, lekar je priuštio sebi posetu kod gospa Danke i, u nedostatku sveže robe, spavao sa gazdaricom. Odmah je zažalio. Matora je, potpuno pohisterisala i zahtevala da joj šapuće ljubavne reči.

Uprkos umoru Vadim je u jedanaest uveče otišao kod Josifa.

Prihvatio je veliku čašu rakije i ne ispuštajući je iz ruke, nije čak ni razgolitio Melodijin osmeh već ga samo odsutno opipao.

“Ogromna cista na jajniku. Hitno na operaciju. Iz ovih stopa ću da napišem uputstvo za bolnicu."

"Cista…! Cista… more… Matora budalo!" - Promukli Glas, kao loše podešeni radio aparat, odjeknu u sobi. Vadim se trgnuo i osvrnuo; osim Josifa nije bilo nikoga i ne može biti da je taj bednik…? Približio se, tražio da mu se naspe još jedna čaša i, dok ga je drvodelja posluživao, jasno je čuo iza sebe kikot: “Pseći krvniku, rđavi lekaru, matora drkeljo!”

"Švercovani alkohol, samo to može da bude…nikada ne treba prihvatiti piće kod siromaha…” Vadim je nažvrljao nešto na receptu, odbio da naplati, i izašao unatraške. “Kafana Prijatelja” je verovatno još bila otvorena. Otići će, iz ovih stopa, da priušti sebi kuru pravog francuskog konjaka.

4.

U to doba noći, nije bilo više tramvaja. Josifu su bile poznate navike vozača jedinog taksija u gradu: matori kurvar se sigurno zadržao kod gospa Danke. A da slučaj bude gori, komšijine taljige su se polomile. Bolnica nije bila daleko i Melodija je mogla da ode peške ali je Josif insistirao da je stavi na kolica i odveze. To je bio način da joj pokaže svoju ljubav, da je nosi kao malo vode na dlanu. Kolica su, kao i čamci, nameštaj, kućni krov, bila delo njegovih ruku. Ako i nije umeo da se izražava rečima, nije bilo ničeg što nije umeo da napravi; poznavao je samo jezik ruku.

Namrgođeni čuvar je dešifrovao recept, i otpratio ih do prijemnog odeljenja. Dugo su čekali. Kao većina stanovnika Aza u te kasne sate, babica Vera je bila zauzeta davanjem i primanjem zadovoljstva. Te večeri nije mogla da se požali: raspored dežurstava joj je dodelio najmlađeg i najzgodnijeg medju lekarima, internistu iz Prestonice.

Najzad se pojavila, sa raskopčanom bluzom, kosom kao raščupana preslica, zaudarajući jako na dudovaču. “Doktor je zauzet. Dotle ću ja da se pozabavim tvojom ženom. Idi i ne vraćaj se do sutra ujutro.”rekla mu je. Autoritet, ton, tikanje; Josif nije imao kud, morao je da posluša.

Vera je opipala, poslušala, uvukla ruku sa rukavicom u Melodijinu vaginu: “Dobro je. Dovoljno si otvorena. Ubrzo će izaći.”

“Čista?” – upita Melodija

“Čista?” ne trudeći se da razume Vera slegnu ramenima. Kad bi uz sav posao koji mora da obavlja slušala još budalaštine svih tih seljanki…Smestila je Melodiju na porođajni sto, prionula na posao, vikom izdavala naređenja, gnječila iz sve snage bolni stomak.

"Odbijam da me pipa štrokava ženturača kao vi, zahtevam da vas neko zameni…”Glas je bio bez pola, bez uzrasta, i izgledalo je kao da izlazi iz dubine porodilje. Vera se nije obazirala na uvredu, pomislila je kako prvi put porađa nekog ko govori iz trbuha i naredila Melodiji da se napne.

U poslednjem naponu, drvodeljina žena je izbacila bebu muškog pola, za koju je vaga pokazala da je teška 5 kila i 500 grama.

Veri je to bio možda deseto hiljaditi porođaj, ali je osećanje uvek bilo isto.

“Gotov posao! Lep momčić koji će imati čime da usreći cure.” Vera podiže dete, zagolica mu vrhom prsta polni organ. Pod dodirom je majušni visuljak počeo da narasta i ubrzo dostigao veličinu mlade tikvice.

Ovog puta je glas poprimio arogantan ton: “Ovo je samo preliminarna izjava. Hoću da već sutra ujutro predstavnici Crkve, Vlade i štampe dođu na poklonjenje. Od ovog trenutka pa dok se ne izvrše moje naredbe, neću se više javljati”

Vera je jasno osetila vibracije Glasa pod prstima kojima je obuhvatila dečji stomačić. Uzdrhtala je, kolena su joj klecnula i da je ne bi ispustila, položila je bebu među majčina bedra.

Pozvan da pritekne u pomoć, dežurni lekar je samo mogao da konstatuje duboki san normalno konstituisanog novorođenčeta, koje je zasluživalo ocenu deset. Pomislio je kako s godinama Vera sve teže podnosi dudovaču: glasovi, poruke…još gore, kao prava nimfomanka navodno je svojim očima videla kako se glistica tog švrće pretvorila u plod sa poljoprivrednog sajma.

5.

Iscrpljena Melodija nije ništa čula ni videla. “Bože moj, Bože moj” jecala je. “Bože moj” nije bio početak molitve. Nikada je niko nije naučio da se moli. To “Bože moj” – je bio samo običan tik, nasleđe davne proslošti. S obzirom na njeno azemusko poreklo, da li se njena molitva obraćala istom Bogu?

“Bože moj” je istovremeno značilo: objasni, odgovori, ispričaj mi tu priču. Pogotovu to: ispričaj mi tu priču.. Objasni mi odakle potiče dah koji mi greje bedra? Josif joj se nije približio već tri godine i nije poznavala druge muškarce.

Izolovana u sobi br. 16, tesnoj prostoriji bez prozora namenjenoj najsiromašnijim pacijentkinjama, bez radija i televizije, polupismena Melodija nije naslućivala planetarni značaj svog deteta.

Nije mogla da zna da se Svemir, na nekoliko trenutaka, opasno nadneo nad kolevkom njenog sina. Najlepše zvezde su se približile gradu Az; čak ni napolju to niko nije primetio. Žitelji su polno opštili, spavali ili se treznili. U svakom slučaju, niko nije gledao u nebo. U toj zemlji, u to vreme, Maršal-Doživotni Predsednik se ukazom čvrsto zauzeo protiv svake antidruštvene aktivnosti. Stoga ako posmatranje nebeskog svoda, cveća, Reke, ili životinja osim svinja, ovaca ili krava muzara, nije bilo izričito zabranjeno, moglo je da bude loše protumačeno.

Doduše, jedan astronom amater u Peju, selu na jugu Francuske, je primetio te noći neobjašnjivu pojavu: sve zvezde snage tri su nestale sa neba u trajanju od desetak sekundi. Telefonirao je dvojici kolega; nazvali su ga starom pijandurom i neznalicom. Obavestio je agenciju Frans-Pres. Informaciju su preuzele samo senzacionalističke novine.

Desilo se i to da se Reka Az, iz radoznalosti, približila porodilištu. Protivno svojim zimskim običajima, nadula se, preplavila svoje korito, dopuzala do zidova bolnice i spustila u njihovo podnožje darove dobrodošlice za čudesno dete: dva soma zarobljena u santama leda. U svom povlačenju je posejala i druge po ulicama grada

Ko je prvi proneo glas, Vera ili doktor Vadim? Verovatno oboje. Od samog otvaranja svih gradskih kafana ranojutarnji pijanci su razglasili vest: rođen je Mesija Mesija po meri grada Az, božanski vesnik iste rase kao njegovi stanovnici. Novorođenče koje govori i što je najvažnije, dete kome se već, kao pravomAzeancu, diže ona stvar.

Glasine su se rasplamsale, naduvale, obogatile pojedinostima. Šuškalo se se da je, tek što je izašao iz majčine utrobe, Mesija zatražio flašicu dudovače i predložio tucanje babici. Voleo je slaninu, fudbal, grudi plavuša i pesme supruge Maršala-Doživotnog Predsednika. Otezao je po panonski u govoru, ali se izražavao i na francuskom, engleskom, nemačkom i azerskom. Ova poslednja lingvistička bizarnost je verovatno potekla od učitelja Dareta zvanog “Biblija”, istoriografa Aza. Privodeći kraju treći tom svog životnog dela, oklevao je još između dva objašnjenja imena svog rodnog grada. Az: od A do Z, od početka do kraja, od azejske piše, naravno one najbolje, do Zizun, u lokalnom narečju, prvoklasnog ženskog polnog organa. U neku ruku, središte i koncentrat Svemira.

Imao je i drugu hipotezu od čije smelosti su ga podilazili žmarci. Označena od nekih kao disidentska, antinacionalna i otvoreno izdajnička, ta hipoteza je nagoveštavala da je grad, u stara vremena, osnovalo pleme Azera, tih pod-ljudi koji obožavaju drugog Boga, ne jedu svinjetinu i ne piju dudovaču.

Svi su bili svesni problema: Mesijina majka je rođena s one strane Reke, u delu zemlje gde se ne jede svinjetina. Na Plavim brdima, među Azemusima, ljudima koji odbrojabaju Večnost na hegirskoj brojanici.

Nijedan predstavnik Crkve, štampe ili Vlade nije došao da se pokloni Mesiji. Jedino je pop Slava bio u iskušenju da ode do porodilišta da bi raskrinkao prevaranta. Sladio se prvom dnevnom komovačom u “Kafani Roda” kada je čuo odlomke te neverovatne priče. Rešen da se objasni sa Sotoninim sinom, pop je sljuštio još dve čaše na eks i uputio se ka bolnici. Neočekivani susret ga je odvratio od cilja.

Kao dobar pastir koji se saživljava sa svojim stadom, mislio je samo na tucanje, piće, ždranje i fudbal. Iz pristojnosti, ali i iz praktičnih razloga, promenio je raspored svojih aktivnosti da se ne bi podudarao sa rasporedom njegovih parohijana. Noću, dok su se parohijani odavali bludu, molio se za oproštaj svojih grehova. Ako bi mu se desilo da ujutro popije jednu ili dve čašice u krčmama, to je bilo zato da bi otkrio koji je službenik ili seljak ostavio svoju ženu na raspolaganju.

A tog jutra je, prvi put u tako rane jutarnje sate, zapazio iza šanka namrgođeno, zadriglo lice gradonačelnika Goluba. Gradonačelnikova kuća se nalazila tačno preko puta bolnice, a njegova žena, čija je koža bila poput praha mrkog šećera, mu je upućivala požudne poglede.

6.

Ni popa, ni novinara, ni gradonačelnika niotkud, Josif se uzvrteo sâm ispred bolničke kapije. Jed ga nije popuštao još od šest ujutro, od prve rakije popijene u “Carinskoj Kafani”. Sve te nove reči su se mešale u njegovoj glavi; čista, Mesija, Spasitelj…Tri puna meseca je imao sažaljenja prema ženi zbog njenog velikog stomaka, a onda je onaj idiot od doktora izjavio da se radi o cisti…I Melodija koja potom rađa nekog Mesiju, Spasitelja. Spasitelja čega, čijeg spasitelja…?

Živeo je sa Melodijom već sedam zima i sedam leta. Pre toga je bio sam. Sam sa svojim čamcima, alatkama, sam sa tridesetak reči koje su mu omogućavale da se sporazume sa ostalim blebetalima. Reči neophodne da se kupi nešto za jelo, da se naruči piće, da se opsuje. Ostatak njegovog sveta bio je sav u slikama. Mislio je, voleo i patio u slikama.

Zašto je reč “žena” jednog jutra počela da mu svrdla slepoočnice? Bio je početak proleća; slušao je, iz kreveta, muklo hučanje Reke. Jedna treperava breza, u bledozeleno odevena, grebala je o prozor i, kao da sluša neko naređenje, Josif je ustao duboko uzdišući.

Obukao je čistu košulju, strpao u torbuljak hleba, sira i ćuturicu rakije, pa se ukrcao na “Ivonu”. Rekli su mu da na drugoj obali, na samom vrhu Plavih brda, ima selo u kojem može da se nabavi žena za male pare. Reka je mirisala na ženu, mokri odraz oblaka je podsećao na telo žene. Pljuskanje vesala koje ju je probadalo, cepalo, izobličavalo, rimovalo se sa rečju žena.

Pristao je uz obalu, iskrcao se, krenuo kozjom stazom, dugo hodao kroz šumu. Nije navikao na uspone pa se zaustavljao, odmarao uz stablo drveta, grleći čvrsto koru žene.

Stigao je na ulaz u jedno belo belcato selo: potok je proticao ispod trema jedne kolibe. Dozvao je domaćina, predstavio se, pregovarao. Seljak je imao kćer za udaju.

Josif se iste večeri vratio sa Melodijom. Imala je šesnaest godina, plave oči i želju da ode iz kuće. I koštala je samo sto para. 

7.

«Kučka» - promrsio je Josif. Odlučnim korakom je stupio u bolnicu, zaustavio se na tren ispred sobe br. 16 i ušao bez kucanja

Zatvorenih očiju, držeći se obema ručicama za belu dojku, beba je alavo sisala. Zvuk sisanja, Melodijin osmeh, blažen osmeh zajednički svim mladim mamama, mešavina mirisa krvi, mleka i urina: bilo je to više nego što je mogao da podnese. Josif se približio, stišćući pesnice.

“Zašto” i “Kako” nije nikada pripadalo njegovom rečniku. Pa ipak, naprežući se kao da upravo izmišlja novi jezik, promucao je: “Kako…zašto…?”. Uhvatio je dete, podigao ga visoko, na trenutak oklevao, pa ga polako spustio nazad u kolevku.

Nikada mu neće biti jasno koja ga je sila tog dana sprečila da ne baci dete kroz prozor. Ali će zato pamtiti da mu se učinilo kako mu je jedan pakostan glas došapnuo: “Ženu treba kazniti".

Nije ga trebalo moliti. Šaka mu je bila tvrda i žuljevita; Melodiji je potekla krv iz nosa.

Zašto i kako: pitala se i Melodija. Odakle se stvorilo to dete? Ko mu je otac? Kako je to izveo?

Pre nego što je Josif došao po nju, provela je šesnaest godina u selu i mislila je da poznaje život. Seoske životinje: ovce, magarac, krava, živina, psi, svi su, kad tad, imali to ponašanje koje je, u to vreme, izazivalo gađenje u njoj. Ponovo je videla sebe sa šest godina, devojčicu sa plavim kikama, koja udarcima štapa odvaja Žuću od Lepe. Uspravivši se na zadnje šape njen dobri Žuća koji nikada nikome nije naudio, popeo se na kučku ujedajući je divlje za vrat.

Sa sramežljivim osmehom joj je otac tada objasnio da to tako ide u životu. I da se mladunčad svih vrsta rađaju zahvaljujući tim nasilničkim pokretima. Melodija je već bila primetila da se roditelji noću komešaju, ali nije mogla ni da zamisli da to ima veze sa pravljenjem dece…! Spavala je sa tri starija brata u istoj sobi i otac nije uvek čekao da deca zaspu. Nekih noći je krevet škripao, prekrivač se podizao u pomamnim trzajima a očevo disanje ju je tada podsećalo na dedino krkljanje sat vremena pred smrt.

Melodija se prisećala svega toga u trenutku kada ju je Josif prvi put uzeo. Dok je nespretno tražio prolaz da uđe u nju, setila se kako je u ono doba verovala da se radi o nekoj vrsti kazne. Kao kada je otac, pijan, tukao njenu majku a ona trpela njegove noćne napade bez suza, bez reči.

Kada se Josif, bez daha, srušio na krevet, pomislila je da je zaslužila da je ostavi na miru najmanje godinu dana. I počela da broji dane koji je odvajaju od rođenja deteta.

Ispostavilo se da stvari nisu tako jednostavne. Ponavljajući to svaki dan, ponekad više puta na dan, Josif joj je pomrsio sve račune i nijedan jedini put nije osetila zadovoljstvo. Dete nije došlo ni posle godinu dana.

Vreme je prolazilo. Josif se umorio, zaboravio Melodijino telo i opet pronašao sreću na obali Reke, u dodiru sa drvećem, katranom i muljem. Obnovio je takođe prijateljstvo sa ribarom Petrom. Da bi mu oprostio što ga je tako dugo zanemario obećao je da će mu napraviti zeleni čamac, s pačijim stopalima, staklenim dnom i palubom od Venecijanskog stakla za ogledala. Petar nije očekivao toliko ali je ipak rado prihvatio ponudu. Obećano staklo i ogledala su dolazili iz napuštenog Azovog dvora, proleterska solidarnost se nije dovodila u pitanje. Toliko je barem zapamtio iz govorâ Doživotnog Predsednika koji su neprekidno bili emitovani u svim gradskim kafanama

Melodija je najzad mogla da se posveti kući, živini i domaćim poslovima kod gradonačelnika Goluba. Pokušao je, u dva navrata, da je poljubi u kuhinji; dala mu je na znanje da ne dolazi u obzir da prihvata ičije kazne osim muževljevih. A baš je u poslednje vreme i Josif smatrao da ih više nije zasluživala.

Odakle, onda, to dete? Osećajući da je zanemarena, Petar joj je jednog dana ponudio nekakve bezobrazluke; nije ni razumela smisao njegovih reči. Frizer, verni čitalac pesama svog druga mesara, obožavalac njegovih smelih metafora, uporedio je Melodijinu kosu sa prstenom oko meseca i ponudio joj besplatno friziranje. Odbila je. Bravar je tvrdio da, od onog dana kada ju je prvi put ugledao, čitanje Prusta nema više istu draž. A pekar je, crveneći, izjavio jednog jutra da su Melodijine vekne sigurno slađe od njegovih baklava.

Jedino je duh Reke mogao da pridobije Melodiju. Nikada joj nije izjavio ljubav. Ko li je onda bio otac?

Nije valjda onaj plavi anđeo kome je jednom dopustila da je pomiluje po ruci?

Prošlog proleća je, vraćajući se iz grada, videla plakate živih boja i crvene fluorescentne strele zalepljene na zidove koje su pokazivale pravac ka Velikom Trgu; tu se smestio cirkus iz Rima. Približila mu se, obišla krug oko šatora, zaustavila se ispred reda kaveza sa zverima koje nikada dotada nije videla. Pomešala se sa grupom dece, i zadivljeno posmatrala udava, kada je osetila nečiju ruku na ramenu. Osvrnula se: čovek se smesio. Duga plava kosa kao pšenica krajem avgusta mu je padala na grudi. Nosio je uniformu još lepšu od Maršalove: svetlo plavo odelo sa epoletama i zlatnim pervazima. Bez ijednog ordena. Melodija se upravo pitala odakle mu hrabrost da tako upadljivo ističe svoju lepotu, bogatstvo i skromnost, kada je oličenje blagostanja i elegancije progovorilo.

Blagi glas i modulacije nepoznatog jezika su je podsećali na tužnu ljubavnu pesmu; Melodija nije razumela nijednu reč. Muškarac je preturao po svom džepu, izvukao dve žute novčanice, pa se sagnuo i nacrtao prstom po pesku brojčanik časovnika na kome je rastojanje između kazaljki pokazivalo dvadeset časova Onda se uspravio, tutnuo novčanice Melodiji u ruku i čvrsto obavio njene prste oko njih

Nije joj bilo teško da nagovori Josifa da pođe sa njom; televizor je po ko zna koji put bio u kvaru a ribar Petar je otišao na drugu obalu na celu noć. Najavljen je prolazak moruna

Lepo obučeni, plašeći se da se radi o nekoj šali, pojavili su se tačno u dvadeset časova pred ulazom. Jedan mladić sa zlatnom jaknom ih je sproveo u ložu.

Melodija se nikada u životu nije toliko smejala. Klovnovi, divlje i dresirane zveri, prekrasna muzika koja je udarala snažno kao slonovo srce, sve, apsolutno sve ju je neodoljivo gonilo na smeh.

Posle pauze su se svetla smanjila i glas propraćen udarima doboša je najavio atrakciju večeri: letećeg Anđela. Gore, na samom vrhu šatora, pod unakrsnim svetlima reflektora, plavi muškarac, sada obnaženih prsa, stajao je na trapezu.

Kada se bacio u prazan prostor, Melodija je zatvorila oči. Usudila se da ih otvori tek kada je čula Josifov uzdah olakašanja, praćen aplauzima stotinu ruku.. Kad se ponovo uzdigao visoko na trapezu, Anđeo joj je mahnuo. I, ruku raširenih u krst, ponovo skočio u prazninu.

Melodija je opet zatvorila oči, stisnula Josifovu ruku i, prvi put u životu, počela da se moli. Kao da ništa nije bilo dovoljno dobro da spasi Anđela. Upotrebila je sve svoje veze, prvo očevog Alaha, katoličkog Gospoda, pravoslavnog Hrista, Jehovu i, da ne bi ostala nikom dužna, pomolila se i Maršalu.

Prvo je osetila stisak Josifovih prstiju kao klešta oko svog zgloba, a onda je krik iz stotinu grla prekrio tupi zvuk pada.

Raširenih ruku, otvorenih očiju, noge neprirodno podvijene pod telom, Anđeo je ležao na sredini arene.

8

Josif se vratio kući tek sledećeg jutra. Imao je vremena da se otrezni u policijskoj stanici u koju ga je priveo Zedran, pajkan nadležan za obezbeđivanje crkve, kafane i neba uopšte. Prigovorena dela: remećenje javnog reda i mira i subverzivne izjave.

Sasuvši u sebe prvu litru rakije, Josif je krenuo da razbija svakog mužjaka u rasplodnom uzrastu na kojeg je naišao na ulici. Efekat druge flaše je bio još razorniji; okomio se na svoje prijatelje, bacio Petra u reku, polomio ruku frizeru Usu, napao mesara na tribini Doma Kulture, dok je čitao svoje pesme pred publikom nevinih mladića.

Što se tiče subverzivnih reči (pijani drvodelja koji peva na sav glas, pritom falširajući: “Na dupencentu Maršala lep titi od voala”), njihova neodmerenost je mogla da se objasni trovanjem izazvanim dudovačom. Što je još gore: možda mu je ona baraba, Reka, došapnula te besmislice. Samo je ona, Reka Aza, mogla da ulije tom neukom drvodelji svoje kontra-revolucionarne ideje.

Kao jedini pravi disident u zemlji, Reka je oduvek odbijala da uđe u kanale za navodnavanje koje su projektovali i iskopavali Predsednikovi inženjeri. Samo je ona, danju i noću, posmatrala nebo, samo se ona nadala da će ugledati plave odbleske na njemu. Stoga je čuvala u svojim vodama, kao u nekakvom sefu, sve pesme, molitve i misli zabranjene Predsednikovim ukazima. Suza u razmerama sveta, svetla brazda na crnom obrazu sveta, postavila je samu sebe za čuvara jedne strašne uspomene.

Pre trideset godina, mesecima je nosila ploveće groblje, hiljade leševa muškaraca, žena i dece sa Istoka koje su zaklali ljudi sa Zapada, Azistanaca koje su pobili Azeusti.

Oplakala je žrtve i ljudsku glupost, balzamovala tela u glibu i darovala ih, kao na oltaru, svojim rakovima i ribama. Ali nije nikada ništa rekla, nije nikada zavapila za osvetom. Toliko je toga već videla tokom hiljada godina.

Davno, veoma davno, njena dolina, Panonska nizija, bila je more: Panonsko more. Od tada su vode nestale, usisao ih je pesak ili su isparile, a ona, Reka, je ostala tu kao čuvar krhkog pamćenja ljudi. Dakijski, trakijski, grčki, rimski, slovenski, turski, mađarski, nemački, austrijski mrtvaci, svi mrtvi koji su se voleli, koji su živeli, koji su se borili i okončali svoje postojanje na njenim obalama ili u njenim vodama, imali su, za nju, bljutav ukus prečesto služenog jela

Stara Reka je bila esteta takođe. U mnoštvu svih tih davljenika, preklanih, na kolac nabijenih, rasporenih, obezglavljenih, među svim tim telesima koja su plovila raširenih očiju i dlanova, nadutog trbuha okrenutog prema nebu, imala je svoje miljenike. Izvesnih noći, ribari su mogli da je čuju kako šapuće svoje drevne uspomene. Nevernicima, onima koji nisu znali njene lozinke, njene žuboreće reči, pripovedala je, ponekiput, svoje priče u slikama. I na tren, tek koliko traje jedna molitva, odškrinula bi svoju krljušt od mulja, i pustila na površinu jedno od zarobljenih tela. Tako je, između dva zagrljaja, jedan zaljubljeni par ugledao čudan lotosov cvet, koji se rascvetao pa iščezao: devojčicu u beloj haljini poprskanoj krvlju, koja je stezala u naručju starinsku drvenu lutku.

Josif se vratio kući sa čvrstom namerom da sve oprosti, da odvede Melodiju i njeno kopile veoma daleko, tamo gde još niko nije čuo za tog kobnog Spasitelja. Uostalom, nameravao je da od njega napravi drvodelju, da ga nauči teškom zanatu koji će mu izbiti iz glave sve te spasiteljske ideje.

U to vreme, u toj zemlji, ljudi se nisu venčavali. Registrovali su se u opštini. Deca se nisu krštavala, već registrovala. I da bi se poboljšale statistike neonatalnog mortaliteta, Predsednik je ukazom naredio da se čeka nedelju dana posle rođenja. Ako dete preživi taj probni period, smatralo se dostojnim da postane član društva. A ime mu se biralo sa spiska okačenog u opštini, i ažuriranog svakog petnaestog u mesecu u skladu sa razvojem Predsednikove unutrašnje i spoljne politike.

Prošlo je bilo vreme kad su se rado davala imena kao Elektrifikacija, Obnova, Revolucija i Proleterka. Stareći, osećajući da se približava smrti, Predsednik je dao na znanje svojoj okolini da bi mu prijalo da što veći broj dece nosi njegovo ime.

Pošto mu je rečeno da se pojavi za nedelju dana u opštini za obavljanje administrativnih formalnosti, Josifu je bilo dopušteno da odvede Melodiju i njenu bebu. 

9.

Ulica je bila pusta : Az se još treznio od božićne noći. Melodija, s masnicom na oku, se durila. Beba, koja se za sada zvala samo Dete, je spavala u kolicima. Nebo, još sivlje nego obično, nevoljno je vraćalo zvuk zvona jedine crkve u varoši.

Nebo je tog dana, baš kao i Melodija, imalo dobar razlog da se duri. Pošto je dobio dozvolu opštinskog Komiteta, mesar-poeta se jutros pridružio popu Slavi i frizeru Usu da im pomogne da potežu zvona. Ispunjen stvaralačkom gordošću, opčinjen prvim muzičkim izvođenjem svoje “Ode Maršalu”, mesar-poeta se ljuljao na konopcu.

Jedno prase koje je umaklo tradicionalnom masakru Badnje večeri, sirotinjsko prase koje je sigurno bilo kupljeno u zadnji čas, dodalo je, svojim pištanjem, ličnu notu “Odi”.

Kasapin-poeta, uticajni član Jedine Partije, ateista, peder i pritom vegetarijanac, nije mogao da podnese da njegov prvi koncert, njegov prvi pravi izazov Nebu, ometaju pozivi upomoć jedne glupave životinje, nesvesnog saučesnika Reakcionarnih Snaga. Sa žaljenjem je ispustio konop i, s nožem u ruci, istrčao na ulicu.

Prase je zamuklo. Negde u nekom od dvorišta u senci, njegov trup se već podavao obrednim radnjama: puštanju krvi, vađenju iznutrice, šurenju.

Osećajući se glupo sa nožekanjom u ruci, mesar je tražio na kome da iskali bes. Naišao je samo na Josifov tužan pogled i na spuštene Melodijine oči. Primakao im se, krijući nož iza leđa, i, bacajući sumnjičave poglede na drvodeljine ogromne šake, izrazio divjenje Detetovom lepotom, raspitivao se za glas koji kruži o njegovim natprirodnim sposobnostima, pa je počeo da drži lekciju o religiji uopšte i sujeverju posebno. Zadovoljan što je izvršio svoju dužnost borca protiv zaostalosti i mračnjaštva, rastao se od njih obećavši im prethodno da će svratiti čim mu radne obaveze to dopuste.

10.

Zatekli su čistu kuću, razgorenu vatru i riblju čorbu koja se krčkala na šporetu. Gomila dasaka i alata je ležalo na podu. Nisu ni primetili da je budilnik u obliku ribe, Petrov poklon, štucnuo kad su ušli u kuću. Ni da su kazaljke, cvileći usled nepodmazane mehanike, počele da se okreću u suprotnom smeru.

Stojeći ispred šporeta, Petar je, opasan Melodijinom keceljom, mešao čorbu– “Ovo je za kolevku” – rekao je pokazujući daske varjačom. “ Bolje ćes ti da je napraviš nego ja…"

Josif je zastao usred sobe. Dete, koje je ležalo na krevetu, nije bilo veće od zeca; a ipak je imao utisak da zauzima celu prostoriju. Osećao je da mu nedostaje vazduh, te se oprezno pomerio i otvorio prozor.

- Odlazim Petre… Odlazimo - ispravio se.

Melodija nije ništa rekla. Takve odluke su muška stvar. Sve što je želela bilo je da ostane sa detetom. Ovde ili drugde, nije bitno. Okrenula je leđa, ponovo podigla dete i dala mu dojku.

- Svakog čuda tri dana dosta” sricao je Petar.

Petar je voleo da koristi narodne umotvorine. Kad ne bi našao prigodnu izreku, nije se ustručavao da izmisli novu. Ovog puta se poslužio izvornom umotvorinom nastalom, prema Daretu, "Bibliji" u šesnaestom veku, kada je jedna majka oplakivala sina koji se udavio u Reci. Iz jedne od njenih prolivenih suza potekao je vreli izvor baš na mestu gde joj je stradalo dete. Tri dana kasnije niko se tome nije više čudio. Tri veka kasnije na tom mestu je izgrađena banja. A pre dvadeset godina banja je, kao i Veliki Trg, glavna ulica, pozorište, stadion i kej, dobila ime po Predsedniku.

- U celom svetu je tako, svakog čuda za tri dana dosta” – ponovio je Petar, pa brzo produžio: “Kladim se da će do utorka celi grad da zaboravi vaša priviđenja. A što se tiče vernosti tvoje žene, ja jemčim za nju. Jednostavno, mora da si bio kompletno nacvrcan onog dana kad si joj posadio ovog derana u utrobu. Hajde, probajte moju čorbu, pa na posao. Detetu je potrebna kolevka.

11.

Ta božićna noć se nije razlikovala od bilo koje noći u godini. Varoš Az je spavala tvrdim snom pijanca, snom bez snova. Iako Azeusti katolici, Jevreji ili Azemusi muslimani nisu imali naročitog povoda da slave pravoslavni Božić, savesno su se naroljali iz osećanja solidarnosti među pravim Azeancima. Čak i muslimani.

U toj zemlji, u to doba, Doživotni Predsednik, vrhovni Vođa Partije Jedine Istine je dekretom ustanovio Bratstvo. Posto su istorija i uspomene bile ukinute, geografija se učila na mapama koje je sam Predsednik ponovo iscrtao, mrtvi iz poslednjih ratova su bili podeljeni na dobre i zle kao u filmovima sa Dalekog Zapada, a narod je poverovao da je došlo doba Večnog Mira.

Toplo se preporučivala domaća filmska produkcija iz ideoloških razloga a vesterni, ratni ili pornografski filmovi su se često davali kao izvanredna sredstva za širenje muških vrlina.

Isto je važilo i za sportske aktivnosti. Boks i futbal su unapređeni u nacionalne sportove: u toj zemlji tabanje je bilo na ceni. A baveći se šahom, Azeanci su dokazivali celom svetu da su pravi šampioni beskorisne inteligencije. Rano se počinjalo sa učenjem šaha i politika Ministarstva Mladosti je zahtevala da ta igra bude sveprisutna. Pločice u porođajnim salama, kupatilima, kuhinjama, bazenima, školskim dvorištima: šahovske table. Čaršavi, navlake, jorgani, krovovi, posude za led sa urezanim crnim kockama, podsećali su na šahovske table. Tako su od najranijeg detinjstva mališani učili da se kreću kao šahovske figure. Vlast je ostavljala slobodu izbora: svakom uloga prema temperamentu. Marljivi pešaci, moćni topovi, konji koji preskaču prepreke, lovci koji krivudaju; svi su bili programirani za izgradnju Novog Društva. Jedina sitna razlika: pobednički Kralj je postajao “Maršal” i najomiljenija taktika je bila “Marija-Antoaneta”, odbrana koju je smislio nekakav nepoznati uzbekistanski velemajstor, u kojoj se Kraljica žrtvuje u četvrtom potezu.

Stvari su se iskomplikovale onog dana kada je Predsednik otkrio na televiziji draži košarke. Pošto je prosečna visina njegovih podanika retko prelazila metar i osamdeset, nije mogao da se nada međunarodnom ugledu. Jos manje ostvarenju svog sna: pobedi nad ekipom Sjedinjenih Američkih Država. Ništa, srećom, nije moglo da odoli njegovoj volji ni naučnom pregalaštvu njegove zemlje. Štampa je apelovala na pronalazački duh celog naroda i otvoren je konkurs ideja kako da se uveća stas dece.

Prvu nagradu je dobio jedan ugledni profesor Medicinskog Fakulteta iz Prestonice i njegov izum je odmah primenjen u svim porodilištima, školama i dečijim vrtićima.

Kao svi ostali intelektualci varoši, i mesar-poeta iz Aza je učestovao u takmičenju. Pošto su mu očekivanja bila izneverena, obratio se višim instancama, odbio njihov savet i slušajući samo svoju oholost, podneo tužbu protiv laureata. Na osnovu priloženih crteža, grafikona, tekstova i izveštaja sa autopsije, tvrdio je da je Fakultet ukrao njegov, istovremeno jednostavan i genijalan projekat: decu već od šestog meseca starosti obesiti pomoću sistema čekrka, zubčastih točkova i svilenih konopaca. Obesiti ih sa Predsednikovim “Memoarima” okačenim za stopala. Mesar-pesnik se nije libio da koristi perfidne argumente u svom pledoajeu. Tvrdio je da njegov projekat predviđa korišćenje samo jednog toma Predsednikovog dela. Teret Ukupne Predsednikove Misli, za koji se zalagao Profesor, bio je pretežak za tako malu decu, što je objašnjavalo visoku stopu smrtnih slučajeva.

U svakom slučaju, očekivani napredak je, sa obe metode, dostizao pet santimetra po generaciji. Proces još traje.

Tako su Azeanci, kao i svi njihovi sunarodnici, boksovali, igrali futbal, košarku i šah nastavljajući da ignorišu druge sportove koje su smatrali nižerazrednom zabavom belosvetskih dekadenata.

Te noći, otupeli od alkohola, umorni od ljubavi i futbala, ogluveli od pucnjave, bombi, urlanja aviona koji su odjekivali iz tri bioskopske sale i dve hiljade tri sto osamdeset četiri televizora, Azeanci svih veroispovesti su spavali.

Nisu čuli smeh Reke. Ni tupe udare Josifovog čekica nošene vetrom.

Reka je jedina znala da će taj nepomični, zgusnuti mir uskoro iščeznuti, i radovala se tome. Povrativši ramena i mišiće iz mladosti, stara frajla je prodirala kroz svodove mosta, obuvajući ih ledom i granjem drveca koje je otkidala sa obala. Pokazujući bele očnjake od pene valova, pijana kuja se vraćala sa udesetostručenom snagom da kida svoje darove. I kao pobesneli pas, ujedala je, grizla, sisala do krvi drevne stubove od belih blokova

12.

Josif je u svom životu napravio već desetine čamaca, komada nameštaja, koliba, taljiga, kuća pa čak i krov jedne crkve. Trebalo mu je samo sat vremena da sastavi nekoliko dasaka i da ih uobliči u kolevku. Melodija je namestila posteljinu, spustila Dete, pokrila ga, udaljila se, pa kao da se divi buketu cveća uzdahnula –“ Lepo li je”.

"Nedovoljno" – promrljao je Josif pre nego što je izašao. Iako dotada nikad nije izgovorio tako nešto, nije bio iznenađen svojim rečima. Nedovoljno čega? Njegove osnovne potrebe, glad, žeđ, san, nisu nikada tražile dodatak. Ko je to odjednom probudio u njemu neodoljivu potrebu za prekomernošću?

Josif nije tražio odgovor. Bio je sam sa Rekom; s druge strane, na Turskom brdu je zatreperela neka svetlost i vetar je doneo udaljeni vučji urlik. U noći, od ivera snega, od leda i od vazduha poludelog od mraza, stvorila se jasna i precizna slika dela koje ga je čekalo.

Odmah se latio posla.

Petar je bio u pravu: posle četiri veka mudrost izreke nije izlapela. Njen autor je sigurno dobro poznavao ljude uopšte a Azeance posebno

Doista, posle tri dana, niko više nije pominjao Detetovu nastranost. Mnogo važniji događaji su na neko vreme zaokupili pažnju stanovništva Aza. Dare “Biblija” ih je zapisao u svojoj hronici, svrstao ih u poredak ustanovljen prema statističkoj metodi nazvanoj "dvostruko slepo".

Po završetku školskih časova, Dare bi zauzeo mesto u “Kafani Jorgovana” gde se svake večeri sastajao sa svojim slepim drugom Banetom. Uz poneko piće bi odigrali partiju šaha koju je Bane uvek dobijao. Nije u pitanju bio samo talenat slepog čoveka; učitelj je posvećivao više vremena slušanju razgovora nego razmišljanju o taktici. Žrtva nauke i sopstvene savesti, ne podnoseći alkohol, redovno je završavao veče potpuno pijan te ga je slepac ispraćao kući. Ne čekajući da se otrezni, ne paleći čak ni svetlo, Dare bi natakao svoje crne naočari i vadio iz džepa beleške iz kafane.

Ako mu je verovati, teme koje su zaokupljale Azeance u toku tog meseca januara bile su veoma raznovrsne.

"Posle utakmice protiv ekipe Turskog brda, “Crveno koplje”, lokalni futbalski klub se konačno kvalifikovao za osminu finala Kupa Predsednika. Dva igrača su lakše ranjena na terenu, tri navijača su zadobila teške povrede na tribinama. Sudija je ubijen u svlačionici od više uboda nožem.”

Učitelj je nesigurnim potezom podvukao sledeće: sudija je bio poreklom Azeust. Siledžije koje su se služile sečivima, Azeisti. AZEUST, AZEIST…ispisujući te reči Dare se uplašio sopstvene smelosti; od kad je predseničkim dekretom proglašen Večni Mir, bilo je zabranjeno izgovarati takve budalaštine. Svi građani, Ust, Ist ili Mus bili su samo Azeanci za sva vremena.

“U jedanaest ujutro viđen je pop Slava kako izlazi iz gradonačelnikove kuće prerušen u poštara”.

"U govoru koji je televizija emitovala u osam sati Predsednik je najavio projekat ustavne promene: u slučaju nemogućnosti da i dalje izvršava predsedničke dužnosti razmišlja o stvaranju kolektivnog i kružnog Predsedništva. Izabrani predstavnik svakog od konstitutivnih naroda, svakog grada, svakog sela ili zaseoka, bez verske i polne diskriminacije, došao bi na red za mesto Predsednika u vremenskom trajanju koje je ostalo da se odredi. “Svet nas posmatra, totalna demokratija je u pokretu”– zaključio je Maršal.

Ispod isečaka iz francuske štampe koju je ukrao u Kulturnom Centru Prestonice Dare je zalepio komentare dva istaknuta filozofa koji su hvalili Predsednikovu mudrost.

“Bokser Matoš, čija je pratetka stara sto tri godine živela u Azu, upravo je osvojio zlatnu Predsednikovu Rukavicu”.

" Petar je upecao soma od osamdeset kilograma. U njegovoj utrobi pronađena je ženska ruka u rukavici sa zlatnim prstenom na domalom prstu.” Novinar koji ga je intervjuisao za televizijsku emisiju posvećenu ribolovu je napravio veštu montažu. Petrovo ozareno lice i veličanstveni som iz Aza upoređeni su sa smrknutim licima bretonskih mornara i njihovim sićušnim sardinama.

U bioskopu "Trideseti Februar" koji je dobio naziv u čast dana rođenja Predsednika, davao se film “Moje levo jaje je vece od tvoja dva”, u kojem je jedan Crnac, obdaren organom skoro azeanske veličine zadovoljio, za sat i četrdeset minuta , pola tuceta plavuša sumnjivog morala

"Loše znamenje! Jedna roda se vratila u januaru. Frizer Us ju je pronašao na svom odžaku, mrtvu od hladnoće. Nesrećnica nije mogla da pretpostavi da je Us bezuslovni zagovornik struje na svakom mestu.

"Bravar je primio veliki paket poštanskim putem: sabrana Prustova dela u kineskom prevodu. Nije imao pojma o tom jeziku, ali se nadao da će na taj način poboljšati svoja seksualna dostignuća; sam fizički kontakt sa tim knjigama je podsticao u njemu istočnjačku prefinjenost”

Mesar-poeta je ostvario dvostruki uspeh: postavljen je za gradskog sekretara Jedine Partije i po prvi put je jedna njegova pesma objavljena u prestoničkim novinama pod pseudonimom Pegaz. Tražio je da ga ubuduće zovu Drug-Sekretar Pegaz.

Drvodelja Josif je načisto poludeo. Uz pomoć svog prijatelja Petra je prenosio i ređao tone drva na obali Reke. Grede i daske iz dvorca i napuštenog rudnika soli, stubovi starog električnog voda, stari ormari, kreveti, stolovi, vrata, prozori gomilali su se ispred njegove kuće.

Njegov jedini odgovor: - "Nedovoljno" – nije mogao da zadovolji radoznalost retkih prolaznika. Ni njegov prijatelj Petar nije bio ništa jasniji sa svojom lepezom izreka koje su išle od banalnog: “Ko preživi videće” do zagonetnog “Stepenice za nebo su popločane koracima obešenih”.

Dare je na kraju zabeležio sledeće: mada Josifove i Petrove delatnosti nisu izazivale veće interesovanje stanovništva, sa vlastima je bio drugačiji slučaj. Da bi procenili stepen njegovog ludila, subverzivnosti ili jeresi, gradonačelnik, Pegaz, policajac Zedran pa čak i pop Slava su, svaki ponaosob, navratili u Josifovu kuću. Sastavili su izveštaje namenjene višim instancama; gradonačelnik svom kolegi iz Prestonice, Pegaz Centralnom Komitetu, Zedran Ministru Nadzora nad Rekom i Nebesima.

Njihovi zaključci su se, izuzev nekoliko detalja, poklapali: zasada, Josifov mentalni poremećaj nije ugrožavao ustanovljenu Dogmu. A ako drvodelja privede kraju svoje delo (čiju krajnju namenu još niko nije uspeo da dokuči), moglo bi kasnije da posluži kao turistička atrakcija.

Pop je tužio buntovnika Bogu za greh gordosti. Posredstvom frizera Usa koji je baš te večeri imao sastanak sa mesecom.

13

Dete je, kao i sva druga deca, spavalo, sisalo, kvasilo pelene, pokoji put plakalo. Ništa, apsolutno ništa ga nije razlikovalo od beba istog uzrasta. Osim jednog detalja: još uvek nije imalo ime. Dete, ime mu je još uvek bilo Dete. Zaokupljen radom, Josif je potpuno zaboravio na svoje građanske dužnosti a Melodija nije nikada ni osetila potrebu da ga zove drugačije nego “moje dete”

Bio je dete porodice Koala. Koala, prezime njegovih predaka, bilo je inače veoma složenog porekla. Josif: pola-Azeist, pola-Jevrejin, Melodija, potekla iz muslimanske porodice ali tek pet pokoljenja unazad. Pre nego što su se preobratili i oni su bili Azeanci kao sav svet. Azeisti ili Azeusti, svejedno. Sve je to bilo tako davno. U to vreme, u toj zemlji Bog se menjao za parče hleba, komad zemlje ili jednostavno da bi se sačuvala živa glava. Muslimanka ili ne, Melodija se osećala potpuno azeankom. Uostalom, i sam Predsednik je rekao da su svi, pošto je Religija ukinuta, Prošlost rasturena, Budućnost programirana, sada braća. Svi bez izuzetka: Azeisti, Azeusti, Azemusi, Cigani, Cincari, Jevreji i Vlasi.

U svakom slučaju, isprepletani hromozomi Deteta nisu ometali njegov normalni razvoj i krupna beba je mislila samo na klopu i na loptu kao i svi ostali Azeanci.

Josif je završio temelje svoje tvorevine na drugi Detetov rođendan: četiri stuba visoka kao šestospratnica , posađena između desne obale i sredine reke. Poređenje sa šestospratnicom je bilo od Petra koji je puno putovao i video sveta. Osim za svoje venčanje, Josif nije nikada izašao iz Aza a najviša zgrada njegove provincijske varoši, Dom Kulture, imala je samo tri sprata.

Josif je odavno već zaboravio razloge svoje ljutnje na Melodiju. Što se tiče uljeza, još uvek nije uspeo da ga zavoli kao rođeno dete; osećao je prema njemu mešavinu čudnih osećanja koje je bilo nemoguće izraziti rečima. Kadgod bi pogledao Dete, video bi pletenicu: plavu vlas, meku kao reči med, nebo i ljubav obmotanu oko druge, hrapave i sive. Sivo, boja koju Josif nije voleo; boja straha, mržnje i smrti.

Dete je imalo plave oči, čupavu gustu kosu sa odsjajima zrelog kukuruza, sve zube i lep osmeh. I, što je bilo začuđujuće za dete koje se pročulo po prevremenoj zrelosti, još uvek nije govorilo. Ni reči. Osluškujući svaku njegovu želju, Melodija je pažljivo posmatrala svaki izraz njegovog lica, njegove poglede i osmehe. Bio je snažan, već godinu dana je hodao, i prinosio je pet puta dnevno hoklicu za dojenje.

Melodija je podsetila Josifa da će dete navršiti dve godine na Bozic: običaj je nalagao da se proslavi rođendan. I to da se bogato proslavi: prijatelji, drugovi, komšije, vino, rakija, pečenje i potoci smeha. Josif je pristao.

14.

Petar je došao prvi; njegova kolibica se nalazila na svega pedesetak metara od kuće Koala. Na poklon je doneo lepog šarana, tri štuke i džak pun rakova. Poljubio je Melodiju tri puta u obraz, pozdravio se sa Josifom i uzeo Dete u naručje. Nespretno imitirajući Predsednikov glas, svečano je izjavio: - “Bićeš mudar kao ovaj šaran, snažan kao ove štuke, dobar član Partije solidaran sa drugovima kao ove slatke zverčice sa ljušturom koje ćemo za koji čas da poručkamo.”

- "Budaletino jedna" – došavši niotkuda duboki Glas odjeknu kao šamar. Petar je spustio Dete u krevet i osvrnuo se: Melodija je čistila ribu, Josif je poslovao oko stola. U svakom slučaju, nisu mogli biti oni. Josif je retko kad psovao, a da ne govorimo o Melodiji…

Dete ga je povuklo za rukav. – "Dešava se to. Uhvati me ponekad kao kad mi se piški ili kaki. Ali ne smeta, niko me nikad ne čuje.”

Tanan i vrskav glas je bio glas dvogodišnjeg deteta, a lice, lice nevinašca A onda je, sa osmehom izvinjenja, nastavio onim zagrobnim Glasom: - "Šta ti znaš o mudrosti, snazi, solidarnosti? Mudrost šarana! Snaga štuke! Solidarnost rakova! Zar sam zato došao ovde, da slušam takve gluposti!"

Petar je potegao flašu, ispio veliki gutljaj rakije, seo i odlučio da ne progovori više ni reč tokom cele večeri.

Frizer Us je doneo na poklon Detetu korpu opletenu od plavih mesečevih vlasi upredenih od dragocenih ostataka njegove tajne rukotvorine, korpu punu pečuraka, sušenog voća i poljskog cveća, optočenu rosom nekog bivšeg proleća. Pekar je ukrasio tortu trešnjama Predsednikovih citata: “…deca su budućnost naše zemlje…”. Doktor Vadim je otuđio retki komad svoje medicinske kolekcije, muzički klistir od kalaja, čarobni aparat koji je služio da prekrije gadne zvuke krčanja creva prvim notama Bahove kantate broj 14 u c-molu Pokloni bravara, mesara Pegaza i Dareta “Biblije”, bili su dokaz težnje, zajedničke svim Azeancima, ka duhovnom uzdizanju. Bravar je doneo bokserske rukavice koje je nosio za vreme jednog amaterskog šampionata u kojem je izgubio nokautom u prvoj rundi. Koincidencija, slučajnost ili posledica? Njegova erotska Prustomanija je počela dva dana kasnije, kad se probudio u bolničkom odeljenju za teške povrede glave. Jedna mlada medicinska sestra mu je tada, nesmotreno, pozajmila primerak "Nestale Albertine". Progutao je knjigu za dve noći i gravirao na žutoj koži svojih rukavica, strane 179, 180 i 181 koje počinju sa:

“Leoni je želela da se pronađe izum koji će omogućiti lekaru da oseti sve patnje svog bolesnika, da bi ga bolje razumeo…” Bravar je, sa svoje strane, tada shvatio da nikada u svom životu nije osetio takav seksualni nagon. Medicinska sestra takođe.

Izgleda da je zaista želeo da obraduje domaćine, kad je žrtvovao predmete prožete toliko moćnim afrodizijskijskim nabojem.

Mesar-poeta Pegaz je velikodušno poklonio sve neprodate primerke svoje zbirke pesama nazvane "Gigantski Genije Reke iz Aza". Gigantski Genije se naravno odnosilo na Predsednika lično. Što se Dareta tiče, darovao je stari rukopis koji je pronašao u ruševinama franjevačkog manastira uništenog za vreme poslednjeg rata. Radilo se o nekoj vrsti almanaha u kojem su se, prema Daretovom prevodu, nalazili kulinarski ili alhemijski recepti kao i lekarski saveti, plan za pokretnu kulu koji je nacrtao neki Leonardo i opis mrazne zime 1672.

Nijedna zvanica se nije zainteresovala za umeće spremanja veverica, lisica i medveda, kao ni za postupak pretvaranja blata u zlato ili za reanimaciju utopljenika bičevanjem živim zmijama. Samo su se Josif i Dete dugo zagledali u paučinaste Leonardove crteže. Drvodelja je promrmljao: “Nedovoljno” a Dete se prvi put obratilo svom ocu: -“Lepo je. Ali neću ove točkove. Neću da idem odavde. Lepo mi je ovde".

15.

Proslavljene su prve Detetove reči. Događaj se zalio onako kako samo Azeanci to umeju. Prazne flaše dudovače, šljivovice, klekovače, rakije s gorkim travama, baloni vina bili su poređani na prozorskom limu pokrivenom injem. Zelene, plave, bele flaše, pljosnate ili zaobljene bočice, neke sa izvijenim grlićem i urezanim čudnim znacima, stajale su kao stražari koji čuvaju sobu zasićenu dimom, prijateljstvom, ljubavlju i alkoholnim isparenjima, od zlih duhova.

Napolju je sneg prekrio dvorište, krovove, obližnju padinu reke, zaglušujući zvuke razgovora, smeh, bravarevo pijano pevanje. Pun mesec se nagnuo nad zvonik crkve; bilo je hladno i hram je bio prazan. Napustiće, raščešljan, nebo Aza. Na drugoj obali jedan vuk je zavijao na smrt.

Na smrt? Niko ne zna zašto vuk zavija, niko ne zna ni šta goni maloumnika da trtlja, ali Pegaz je, ovenčan oreolom pesničkog autoriteta, tako opisao vučje zavijanje. Poslužio se već bio tom metaforom u didaktičkoj poemi: “Gigantski Genije i vukovi”.

Gosti Koala su se dobro najeli, napili i s pravom poverovali da su srećni ljudi. Međutim, pravi Azeanac uvek nosi u sebi zrno nesreće koje mu ne da da uživa u nepomućenom blaženstvu. Da li zbog klime, mahnitih vetrova, krvave istorije, zloupotrebe prevrelih alkohola? Mnogo naučnika je već pokušalo da objasni natmurenu iako ponekad tako veselu narav stanovnika tih krajeva. Naučni radovi, koje niko nije čitao, pretrpavali su police biblioteka. Romani, pripovetke, pesme su opisivali tu hroničnu bol koja je izjedala azeansku dušu. A život se tamo nastavljao kao pre hiljadu godina.

Tamo se moglo voleti jače nego bilo gde drugde u svetu i međusobno se poubijati sat kasnije zbog jedne reči, pokreta ili neke davnašnje kavge. Pijani muškarci su pevali pesme pune očaja a onda bi, odjednom, obuzeti nekakvom divljom radošću razbijali čaše, ranjavali sami sebe staklenim krhotinama ili pucali u vazduh.

Prijatelji Koala nisu bili izuzetak. Na vrhuncu slavlja, bravar je zapevao tužnu, srceparajuću pesmu o pisaru rogonji. Desnu ruku je spustio na Usovo rame, a levom naglašavao dubinu svoje tuge. Odjednom je prestao da peva, ustao i počeo da govori stvari koje nisu imale nikakve veze sa pesmom.

- "Šmuc, moje prezime je Šmuc, a ne Bravar…boli me dupe za bravu, za sve brave, uostalom, u našem društvu ne bi više trebalo ni da se proizvode brave, svi smo mi braća a braća se ne potkradaju, tako je rekao Predsednik a i Prust bi se složio s njim…mi Šmucovi – to nam je izvorno prezime - od pamtiveka smo, pokoljenjima već pravi Azeanci, Azeanci koji su se borili za ovu zemlju, koji su se borili protiv Turaka, Austrijanaca…protiv Nemaca, koji će se još boriti, ako treba, protiv celog sveta, pravi Azeanci, da, ali prvo Azeisti! Zato bih voleo da znam, frizeru, zašto se ti zoveš Us? Da li tako ističeš svoj azeustski separatizam? Odgovori!

Us je slegnuo ramenima, potražio nešto u svojoj mesečevoj korpi i izvadio pečurku neobičnog oblika pa je stavio Šmucu pod nos.

- "Phallus impudicus" ili na francuskom "Phallus puant" …kod nas poznatiji pod imenom "Nosi se u p…. m…."

Nije stigao da završi ogledno predavanje o pečurkama jer mu je Šmuc razbio flašu o glavu.

Tuča je bila kratka i zbrkana. Doktor Vadim i Josif su pokušali da ih razdvoje pri čemu su i sami zaradili nekoliko modrica. Melodija je plakala, Petar se smejao, Pegaz recitovao svoju pesmu u kojoj je bilo reči o bratoubilačkom ratu a Dare se, zaprepašćen glupošću svojih prijatelja, prvi put nakon dužeg vremena javno prekrstio. I niko nije čuo Glas koji je s neprikrivenom slašću izjavio kako napokon ima nade da će nešto desiti u ovoj mrtvorođenoj zemlji.

Niko nije čuo zavijanje vukova ni njihov lagani kas po trbuhu Reke utegnutom u mider od leda.

Kad su se lumpovanje i tuča završili, a prijatelji Koala već odavno razišli, horda vukova je preplavila varoš. Josif i Melodija su spavali. Ni mukanje usplahirenih krava, ni njištanje konja, lavež pasa ili retki pucnji nisu mogli da ih probude.

Sutradan, u zoru, Melodija je potražila Dete. Obišla je oko kuće, otvorila širom vrata sa dvorišne strane. Ispod duda, golo Dete je, okruženo desetinom vukova, sedelo na snegu. U naručju je držalo zaklano jagnje, okrvavljenu lutku.

Na prvi Melodijin krik, divlje zveri se razbežaše.

Detetov i majčin podvig se nije pročuo po varoši. Samo je frizer Us savesno dostavio izveštaj mesecu i poslao duplikat sveštenicima triju vera u Azu i okolini. Dare ga je ubeležio u svoj dnevnik pod razno.

Sneg se topio pod jezikom mlakog povetarca; Reka je, oslobođena leda, nabujala od pritoka sa severa, valjala blato i svoja olovna pleća. Josif se, zajedno sa svojim prijateljem Petrom, bacio na posao s prolećnim žarom.

16.

Tek je prilikom godišnjeg popisa stanovnistva primećeno da Dete još nije upisano u opštinske knjige. Gradonačelnik Golub je pozvao Koale, ukorio ih, otvorio knjigu poželjnih imena i pitao pod koju nacionalnu pripadnost treba da upiše dete. Azeustsku, azemusku, azeistsku, cigansku, jevrejsku, vlasku ili jednostavno azeansku.

Nemajući nikakav stav po tom pitanju Josif je prepustio odluku Melodiji. Ona je mudro izabrala azeansku pripadnost, vrstu nadnarodnosti koju je sam Predsednik toplo preporučivao. Po njemu je ta narodnost trebalo da zameni sve ostale u bliskoj budućnosti. Onda će se, Azi, Usti, Isti i Musi, pošto će njihove stare svađe, ratovi i ubijanja biti zaboravljeni, voleti nežnom ljubavlju pod konačno ponovo plavim nebom.

Što se tiče imena, posle dužeg oklevanja, Melodija je sramežljivo upitala da li može da dođe u obzir ime Anđel.

Golub je konsultovao svoje spiskove: to ime nije bilo predviđeno ali nije bilo ni izričito zabranjeno. Škiljeći u Melodijin prsluk, dao je svoj pristanak. Doduše, ne bez izvesnih mera predostrožnosti; nažvrljao je ime tako da je moglo da se čita Antel, Engel ili Ansel. Stari lisac se s razlogom pribojavao revnosti Kontrolora Imena. U toj zemlji, u to vreme, loše izabrano ime je moglo da bude protumačeno kao politička provokacija. Sam Golub, sa nakaradnim imenom poslednjeg azeanskog kralja, koje mu je dao rasejani, neuki ili beslovesni kum, imao je uspešnu karijeru samo zbog toga što je pružio mnogobrojne dokaze svoje odanosti Dogmi.

Anđel se normalno razvijao. Pošto nije bio registrovan pre treće godine, zahvaljujući tom polu-ilegalnom položaju, izbegao je naučni program za Rast Rase. Nije mu smetalo što je za pola glave niži od svojih drugova. Košarka ga nije privlačila, kao ni futbal, boks, klikeri niti bilo koja druga dečja igra a njegovi prijatelji su prihvatali njegovo učtivo odbijanje da učestvuje u njihovim zabavama. Zauzvrat su ga često pozivali da presudi u njihovim razmiricama.

Glas je verovatno imao nekog udela u ponašanju neuobičajenom za dete njegovog uzrasta. Čak i kada nije izvaljivao poučne prostakluke, Glas je bio sveprisutan u Anđelovom telu. Šumeća krv, ohlađena lava, potok šuštanja, uzdaha, podrigivanja i prdeža, tekao je Anđelovim venama, odjekivao u njegovoj lobanji, slivao se kao slap niz njegovu kičmu, propinjao se u njegovom trbuhu i grudima uz bolne grčeve. Glas je bio njegov nematerijalni blizanac, unutrašnji otac, tumor satkan od divljih zvukova.

Glas se najčešće izrazavao u azem-u-ist jeziku, jeziku kojim su govorila sva tri naroda zemlje sa neznatnim razlikama. Iz tog jezika je crpeo repertoar tako vulgarnih psovki da im nije bilo ravnih u drugim idiomima. Dešavalo mu se i da, iz sujete ili puke zaludnosti, razgovara sam sa sobom na starom slovenskom, hindu, latinskom, cejlonskom, patčunskom ili pigmejskom dijalektu. Anđel je tada smatrao da ga se sadržaj tog razgovora ne tiče i samo se s uživanjem prepustao njegovoj melodiji

Glas nije izričito zabranjivao Anđelu nijedan sport ali su mu njegovi zajedljivi podsmesi oduzimali svaku želju da se uopšte bavi nekim od njih. Čak ni šah, jedina igra koju je Dete upražnjavalo, i to vrhunski, nije bio po volji Glasu. Ironično je komentarisao njegove poteze, davao potpuno idiotske savete i obeležavao njegove pobede zvučnim prdežima.

Zbog Njega Anđel nije mogao ni da normalno pohađa školu. Sve je međutim tako dobro počelo. Jednog hladnog jutra, ispred školskog ulaza, Melodija ga je gurnula u prvi red, čisto obučenog, lepo začešljanog sa besprekornim razdeljkom u kosi. Dare, koji je kumulisao zvanja direktora, učitelja i domara, odmah ga je proizveo u svog miljenika. Sviđale su mu se lepota, pamet i naročito skromnost Deteta, i predskazivao mu je sjajnu budućnost. Anđel je čak primljen u redove “Crvendaća”, političke organizacije predsedničke Omladine. Skandal je izbio baš u toku jednog njihovog sastanka. Dare je upravo opisivao jednu epizodu nedavne istorije, čuvenu šezdeset četvrtu neprijateljsku ofanzivu protiv glavnog štaba Doživotnog Maršala-Predsednika, koji se tada nalazio na Plavim brdima, s one strane Reke. Stigao je u svom izlaganju, do trenutka kada je Predsednika spasao njegov verni pas Luksuz, kad je iz Anđelovih usta odjeknulo: “moj k…, uopšte nije tako bilo”. – Ceo razred se ukočio od užasa pred takvim svetogrđem. Dare se pravio da nije ništa čuo i nastavio je čas.

Detetu je bilo najneprijatnije, ali sviknut već na ludorije Glasa, nije ni za trenutak pomislio da bi taj događaj mogao da ima neke posledice. A ustvari je dobio razmere protivdržavne zavere.

Dare je doduše pokušao da umanji značaj incidenta, ali je sin gradonačelnika Goluba sve preneo svom ocu. Rezultat: anketna komisija, Josifovo i Melodijino privođenje i ispitivanje u policijskoj stanici, ukor Daretu i Anđelovo izbacivanje iz škole kao i iz “Crvendaća”.

Mesec dana kasnije Dare je došao kod Koala da se izvini zbog neprilika koje su doživeli i za koje se osećao delimično odgovornim, i predložio je da daje Anđelu privatne časove. Tajno, razume se. Nije se čak ni uvredio kada mu je jedan glas gromko odgovorio da nikome ovde ne treba takva neznalica.

Tako su Dete vaspitavale zajedljive primedbe Glasa, Melodijina nežnost, Josifovo obrecivanje, Petrova mudrost i neizmerna ljubav Reke.

17.

U to vreme, u toj zemlji, strogo se preporučivalo čitanje. Ne bilo kojeg štiva, naravno. Predsednikova dela kao i dela filozofa koji su ga inspirisali su štampana u milionima primeraka. Bio je red da svako, čak i ako ih ne čita; poseduje bar nekoliko tomova tih dela, da budu izloženi u njegovom dnevnom boravku, u trpezariji, na noćnom stočiću pa čak i iza prozora. U praznične dane, ljudi su šetali ulicama držeći u ruci neku od tih knjiga s povezom od crvene kože. Jedan engleski turista koji je, kao i mnogi drugi u to doba, u potrazi za egzotikom obilazio tu zemlju, zabeležio je u svoj dnevnik:" - Zemlja je lepa. Žene takođe. Muškarci, pijani od smoga koji im boji lica, pokrete i odeću u sivo, šetaju knjige umesto pasa. Baš tako, razmenjuju, miluju i hvale lepotu krzna tih knjiga jarkih boja…"

Postojale su i druge knjige osim tih veoma poučnih. Bilo je beletristike, čak je i cvetala zahvaljujući ergelama pisaca koji su slavili Maršalovu Dogmu i Genijalnost. Cenzura, u obliku u kom se vršila na drugim mestima, nije postojala. To je bila lična stvar svakog pojedinca. Pod uslovom da se ne kude Predsednik, Partija, Armija ili Jedinstvo zemlje Az moglo je da se piše bilo šta o bilo čemu. Jasno, autor koji je birao da se zaklanja iza običnom čoveku nerazumljivog jezika i da obrađuje teme lišene opšteg interesa imao je manje šansi da dobije materijalna preimućstva koja je delio Sindikat pisaca. Mesar-poeta Pegaz je razumeo sve to. Njegovo pesničko delo mu je već donelo razne nagrade: trosobni stan, nekoliko boravaka u kupalištima Azovskog mora čak i jedno putovanje u inostranstvo, tačnije u Petropavlovsk, u svojstvu učesnika kongresa moderne poezije.

Glas se uzdržavao da deli savete Anđelu povodom čitanja. Dete je imalo sklonosti, štaviše strasti prema knjizi a i natprosečne kapacitete. Naučio je da čita sam sa četiri godine dešifrujući stranice “Borbe”, partijskog dnevnog lista koji je besplatno deljen svakog jutra u tri primerka po domaćinstu. Prateći majku koja je dvaput nedeljno išla da sprema kuću gradonačelnika Goluba, dečak je slistio celu biblioteku, koja se sastojala od Predsednikove Totalne Misli. Pošto je zatim savladao celokupno Pegazovo delo, ovlaš prelistao bravarevu kolekciju Prusta, progutao Petrov poljoprivedni Almanah kao roman, sa strašću pročitao staro, požutelo izdanje “Džeka Trboseka”, prošarano masnim mrljama, koje je pronašao kod Usa, proučio medicinske udžbenike doktora Vadima, pomislio je kako se upoznao sa svime što je svet stvorio u književnoj oblasti. Pa je počeo da se dosađuje.

Glas mu je tada došapnuo da ode, krišom, na tavan Daretove kuće.

18.

Taj tavan nije bio ni nalik onima koje je Anđel dotada video. Kod Vadima se vonj truleži širio iz mrkih fleka na podu i iz instrumenata za anatomska seciranja. Us je provodio slobodno vreme na svom tavanu tkajući paukove mreže od mesečevih vlasi. Bilo ih je svuda i svih veličina. Najveća, koja je potpuno prekrivala zapadni zid i sijala u tami kao oblak izbrušen severcem, nesumnjivo je dostigla savršenstvo sa svojim istovremeno okruglim i ugaonim oblicima: dva pauka su se nastanila u njoj.

Bravar je svoje potkrovlje napunio izanđalim tomovima Prusta, poređanim po azbučnom redu.

Ovde, kod Dareta, na blještavo belim zidovima i nalakiranom parketu nije bilo ni trunke prašine. Snop svetlosti koji je dolazio sa tavanskog prozorčeta osvetljavao je oltar na kojem je stajala jedna debela otvorena knjiga. Okolo su bili izloženi portreti u boji ispijenih, bradatih muškaraca, kao što su slike Predsednika i njegovih ministara visile u svim gradskim trgovinama za vreme praznika, a u Pegazovoj mesari stalno.

Anđel se približio, osetio opor miris dima koji je lebdeo nad oltarom. Glas je kihnuo: - “Mrzim taj miris. Mislim da sam postao alergičan na tamjan. Zbog toga ne idem više u crkvu. Samo još fali da ljudi tajno pale taj smrad u svojim kućama…” gunđao je Glas. – "Nema veze, strpeću se dok budeš čitao.”

Anđel se nagnuo nad otvorenom stranom.

- U početku bješe Reč i Reč bješe u Boga i Reč bješe Bog. On bješe…”

- "Ne tako, treba da čitas od početka. Biće ti zabavnije. Tip koji je to napisao, mislim da se zove Jovan, bio je nežan i strastven u isti mah. Ništa gore od te mešavine. Tako na početku beše Smeh, ali on to nije mogao da zna. Niko nije smeo da zna da ste svi vi predmeti kosmičke šale… Ni njegov Učitelj, koji je takođe bio blag, nije imao smisla za humor… Nežni naivko… Nesrećnik…”

Prvi put se Anđelu učinilo da čuje tople, osećajne tonove u Glasu. Poslušao ga je, zatvorio knjigu i ponovo je otvorio na prvoj strani.

“U početku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom…

Anđel je, srećom, imao izuzetan dar za koncentraciju: Glas je komentarisao, kvocao, kritikovao, žestio se, rugao, nervirao zbog Anđelove sporosti. Ispravljao je, iznosio tvrdnje, kleo se da nikakvog udela nije imao u toj priči o drvetu poznanja dobra i zla… nema dobra i zla… to su samo licemerne izmišljotine ljudi… postoje samo dela iz zadovoljstva… zadovoljstvo, jedino čovekovo dobro… zadovoljstvo koje se daje… koje se prima, koje se pruža samom sebi… zadovoljstvo: osećaj apsoluta, zadovoljstvo: treperenje kosmičkog tela; zadovoljstvo: apoteoza egoizma, zadovoljstvo: trenutak u kojem se čovek, zver, biljka ili vetar približavaju božanstvu…”

- “Glas je ponekad stvarno nemoguć. Da nije izlapeo?” upitao se Anđel. Zamislio ga je kao šaljivog vilenjaka, koji se razbaškario negde u njegovom stomaku, prekrstio noge, podupreo glavu rukama, udobno se naslonivši na njegovu kičmu. Kakvo je zadovoljstvo nalazio u lupetanju takvih gluposti? Anđel je zaklopio knjigu obećavši samom sebi da će je završiti drugi put.

Učitelj Dare nazvan “Biblija” je ušao baš u tom trenutku. Zakleo je Anđela da nikome ne kaže šta je video. I dao mu bonbonu.

19.

Na Anđelov sedmi rođendan, Josifovo delo je počelo da dobija oblik. Kula visoka trideset i široka osam metara uzdizala se nad Rekom. Krhke građe, izgledala je kao da poigrava na vetru. Bila je opasana spoljnim vijugavim stepenicama, sa odmorištima ukrašenim figuricama i izvajanim životinjskim i ribljim glavama. Bodljikava žica je sprečavala ulaz ali je Petar pojačao mere obezbeđenja, tako što je okačio natpise na sve četiri strane: “Radimo za Partiju i Predsednika. Oni vas mole da ne ometate naš rad. Hvala.”

Pegaz im je uputio zamerku: ne sme se zloupotrebljavati ime Predsednika. Ali je popustio kad je čuo Petrove argumente: efikasnost te učtive zabrane je najbolji dokaz narodne samodiscipline i poslušnosti. Pozivanje na Partiju i Predsednika je štitilo kulu bolje nego minsko polje.

U znak zahvalnosti na razumevanju, Petar je predložio Josifu da ponude Pegazu da obiđe kulu.

Mesar-poeta-drug-sekretar Pegaz nije bio hrabar čovek, patio je od vrtoglavice, nije znao da pliva, ali se nije usudio da odbije poziv.

Kad je savladao trista osamdeset stepenika i popeo se na vrh kule, odahnuo je s olakšanjem. Učinilo mu se da je umakao hiljadama ujeda iskeženih zveri na koje je nailazio tokom celog svog uspona. . Pitao se , takođe, zašto ga zjapeće čeljusti tih somova, šarana ili štuka podsećaju na nešto poznato.

Vrh kule je još bio u radovima. Preskočio je gomilu greda, dasaka, raznorazne sitne staklarije i nagnuo se nad ambisom.

Površinu Reke nije remetio ni dašak vetra a ovde je, pak, snažan udar vetra razbarušio njegovu pesničku grivu. Prvi put u životu je, od siline vetra, primio bratski poljubac .Osetio je takođe zahvalnost prema ova dva prosta i prljava čoveka koji su mu omogućili da otkrije neslućeni predeo.

Kako je sunce izlazilo, otkrivala se dolina Aza. Jezičci sive magle su se zadržavali još tu i tamo, na šumarcima, na krovu crkve, na padinama Reke i tamo daleko na suprotnoj obali, na obroncima Turske planine. Jarke zelene, žute, plave boje su nicale, blještale, opevale rosu i najzad postojale.

Seljaci su izvozili svoje taljige, nekim čudom šarene kao nekada. Kao pre. Pre rata. U doba kada su Pegazovi roditelji posedovali ista takva vesela kola. Pre nego što su stradali od noža Azeusta, pre nego što su plutali sa stomacima nagore po Reci…Njegovi roditelji Azeisti…koje su ubili Azeusti…

Sunce je dostiglo visinu zvonika kada su konji odenuli svečane odore a rana jutarnja zvona oterala zlatokrile golubove. Pegaz se uspravio: ova zemlja opet puna boja kao u njegovim školskim udžbenicima, Reka koju je mrzeo ali koja je izdaleka bila tako lepa, ljudi, konji, golubovi, crkveno zvono…sve je to bilo njegovo najdragocenije blago. Na njemu je bilo da ih pripitomi, zavede, osvoji, podmiti ako zatreba. Učinilo mu se da mu vetar donosi uzvik iz dubina trudbeništva i iz svih do tog dana nepoznatih boja: uzvik "Pegaz Predsednik!"

Josif i Petar nisu ni naslućivali metafizičke probleme mesara-poete. Ispratili su ga do izlaza ni ne primetivši da se osmehnuo i namignuo drvenoj figuri u obliku štuke, sa Predsednikovom njuškom.

Čim se vratio kući, Pegaz je požurio da očisti svoju tezgu od krvavih ostataka ovčijeg buta i sastavio u jednom dahu “Odu bojama”. Zatim ju je, sa žaljenjem, sklonio u fijoku među noževe. Još nije dozrelo vreme za tako novatorsko delo.

Zauzvrat, bio je siguran u jednu stvar: Predsednik će uskoro umreti. Među svim malim predsednicima koji će ga naslediti, i Pegaz je mogao da nađe svoje mesto. A tada će i “Oda bojama” biti dobrodošla. Samo još da je doradi, da joj da azeistki pečat, da je posveti ubijenim roditeljima. Podstaknut starim refleksima, pomislio je na trenutak da tuži ona dva čudaka za uvredu šefa Države. Odustao je. Ta velikodušnost bi mogla, takođe, da mu posluži kasnije.

20.

Te godine, Koale nisu slavile Anđelov rođendan. Nisu bili jedini koji su se odrekli proslave sa prijateljima. U Azu kao i širom cele zemlje odlagale su se svadbe, otkazivale svetkovine ili sportska takmičenja. Čak su i sahrane bile odložene za kasnije; svako podsećanje na smrt bilo je nedolično.

Glasine o Predsednikovoj bolesti su se potvrđivale. Štampa, radio i televizija su počeli da izdaju dvodnevne izveštaje. Profesori Medicinskog Fakulteta su se smenjivali sa saopštenjima o toku bolesti, objašnjavajući koji su sve tehnički i terapeutski podvizi ostvareni nad uzvišenim telom.

Milioni pisama, naročito telegrama, sa željama za brzim oporavkom, tone cveća, naročito jorgovana, stizali su svakodnevno u prestoničku bolnicu. Sveštenici svih veroispovesti su se molili svojim Bogovima a narod je ponovo otkrio puteve koji vode u hramove.

Čak je i Glas delovao neraspoloženo zbog alarmantnih vesti. Naviknut na njegove nagle promene raspoloženja i na njegove prostakluke, Anđel nije više obraćao pažnju na jetke komentare kojima je propraćao vesti ni na njegovu pristrasnost: “Svi lekari su budale”. A naročito nije shvatao zašto je na kraju svakog izveštaja naglašavao: "Prerano je, prerano… a istovremeno i prekasno…” prateći tu sentencu dubokim uzdahom punim prećutnih nagoveštaja.

A onda je, one večeri kada je dekan Medicinskog fakulteta saošptio da se treba pripremiti na najgore, Glas zaurlao- “Jebi ga, neće valjda to da mi urade” – i nestao.

Svako biće je nastanjeno raznim zvukovima na koje nikad ne obraća pažnju. Barem ne dok sve normalno funkcioniše. Srce, pluća, creva; svaki organ učestvuje na svoj način u kakofoniji života. Kada je u njegovom telu nastala neobična tišina; Anđel je prvo pomislio da umire. Otkako je Glas nestao, Anđel je otkrio sve šumove koji su dotada bili prekriveni bučnim prisustvom njegovog unutrašnjeg Oca. Uplašio se otkucaja svog srca, kad je disao činilo mu se da duva ciklon, a creva su mu se talasala uz odvratna krčanja.

Jedne noći, sklupčan u krevetu, očekujući neizbežni trenutak kada će se časovnik usađen u njegove grudi, zaustaviti, tražeći takođe utehu, počeo je da miluje jedini ćutljivi deo svoga tela. Bujica vrele krvi navre u njegov polni organ, uveća ga, uspravi i ukruti. Doživeo je eksploziju zadovoljstva

Tri dana kasnije, za vreme televizijskih vesti, osetio je da se Glas vratio. Utišala se galama njegovih organa, telo mu je ponovo bilo obuzeto poznatim suštanjem; Anđel se osetio bezbednim. U trenutku kada je jedan čovek u belom mantilu, sav ozaren od sreće, izjavio da je zahvaljujući trudu svih medicinskih ekipa, Predsedniku bolje, Melodija je pljesnula rukama, Josif promrmljao jedno iskreno "hvala" a Glas podvrisnuo.

"Bilo je vreme da reagujem… Svašta sam očekivao od onih bezveznjakovića… bilo je prerano… razumeš… prerano… vratio sam se za novi eksperiment na novim bazama… ova zemlja me je izuzetno zainteresovala… toliko mržnje… toliko ljubavi u isti mah… i kakva istorija… koliko krvi, koliko krvi… a tek kakve žene… a da ne govorim o izvrsnom alkoholu od šljiva…"

Način govora, oklevanja, zastoji, nemačke upadice: Anđel se upitao nije li Glas u prestonici preterao sa narodnim napitkom.

Pravio se da ništa nije čuo i nastavio. “Hteo sam da vidim, još jedanput, dokle ljudi mogu da idu u apsurdu. Apsurdistan… eto zemlje o kojoj sam sanjao… Ovde su se stekli svi uslovi za jednu lepu igru Apsurda… bilo je previše rano…vlastoljublje još nije dovoljno naoštreno, mržnja je još uvek sputana, ljudi su postali previše mekušni posle decenija Velikih Laži… Još nekoliko meseci pa ćemo videti na šta su sve spremni tvoji prijatelji…”

- “Ali to ne valja…” usudio se da protestuje Anđel. – “Tući će se… Čuo sam Šmuca kako je ogovarao Josifa zato što je Jevrejin, Usa zbog njegovog azeustog imena, a mamu je nazvao prljavom Musom… Mus, možeš da zamisliš… nije čak rekao ni Azemus. A i Pegaz me nekako čudno gleda otkada se popeo na kulu…”

Najednom svečan, Glas ga prekide:

- “Napisano je da je čovek stvoren po liku Božjem. Nisam siguran u to a i ne zanima me. Nisam se nikada bavio upravničkim tričarijama. U svakom slučaju Pismo, to je Zadovoljstvo sazdano od tkiva laži. A Bog, barem onaj koji se svaki čas pominje, predstavlja zgodni alibi za čovekova nedela. A ja, ko sam ja po tvom mišljenju? Šta će misliti o meni drugi, svi drugi do kojih ti je toliko stalo? Ko sam, Demon ili tvoj Unutrašnji Otac? Svako bira prema svom ukusu. Slušaj me pažljivo: zadovoljstvo koje oseti ubica veće je od onog koje donosi dobro delo. Uživanje ubice dok ubija ne može se ni po čemu uporediti sa dobrim delom neke dobročiniteljke. Pogled na krv koja šiklja, preklinjanja i ropci žrtve izazivaju u ubici podjednako snažne osećaje kao dobro pripremljena ejakulacija. Da li si već video nekog ko je, pošto je nahranio gladnog, izlečio bolesnog i spasao davljenika, počeo da drhti dok mu ludački pogled poziva celi svet za svedoka svoje sreće? Tako je od kad je sveta i veka, još od Kajina, prema onoj uprošćenoj knjizi koju si upravo prelistao. Da li si video koljača i zaklanog? Da li si ubio nekog? Da li si pomilovao mačku, psa, dete željno ljubavi? Da li si osetio ljubav, video smrt izbliza, da li si odmerio razliku…?

Da li se Glas najzad prisetio uzrasta svog sagovornika? Da li je hteo da poštedi njegovu dečju nevinost? Ne bi se reklo. Glas je završio svoj sumorni monolog i dodao podrugljivim tonom: “Za tebe je takođe bilo prerano. Ne znam zašto se obraćam drkadžiji koji nema ni trinaest godina.”

21.

Sutradan, u subotu, još uvek uznemiren Glasovim rečima, Anđel je pošao sa majkom kod gradonačelnika Goluba. Dok je njegova majka spremala prizemlje, popeo se na sprat u nadi da će pronaći neku novu knjigu u biblioteci. Ta se nada brzo izjalovila: ništa nije pronašao osim jedne studije o ekonomskoj politici Narodne Republike Kube.. Pomrčina u dnevnom boravku, nameštaj prekriven sivim somotom, prožet mirisima duvana i rakije, a naročito ćutanje Glasa, koji se možda pokajao zbog jučerašnjih zastranjivanja; Anđel je bolno osetio svoju usamljenost. Potrazio je kuhinju u kojoj je Zora, gradonačelnikova žena, spremala ručak. “Riđa, glatka i obla kao zora nad Rekom” – pomislio je Anđel i sasvim prirodno,bez zadnjih misli, kao kada je brao zrna sunca koje je svitalo u rečnoj vodi, pomilovao je po ruci.

Zamolio je za čašu vode. Poslužila mu je rakiju. Ispio je nadušak, Glas je preo od zadovoljstva. Anđel je seo. Zora, iz koje se širio francuski parfem otežao od znoja, mirisa belog luka i svinjskog pečenja, mu se približila. Upitala ga je za godine, spustila ruku na njegovu glavu, a onda su joj prsti skliznuli niz njegov vrat, grudi, stomak.

“Bože moj…” rekla je otkrivši Anđelov ud. Užurbanim pokretima je zadigla haljinu, oborila Anđela na pod i opkoračila ga.

“Bože moj!… lepo sam ti kazao…” podsmehnuo se Glas koji se najzad probudio. Anđel nije obratio pažnju na njega. Doživeo je konačno da učestvuje u igri koju njegov Unutrašnji Otac ne prezire! I da se Zora nije toliko uskomešala, da nije nalazila za shodno da komentariše neverovatne dimenzije njegovog polnog organa izrazavajući se nepristojnije još od Glasa, Anđelu bi se ta igra učinila zabavnom. Više od toga: prijatnom.

Na rubu nervnog sloma, ponavljajući na sav glas da u celom svom životu nije nikada toliko puta svršila, Zora, stalna čitateljka pornografskih časopisa koje je njen muž krišom kupovao, odlučila je da je treba dokrajčiti na francuski način.Pomakla se i Anđelovo lice se našlo ispod njene suknje, nosa zarivenog u riđi žbun. Ne poznajući pravila te nove igre, čekajući instrukcije, jednostavno je milovao ženine mišićave guzove. Glas ga izbavi jednim zvučnim “Dođavola, uradi nešto. Zagušljivo je ovde!”

Zora se pridigla i umirila ga: s obzirom na njegove nežne godine, nije mogao sve da zna. Poslužila ga je najboljim komadima pečenja, nakljukala ga tortom od oraha, ponovo ga ponudila rakijom. I shvatila svu Detetovu moć kad ju je upitao: “Zoro, pogledaj. Ne mogu takav da izađem. Šta treba da uradim?” – Veliko nabreknuće je još zatezalo Anđelove pantalone.

Melodija je završila svoj posao i pošto ga je pitala da li je dosađivao gospođi, vratila ga kući.

22.

Zora nije mogla da ćuti. Posle sat vremena javila je telefonom dobru vest svojoj najboljoj drugarici koja je živela u Prestonici. Udata za dosadnog partijskog funkcionera, već duže vremena lišena tako zabavih igara, ova je prenela vest bliskim prijateljicama i hitno obavestila svoju suvonjavu i ružnu sestru Anu, koja je živela u Azu.

Od sestre do rođake, od rođake do drugarice pa sve do telefonistkinje u pošti koja nije imala ni rođake ni drugarice ali koja je zato prisluškivala sve razgovore, proneo se glas: u Azu je postojao jedan ogromni, neumorni, nezaustavljivi ud, ud snova, izliven od zlata. Naivan kao vrabac, bio je idealan plen.

Lov na Anđela je počeo već sutradan. Pozivan je na jutarnje i popodnevne užine, u njegovu čast je ponovo uveden buržujski običaj čajanke u pet. Neke žene koje su znale samo za grube i prustovske bravarove juriše pokušale su da ga privuku madlenama. Anđela su uzimale, ljubile, jahale, u primaćim sobama, u kuhinjama, podrumima, na tavanima, u štalama, dućanima, spavaćim sobama, hotelskim sobama, dvorištima i u detelini.

Eva, pisareva žena, naiskusnija od svih ga je napastvovala na muževljevom radnom stolu kvaseći sokom svog užitka akt o ekspropriaciji Koaline kuće, učinivši ga nevažećim. Mucavica Vesna je zatekla Anđela u kabinetu ortofoniste gde ga je Melodija odvela da bi ispravio nemački naglasak svog Glasa. Danka, skeptična matrona, organizovala je jedne večeri šahovsko takmičenje: pobednik svake partije je sticao pravo na jednu od njenih devojaka. Pošto nije smeo kasno da se vrati kući, Anđel je pristao pod uslovom da igra simultanku i blic protiv deset protivnika. Pobedio je deset puta za samo sat vremena, poraženi su ostali razočarani a Danka i njene stanarke ushićene i zadivljene.

To sve nije ostavilo ravnodušnim muško stanovništvo Aza. Kult bludničenja je oduvek postojao u toj zemlji, ali običaji, tradicija i temperament ljudi su zahtevali da taj čin suštinski pripada muškarcima. Hibridni i nežni izrazi kao “voleti se” uobičajeni u francuskom jeziku, nisu bili prihvaćeni u aze-mu-ist idiomu. Tamo se tucalo, karalo, jebalo a, u najgorem slučaju, oni finiji su “vodili ljubav”. Ali samo je muškarac imao potpunu odgovornost za akciju. I samo se vodilo računa o njegovom zadovoljstvu.

Za živo čudo, u toj situaciji se ženska ljubomora uopšte nije ispoljavala. Anonimna pisma, koja su očigledno pisali predstavnici takozvanog jačeg pola, pristizala su u velikom broju u opštinu, policiju, kod Koala, kod popa Slave, kod rabina Azota i kod katoličkog sveštenika Dantea, koji je tek došao u grad.

U njima je bilo prisutno mnogo zavisti, podlosti i niskih udaraca. Pri pažljivom čitanju su se mogli prepoznati bravarev prustovski stil, Usov mesečarski i birokratski stil gradonačelnika koji je sam sebi upućivao žalbe.

Iznenađeni lavinom pisama, Koale, koji su bili nepismeni su zatražili objašnjenja od Petra. Prema trenutnom raspoloženju ili stepenu beščašća pisma, ribar je odgovarao da se radi o reklamnim prospektima, skupljanju priloga za odnedavno ponovo otvorenu katoličku crkvu ili pak o izbornim lecima.

23.

Glas očigledno nije imao primedbi na Anđelove nove zabave. Prekidao je svoje stalno predenje samo da bi prokomentarisao neku izuzetno bučnu ekstazu, poštarkin celulit ili sopstveno preferiranje plavuša. Bilo je neugodnije kada je započinjao neku vrstu pregleda štampe usred najvatrenijih akcija. Na vrhuncu neke od tih materičnih, jajčanih ili hipoglotskih turbulencija, citirao bi ponekad izvode iz nekog teksta nabijenog mržnjom. Ta vrsta proze je inače učestala od kada je Predsednik ozdravio.

Previše zaokupljen novim igrama, Anđel se nije osvrtao na ono što je smatrao Glasovim baljezganjem..

Međutim, da je imao vremena ili volje da se informiše, mogao je da otkrije čudne stvari: početkom tih osamdesetih godina, Smrt je već potpisivala svoja prva pisma. U većini novina, u romanima, u pesmama, na radio ili televizijskim vestima, mržnja je otkrivala svoja mnogobrojna lica. Shvativši najzad da je čak i Predsednik smrtan, ljudi su, svaki na svoj način, pripremali Prinčevo nasleđe. Reči, ideje, pesme, uspomene, obeležja, sve što je odavno bilo zabranjeno, ponovo je izbijalo na površinu. A pisci, pesnici,novinari, naučnici, svi oni koji su trebali da budu čuvari reči, čuvari znanja, pamćenja, čak i ugušenog, izobličenog, izdanog pamćenja Aza, svi ti ljudi su, isukavši mač mržnje, svoj talenat stavljali u službu sopstvenih Bogova. Svako je verovao da je izabrao svoju stranu. “Neće biti strane. Osim strane smrti njihove dece”. Glas je klicajući mudrovao.

Odričući se azeanskog porekla svi ti ljudi su pronalazili svoje Ist, Ust ili Mus korene. “Uskoro neće imati više korena. Iščupaće ih sa nestankom svog poslednjeg deteta” zaključio je Glas.

Odbrojavanje koje je odvajalo lažni Večni Mir od Stogodišnjeg Rata počelo je jedne večeri u dvadeset časova, na kraju vesti. Neposredno pre rezultata prvoligaških fudbalskih utakmica, jedan pop je pročitao spisak Azeista koje su Usti pobili za vreme poslednjeg rata. Svaka porodica u gradu je izgubila nekog svog i u mnogim kućama su se još mogle videti stare fotografije okružene crnim florom: požutela slika oca, sina, brata. Da bi oživela, rasla, procvetala, mržnji je bila dovoljna čorba neodgovornih reči koja se krčka na žaru užasnih uspomena.

Sutradan je, kao eho, Dante, novi katolički sveštenik Aza, dao intervju u kome je demantovao optužbe svog kolege i izneo druge optužbe na račun Ista. Sledeće nedelje, za vreme prijateljske utakmice između “Dinamita”, ekipe iz zapadnih predgrađa i “Baruta”, sa istoka, atmosfera je bila napeta od samog početka. Publika, većinom azeustske pripadnosti, je bacala na travnjak flaše, petarde, kamenje i klinove skandirajući uvredljive slogane. Iza toga je nastala opšta tuča, prekid utakmice i policijska intervencija.

Anđel, zauzet zadovoljavanjem jedne doktorke ginekologa koja je do tog dana važila za frigidnu, nije ništa primetio. Samo je Glas grmeo od radosti. Reka se, u očekivanju Događaja, propela, i kao da bi se odbranila, prekrila srebrnom krljušti.

24.

Jedna koleginica doktorke ginekologa je imala privilegiju da leči Predsednikovicu I kada je glas o čudotvornom isceljenju njene drugarice došao do nje, videla je u tome znak sa neba. Njen