RADOVI - ECRITS
Le Magicien d'AZ (na francuskom)
ČAROBNJAK IZ AZA
(prevod: Tatjana Milivojević)

1.
Bila jednom jedna zemlja. Bilo je u njoj, kao i u drugim zemljama, dolina, planina, reka, drveća, ptica, cveća, polja pšenice, hmelja i kukuruza. Bilo je pašnjaka na kojima su pasli konji u belim odorama, bilo je travnjaka i gipsanih patuljaka, bilo je lekovitog bilja sa kog su džinovske bube zlatnog oklopa skupljale med.
Bilo je i ljudi. Najbolji, najpametniji, najlepši i najviši među njima živeli su u Azu.
Varoš Az: ni lepotica ni rugoba. Ni osmeh, ni grimasa. Ništa. Nikakvog zastranjivanja, naizgled barem. Ništa, ta varoš nije imala ništa više, ništa manje od ostalih velikih naseobina raštrkanih po debelom trbuhu Panonske nizije. Niske kuće zelenih, roze ili plavih zidova nanizane duž pravih ulica su se dosađivale. Teške drvene kapije, mali prozorčići koji su gledali jedni u druge, vrata koja su se otvarala u zoru, zatvarala u smiraj dana, neprovidni prozori kuća od lutaka. I blato, sveprisutno blato. Večno blato. Suvo i tvrdo u leto, mrko i lepljivo kad padne kiša. Kost izbeljena injem u zimu.
Sveto blato takođe. Deca su se igrala, vajala čovečuljke od ilovače,.mazala njome lice, izmišljala zastrašujuće maske. Pokatkad su i jela blato, žvačući ga kao naforu nekakvog varvarskog obreda.
Uveče su se muškarci vraćali sa njiva. Natopljeni mirisima znoja, konja i zemlje, zaustavili bi se ispred svojih vrata i, pre nego što uđu u kuću, posmatrali nebo. A onda bi, laganim pokretima bezbrižnih ljubavnika čistili svoje čizme na strugačima od belog gvožđa.
Nebo je, leti kao i zimi, bilo od kalaja. Izglačani, sjajni kalaj u podne, zamagljen od isparavanja vrućine pred zalazak sunca. Ili, još, kalaj posiveo od tmurnih oblaka. Čak ni reka Az nije ništa mogla protiv zavere sivih tonova. Raspodela bogatstava, radosti i boja izvršena je nekad davno, žive boje su bile proćerdane na drugim mestima. Reka je tekla, podrhtavala, valjala svoju čežnju za plavim, igrala se sa svojim štukama, krkušama, šaranima i somovima I nestrpljivo čekala noći punog meseca.
Na svemirskoj lutriji, Reka je dobila čudnovatu privilegiju: sve, apsolutno sve, se udvostručavalo u ogledalu njenih prsa. Sunce, senke lasti i sivo krzno vetra A naročito, naročito dve dojke nabrekle od hladnog mleka, odraz nekog davnašnjeg punog meseca. Tih noći je Reka Az, pareći se, mužjak i ženka u isti mah, hučala, zavijala, preturala ribarske čamce. I, u ekstatičnom usponu, uzdizala visoko u nebo uskovitlani stub vode i magluštine.
Zašto je Glas izabrao da se obznani u Azu šestog januara 1970, uoči pravoslavnog Božića? Zašto baš u Azu a ne na nekom drugom mestu? Ako se izuzmu ćudi Reke, ništa se u toj varoši nije događalo. Monotonija je bila životno pravilo; dosada, umeće življenja. Istina je da je i ostatak sveta proživljavao period bez sjaja. U Francuskoj je izbila svađa oko nekakvih ratnih brodica iz Šerbura; u Africi se završavao jedan rat a Obala Slonovače je promenila vladu. U Americi su se strasti uzburkale oko nesrećnog slučaja Čapakidik a, ovamo bliže, Čaušesku je izrazio zadovoljstvo zbog uspešne posete predsednika Niksona njegovoj zemlji.
Čak ni približavanje verskog praznika nije ni u čemu promenilo navike stanovnika Aza. Frizer je, i ovog puta, sa vrha crkvenog zvonika, češljao mesec. Sa guščijim perom umočenim u ovčiju krv, mesar je napisao hiljadu sedam sto sedamdeset prvu odu u slavu Doživotnog Maršala-Predsednika, a učitelj Dare dodao novo poglavlje svojoj istoriji grada Aza u tri toma.
Kao i svake noći kad joj je muž bio dežuran u kasarni, žena kapetana Narodne Armije se kurvala sa bravarom. On je davao ritam svojim žustrim pokretima recitujući, zatvorenih očiju, sto sedamdeset četvrtu stranu “Sodome i Gomore” (u džepnom izdanju) koje je počinjalo sa: “Moj drugi dolazak u Balbek se dosta razlikovao od prvog”. A najbolji pekar u gradu, kod kog su se mogli naći najmasniji, najukusniji bureci, bureci sa sirom, mesom ili jabukama, pekar koji je već dvaputa dobio medalju radnika godine, tužno je opštio sa parom guzova oblikovanih od testa za hleb.
Uveren da radi po božanskoj porudžbini, frizer se nadao da će naplatiti svoje nebeske usluge u srebrnim talirima. Mesar je govorio da stihovima njegovih pesama teče njegova sopstvena krv. Bravar Šmuc je tvrdio da mu čitanje Prusta daje snagu dvadesetogodišnjaka. A pekar je, jednostavno, bolovao od sindroma Erotoburekomanije koji je profesor Burek opisao na psihijatrijskom pan-panonskom kongresu održanom u Azu 1926-te.
Što se tiče učitelja Dareta, nazvanog “Biblija”, trudio se da pokaže da njegova varoš potiče još iz paleolitskog vremena. Kao dokaze je koristio tri mamutske kosti i kamen sa urezanim znakovima, iskopane u ono doba kad je doktor Vadim uvrteo sebi u glavu da treba da pronađe ležište nafte ispod temelja “Kamiondžijske Kafane”.
Pop Slava je održao božju službu u prisustvu desetak baba. Zatim je, po završetku službe, pozvao na piće policajca u civilu koji je nadgledao ulaz u crkvu. U to vreme, u toj zemlji, posećivanje hramova je bilo na lošem glasu. Hiljadugodišnje tradicije su polako nestajale. Obučeni u sivo ili u kožu, sveštenici Novog Poretka su nametali naučni paganizam.
Samo se Reka spremala da svečano proslavi rođenje Mesije, valjajući u tišini svoj nakit od leda.
2.
Čak i varoš kao što je Az ima svoja predgrađa, uglavnom ih podnosi ali ih se ponekad i stidi. “Periferija” kako se tamo, s gađenjem kaže. Uostalom, bez razloga: iako su tamo kuće manje nego u centru grada, nekom vrstom životinjske simbioze se prilagođavaju bojama obližnjih polja i Reke. Kuće pupe, ljušte svoj roze malter, zadržavaju duže nego na drugim mestima mirise katrana, trule užadi i crvotočnog drveta u svojim dvorištima. Rađaju se, rastu i umiru kao biljke. Nečujno. Ukotvljeni u dnu soba, što bliže toploj peći, ukućani u njima žive, jedu, piju, smeju se i pare. I, kao utopljenici, izlaze na površinu u proleće.
Pripreme za proslavu nisu doticale ni zapadna predgrađa, ni ona južna na obali Reke. Stanovnici prvih, Azeusi, većinom katolici, su Hristovo rođenje već proslavili pre petnaest dana Za one s juga, bio je to dan kao svi ostali, hebrejskog kalendara. A što se tiče Azemusa, koji su živeli na Plavim brdima s druge strane Reke, ni oni nisu imali razloga da slave tu nedelju, 28. Šaval 1389 Hegire.
Pa ipak je Glas odlučio da se objavi baš u srcu jevrejske četvrti, među skromnim svetom, krojačima, obućarima, gvožđarima, šestog januara 1970-te, tačno u dvadeset tri časa i deset minuta.
U broju 6 ¨Prave ulice, domu drvodelje Josifa i njegove žene Melodije, domaćice (prema registrovanim ličnim podacima), ništa te večeri nije ukazivalo na to da će se dogoditi nešto izuzetno. Pošto su pojeli čorbu i ugasili televizor, muž i žena su zaspali, dupe uz dupe, pod debelim prekrivačem. Jedina prostorija u kućici je vonjala na kiseli kupus i slaninu, Josifov slatki greh. Da li su ti mirisi izazvali košmare koji su te noći remetili drvodeljin san? Ili možda loše ugašena vatra u ognjištu?
…Komitet za Proslave je izabrao baš nju da preveze preko Reke Druga Doživotnog Maršala-Predsednika koji je svojim prisustvom počastio Prvomajsku paradu. “Ivona”, Josifova najstarija i najlepša barka, nazvana tako po njegovoj majci, šepurila se ukrašena grozdovima ljubičastih i belih jorgovana, omiljenog Predsednikovog cveća. Josif je, u svečanom odelu, sam dočekao druga Maršala na južnoj obali: Komitet i dečja delegacija su čekali, ruku prepunih jorgovana, na keju Nove Luke U plavoj paradnoj uniformi koja se slagala s bojom njegovih očiju, s tri reda odlikovanja na grudima, Maršal je održao Josifu dugačak govor u kome je bilo reči o bratstvu među narodima (Azeusima, Azemusima, Azeistima pa čak i s ciganskim, vlaškim, jevrejskim i cincarskim manjinama) i o njihovoj dužnosti da održavaju jedinstvo zemlje.
Običan, neuk čovek, Josif je razumeo tek svaku treću reč. Da bi skratio priču, pozvao je Predsednika da se ukrca. Čist vazduh, pogled na obale i ljuljanje lađice nisu sprečili Velikog Krmanoša da nastavi razgovor sa samim sobom. Samo je ton postao još jednoličniji.
Na sredini reke se san pretvorio u noćnu moru. “Ivona”, čvrsta barka, sagrađena od hrastovine ukradene sa krovne konstrukcije Azovog dvorca, barka koja se za svog vodenog života nije nikada dosađivala, “Ivona”, verna saputnica, počela je da zeva. Daske su se rastvorile i voda se naglo popela do članaka, pa polako obliznula predsednikove listove. Ne prekidajući svoj govor, Maršal je skinuo pantalone i sako, i tako obnažen se uspravio, pokriven samo jednim laganim komadom odeće, nečim što Josif nikada do tada nije video.
“Ivona” je bila dobra cura. Trpela je do tog dana sve Josifove hirove: odlaske na ribolov usred nevremena, noćna, samačka masturbiranja koja je ponekiput upražnjavao pre ženidbe, i samu tu ženidbu koja joj nije bila po volji.
“Titi, suknja od tila koju nose klasične balerine- rečnik Novi Mali Rober, stranica bez broja, izdanje 1969-te” izdeklamovala je Ivona pre nego što je zapevala na melodiju nacionalne himne: “Na dupencetu Maršala lep titi od voala" Pa se raspolutila i potonula.
Batrgajući se, tonući ka dnu, pitajući se gde je Ivona mogla da nauči tako čudne reči, Josif je pokušavao da spasi Maršala ali kadgod bi uspeo da mu se primakne, ovaj bi ga žestoko šutnuo u rebra; između dva davljenja je nastavljao da priča. Nije više bilo reči o Bratstvu i Jedinstvu. Ispuštajući mehure vode vikao je da ga boli stomak…
3.
"Boli me stomak, Josife”- Sklupčana, savijenih nogu Melodija ga je drmusala. Josif je iz obližnje kafane telefonirao doktoru Vadimu, jedinom lekaru koji je pristajao da dolazi noću. I jedinom koji mu je ulivao poverenje: bio je to čovek koji je mogao da popije rakije koliko i on a da se ne napije, plemenit čovek koji je često zaboravljao da naplati svoje usluge. Josifu se dopadalo i to što je neženja. U svojoj pedesetoj godini, doktor je mudro uredio svoj život zadovoljavajući se jednomesečnom posetom gospa Dankinom kupleraju i društvom svog psa Vulkana. Istina, Danka je uvek nudila visokokvalitetne devojke a Vulkan nije bio običan ker. Vadim je otkupio tog šarplaninca od putujućeg cirkusa iz medicinskih razloga: smatrao je da je numera psa koji puši cigare štetna po njegovo zdravlje i da, povrh toga, daje loš primer. Njegov lep gest je skrivao i jednu zadnju misao.
Ako postoje lovački psi, psi koji nanjuše drogu, ili psi koji pronalaze gomoljike, zašto ne bi bilo pasa tragača za naftom? Kao pristalica pavlovljevskih teorija, Vadim je programirao Vulkanovo dresiranje: pet dana u nedelji intravenozna inekcija od dvadeset centilitara rakije, namirisane jednom kapi nafte. Subote i nedelje su bile posvećene šetnjama u prirodi za vreme kojih je doktor smatrao da Vulkan, u stanju apstinencijalne krize, treba da pronađe ležište nafte. Možda je bilo potrebno da se još usavrši doziranje. Maršruta psa je češće bila obeležena kafanama, kojih je bilo napretek u zemlji, nego zanimljivim otkrićima.
Tog dana je, posle petnaest kilometara hodanja, Vulkan iskopao samo jednu ovčiju plećku, granatu zaostalu iz poslednjeg rata i, ipak, praznu kantu za benzin iz istog doba. Utehe radi, lekar je priuštio sebi posetu kod gospa Danke i, u nedostatku sveže robe, spavao sa gazdaricom. Odmah je zažalio. Matora je, potpuno pohisterisala i zahtevala da joj šapuće ljubavne reči.
Uprkos umoru Vadim je u jedanaest uveče otišao kod Josifa.
Prihvatio je veliku čašu rakije i ne ispuštajući je iz ruke, nije čak ni razgolitio Melodijin osmeh već ga samo odsutno opipao.
“Ogromna cista na jajniku. Hitno na operaciju. Iz ovih stopa ću da napišem uputstvo za bolnicu."
"Cista…! Cista… more… Matora budalo!" - Promukli Glas, kao loše podešeni radio aparat, odjeknu u sobi. Vadim se trgnuo i osvrnuo; osim Josifa nije bilo nikoga i ne može biti da je taj bednik…? Približio se, tražio da mu se naspe još jedna čaša i, dok ga je drvodelja posluživao, jasno je čuo iza sebe kikot: “Pseći krvniku, rđavi lekaru, matora drkeljo!”
"Švercovani alkohol, samo to može da bude…nikada ne treba prihvatiti piće kod siromaha…” Vadim je nažvrljao nešto na receptu, odbio da naplati, i izašao unatraške. “Kafana Prijatelja” je verovatno još bila otvorena. Otići će, iz ovih stopa, da priušti sebi kuru pravog francuskog konjaka.
4.
U to doba noći, nije bilo više tramvaja. Josifu su bile poznate navike vozača jedinog taksija u gradu: matori kurvar se sigurno zadržao kod gospa Danke. A da slučaj bude gori, komšijine taljige su se polomile. Bolnica nije bila daleko i Melodija je mogla da ode peške ali je Josif insistirao da je stavi na kolica i odveze. To je bio način da joj pokaže svoju ljubav, da je nosi kao malo vode na dlanu. Kolica su, kao i čamci, nameštaj, kućni krov, bila delo njegovih ruku. Ako i nije umeo da se izražava rečima, nije bilo ničeg što nije umeo da napravi; poznavao je samo jezik ruku.
Namrgođeni čuvar je dešifrovao recept, i otpratio ih do prijemnog odeljenja. Dugo su čekali. Kao većina stanovnika Aza u te kasne sate, babica Vera je bila zauzeta davanjem i primanjem zadovoljstva. Te večeri nije mogla da se požali: raspored dežurstava joj je dodelio najmlađeg i najzgodnijeg medju lekarima, internistu iz Prestonice.
Najzad se pojavila, sa raskopčanom bluzom, kosom kao raščupana preslica, zaudarajući jako na dudovaču. “Doktor je zauzet. Dotle ću ja da se pozabavim tvojom ženom. Idi i ne vraćaj se do sutra ujutro.”rekla mu je. Autoritet, ton, tikanje; Josif nije imao kud, morao je da posluša.
Vera je opipala, poslušala, uvukla ruku sa rukavicom u Melodijinu vaginu: “Dobro je. Dovoljno si otvorena. Ubrzo će izaći.”
“Čista?” – upita Melodija.
“Čista?” ne trudeći se da razume Vera slegnu ramenima. Kad bi uz sav posao koji mora da obavlja slušala još budalaštine svih tih seljanki…Smestila je Melodiju na porođajni sto, prionula na posao, vikom izdavala naređenja, gnječila iz sve snage bolni stomak.
"Odbijam da me pipa štrokava ženturača kao vi, zahtevam da vas neko zameni…”Glas je bio bez pola, bez uzrasta, i izgledalo je kao da izlazi iz dubine porodilje. Vera se nije obazirala na uvredu, pomislila je kako prvi put porađa nekog ko govori iz trbuha i naredila Melodiji da se napne.
U poslednjem naponu, drvodeljina žena je izbacila bebu muškog pola, za koju je vaga pokazala da je teška 5 kila i 500 grama.
Veri je to bio možda deseto hiljaditi porođaj, ali je osećanje uvek bilo isto.
“Gotov posao! Lep momčić koji će imati čime da usreći cure.” Vera podiže dete, zagolica mu vrhom prsta polni organ. Pod dodirom je majušni visuljak počeo da narasta i ubrzo dostigao veličinu mlade tikvice.
Ovog puta je glas poprimio arogantan ton: “Ovo je samo preliminarna izjava. Hoću da već sutra ujutro predstavnici Crkve, Vlade i štampe dođu na poklonjenje. Od ovog trenutka pa dok se ne izvrše moje naredbe, neću se više javljati”
Vera je jasno osetila vibracije Glasa pod prstima kojima je obuhvatila dečji stomačić. Uzdrhtala je, kolena su joj klecnula i da je ne bi ispustila, položila je bebu među majčina bedra.
Pozvan da pritekne u pomoć, dežurni lekar je samo mogao da konstatuje duboki san normalno konstituisanog novorođenčeta, koje je zasluživalo ocenu deset. Pomislio je kako s godinama Vera sve teže podnosi dudovaču: glasovi, poruke…još gore, kao prava nimfomanka navodno je svojim očima videla kako se glistica tog švrće pretvorila u plod sa poljoprivrednog sajma.
5.
Iscrpljena Melodija nije ništa čula ni videla. “Bože moj, Bože moj” jecala je. “Bože moj” nije bio početak molitve. Nikada je niko nije naučio da se moli. To “Bože moj” – je bio samo običan tik, nasleđe davne proslošti. S obzirom na njeno azemusko poreklo, da li se njena molitva obraćala istom Bogu?
“Bože moj” je istovremeno značilo: objasni, odgovori, ispričaj mi tu priču. Pogotovu to: ispričaj mi tu priču.. Objasni mi odakle potiče dah koji mi greje bedra? Josif joj se nije približio već tri godine i nije poznavala druge muškarce.
Izolovana u sobi br. 16, tesnoj prostoriji bez prozora namenjenoj najsiromašnijim pacijentkinjama, bez radija i televizije, polupismena Melodija nije naslućivala planetarni značaj svog deteta.
Nije mogla da zna da se Svemir, na nekoliko trenutaka, opasno nadneo nad kolevkom njenog sina. Najlepše zvezde su se približile gradu Az; čak ni napolju to niko nije primetio. Žitelji su polno opštili, spavali ili se treznili. U svakom slučaju, niko nije gledao u nebo. U toj zemlji, u to vreme, Maršal-Doživotni Predsednik se ukazom čvrsto zauzeo protiv svake antidruštvene aktivnosti. Stoga ako posmatranje nebeskog svoda, cveća, Reke, ili životinja osim svinja, ovaca ili krava muzara, nije bilo izričito zabranjeno, moglo je da bude loše protumačeno.
Doduše, jedan astronom amater u Peju, selu na jugu Francuske, je primetio te noći neobjašnjivu pojavu: sve zvezde snage tri su nestale sa neba u trajanju od desetak sekundi. Telefonirao je dvojici kolega; nazvali su ga starom pijandurom i neznalicom. Obavestio je agenciju Frans-Pres. Informaciju su preuzele samo senzacionalističke novine.
Desilo se i to da se Reka Az, iz radoznalosti, približila porodilištu. Protivno svojim zimskim običajima, nadula se, preplavila svoje korito, dopuzala do zidova bolnice i spustila u njihovo podnožje darove dobrodošlice za čudesno dete: dva soma zarobljena u santama leda. U svom povlačenju je posejala i druge po ulicama grada.
Ko je prvi proneo glas, Vera ili doktor Vadim? Verovatno oboje. Od samog otvaranja svih gradskih kafana ranojutarnji pijanci su razglasili vest: rođen je Mesija Mesija po meri grada Az, božanski vesnik iste rase kao njegovi stanovnici. Novorođenče koje govori i što je najvažnije, dete kome se već, kao pravomAzeancu, diže ona stvar.
Glasine su se rasplamsale, naduvale, obogatile pojedinostima. Šuškalo se se da je, tek što je izašao iz majčine utrobe, Mesija zatražio flašicu dudovače i predložio tucanje babici. Voleo je slaninu, fudbal, grudi plavuša i pesme supruge Maršala-Doživotnog Predsednika. Otezao je po panonski u govoru, ali se izražavao i na francuskom, engleskom, nemačkom i azerskom. Ova poslednja lingvistička bizarnost je verovatno potekla od učitelja Dareta zvanog “Biblija”, istoriografa Aza. Privodeći kraju treći tom svog životnog dela, oklevao je još između dva objašnjenja imena svog rodnog grada. Az: od A do Z, od početka do kraja, od azejske piše, naravno one najbolje, do Zizun, u lokalnom narečju, prvoklasnog ženskog polnog organa. U neku ruku, središte i koncentrat Svemira.
Imao je i drugu hipotezu od čije smelosti su ga podilazili žmarci. Označena od nekih kao disidentska, antinacionalna i otvoreno izdajnička, ta hipoteza je nagoveštavala da je grad, u stara vremena, osnovalo pleme Azera, tih pod-ljudi koji obožavaju drugog Boga, ne jedu svinjetinu i ne piju dudovaču.
Svi su bili svesni problema: Mesijina majka je rođena s one strane Reke, u delu zemlje gde se ne jede svinjetina. Na Plavim brdima, među Azemusima, ljudima koji odbrojabaju Večnost na hegirskoj brojanici.
Nijedan predstavnik Crkve, štampe ili Vlade nije došao da se pokloni Mesiji. Jedino je pop Slava bio u iskušenju da ode do porodilišta da bi raskrinkao prevaranta. Sladio se prvom dnevnom komovačom u “Kafani Roda” kada je čuo odlomke te neverovatne priče. Rešen da se objasni sa Sotoninim sinom, pop je sljuštio još dve čaše na eks i uputio se ka bolnici. Neočekivani susret ga je odvratio od cilja.
Kao dobar pastir koji se saživljava sa svojim stadom, mislio je samo na tucanje, piće, ždranje i fudbal. Iz pristojnosti, ali i iz praktičnih razloga, promenio je raspored svojih aktivnosti da se ne bi podudarao sa rasporedom njegovih parohijana. Noću, dok su se parohijani odavali bludu, molio se za oproštaj svojih grehova. Ako bi mu se desilo da ujutro popije jednu ili dve čašice u krčmama, to je bilo zato da bi otkrio koji je službenik ili seljak ostavio svoju ženu na raspolaganju.
A tog jutra je, prvi put u tako rane jutarnje sate, zapazio iza šanka namrgođeno, zadriglo lice gradonačelnika Goluba. Gradonačelnikova kuća se nalazila tačno preko puta bolnice, a njegova žena, čija je koža bila poput praha mrkog šećera, mu je upućivala požudne poglede.
6.
Ni popa, ni novinara, ni gradonačelnika niotkud, Josif se uzvrteo sâm ispred bolničke kapije. Jed ga nije popuštao još od šest ujutro, od prve rakije popijene u “Carinskoj Kafani”. Sve te nove reči su se mešale u njegovoj glavi; čista, Mesija, Spasitelj…Tri puna meseca je imao sažaljenja prema ženi zbog njenog velikog stomaka, a onda je onaj idiot od doktora izjavio da se radi o cisti…I Melodija koja potom rađa nekog Mesiju, Spasitelja. Spasitelja čega, čijeg spasitelja…?
Živeo je sa Melodijom već sedam zima i sedam leta. Pre toga je bio sam. Sam sa svojim čamcima, alatkama, sam sa tridesetak reči koje su mu omogućavale da se sporazume sa ostalim blebetalima. Reči neophodne da se kupi nešto za jelo, da se naruči piće, da se opsuje. Ostatak njegovog sveta bio je sav u slikama. Mislio je, voleo i patio u slikama.
Zašto je reč “žena” jednog jutra počela da mu svrdla slepoočnice? Bio je početak proleća; slušao je, iz kreveta, muklo hučanje Reke. Jedna treperava breza, u bledozeleno odevena, grebala je o prozor i, kao da sluša neko naređenje, Josif je ustao duboko uzdišući.
Obukao je čistu košulju, strpao u torbuljak hleba, sira i ćuturicu rakije, pa se ukrcao na “Ivonu”. Rekli su mu da na drugoj obali, na samom vrhu Plavih brda, ima selo u kojem može da se nabavi žena za male pare. Reka je mirisala na ženu, mokri odraz oblaka je podsećao na telo žene. Pljuskanje vesala koje ju je probadalo, cepalo, izobličavalo, rimovalo se sa rečju žena.
Pristao je uz obalu, iskrcao se, krenuo kozjom stazom, dugo hodao kroz šumu. Nije navikao na uspone pa se zaustavljao, odmarao uz stablo drveta, grleći čvrsto koru žene.
Stigao je na ulaz u jedno belo belcato selo: potok je proticao ispod trema jedne kolibe. Dozvao je domaćina, predstavio se, pregovarao. Seljak je imao kćer za udaju.
Josif se iste večeri vratio sa Melodijom. Imala je šesnaest godina, plave oči i želju da ode iz kuće. I koštala je samo sto para.
7.
«Kučka» - promrsio je Josif. Odlučnim korakom je stupio u bolnicu, zaustavio se na tren ispred sobe br. 16 i ušao bez kucanja.
Zatvorenih očiju, držeći se obema ručicama za belu dojku, beba je alavo sisala. Zvuk sisanja, Melodijin osmeh, blažen osmeh zajednički svim mladim mamama, mešavina mirisa krvi, mleka i urina: bilo je to više nego što je mogao da podnese. Josif se približio, stišćući pesnice.
“Zašto” i “Kako” nije nikada pripadalo njegovom rečniku. Pa ipak, naprežući se kao da upravo izmišlja novi jezik, promucao je: “Kako…zašto…?”. Uhvatio je dete, podigao ga visoko, na trenutak oklevao, pa ga polako spustio nazad u kolevku.
Nikada mu neće biti jasno koja ga je sila tog dana sprečila da ne baci dete kroz prozor. Ali će zato pamtiti da mu se učinilo kako mu je jedan pakostan glas došapnuo: “Ženu treba kazniti".
Nije ga trebalo moliti. Šaka mu je bila tvrda i žuljevita; Melodiji je potekla krv iz nosa.
Zašto i kako: pitala se i Melodija. Odakle se stvorilo to dete? Ko mu je otac? Kako je to izveo?
Pre nego što je Josif došao po nju, provela je šesnaest godina u selu i mislila je da poznaje život. Seoske životinje: ovce, magarac, krava, živina, psi, svi su, kad tad, imali to ponašanje koje je, u to vreme, izazivalo gađenje u njoj. Ponovo je videla sebe sa šest godina, devojčicu sa plavim kikama, koja udarcima štapa odvaja Žuću od Lepe. Uspravivši se na zadnje šape njen dobri Žuća koji nikada nikome nije naudio, popeo se na kučku ujedajući je divlje za vrat.
Sa sramežljivim osmehom joj je otac tada objasnio da to tako ide u životu. I da se mladunčad svih vrsta rađaju zahvaljujući tim nasilničkim pokretima. Melodija je već bila primetila da se roditelji noću komešaju, ali nije mogla ni da zamisli da to ima veze sa pravljenjem dece…! Spavala je sa tri starija brata u istoj sobi i otac nije uvek čekao da deca zaspu. Nekih noći je krevet škripao, prekrivač se podizao u pomamnim trzajima a očevo disanje ju je tada podsećalo na dedino krkljanje sat vremena pred smrt.
Melodija se prisećala svega toga u trenutku kada ju je Josif prvi put uzeo. Dok je nespretno tražio prolaz da uđe u nju, setila se kako je u ono doba verovala da se radi o nekoj vrsti kazne. Kao kada je otac, pijan, tukao njenu majku a ona trpela njegove noćne napade bez suza, bez reči.
Kada se Josif, bez daha, srušio na krevet, pomislila je da je zaslužila da je ostavi na miru najmanje godinu dana. I počela da broji dane koji je odvajaju od rođenja deteta.
Ispostavilo se da stvari nisu tako jednostavne. Ponavljajući to svaki dan, ponekad više puta na dan, Josif joj je pomrsio sve račune i nijedan jedini put nije osetila zadovoljstvo. Dete nije došlo ni posle godinu dana.
Vreme je prolazilo. Josif se umorio, zaboravio Melodijino telo i opet pronašao sreću na obali Reke, u dodiru sa drvećem, katranom i muljem. Obnovio je takođe prijateljstvo sa ribarom Petrom. Da bi mu oprostio što ga je tako dugo zanemario obećao je da će mu napraviti zeleni čamac, s pačijim stopalima, staklenim dnom i palubom od Venecijanskog stakla za ogledala. Petar nije očekivao toliko ali je ipak rado prihvatio ponudu. Obećano staklo i ogledala su dolazili iz napuštenog Azovog dvora, proleterska solidarnost se nije dovodila u pitanje. Toliko je barem zapamtio iz govorâ Doživotnog Predsednika koji su neprekidno bili emitovani u svim gradskim kafanama.
Melodija je najzad mogla da se posveti kući, živini i domaćim poslovima kod gradonačelnika Goluba. Pokušao je, u dva navrata, da je poljubi u kuhinji; dala mu je na znanje da ne dolazi u obzir da prihvata ičije kazne osim muževljevih. A baš je u poslednje vreme i Josif smatrao da ih više nije zasluživala.
Odakle, onda, to dete? Osećajući da je zanemarena, Petar joj je jednog dana ponudio nekakve bezobrazluke; nije ni razumela smisao njegovih reči. Frizer, verni čitalac pesama svog druga mesara, obožavalac njegovih smelih metafora, uporedio je Melodijinu kosu sa prstenom oko meseca i ponudio joj besplatno friziranje. Odbila je. Bravar je tvrdio da, od onog dana kada ju je prvi put ugledao, čitanje Prusta nema više istu draž. A pekar je, crveneći, izjavio jednog jutra da su Melodijine vekne sigurno slađe od njegovih baklava.
Jedino je duh Reke mogao da pridobije Melodiju. Nikada joj nije izjavio ljubav. Ko li je onda bio otac?
Nije valjda onaj plavi anđeo kome je jednom dopustila da je pomiluje po ruci?
Prošlog proleća je, vraćajući se iz grada, videla plakate živih boja i crvene fluorescentne strele zalepljene na zidove koje su pokazivale pravac ka Velikom Trgu; tu se smestio cirkus iz Rima. Približila mu se, obišla krug oko šatora, zaustavila se ispred reda kaveza sa zverima koje nikada dotada nije videla. Pomešala se sa grupom dece, i zadivljeno posmatrala udava, kada je osetila nečiju ruku na ramenu. Osvrnula se: čovek se smesio. Duga plava kosa kao pšenica krajem avgusta mu je padala na grudi. Nosio je uniformu još lepšu od Maršalove: svetlo plavo odelo sa epoletama i zlatnim pervazima. Bez ijednog ordena. Melodija se upravo pitala odakle mu hrabrost da tako upadljivo ističe svoju lepotu, bogatstvo i skromnost, kada je oličenje blagostanja i elegancije progovorilo.
Blagi glas i modulacije nepoznatog jezika su je podsećali na tužnu ljubavnu pesmu; Melodija nije razumela nijednu reč. Muškarac je preturao po svom džepu, izvukao dve žute novčanice, pa se sagnuo i nacrtao prstom po pesku brojčanik časovnika na kome je rastojanje između kazaljki pokazivalo dvadeset časova Onda se uspravio, tutnuo novčanice Melodiji u ruku i čvrsto obavio njene prste oko njih
Nije joj bilo teško da nagovori Josifa da pođe sa njom; televizor je po ko zna koji put bio u kvaru a ribar Petar je otišao na drugu obalu na celu noć. Najavljen je prolazak moruna.
Lepo obučeni, plašeći se da se radi o nekoj šali, pojavili su se tačno u dvadeset časova pred ulazom. Jedan mladić sa zlatnom jaknom ih je sproveo u ložu.
Melodija se nikada u životu nije toliko smejala. Klovnovi, divlje i dresirane zveri, prekrasna muzika koja je udarala snažno kao slonovo srce, sve, apsolutno sve ju je neodoljivo gonilo na smeh.
Posle pauze su se svetla smanjila i glas propraćen udarima doboša je najavio atrakciju večeri: letećeg Anđela. Gore, na samom vrhu šatora, pod unakrsnim svetlima reflektora, plavi muškarac, sada obnaženih prsa, stajao je na trapezu.
Kada se bacio u prazan prostor, Melodija je zatvorila oči. Usudila se da ih otvori tek kada je čula Josifov uzdah olakašanja, praćen aplauzima stotinu ruku.. Kad se ponovo uzdigao visoko na trapezu, Anđeo joj je mahnuo. I, ruku raširenih u krst, ponovo skočio u prazninu.
Melodija je opet zatvorila oči, stisnula Josifovu ruku i, prvi put u životu, počela da se moli. Kao da ništa nije bilo dovoljno dobro da spasi Anđela. Upotrebila je sve svoje veze, prvo očevog Alaha, katoličkog Gospoda, pravoslavnog Hrista, Jehovu i, da ne bi ostala nikom dužna, pomolila se i Maršalu.
Prvo je osetila stisak Josifovih prstiju kao klešta oko svog zgloba, a onda je krik iz stotinu grla prekrio tupi zvuk pada.
Raširenih ruku, otvorenih očiju, noge neprirodno podvijene pod telom, Anđeo je ležao na sredini arene.
8.
Josif se vratio kući tek sledećeg jutra. Imao je vremena da se otrezni u policijskoj stanici u koju ga je priveo Zedran, pajkan nadležan za obezbeđivanje crkve, kafane i neba uopšte. Prigovorena dela: remećenje javnog reda i mira i subverzivne izjave.
Sasuvši u sebe prvu litru rakije, Josif je krenuo da razbija svakog mužjaka u rasplodnom uzrastu na kojeg je naišao na ulici. Efekat druge flaše je bio još razorniji; okomio se na svoje prijatelje, bacio Petra u reku, polomio ruku frizeru Usu, napao mesara na tribini Doma Kulture, dok je čitao svoje pesme pred publikom nevinih mladića.
Što se tiče subverzivnih reči (pijani drvodelja koji peva na sav glas, pritom falširajući: “Na dupencentu Maršala lep titi od voala”), njihova neodmerenost je mogla da se objasni trovanjem izazvanim dudovačom. Što je još gore: možda mu je ona baraba, Reka, došapnula te besmislice. Samo je ona, Reka Aza, mogla da ulije tom neukom drvodelji svoje kontra-revolucionarne ideje.
Kao jedini pravi disident u zemlji, Reka je oduvek odbijala da uđe u kanale za navodnavanje koje su projektovali i iskopavali Predsednikovi inženjeri. Samo je ona, danju i noću, posmatrala nebo, samo se ona nadala da će ugledati plave odbleske na njemu. Stoga je čuvala u svojim vodama, kao u nekakvom sefu, sve pesme, molitve i misli zabranjene Predsednikovim ukazima. Suza u razmerama sveta, svetla brazda na crnom obrazu sveta, postavila je samu sebe za čuvara jedne strašne uspomene.
Pre trideset godina, mesecima je nosila ploveće groblje, hiljade leševa muškaraca, žena i dece sa Istoka koje su zaklali ljudi sa Zapada, Azistanaca koje su pobili Azeusti.
Oplakala je žrtve i ljudsku glupost, balzamovala tela u glibu i darovala ih, kao na oltaru, svojim rakovima i ribama. Ali nije nikada ništa rekla, nije nikada zavapila za osvetom. Toliko je toga već videla tokom hiljada godina.
Davno, veoma davno, njena dolina, Panonska nizija, bila je more: Panonsko more. Od tada su vode nestale, usisao ih je pesak ili su isparile, a ona, Reka, je ostala tu kao čuvar krhkog pamćenja ljudi. Dakijski, trakijski, grčki, rimski, slovenski, turski, mađarski, nemački, austrijski mrtvaci, svi mrtvi koji su se voleli, koji su živeli, koji su se borili i okončali svoje postojanje na njenim obalama ili u njenim vodama, imali su, za nju, bljutav ukus prečesto služenog jela.
Stara Reka je bila esteta takođe. U mnoštvu svih tih davljenika, preklanih, na kolac nabijenih, rasporenih, obezglavljenih, među svim tim telesima koja su plovila raširenih očiju i dlanova, nadutog trbuha okrenutog prema nebu, imala je svoje miljenike. Izvesnih noći, ribari su mogli da je čuju kako šapuće svoje drevne uspomene. Nevernicima, onima koji nisu znali njene lozinke, njene žuboreće reči, pripovedala je, ponekiput, svoje priče u slikama. I na tren, tek koliko traje jedna molitva, odškrinula bi svoju krljušt od mulja, i pustila na površinu jedno od zarobljenih tela. Tako je, između dva zagrljaja, jedan zaljubljeni par ugledao čudan lotosov cvet, koji se rascvetao pa iščezao: devojčicu u beloj haljini poprskanoj krvlju, koja je stezala u naručju starinsku drvenu lutku.
Josif se vratio kući sa čvrstom namerom da sve oprosti, da odvede Melodiju i njeno kopile veoma daleko, tamo gde još niko nije čuo za tog kobnog Spasitelja. Uostalom, nameravao je da od njega napravi drvodelju, da ga nauči teškom zanatu koji će mu izbiti iz glave sve te spasiteljske ideje.
U to vreme, u toj zemlji, ljudi se nisu venčavali. Registrovali su se u opštini. Deca se nisu krštavala, već registrovala. I da bi se poboljšale statistike neonatalnog mortaliteta, Predsednik je ukazom naredio da se čeka nedelju dana posle rođenja. Ako dete preživi taj probni period, smatralo se dostojnim da postane član društva. A ime mu se biralo sa spiska okačenog u opštini, i ažuriranog svakog petnaestog u mesecu u skladu sa razvojem Predsednikove unutrašnje i spoljne politike.
Prošlo je bilo vreme kad su se rado davala imena kao Elektrifikacija, Obnova, Revolucija i Proleterka. Stareći, osećajući da se približava smrti, Predsednik je dao na znanje svojoj okolini da bi mu prijalo da što veći broj dece nosi njegovo ime.
Pošto mu je rečeno da se pojavi za nedelju dana u opštini za obavljanje administrativnih formalnosti, Josifu je bilo dopušteno da odvede Melodiju i njenu bebu.
9.
Ulica je bila pusta : Az se još treznio od božićne noći. Melodija, s masnicom na oku, se durila. Beba, koja se za sada zvala samo Dete, je spavala u kolicima. Nebo, još sivlje nego obično, nevoljno je vraćalo zvuk zvona jedine crkve u varoši.
Nebo je tog dana, baš kao i Melodija, imalo dobar razlog da se duri. Pošto je dobio dozvolu opštinskog Komiteta, mesar-poeta se jutros pridružio popu Slavi i frizeru Usu da im pomogne da potežu zvona. Ispunjen stvaralačkom gordošću, opčinjen prvim muzičkim izvođenjem svoje “Ode Maršalu”, mesar-poeta se ljuljao na konopcu.
Jedno prase koje je umaklo tradicionalnom masakru Badnje večeri, sirotinjsko prase koje je sigurno bilo kupljeno u zadnji čas, dodalo je, svojim pištanjem, ličnu notu “Odi”.
Kasapin-poeta, uticajni član Jedine Partije, ateista, peder i pritom vegetarijanac, nije mogao da podnese da njegov prvi koncert, njegov prvi pravi izazov Nebu, ometaju pozivi upomoć jedne glupave životinje, nesvesnog saučesnika Reakcionarnih Snaga. Sa žaljenjem je ispustio konop i, s nožem u ruci, istrčao na ulicu.
Prase je zamuklo. Negde u nekom od dvorišta u senci, njegov trup se već podavao obrednim radnjama: puštanju krvi, vađenju iznutrice, šurenju.
Osećajući se glupo sa nožekanjom u ruci, mesar je tražio na kome da iskali bes. Naišao je samo na Josifov tužan pogled i na spuštene Melodijine oči. Primakao im se, krijući nož iza leđa, i, bacajući sumnjičave poglede na drvodeljine ogromne šake, izrazio divjenje Detetovom lepotom, raspitivao se za glas koji kruži o njegovim natprirodnim sposobnostima, pa je počeo da drži lekciju o religiji uopšte i sujeverju posebno. Zadovoljan što je izvršio svoju dužnost borca protiv zaostalosti i mračnjaštva, rastao se od njih obećavši im prethodno da će svratiti čim mu radne obaveze to dopuste.
10.
Zatekli su čistu kuću, razgorenu vatru i riblju čorbu koja se krčkala na šporetu. Gomila dasaka i alata je ležalo na podu. Nisu ni primetili da je budilnik u obliku ribe, Petrov poklon, štucnuo kad su ušli u kuću. Ni da su kazaljke, cvileći usled nepodmazane mehanike, počele da se okreću u suprotnom smeru.
Stojeći ispred šporeta, Petar je, opasan Melodijinom keceljom, mešao čorbu– “Ovo je za kolevku” – rekao je pokazujući daske varjačom. “ Bolje ćes ti da je napraviš nego ja…"
Josif je zastao usred sobe. Dete, koje je ležalo na krevetu, nije bilo veće od zeca; a ipak je imao utisak da zauzima celu prostoriju. Osećao je da mu nedostaje vazduh, te se oprezno pomerio i otvorio prozor.
- Odlazim Petre… Odlazimo - ispravio se.
Melodija nije ništa rekla. Takve odluke su muška stvar. Sve što je želela bilo je da ostane sa detetom. Ovde ili drugde, nije bitno. Okrenula je leđa, ponovo podigla dete i dala mu dojku.
- Svakog čuda tri dana dosta” sricao je Petar.
Petar je voleo da koristi narodne umotvorine. Kad ne bi našao prigodnu izreku, nije se ustručavao da izmisli novu. Ovog puta se poslužio izvornom umotvorinom nastalom, prema Daretu, "Bibliji" u šesnaestom veku, kada je jedna majka oplakivala sina koji se udavio u Reci. Iz jedne od njenih prolivenih suza potekao je vreli izvor baš na mestu gde joj je stradalo dete. Tri dana kasnije niko se tome nije više čudio. Tri veka kasnije na tom mestu je izgrađena banja. A pre dvadeset godina banja je, kao i Veliki Trg, glavna ulica, pozorište, stadion i kej, dobila ime po Predsedniku.
- U celom svetu je tako, svakog čuda za tri dana dosta” – ponovio je Petar, pa brzo produžio: “Kladim se da će do utorka celi grad da zaboravi vaša priviđenja. A što se tiče vernosti tvoje žene, ja jemčim za nju. Jednostavno, mora da si bio kompletno nacvrcan onog dana kad si joj posadio ovog derana u utrobu. Hajde, probajte moju čorbu, pa na posao. Detetu je potrebna kolevka.
11.
Ta božićna noć se nije razlikovala od bilo koje noći u godini. Varoš Az je spavala tvrdim snom pijanca, snom bez snova. Iako Azeusti katolici, Jevreji ili Azemusi muslimani nisu imali naročitog povoda da slave pravoslavni Božić, savesno su se naroljali iz osećanja solidarnosti među pravim Azeancima. Čak i muslimani.
U toj zemlji, u to doba, Doživotni Predsednik, vrhovni Vođa Partije Jedine Istine je dekretom ustanovio Bratstvo. Posto su istorija i uspomene bile ukinute, geografija se učila na mapama koje je sam Predsednik ponovo iscrtao, mrtvi iz poslednjih ratova su bili podeljeni na dobre i zle kao u filmovima sa Dalekog Zapada, a narod je poverovao da je došlo doba Večnog Mira.
Toplo se preporučivala domaća filmska produkcija iz ideoloških razloga a vesterni, ratni ili pornografski filmovi su se često davali kao izvanredna sredstva za širenje muških vrlina.
Isto je važilo i za sportske aktivnosti. Boks i futbal su unapređeni u nacionalne sportove: u toj zemlji tabanje je bilo na ceni. A baveći se šahom, Azeanci su dokazivali celom svetu da su pravi šampioni beskorisne inteligencije. Rano se počinjalo sa učenjem šaha i politika Ministarstva Mladosti je zahtevala da ta igra bude sveprisutna. Pločice u porođajnim salama, kupatilima, kuhinjama, bazenima, školskim dvorištima: šahovske table. Čaršavi, navlake, jorgani, krovovi, posude za led sa urezanim crnim kockama, podsećali su na šahovske table. Tako su od najranijeg detinjstva mališani učili da se kreću kao šahovske figure. Vlast je ostavljala slobodu izbora: svakom uloga prema temperamentu. Marljivi pešaci, moćni topovi, konji koji preskaču prepreke, lovci koji krivudaju; svi su bili programirani za izgradnju Novog Društva. Jedina sitna razlika: pobednički Kralj je postajao “Maršal” i najomiljenija taktika je bila “Marija-Antoaneta”, odbrana koju je smislio nekakav nepoznati uzbekistanski velemajstor, u kojoj se Kraljica žrtvuje u četvrtom potezu.
Stvari su se iskomplikovale onog dana kada je Predsednik otkrio na televiziji draži košarke. Pošto je prosečna visina njegovih podanika retko prelazila metar i osamdeset, nije mogao da se nada međunarodnom ugledu. Jos manje ostvarenju svog sna: pobedi nad ekipom Sjedinjenih Američkih Država. Ništa, srećom, nije moglo da odoli njegovoj volji ni naučnom pregalaštvu njegove zemlje. Štampa je apelovala na pronalazački duh celog naroda i otvoren je konkurs ideja kako da se uveća stas dece.
Prvu nagradu je dobio jedan ugledni profesor Medicinskog Fakulteta iz Prestonice i njegov izum je odmah primenjen u svim porodilištima, školama i dečijim vrtićima.
Kao svi ostali intelektualci varoši, i mesar-poeta iz Aza je učestovao u takmičenju. Pošto su mu očekivanja bila izneverena, obratio se višim instancama, odbio njihov savet i slušajući samo svoju oholost, podneo tužbu protiv laureata. Na osnovu priloženih crteža, grafikona, tekstova i izveštaja sa autopsije, tvrdio je da je Fakultet ukrao njegov, istovremeno jednostavan i genijalan projekat: decu već od šestog meseca starosti obesiti pomoću sistema čekrka, zubčastih točkova i svilenih konopaca. Obesiti ih sa Predsednikovim “Memoarima” okačenim za stopala. Mesar-pesnik se nije libio da koristi perfidne argumente u svom pledoajeu. Tvrdio je da njegov projekat predviđa korišćenje samo jednog toma Predsednikovog dela. Teret Ukupne Predsednikove Misli, za koji se zalagao Profesor, bio je pretežak za tako malu decu, što je objašnjavalo visoku stopu smrtnih slučajeva.
U svakom slučaju, očekivani napredak je, sa obe metode, dostizao pet santimetra po generaciji. Proces još traje.
Tako su Azeanci, kao i svi njihovi sunarodnici, boksovali, igrali futbal, košarku i šah nastavljajući da ignorišu druge sportove koje su smatrali nižerazrednom zabavom belosvetskih dekadenata.
Te noći, otupeli od alkohola, umorni od ljubavi i futbala, ogluveli od pucnjave, bombi, urlanja aviona koji su odjekivali iz tri bioskopske sale i dve hiljade tri sto osamdeset četiri televizora, Azeanci svih veroispovesti su spavali.
Nisu čuli smeh Reke. Ni tupe udare Josifovog čekica nošene vetrom.
Reka je jedina znala da će taj nepomični, zgusnuti mir uskoro iščeznuti, i radovala se tome. Povrativši ramena i mišiće iz mladosti, stara frajla je prodirala kroz svodove mosta, obuvajući ih ledom i granjem drveca koje je otkidala sa obala. Pokazujući bele očnjake od pene valova, pijana kuja se vraćala sa udesetostručenom snagom da kida svoje darove. I kao pobesneli pas, ujedala je, grizla, sisala do krvi drevne stubove od belih blokova.
12.
Josif je u svom životu napravio već desetine čamaca, komada nameštaja, koliba, taljiga, kuća pa čak i krov jedne crkve. Trebalo mu je samo sat vremena da sastavi nekoliko dasaka i da ih uobliči u kolevku. Melodija je namestila posteljinu, spustila Dete, pokrila ga, udaljila se, pa kao da se divi buketu cveća uzdahnula –“ Lepo li je”.
"Nedovoljno" – promrljao je Josif pre nego što je izašao. Iako dotada nikad nije izgovorio tako nešto, nije bio iznenađen svojim rečima. Nedovoljno čega? Njegove osnovne potrebe, glad, žeđ, san, nisu nikada tražile dodatak. Ko je to odjednom probudio u njemu neodoljivu potrebu za prekomernošću?
Josif nije tražio odgovor. Bio je sam sa Rekom; s druge strane, na Turskom brdu je zatreperela neka svetlost i vetar je doneo udaljeni vučji urlik. U noći, od ivera snega, od leda i od vazduha poludelog od mraza, stvorila se jasna i precizna slika dela koje ga je čekalo.
Odmah se latio posla.
Petar je bio u pravu: posle četiri veka mudrost izreke nije izlapela. Njen autor je sigurno dobro poznavao ljude uopšte a Azeance posebno.
Doista, posle tri dana, niko više nije pominjao Detetovu nastranost. Mnogo važniji događaji su na neko vreme zaokupili pažnju stanovništva Aza. Dare “Biblija” ih je zapisao u svojoj hronici, svrstao ih u poredak ustanovljen prema statističkoj metodi nazvanoj "dvostruko slepo".
Po završetku školskih časova, Dare bi zauzeo mesto u “Kafani Jorgovana” gde se svake večeri sastajao sa svojim slepim drugom Banetom. Uz poneko piće bi odigrali partiju šaha koju je Bane uvek dobijao. Nije u pitanju bio samo talenat slepog čoveka; učitelj je posvećivao više vremena slušanju razgovora nego razmišljanju o taktici. Žrtva nauke i sopstvene savesti, ne podnoseći alkohol, redovno je završavao veče potpuno pijan te ga je slepac ispraćao kući. Ne čekajući da se otrezni, ne paleći čak ni svetlo, Dare bi natakao svoje crne naočari i vadio iz džepa beleške iz kafane.
Ako mu je verovati, teme koje su zaokupljale Azeance u toku tog meseca januara bile su veoma raznovrsne.
"Posle utakmice protiv ekipe Turskog brda, “Crveno koplje”, lokalni futbalski klub se konačno kvalifikovao za osminu finala Kupa Predsednika. Dva igrača su lakše ranjena na terenu, tri navijača su zadobila teške povrede na tribinama. Sudija je ubijen u svlačionici od više uboda nožem.”
Učitelj je nesigurnim potezom podvukao sledeće: sudija je bio poreklom Azeust. Siledžije koje su se služile sečivima, Azeisti. AZEUST, AZEIST…ispisujući te reči Dare se uplašio sopstvene smelosti; od kad je predseničkim dekretom proglašen Večni Mir, bilo je zabranjeno izgovarati takve budalaštine. Svi građani, Ust, Ist ili Mus bili su samo Azeanci za sva vremena.
“U jedanaest ujutro viđen je pop Slava kako izlazi iz gradonačelnikove kuće prerušen u poštara”.
"U govoru koji je televizija emitovala u osam sati Predsednik je najavio projekat ustavne promene: u slučaju nemogućnosti da i dalje izvršava predsedničke dužnosti razmišlja o stvaranju kolektivnog i kružnog Predsedništva. Izabrani predstavnik svakog od konstitutivnih naroda, svakog grada, svakog sela ili zaseoka, bez verske i polne diskriminacije, došao bi na red za mesto Predsednika u vremenskom trajanju koje je ostalo da se odredi. “Svet nas posmatra, totalna demokratija je u pokretu”– zaključio je Maršal.
Ispod isečaka iz francuske štampe koju je ukrao u Kulturnom Centru Prestonice Dare je zalepio komentare dva istaknuta filozofa koji su hvalili Predsednikovu mudrost.
“Bokser Matoš, čija je pratetka stara sto tri godine živela u Azu, upravo je osvojio zlatnu Predsednikovu Rukavicu”.
"Petar je upecao soma od osamdeset kilograma. U njegovoj utrobi pronađena je ženska ruka u rukavici sa zlatnim prstenom na domalom prstu.” Novinar koji ga je intervjuisao za televizijsku emisiju posvećenu ribolovu je napravio veštu montažu. Petrovo ozareno lice i veličanstveni som iz Aza upoređeni su sa smrknutim licima bretonskih mornara i njihovim sićušnim sardinama.
U bioskopu "Trideseti Februar" koji je dobio naziv u čast dana rođenja Predsednika, davao se film “Moje levo jaje je vece od tvoja dva”, u kojem je jedan Crnac, obdaren organom skoro azeanske veličine zadovoljio, za sat i četrdeset minuta , pola tuceta plavuša sumnjivog morala.
"Loše znamenje! Jedna roda se vratila u januaru. Frizer Us ju je pronašao na svom odžaku, mrtvu od hladnoće. Nesrećnica nije mogla da pretpostavi da je Us bezuslovni zagovornik struje na svakom mestu.
"Bravar je primio veliki paket poštanskim putem: sabrana Prustova dela u kineskom prevodu. Nije imao pojma o tom jeziku, ali se nadao da će na taj način poboljšati svoja seksualna dostignuća; sam fizički kontakt sa tim knjigama je podsticao u njemu istočnjačku prefinjenost”
Mesar-poeta je ostvario dvostruki uspeh: postavljen je za gradskog sekretara Jedine Partije i po prvi put je jedna njegova pesma objavljena u prestoničkim novinama pod pseudonimom Pegaz. Tražio je da ga ubuduće zovu Drug-Sekretar Pegaz.
Drvodelja Josif je načisto poludeo. Uz pomoć svog prijatelja Petra je prenosio i ređao tone drva na obali Reke. Grede i daske iz dvorca i napuštenog rudnika soli, stubovi starog električnog voda, stari ormari, kreveti, stolovi, vrata, prozori gomilali su se ispred njegove kuće.
Njegov jedini odgovor: - "Nedovoljno" – nije mogao da zadovolji radoznalost retkih prolaznika. Ni njegov prijatelj Petar nije bio ništa jasniji sa svojom lepezom izreka koje su išle od banalnog: “Ko preživi videće” do zagonetnog “Stepenice za nebo su popločane koracima obešenih”.
Dare je na kraju zabeležio sledeće: mada Josifove i Petrove delatnosti nisu izazivale veće interesovanje stanovništva, sa vlastima je bio drugačiji slučaj. Da bi procenili stepen njegovog ludila, subverzivnosti ili jeresi, gradonačelnik, Pegaz, policajac Zedran pa čak i pop Slava su, svaki ponaosob, navratili u Josifovu kuću. Sastavili su izveštaje namenjene višim instancama; gradonačelnik svom kolegi iz Prestonice, Pegaz Centralnom Komitetu, Zedran Ministru Nadzora nad Rekom i Nebesima.
Njihovi zaključci su se, izuzev nekoliko detalja, poklapali: zasada, Josifov mentalni poremećaj nije ugrožavao ustanovljenu Dogmu. A ako drvodelja privede kraju svoje delo (čiju krajnju namenu još niko nije uspeo da dokuči), moglo bi kasnije da posluži kao turistička atrakcija.
Pop je tužio buntovnika Bogu za greh gordosti. Posredstvom frizera Usa koji je baš te večeri imao sastanak sa mesecom.
13.
Dete je, kao i sva druga deca, spavalo, sisalo, kvasilo pelene, pokoji put plakalo. Ništa, apsolutno ništa ga nije razlikovalo od beba istog uzrasta. Osim jednog detalja: još uvek nije imalo ime. Dete, ime mu je još uvek bilo Dete. Zaokupljen radom, Josif je potpuno zaboravio na svoje građanske dužnosti a Melodija nije nikada ni osetila potrebu da ga zove drugačije nego “moje dete”
Bio je dete porodice Koala. Koala, prezime njegovih predaka, bilo je inače veoma složenog porekla. Josif: pola-Azeist, pola-Jevrejin, Melodija, potekla iz muslimanske porodice ali tek pet pokoljenja unazad. Pre nego što su se preobratili i oni su bili Azeanci kao sav svet. Azeisti ili Azeusti, svejedno. Sve je to bilo tako davno. U to vreme, u toj zemlji Bog se menjao za parče hleba, komad zemlje ili jednostavno da bi se sačuvala živa glava. Muslimanka ili ne, Melodija se osećala potpuno azeankom. Uostalom, i sam Predsednik je rekao da su svi, pošto je Religija ukinuta, Prošlost rasturena, Budućnost programirana, sada braća. Svi bez izuzetka: Azeisti, Azeusti, Azemusi, Cigani, Cincari, Jevreji i Vlasi.
U svakom slučaju, isprepletani hromozomi Deteta nisu ometali njegov normalni razvoj i krupna beba je mislila samo na klopu i na loptu kao i svi ostali Azeanci.
Josif je završio temelje svoje tvorevine na drugi Detetov rođendan: četiri stuba visoka kao šestospratnica , posađena između desne obale i sredine reke. Poređenje sa šestospratnicom je bilo od Petra koji je puno putovao i video sveta. Osim za svoje venčanje, Josif nije nikada izašao iz Aza a najviša zgrada njegove provincijske varoši, Dom Kulture, imala je samo tri sprata.
Josif je odavno već zaboravio razloge svoje ljutnje na Melodiju. Što se tiče uljeza, još uvek nije uspeo da ga zavoli kao rođeno dete; osećao je prema njemu mešavinu čudnih osećanja koje je bilo nemoguće izraziti rečima. Kadgod bi pogledao Dete, video bi pletenicu: plavu vlas, meku kao reči med, nebo i ljubav obmotanu oko druge, hrapave i sive. Sivo, boja koju Josif nije voleo; boja straha, mržnje i smrti.
Dete je imalo plave oči, čupavu gustu kosu sa odsjajima zrelog kukuruza, sve zube i lep osmeh. I, što je bilo začuđujuće za dete koje se pročulo po prevremenoj zrelosti, još uvek nije govorilo. Ni reči. Osluškujući svaku njegovu želju, Melodija je pažljivo posmatrala svaki izraz njegovog lica, njegove poglede i osmehe. Bio je snažan, već godinu dana je hodao, i prinosio je pet puta dnevno hoklicu za dojenje.
Melodija je podsetila Josifa da će dete navršiti dve godine na Bozic: običaj je nalagao da se proslavi rođendan. I to da se bogato proslavi: prijatelji, drugovi, komšije, vino, rakija, pečenje i potoci smeha. Josif je pristao.
14.
Petar je došao prvi; njegova kolibica se nalazila na svega pedesetak metara od kuće Koala. Na poklon je doneo lepog šarana, tri štuke i džak pun rakova. Poljubio je Melodiju tri puta u obraz, pozdravio se sa Josifom i uzeo Dete u naručje. Nespretno imitirajući Predsednikov glas, svečano je izjavio: - “Bićeš mudar kao ovaj šaran, snažan kao ove štuke, dobar član Partije solidaran sa drugovima kao ove slatke zverčice sa ljušturom koje ćemo za koji čas da poručkamo.”
- "Budaletino jedna" – došavši niotkuda duboki Glas odjeknu kao šamar. Petar je spustio Dete u krevet i osvrnuo se: Melodija je čistila ribu, Josif je poslovao oko stola. U svakom slučaju, nisu mogli biti oni. Josif je retko kad psovao, a da ne govorimo o Melodiji…
Dete ga je povuklo za rukav. – "Dešava se to. Uhvati me ponekad kao kad mi se piški ili kaki. Ali ne smeta, niko me nikad ne čuje.”
Tanan i vrskav glas je bio glas dvogodišnjeg deteta, a lice, lice nevinašca A onda je, sa osmehom izvinjenja, nastavio onim zagrobnim Glasom: - "Šta ti znaš o mudrosti, snazi, solidarnosti? Mudrost šarana! Snaga štuke! Solidarnost rakova! Zar sam zato došao ovde, da slušam takve gluposti!"
Petar je potegao flašu, ispio veliki gutljaj rakije, seo i odlučio da ne progovori više ni reč tokom cele večeri.
Frizer Us je doneo na poklon Detetu korpu opletenu od plavih mesečevih vlasi upredenih od dragocenih ostataka njegove tajne rukotvorine, korpu punu pečuraka, sušenog voća i poljskog cveća, optočenu rosom nekog bivšeg proleća. Pekar je ukrasio tortu trešnjama Predsednikovih citata: “…deca su budućnost naše zemlje…”. Doktor Vadim je otuđio retki komad svoje medicinske kolekcije, muzički klistir od kalaja, čarobni aparat koji je služio da prekrije gadne zvuke krčanja creva prvim notama Bahove kantate broj 14 u c-molu Pokloni bravara, mesara Pegaza i Dareta “Biblije”, bili su dokaz težnje, zajedničke svim Azeancima, ka duhovnom uzdizanju. Bravar je doneo bokserske rukavice koje je nosio za vreme jednog amaterskog šampionata u kojem je izgubio nokautom u prvoj rundi. Koincidencija, slučajnost ili posledica? Njegova erotska Prustomanija je počela dva dana kasnije, kad se probudio u bolničkom odeljenju za teške povrede glave. Jedna mlada medicinska sestra mu je tada, nesmotreno, pozajmila primerak "Nestale Albertine". Progutao je knjigu za dve noći i gravirao na žutoj koži svojih rukavica, strane 179, 180 i 181 koje počinju sa:
“Leoni je želela da se pronađe izum koji će omogućiti lekaru da oseti sve patnje svog bolesnika, da bi ga bolje razumeo…” Bravar je, sa svoje strane, tada shvatio da nikada u svom životu nije osetio takav seksualni nagon. Medicinska sestra takođe.
Izgleda da je zaista želeo da obraduje domaćine, kad je žrtvovao predmete prožete toliko moćnim afrodizijskijskim nabojem.
Mesar-poeta Pegaz je velikodušno poklonio sve neprodate primerke svoje zbirke pesama nazvane "Gigantski Genije Reke iz Aza". Gigantski Genije se naravno odnosilo na Predsednika lično. Što se Dareta tiče, darovao je stari rukopis koji je pronašao u ruševinama franjevačkog manastira uništenog za vreme poslednjeg rata. Radilo se o nekoj vrsti almanaha u kojem su se, prema Daretovom prevodu, nalazili kulinarski ili alhemijski recepti kao i lekarski saveti, plan za pokretnu kulu koji je nacrtao neki Leonardo i opis mrazne zime 1672.
Nijedna zvanica se nije zainteresovala za umeće spremanja veverica, lisica i medveda, kao ni za postupak pretvaranja blata u zlato ili za reanimaciju utopljenika bičevanjem živim zmijama. Samo su se Josif i Dete dugo zagledali u paučinaste Leonardove crteže. Drvodelja je promrmljao: “Nedovoljno” a Dete se prvi put obratilo svom ocu: -“Lepo je. Ali neću ove točkove. Neću da idem odavde. Lepo mi je ovde".
15.
Proslavljene su prve Detetove reči. Događaj se zalio onako kako samo Azeanci to umeju. Prazne flaše dudovače, šljivovice, klekovače, rakije s gorkim travama, baloni vina bili su poređani na prozorskom limu pokrivenom injem. Zelene, plave, bele flaše, pljosnate ili zaobljene bočice, neke sa izvijenim grlićem i urezanim čudnim znacima, stajale su kao stražari koji čuvaju sobu zasićenu dimom, prijateljstvom, ljubavlju i alkoholnim isparenjima, od zlih duhova.
Napolju je sneg prekrio dvorište, krovove, obližnju padinu reke, zaglušujući zvuke razgovora, smeh, bravarevo pijano pevanje. Pun mesec se nagnuo nad zvonik crkve; bilo je hladno i hram je bio prazan. Napustiće, raščešljan, nebo Aza. Na drugoj obali jedan vuk je zavijao na smrt.
Na smrt? Niko ne zna zašto vuk zavija, niko ne zna ni šta goni maloumnika da trtlja, ali Pegaz je, ovenčan oreolom pesničkog autoriteta, tako opisao vučje zavijanje. Poslužio se već bio tom metaforom u didaktičkoj poemi: “Gigantski Genije i vukovi”.
Gosti Koala su se dobro najeli, napili i s pravom poverovali da su srećni ljudi. Međutim, pravi Azeanac uvek nosi u sebi zrno nesreće koje mu ne da da uživa u nepomućenom blaženstvu. Da li zbog klime, mahnitih vetrova, krvave istorije, zloupotrebe prevrelih alkohola? Mnogo naučnika je već pokušalo da objasni natmurenu iako ponekad tako veselu narav stanovnika tih krajeva. Naučni radovi, koje niko nije čitao, pretrpavali su police biblioteka. Romani, pripovetke, pesme su opisivali tu hroničnu bol koja je izjedala azeansku dušu. A život se tamo nastavljao kao pre hiljadu godina.
Tamo se moglo voleti jače nego bilo gde drugde u svetu i međusobno se poubijati sat kasnije zbog jedne reči, pokreta ili neke davnašnje kavge. Pijani muškarci su pevali pesme pune očaja a onda bi, odjednom, obuzeti nekakvom divljom radošću razbijali čaše, ranjavali sami sebe staklenim krhotinama ili pucali u vazduh.
Prijatelji Koala nisu bili izuzetak. Na vrhuncu slavlja, bravar je zapevao tužnu, srceparajuću pesmu o pisaru rogonji. Desnu ruku je spustio na Usovo rame, a levom naglašavao dubinu svoje tuge. Odjednom je prestao da peva, ustao i počeo da govori stvari koje nisu imale nikakve veze sa pesmom.
- "Šmuc, moje prezime je Šmuc, a ne Bravar…boli me dupe za bravu, za sve brave, uostalom, u našem društvu ne bi više trebalo ni da se proizvode brave, svi smo mi braća a braća se ne potkradaju, tako je rekao Predsednik a i Prust bi se složio s njim…mi Šmucovi – to nam je izvorno prezime - od pamtiveka smo, pokoljenjima već pravi Azeanci, Azeanci koji su se borili za ovu zemlju, koji su se borili protiv Turaka, Austrijanaca…protiv Nemaca, koji će se još boriti, ako treba, protiv celog sveta, pravi Azeanci, da, ali prvo Azeisti! Zato bih voleo da znam, frizeru, zašto se ti zoveš Us? Da li tako ističeš svoj azeustski separatizam? Odgovori!
Us je slegnuo ramenima, potražio nešto u svojoj mesečevoj korpi i izvadio pečurku neobičnog oblika pa je stavio Šmucu pod nos.
- "Phallus impudicus" ili na francuskom "Phallus puant" …kod nas poznatiji pod imenom "Nosi se u p…. m…."
Nije stigao da završi ogledno predavanje o pečurkama jer mu je Šmuc razbio flašu o glavu.
Tuča je bila kratka i zbrkana. Doktor Vadim i Josif su pokušali da ih razdvoje pri čemu su i sami zaradili nekoliko modrica. Melodija je plakala, Petar se smejao, Pegaz recitovao svoju pesmu u kojoj je bilo reči o bratoubilačkom ratu a Dare se, zaprepašćen glupošću svojih prijatelja, prvi put nakon dužeg vremena javno prekrstio. I niko nije čuo Glas koji je s neprikrivenom slašću izjavio kako napokon ima nade da će nešto desiti u ovoj mrtvorođenoj zemlji.
Niko nije čuo zavijanje vukova ni njihov lagani kas po trbuhu Reke utegnutom u mider od leda.
Kad su se lumpovanje i tuča završili, a prijatelji Koala već odavno razišli, horda vukova je preplavila varoš. Josif i Melodija su spavali. Ni mukanje usplahirenih krava, ni njištanje konja, lavež pasa ili retki pucnji nisu mogli da ih probude.
Sutradan, u zoru, Melodija je potražila Dete. Obišla je oko kuće, otvorila širom vrata sa dvorišne strane. Ispod duda, golo Dete je, okruženo desetinom vukova, sedelo na snegu. U naručju je držalo zaklano jagnje, okrvavljenu lutku.
Na prvi Melodijin krik, divlje zveri se razbežaše.
Detetov i majčin podvig se nije pročuo po varoši. Samo je frizer Us savesno dostavio izveštaj mesecu i poslao duplikat sveštenicima triju vera u Azu i okolini. Dare ga je ubeležio u svoj dnevnik pod razno.
Sneg se topio pod jezikom mlakog povetarca; Reka je, oslobođena leda, nabujala od pritoka sa severa, valjala blato i svoja olovna pleća. Josif se, zajedno sa svojim prijateljem Petrom, bacio na posao s prolećnim žarom.
16.
Tek je prilikom godišnjeg popisa stanovnistva primećeno da Dete još nije upisano u opštinske knjige. Gradonačelnik Golub je pozvao Koale, ukorio ih, otvorio knjigu poželjnih imena i pitao pod koju nacionalnu pripadnost treba da upiše dete. Azeustsku, azemusku, azeistsku, cigansku, jevrejsku, vlasku ili jednostavno azeansku.
Nemajući nikakav stav po tom pitanju Josif je prepustio odluku Melodiji. Ona je mudro izabrala azeansku pripadnost, vrstu nadnarodnosti koju je sam Predsednik toplo preporučivao. Po njemu je ta narodnost trebalo da zameni sve ostale u bliskoj budućnosti. Onda će se, Azi, Usti, Isti i Musi, pošto će njihove stare svađe, ratovi i ubijanja biti zaboravljeni, voleti nežnom ljubavlju pod konačno ponovo plavim nebom.
Što se tiče imena, posle dužeg oklevanja, Melodija je sramežljivo upitala da li može da dođe u obzir ime Anđel.
Golub je konsultovao svoje spiskove: to ime nije bilo predviđeno ali nije bilo ni izričito zabranjeno. Škiljeći u Melodijin prsluk, dao je svoj pristanak. Doduše, ne bez izvesnih mera predostrožnosti; nažvrljao je ime tako da je moglo da se čita Antel, Engel ili Ansel. Stari lisac se s razlogom pribojavao revnosti Kontrolora Imena. U toj zemlji, u to vreme, loše izabrano ime je moglo da bude protumačeno kao politička provokacija. Sam Golub, sa nakaradnim imenom poslednjeg azeanskog kralja, koje mu je dao rasejani, neuki ili beslovesni kum, imao je uspešnu karijeru samo zbog toga što je pružio mnogobrojne dokaze svoje odanosti Dogmi.
Anđel se normalno razvijao. Pošto nije bio registrovan pre treće godine, zahvaljujući tom polu-ilegalnom položaju, izbegao je naučni program za Rast Rase. Nije mu smetalo što je za pola glave niži od svojih drugova. Košarka ga nije privlačila, kao ni futbal, boks, klikeri niti bilo koja druga dečja igra a njegovi prijatelji su prihvatali njegovo učtivo odbijanje da učestvuje u njihovim zabavama. Zauzvrat su ga često pozivali da presudi u njihovim razmiricama.
Glas je verovatno imao nekog udela u ponašanju neuobičajenom za dete njegovog uzrasta. Čak i kada nije izvaljivao poučne prostakluke, Glas je bio sveprisutan u Anđelovom telu. Šumeća krv, ohlađena lava, potok šuštanja, uzdaha, podrigivanja i prdeža, tekao je Anđelovim venama, odjekivao u njegovoj lobanji, slivao se kao slap niz njegovu kičmu, propinjao se u njegovom trbuhu i grudima uz bolne grčeve. Glas je bio njegov nematerijalni blizanac, unutrašnji otac, tumor satkan od divljih zvukova.
Glas se najčešće izrazavao u azem-u-ist jeziku, jeziku kojim su govorila sva tri naroda zemlje sa neznatnim razlikama. Iz tog jezika je crpeo repertoar tako vulgarnih psovki da im nije bilo ravnih u drugim idiomima. Dešavalo mu se i da, iz sujete ili puke zaludnosti, razgovara sam sa sobom na starom slovenskom, hindu, latinskom, cejlonskom, patčunskom ili pigmejskom dijalektu. Anđel je tada smatrao da ga se sadržaj tog razgovora ne tiče i samo se s uživanjem prepustao njegovoj melodiji.
Glas nije izričito zabranjivao Anđelu nijedan sport ali su mu njegovi zajedljivi podsmesi oduzimali svaku želju da se uopšte bavi nekim od njih. Čak ni šah, jedina igra koju je Dete upražnjavalo, i to vrhunski, nije bio po volji Glasu. Ironično je komentarisao njegove poteze, davao potpuno idiotske savete i obeležavao njegove pobede zvučnim prdežima.
Zbog Njega Anđel nije mogao ni da normalno pohađa školu. Sve je međutim tako dobro počelo. Jednog hladnog jutra, ispred školskog ulaza, Melodija ga je gurnula u prvi red, čisto obučenog, lepo začešljanog sa besprekornim razdeljkom u kosi. Dare, koji je kumulisao zvanja direktora, učitelja i domara, odmah ga je proizveo u svog miljenika. Sviđale su mu se lepota, pamet i naročito skromnost Deteta, i predskazivao mu je sjajnu budućnost. Anđel je čak primljen u redove “Crvendaća”, političke organizacije predsedničke Omladine. Skandal je izbio baš u toku jednog njihovog sastanka. Dare je upravo opisivao jednu epizodu nedavne istorije, čuvenu šezdeset četvrtu neprijateljsku ofanzivu protiv glavnog štaba Doživotnog Maršala-Predsednika, koji se tada nalazio na Plavim brdima, s one strane Reke. Stigao je u svom izlaganju, do trenutka kada je Predsednika spasao njegov verni pas Luksuz, kad je iz Anđelovih usta odjeknulo: “moj k…, uopšte nije tako bilo”. – Ceo razred se ukočio od užasa pred takvim svetogrđem. Dare se pravio da nije ništa čuo i nastavio je čas.
Detetu je bilo najneprijatnije, ali sviknut već na ludorije Glasa, nije ni za trenutak pomislio da bi taj događaj mogao da ima neke posledice. A ustvari je dobio razmere protivdržavne zavere.
Dare je doduše pokušao da umanji značaj incidenta, ali je sin gradonačelnika Goluba sve preneo svom ocu. Rezultat: anketna komisija, Josifovo i Melodijino privođenje i ispitivanje u policijskoj stanici, ukor Daretu i Anđelovo izbacivanje iz škole kao i iz “Crvendaća”.
Mesec dana kasnije Dare je došao kod Koala da se izvini zbog neprilika koje su doživeli i za koje se osećao delimično odgovornim, i predložio je da daje Anđelu privatne časove. Tajno, razume se. Nije se čak ni uvredio kada mu je jedan glas gromko odgovorio da nikome ovde ne treba takva neznalica.
Tako su Dete vaspitavale zajedljive primedbe Glasa, Melodijina nežnost, Josifovo obrecivanje, Petrova mudrost i neizmerna ljubav Reke.
17.
U to vreme, u toj zemlji, strogo se preporučivalo čitanje. Ne bilo kojeg štiva, naravno. Predsednikova dela kao i dela filozofa koji su ga inspirisali su štampana u milionima primeraka. Bio je red da svako, čak i ako ih ne čita; poseduje bar nekoliko tomova tih dela, da budu izloženi u njegovom dnevnom boravku, u trpezariji, na noćnom stočiću pa čak i iza prozora. U praznične dane, ljudi su šetali ulicama držeći u ruci neku od tih knjiga s povezom od crvene kože. Jedan engleski turista koji je, kao i mnogi drugi u to doba, u potrazi za egzotikom obilazio tu zemlju, zabeležio je u svoj dnevnik:" - Zemlja je lepa. Žene takođe. Muškarci, pijani od smoga koji im boji lica, pokrete i odeću u sivo, šetaju knjige umesto pasa. Baš tako, razmenjuju, miluju i hvale lepotu krzna tih knjiga jarkih boja…"
Postojale su i druge knjige osim tih veoma poučnih. Bilo je beletristike, čak je i cvetala zahvaljujući ergelama pisaca koji su slavili Maršalovu Dogmu i Genijalnost. Cenzura, u obliku u kom se vršila na drugim mestima, nije postojala. To je bila lična stvar svakog pojedinca. Pod uslovom da se ne kude Predsednik, Partija, Armija ili Jedinstvo zemlje Az moglo je da se piše bilo šta o bilo čemu. Jasno, autor koji je birao da se zaklanja iza običnom čoveku nerazumljivog jezika i da obrađuje teme lišene opšteg interesa imao je manje šansi da dobije materijalna preimućstva koja je delio Sindikat pisaca. Mesar-poeta Pegaz je razumeo sve to. Njegovo pesničko delo mu je već donelo razne nagrade: trosobni stan, nekoliko boravaka u kupalištima Azovskog mora čak i jedno putovanje u inostranstvo, tačnije u Petropavlovsk, u svojstvu učesnika kongresa moderne poezije.
Glas se uzdržavao da deli savete Anđelu povodom čitanja. Dete je imalo sklonosti, štaviše strasti prema knjizi a i natprosečne kapacitete. Naučio je da čita sam sa četiri godine dešifrujući stranice “Borbe”, partijskog dnevnog lista koji je besplatno deljen svakog jutra u tri primerka po domaćinstu. Prateći majku koja je dvaput nedeljno išla da sprema kuću gradonačelnika Goluba, dečak je slistio celu biblioteku, koja se sastojala od Predsednikove Totalne Misli. Pošto je zatim savladao celokupno Pegazovo delo, ovlaš prelistao bravarevu kolekciju Prusta, progutao Petrov poljoprivedni Almanah kao roman, sa strašću pročitao staro, požutelo izdanje “Džeka Trboseka”, prošarano masnim mrljama, koje je pronašao kod Usa, proučio medicinske udžbenike doktora Vadima, pomislio je kako se upoznao sa svime što je svet stvorio u književnoj oblasti. Pa je počeo da se dosađuje.
Glas mu je tada došapnuo da ode, krišom, na tavan Daretove kuće.
18.
Taj tavan nije bio ni nalik onima koje je Anđel dotada video. Kod Vadima se vonj truleži širio iz mrkih fleka na podu i iz instrumenata za anatomska seciranja. Us je provodio slobodno vreme na svom tavanu tkajući paukove mreže od mesečevih vlasi. Bilo ih je svuda i svih veličina. Najveća, koja je potpuno prekrivala zapadni zid i sijala u tami kao oblak izbrušen severcem, nesumnjivo je dostigla savršenstvo sa svojim istovremeno okruglim i ugaonim oblicima: dva pauka su se nastanila u njoj.
Bravar je svoje potkrovlje napunio izanđalim tomovima Prusta, poređanim po azbučnom redu.
Ovde, kod Dareta, na blještavo belim zidovima i nalakiranom parketu nije bilo ni trunke prašine. Snop svetlosti koji je dolazio sa tavanskog prozorčeta osvetljavao je oltar na kojem je stajala jedna debela otvorena knjiga. Okolo su bili izloženi portreti u boji ispijenih, bradatih muškaraca, kao što su slike Predsednika i njegovih ministara visile u svim gradskim trgovinama za vreme praznika, a u Pegazovoj mesari stalno.
Anđel se približio, osetio opor miris dima koji je lebdeo nad oltarom. Glas je kihnuo: - “Mrzim taj miris. Mislim da sam postao alergičan na tamjan. Zbog toga ne idem više u crkvu. Samo još fali da ljudi tajno pale taj smrad u svojim kućama…” gunđao je Glas. – "Nema veze, strpeću se dok budeš čitao.”
Anđel se nagnuo nad otvorenom stranom.
- U početku bješe Reč i Reč bješe u Boga i Reč bješe Bog. On bješe…”
- "Ne tako, treba da čitas od početka. Biće ti zabavnije. Tip koji je to napisao, mislim da se zove Jovan, bio je nežan i strastven u isti mah. Ništa gore od te mešavine. Tako na početku beše Smeh, ali on to nije mogao da zna. Niko nije smeo da zna da ste svi vi predmeti kosmičke šale… Ni njegov Učitelj, koji je takođe bio blag, nije imao smisla za humor… Nežni naivko… Nesrećnik…”
Prvi put se Anđelu učinilo da čuje tople, osećajne tonove u Glasu. Poslušao ga je, zatvorio knjigu i ponovo je otvorio na prvoj strani.
“U početku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom…
Anđel je, srećom, imao izuzetan dar za koncentraciju: Glas je komentarisao, kvocao, kritikovao, žestio se, rugao, nervirao zbog Anđelove sporosti. Ispravljao je, iznosio tvrdnje, kleo se da nikakvog udela nije imao u toj priči o drvetu poznanja dobra i zla… nema dobra i zla… to su samo licemerne izmišljotine ljudi… postoje samo dela iz zadovoljstva… zadovoljstvo, jedino čovekovo dobro… zadovoljstvo koje se daje… koje se prima, koje se pruža samom sebi… zadovoljstvo: osećaj apsoluta, zadovoljstvo: treperenje kosmičkog tela; zadovoljstvo: apoteoza egoizma, zadovoljstvo: trenutak u kojem se čovek, zver, biljka ili vetar približavaju božanstvu…”
- “Glas je ponekad stvarno nemoguć. Da nije izlapeo?” upitao se Anđel. Zamislio ga je kao šaljivog vilenjaka, koji se razbaškario negde u njegovom stomaku, prekrstio noge, podupreo glavu rukama, udobno se naslonivši na njegovu kičmu. Kakvo je zadovoljstvo nalazio u lupetanju takvih gluposti? Anđel je zaklopio knjigu obećavši samom sebi da će je završiti drugi put.
Učitelj Dare nazvan “Biblija” je ušao baš u tom trenutku. Zakleo je Anđela da nikome ne kaže šta je video. I dao mu bonbonu.
19.
Na Anđelov sedmi rođendan, Josifovo delo je počelo da dobija oblik. Kula visoka trideset i široka osam metara uzdizala se nad Rekom. Krhke građe, izgledala je kao da poigrava na vetru. Bila je opasana spoljnim vijugavim stepenicama, sa odmorištima ukrašenim figuricama i izvajanim životinjskim i ribljim glavama. Bodljikava žica je sprečavala ulaz ali je Petar pojačao mere obezbeđenja, tako što je okačio natpise na sve četiri strane: “Radimo za Partiju i Predsednika. Oni vas mole da ne ometate naš rad. Hvala.”
Pegaz im je uputio zamerku: ne sme se zloupotrebljavati ime Predsednika. Ali je popustio kad je čuo Petrove argumente: efikasnost te učtive zabrane je najbolji dokaz narodne samodiscipline i poslušnosti. Pozivanje na Partiju i Predsednika je štitilo kulu bolje nego minsko polje.
U znak zahvalnosti na razumevanju, Petar je predložio Josifu da ponude Pegazu da obiđe kulu.
Mesar-poeta-drug-sekretar Pegaz nije bio hrabar čovek, patio je od vrtoglavice, nije znao da pliva, ali se nije usudio da odbije poziv.
Kad je savladao trista osamdeset stepenika i popeo se na vrh kule, odahnuo je s olakšanjem. Učinilo mu se da je umakao hiljadama ujeda iskeženih zveri na koje je nailazio tokom celog svog uspona. . Pitao se , takođe, zašto ga zjapeće čeljusti tih somova, šarana ili štuka podsećaju na nešto poznato.
Vrh kule je još bio u radovima. Preskočio je gomilu greda, dasaka, raznorazne sitne staklarije i nagnuo se nad ambisom.
Površinu Reke nije remetio ni dašak vetra a ovde je, pak, snažan udar vetra razbarušio njegovu pesničku grivu. Prvi put u životu je, od siline vetra, primio bratski poljubac .Osetio je takođe zahvalnost prema ova dva prosta i prljava čoveka koji su mu omogućili da otkrije neslućeni predeo.
Kako je sunce izlazilo, otkrivala se dolina Aza. Jezičci sive magle su se zadržavali još tu i tamo, na šumarcima, na krovu crkve, na padinama Reke i tamo daleko na suprotnoj obali, na obroncima Turske planine. Jarke zelene, žute, plave boje su nicale, blještale, opevale rosu i najzad postojale.
Seljaci su izvozili svoje taljige, nekim čudom šarene kao nekada. Kao pre. Pre rata. U doba kada su Pegazovi roditelji posedovali ista takva vesela kola. Pre nego što su stradali od noža Azeusta, pre nego što su plutali sa stomacima nagore po Reci…Njegovi roditelji Azeisti…koje su ubili Azeusti…
Sunce je dostiglo visinu zvonika kada su konji odenuli svečane odore a rana jutarnja zvona oterala zlatokrile golubove. Pegaz se uspravio: ova zemlja opet puna boja kao u njegovim školskim udžbenicima, Reka koju je mrzeo ali koja je izdaleka bila tako lepa, ljudi, konji, golubovi, crkveno zvono…sve je to bilo njegovo najdragocenije blago. Na njemu je bilo da ih pripitomi, zavede, osvoji, podmiti ako zatreba. Učinilo mu se da mu vetar donosi uzvik iz dubina trudbeništva i iz svih do tog dana nepoznatih boja: uzvik "Pegaz Predsednik!"
Josif i Petar nisu ni naslućivali metafizičke probleme mesara-poete. Ispratili su ga do izlaza ni ne primetivši da se osmehnuo i namignuo drvenoj figuri u obliku štuke, sa Predsednikovom njuškom.
Čim se vratio kući, Pegaz je požurio da očisti svoju tezgu od krvavih ostataka ovčijeg buta i sastavio u jednom dahu “Odu bojama”. Zatim ju je, sa žaljenjem, sklonio u fijoku među noževe. Još nije dozrelo vreme za tako novatorsko delo.
Zauzvrat, bio je siguran u jednu stvar: Predsednik će uskoro umreti. Među svim malim predsednicima koji će ga naslediti, i Pegaz je mogao da nađe svoje mesto. A tada će i “Oda bojama” biti dobrodošla. Samo još da je doradi, da joj da azeistki pečat, da je posveti ubijenim roditeljima. Podstaknut starim refleksima, pomislio je na trenutak da tuži ona dva čudaka za uvredu šefa Države. Odustao je. Ta velikodušnost bi mogla, takođe, da mu posluži kasnije.
20.
Te godine, Koale nisu slavile Anđelov rođendan. Nisu bili jedini koji su se odrekli proslave sa prijateljima. U Azu kao i širom cele zemlje odlagale su se svadbe, otkazivale svetkovine ili sportska takmičenja. Čak su i sahrane bile odložene za kasnije; svako podsećanje na smrt bilo je nedolično.
Glasine o Predsednikovoj bolesti su se potvrđivale. Štampa, radio i televizija su počeli da izdaju dvodnevne izveštaje. Profesori Medicinskog Fakulteta su se smenjivali sa saopštenjima o toku bolesti, objašnjavajući koji su sve tehnički i terapeutski podvizi ostvareni nad uzvišenim telom.
Milioni pisama, naročito telegrama, sa željama za brzim oporavkom, tone cveća, naročito jorgovana, stizali su svakodnevno u prestoničku bolnicu. Sveštenici svih veroispovesti su se molili svojim Bogovima a narod je ponovo otkrio puteve koji vode u hramove.
Čak je i Glas delovao neraspoloženo zbog alarmantnih vesti. Naviknut na njegove nagle promene raspoloženja i na njegove prostakluke, Anđel nije više obraćao pažnju na jetke komentare kojima je propraćao vesti ni na njegovu pristrasnost: “Svi lekari su budale”. A naročito nije shvatao zašto je na kraju svakog izveštaja naglašavao: "Prerano je, prerano… a istovremeno i prekasno…” prateći tu sentencu dubokim uzdahom punim prećutnih nagoveštaja.
A onda je, one večeri kada je dekan Medicinskog fakulteta saošptio da se treba pripremiti na najgore, Glas zaurlao- “Jebi ga, neće valjda to da mi urade” – i nestao.
Svako biće je nastanjeno raznim zvukovima na koje nikad ne obraća pažnju. Barem ne dok sve normalno funkcioniše. Srce, pluća, creva; svaki organ učestvuje na svoj način u kakofoniji života. Kada je u njegovom telu nastala neobična tišina; Anđel je prvo pomislio da umire. Otkako je Glas nestao, Anđel je otkrio sve šumove koji su dotada bili prekriveni bučnim prisustvom njegovog unutrašnjeg Oca. Uplašio se otkucaja svog srca, kad je disao činilo mu se da duva ciklon, a creva su mu se talasala uz odvratna krčanja.
Jedne noći, sklupčan u krevetu, očekujući neizbežni trenutak kada će se časovnik usađen u njegove grudi, zaustaviti, tražeći takođe utehu, počeo je da miluje jedini ćutljivi deo svoga tela. Bujica vrele krvi navre u njegov polni organ, uveća ga, uspravi i ukruti. Doživeo je eksploziju zadovoljstva
Tri dana kasnije, za vreme televizijskih vesti, osetio je da se Glas vratio. Utišala se galama njegovih organa, telo mu je ponovo bilo obuzeto poznatim suštanjem; Anđel se osetio bezbednim. U trenutku kada je jedan čovek u belom mantilu, sav ozaren od sreće, izjavio da je zahvaljujući trudu svih medicinskih ekipa, Predsedniku bolje, Melodija je pljesnula rukama, Josif promrmljao jedno iskreno "hvala" a Glas podvrisnuo.
"Bilo je vreme da reagujem… Svašta sam očekivao od onih bezveznjakovića… bilo je prerano… razumeš… prerano… vratio sam se za novi eksperiment na novim bazama… ova zemlja me je izuzetno zainteresovala… toliko mržnje… toliko ljubavi u isti mah… i kakva istorija… koliko krvi, koliko krvi… a tek kakve žene… a da ne govorim o izvrsnom alkoholu od šljiva…"
Način govora, oklevanja, zastoji, nemačke upadice: Anđel se upitao nije li Glas u prestonici preterao sa narodnim napitkom.
Pravio se da ništa nije čuo i nastavio. “Hteo sam da vidim, još jedanput, dokle ljudi mogu da idu u apsurdu. Apsurdistan… eto zemlje o kojoj sam sanjao… Ovde su se stekli svi uslovi za jednu lepu igru Apsurda… bilo je previše rano…vlastoljublje još nije dovoljno naoštreno, mržnja je još uvek sputana, ljudi su postali previše mekušni posle decenija Velikih Laži… Još nekoliko meseci pa ćemo videti na šta su sve spremni tvoji prijatelji…”
- “Ali to ne valja…” usudio se da protestuje Anđel. – “Tući će se… Čuo sam Šmuca kako je ogovarao Josifa zato što je Jevrejin, Usa zbog njegovog azeustog imena, a mamu je nazvao prljavom Musom… Mus, možeš da zamisliš… nije čak rekao ni Azemus. A i Pegaz me nekako čudno gleda otkada se popeo na kulu…”
Najednom svečan, Glas ga prekide:
- “Napisano je da je čovek stvoren po liku Božjem. Nisam siguran u to a i ne zanima me. Nisam se nikada bavio upravničkim tričarijama. U svakom slučaju Pismo, to je Zadovoljstvo sazdano od tkiva laži. A Bog, barem onaj koji se svaki čas pominje, predstavlja zgodni alibi za čovekova nedela. A ja, ko sam ja po tvom mišljenju? Šta će misliti o meni drugi, svi drugi do kojih ti je toliko stalo? Ko sam, Demon ili tvoj Unutrašnji Otac? Svako bira prema svom ukusu. Slušaj me pažljivo: zadovoljstvo koje oseti ubica veće je od onog koje donosi dobro delo. Uživanje ubice dok ubija ne može se ni po čemu uporediti sa dobrim delom neke dobročiniteljke. Pogled na krv koja šiklja, preklinjanja i ropci žrtve izazivaju u ubici podjednako snažne osećaje kao dobro pripremljena ejakulacija. Da li si već video nekog ko je, pošto je nahranio gladnog, izlečio bolesnog i spasao davljenika, počeo da drhti dok mu ludački pogled poziva celi svet za svedoka svoje sreće? Tako je od kad je sveta i veka, još od Kajina, prema onoj uprošćenoj knjizi koju si upravo prelistao. Da li si video koljača i zaklanog? Da li si ubio nekog? Da li si pomilovao mačku, psa, dete željno ljubavi? Da li si osetio ljubav, video smrt izbliza, da li si odmerio razliku…?
Da li se Glas najzad prisetio uzrasta svog sagovornika? Da li je hteo da poštedi njegovu dečju nevinost? Ne bi se reklo. Glas je završio svoj sumorni monolog i dodao podrugljivim tonom: “Za tebe je takođe bilo prerano. Ne znam zašto se obraćam drkadžiji koji nema ni trinaest godina.”
21.
Sutradan, u subotu, još uvek uznemiren Glasovim rečima, Anđel je pošao sa majkom kod gradonačelnika Goluba. Dok je njegova majka spremala prizemlje, popeo se na sprat u nadi da će pronaći neku novu knjigu u biblioteci. Ta se nada brzo izjalovila: ništa nije pronašao osim jedne studije o ekonomskoj politici Narodne Republike Kube.. Pomrčina u dnevnom boravku, nameštaj prekriven sivim somotom, prožet mirisima duvana i rakije, a naročito ćutanje Glasa, koji se možda pokajao zbog jučerašnjih zastranjivanja; Anđel je bolno osetio svoju usamljenost. Potrazio je kuhinju u kojoj je Zora, gradonačelnikova žena, spremala ručak. “Riđa, glatka i obla kao zora nad Rekom” – pomislio je Anđel i sasvim prirodno,bez zadnjih misli, kao kada je brao zrna sunca koje je svitalo u rečnoj vodi, pomilovao je po ruci.
Zamolio je za čašu vode. Poslužila mu je rakiju. Ispio je nadušak, Glas je preo od zadovoljstva. Anđel je seo. Zora, iz koje se širio francuski parfem otežao od znoja, mirisa belog luka i svinjskog pečenja, mu se približila. Upitala ga je za godine, spustila ruku na njegovu glavu, a onda su joj prsti skliznuli niz njegov vrat, grudi, stomak.
“Bože moj…” rekla je otkrivši Anđelov ud. Užurbanim pokretima je zadigla haljinu, oborila Anđela na pod i opkoračila ga.
“Bože moj!… lepo sam ti kazao…” podsmehnuo se Glas koji se najzad probudio. Anđel nije obratio pažnju na njega. Doživeo je konačno da učestvuje u igri koju njegov Unutrašnji Otac ne prezire! I da se Zora nije toliko uskomešala, da nije nalazila za shodno da komentariše neverovatne dimenzije njegovog polnog organa izrazavajući se nepristojnije još od Glasa, Anđelu bi se ta igra učinila zabavnom. Više od toga: prijatnom.
Na rubu nervnog sloma, ponavljajući na sav glas da u celom svom životu nije nikada toliko puta svršila, Zora, stalna čitateljka pornografskih časopisa koje je njen muž krišom kupovao, odlučila je da je treba dokrajčiti na francuski način.Pomakla se i Anđelovo lice se našlo ispod njene suknje, nosa zarivenog u riđi žbun. Ne poznajući pravila te nove igre, čekajući instrukcije, jednostavno je milovao ženine mišićave guzove. Glas ga izbavi jednim zvučnim “Dođavola, uradi nešto. Zagušljivo je ovde!”
Zora se pridigla i umirila ga: s obzirom na njegove nežne godine, nije mogao sve da zna. Poslužila ga je najboljim komadima pečenja, nakljukala ga tortom od oraha, ponovo ga ponudila rakijom. I shvatila svu Detetovu moć kad ju je upitao: “Zoro, pogledaj. Ne mogu takav da izađem. Šta treba da uradim?” – Veliko nabreknuće je još zatezalo Anđelove pantalone.
Melodija je završila svoj posao i pošto ga je pitala da li je dosađivao gospođi, vratila ga kući.
22.
Zora nije mogla da ćuti. Posle sat vremena javila je telefonom dobru vest svojoj najboljoj drugarici koja je živela u Prestonici. Udata za dosadnog partijskog funkcionera, već duže vremena lišena tako zabavih igara, ova je prenela vest bliskim prijateljicama i hitno obavestila svoju suvonjavu i ružnu sestru Anu, koja je živela u Azu.
Od sestre do rođake, od rođake do drugarice pa sve do telefonistkinje u pošti koja nije imala ni rođake ni drugarice ali koja je zato prisluškivala sve razgovore, proneo se glas: u Azu je postojao jedan ogromni, neumorni, nezaustavljivi ud, ud snova, izliven od zlata. Naivan kao vrabac, bio je idealan plen.
Lov na Anđela je počeo već sutradan. Pozivan je na jutarnje i popodnevne užine, u njegovu čast je ponovo uveden buržujski običaj čajanke u pet. Neke žene koje su znale samo za grube i prustovske bravarove juriše pokušale su da ga privuku madlenama. Anđela su uzimale, ljubile, jahale, u primaćim sobama, u kuhinjama, podrumima, na tavanima, u štalama, dućanima, spavaćim sobama, hotelskim sobama, dvorištima i u detelini.
Eva, pisareva žena, naiskusnija od svih ga je napastvovala na muževljevom radnom stolu kvaseći sokom svog užitka akt o ekspropriaciji Koaline kuće, učinivši ga nevažećim. Mucavica Vesna je zatekla Anđela u kabinetu ortofoniste gde ga je Melodija odvela da bi ispravio nemački naglasak svog Glasa. Danka, skeptična matrona, organizovala je jedne večeri šahovsko takmičenje: pobednik svake partije je sticao pravo na jednu od njenih devojaka. Pošto nije smeo kasno da se vrati kući, Anđel je pristao pod uslovom da igra simultanku i blic protiv deset protivnika. Pobedio je deset puta za samo sat vremena, poraženi su ostali razočarani a Danka i njene stanarke ushićene i zadivljene.
To sve nije ostavilo ravnodušnim muško stanovništvo Aza. Kult bludničenja je oduvek postojao u toj zemlji, ali običaji, tradicija i temperament ljudi su zahtevali da taj čin suštinski pripada muškarcima. Hibridni i nežni izrazi kao “voleti se” uobičajeni u francuskom jeziku, nisu bili prihvaćeni u aze-mu-ist idiomu. Tamo se tucalo, karalo, jebalo a, u najgorem slučaju, oni finiji su “vodili ljubav”. Ali samo je muškarac imao potpunu odgovornost za akciju. I samo se vodilo računa o njegovom zadovoljstvu.
Za živo čudo, u toj situaciji se ženska ljubomora uopšte nije ispoljavala. Anonimna pisma, koja su očigledno pisali predstavnici takozvanog jačeg pola, pristizala su u velikom broju u opštinu, policiju, kod Koala, kod popa Slave, kod rabina Azota i kod katoličkog sveštenika Dantea, koji je tek došao u grad.
U njima je bilo prisutno mnogo zavisti, podlosti i niskih udaraca. Pri pažljivom čitanju su se mogli prepoznati bravarev prustovski stil, Usov mesečarski i birokratski stil gradonačelnika koji je sam sebi upućivao žalbe.
Iznenađeni lavinom pisama, Koale, koji su bili nepismeni su zatražili objašnjenja od Petra. Prema trenutnom raspoloženju ili stepenu beščašća pisma, ribar je odgovarao da se radi o reklamnim prospektima, skupljanju priloga za odnedavno ponovo otvorenu katoličku crkvu ili pak o izbornim lecima.
23.
Glas očigledno nije imao primedbi na Anđelove nove zabave. Prekidao je svoje stalno predenje samo da bi prokomentarisao neku izuzetno bučnu ekstazu, poštarkin celulit ili sopstveno preferiranje plavuša. Bilo je neugodnije kada je započinjao neku vrstu pregleda štampe usred najvatrenijih akcija. Na vrhuncu neke od tih materičnih, jajčanih ili hipoglotskih turbulencija, citirao bi ponekad izvode iz nekog teksta nabijenog mržnjom. Ta vrsta proze je inače učestala od kada je Predsednik ozdravio.
Previše zaokupljen novim igrama, Anđel se nije osvrtao na ono što je smatrao Glasovim baljezganjem.
Međutim, da je imao vremena ili volje da se informiše, mogao je da otkrije čudne stvari: početkom tih osamdesetih godina, Smrt je već potpisivala svoja prva pisma. U većini novina, u romanima, u pesmama, na radio ili televizijskim vestima, mržnja je otkrivala svoja mnogobrojna lica. Shvativši najzad da je čak i Predsednik smrtan, ljudi su, svaki na svoj način, pripremali Prinčevo nasleđe. Reči, ideje, pesme, uspomene, obeležja, sve što je odavno bilo zabranjeno, ponovo je izbijalo na površinu. A pisci, pesnici,novinari, naučnici, svi oni koji su trebali da budu čuvari reči, čuvari znanja, pamćenja, čak i ugušenog, izobličenog, izdanog pamćenja Aza, svi ti ljudi su, isukavši mač mržnje, svoj talenat stavljali u službu sopstvenih Bogova. Svako je verovao da je izabrao svoju stranu. “Neće biti strane. Osim strane smrti njihove dece”. Glas je klicajući mudrovao.
Odričući se azeanskog porekla svi ti ljudi su pronalazili svoje Ist, Ust ili Mus korene. “Uskoro neće imati više korena. Iščupaće ih sa nestankom svog poslednjeg deteta” zaključio je Glas.
Odbrojavanje koje je odvajalo lažni Večni Mir od Stogodišnjeg Rata počelo je jedne večeri u dvadeset časova, na kraju vesti. Neposredno pre rezultata prvoligaških fudbalskih utakmica, jedan pop je pročitao spisak Azeista koje su Usti pobili za vreme poslednjeg rata. Svaka porodica u gradu je izgubila nekog svog i u mnogim kućama su se još mogle videti stare fotografije okružene crnim florom: požutela slika oca, sina, brata. Da bi oživela, rasla, procvetala, mržnji je bila dovoljna čorba neodgovornih reči koja se krčka na žaru užasnih uspomena.
Sutradan je, kao eho, Dante, novi katolički sveštenik Aza, dao intervju u kome je demantovao optužbe svog kolege i izneo druge optužbe na račun Ista. Sledeće nedelje, za vreme prijateljske utakmice između “Dinamita”, ekipe iz zapadnih predgrađa i “Baruta”, sa istoka, atmosfera je bila napeta od samog početka. Publika, većinom azeustske pripadnosti, je bacala na travnjak flaše, petarde, kamenje i klinove skandirajući uvredljive slogane. Iza toga je nastala opšta tuča, prekid utakmice i policijska intervencija.
Anđel, zauzet zadovoljavanjem jedne doktorke ginekologa koja je do tog dana važila za frigidnu, nije ništa primetio. Samo je Glas grmeo od radosti. Reka se, u očekivanju Događaja, propela, i kao da bi se odbranila, prekrila srebrnom krljušti.
24.
Jedna koleginica doktorke ginekologa je imala privilegiju da leči Predsednikovicu I kada je glas o čudotvornom isceljenju njene drugarice došao do nje, videla je u tome znak sa neba. Njen momak, direktor Riđeg Krsta Prestonice, imao je štampariju, park automobila i stotine odanih dobrovoljaca: sve neophodni instrumenti za organizovanje trgovine koju je smislila doktorka. Trebalo im je samo tri dana da preplave grad prospektima: “Frigidnost, sterilnost, impotencija: dođite u Az. Mlohava perineja, mlitav penis: brzo do Aza na leđima Pegaza.”
Direktor Riđeg Krsta se posluzio Pegazom samo zbog rime i predvideo je čak da riđe krstove na svojim vozilima sakrije ispod nalepnica u obliku krilatih konja. Jadnik nije mogao da zna za postojanje mesara-poete-prvog sekretara Pegaza. Nije mogao da zna ni da je taj isti, već obavešten o celoj stvari, podneo žalbu zbog korišćenja njegovog imena u svrhe reklamiranja pornografije.
Druga posledica rastuće Anđelove slave bila je još neobičnija. Jednog ranog jutra, Golub lično je doneo Koalama pozivnicu za proslavu Predsednikovog devedesetog rođendana. Trebalo je da za nedelju dana odu u Prestonicu, na obeležavanje Tridesetog Februara, događaj čija je raskoš, o kojoj se već govorilo u štampi, izazivala žestoku zavist gradonačelnika Goluba. On nije bio pozvan. Put je bio plaćen, sobe u hotelu “Moskva” kao i mesta na počasnoj tribini stadiona “Predsednik” rezervisani i preostalo im je samo da se doteraju i da spakuju kofere. Golub je, razume se, prevideo da prizna da je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da ih liši te časti. Dostavio je tužbu protiv Josifa zbog ranijijeg pogrdnog izražavanja na račun Predsednika. Dodao je tome Anđelovu raskalašnost, kompromitujuće odnose Koala sa elementima osumnjičenim za nacionalizam, kao što je frizer Us, i posle kraćeg oklevanja, izrekao tešku optužbu protiv Melodije.Po toj optužbi, Melodija je bila očigledni primer pasivne kontra-revolucionarke, obolele od čulne devijacije koja je izričito zabranjena zakonom: sterilnost-frigidnost-anahronizam. Prve dve tačke su bile sasvim dovoljne, ali je Golub dodao anahronizam s namerom da oteža njen slučaj.
Predsednikov izaslanik mu je resko odgovorio da Predsednikovica lično i bespogovorno zahteva njihovo prisustvo.
Razdragana Melodija je otrčala kod Usa da vidi da li mu je ostalo dovoljno srebrnastog lamea da sašije sebi haljinu. Josif se bunio: imao je još dosta posla na kuli a i najavljen mu je autobus nemačkih turistkinja koje bi želele da ukažu čast njegovom sinu.
Anđel je već bio dobro upoznat sa rođendanskim proslavama. Za taj dan, koji se već četrdeset godina slavio kao “Dan Mladosti”, pripremao se, puno vremena unapred, finalni buket. Mladi ljudi, izabrani prema zaslugama, odanosti i dokazanoj vernosti, mladići i devojke svih narodnosti i društvenih porekla, studenti, radnici ili seljaci, počinjali su trku mesec dana pred famozni Trideseti Februar. Polazili su iz najudaljenijih krajeva zemlje, sa planina, iz dolina, zabitih sela koje su i geografi zaboravili, iz gradova, varošica, sa ostrva i, svake večeri su iz ruke u ruku predavali sledećem učesniku neku vrstu izvajanog, ukrašenog, šupljeg štapa. U njegovoj duplji obloženoj crvenim plišom, nalazio se pergament na kome su krv crvena i zlatna kaligrafisana slova uveravala Predsednika u ljubav dece iz Aza, sa ostrva Krka ili čak iz Vukojebine, najvišeg sela u zemlji, smeštenog na tri hiljade petsto šezdeset tri metra, na vrhu planine Predsednik.
Kuriri su završavali trku u jutro Dana Radosti, na velikom prestoničkom stadionu. Tu su, tokom dirljive ceremonije, pred stotinama hiljada gledaoca, predavali Predsedniku svoje drvene poslanice. Posle toga su odlazili u Palatu na užinu i druženje. Bilo je poželjno da se na večernjim vestima može objaviti da se, zahvaljujući Predsedniku, najmanje jedan par registrovao. Raspitavši se prvo o mogućnosti da nađe neke dame u Prestonici s kojima bi se poigrao, Anđel je pristao da ode u hotel “Meridijan” da leči dve mlade plavuše kojima je koža izgorela od sunca. Stigle su prethodnog dana nekim rasklimatanim automobilom i upisale, kao mesto rođenja na prijemnom listu: ostrvo Lezbos. Ugostitelj, staro spadalo, im je predložio kao osveženje posle napornog puta, neke lokalne specijalitete: javno čitanje Pegazovih pesama, privatno čitanje Prusta, burek sa mesom od divljeg vepra i najzad, ljubav Aza, ljubav od A do Z.
Nepoverljiv prema ugostitelju koliko i prema strankinjama, Anđel je zamolio Petra za savet. Zauzet krpljenjem svoje mreže, ne zna se da li ga je uopšte čuo. Ispratio ga je rečima: “Ko nije večerao sa đavolom neće znati koje je boje dno njegove šerpe. A još manje koje boje su mu gaće.”
Glasu se naročito dopala epizoda sa strankinjama. Obasipajuci Dete pohvalama za, sve u svemu, banalne radnje, komentarisao je nekakvim grlenim jezikom vatrenost devojaka. Anđelu je to išlo malo na živce: Glas se neki put ponašao kao poslednji azeanski seljober. Zašto je svuda morao da zabada nos? Šta je hteo da kaze pod “veličanstvenim osvajanjem Sodome?” Konfuzan, Glas? Zar ga nije on sâm učio da zadovoljstvo ne zna za dobro i zlo, za ljudska uprošćavanja?
Uprkos poslednjem Golubovom pokušaju da sabotira njihovo putovanje, Koale su se ukrcale na voz za Prestonicu u 18 sati i deset minuta. Sva sreća što su mesta bila rezervisana: krcata kompozicija je ličila na stonogu okićenu mnoštvom zastava, maramica i ispruženih ruku. Cela zemlja je hitala ka slavlju.
Kupe Koala je bio već dopola zauzet. Melodija je sela između jedne seljanke i njenog očerupanog, izbrijanog ćurana sa tetoviranom porukom ljubavi namenjenoj Predsedniku. Bio je tu i jedan pronalazač sa ličnim poklonom, upakovanim u kabasti paket obmotan vrpcom, koji je zauzimao cela dva sedišta.
Josifu je više odgovaralo da stoji. Anđel je izašao u hodnik a još uvek gnevna Melodija je našla sebi dobru publiku kojoj je počela da prepričava, po treći put, nevolju koja ju je snašla.
Dan pre toga, kao i svake subote, spremala je Golubovu kuću. Pošto je očistila spavaću sobu, kupatilo, dnevni boravak i kuhinju, uhvatila se najtežeg dela posla: spremanja gradonačelnikove radne sobe. Krčeći sebi prolaz između dokumenata, novina, knjiga, pikavaca i prljavih čaša, zastala je pred Predsednikovim portretom, uveličanom starom slikom iz rata, iz doba kad je bio mlad, vitak i, prema njenom ukusu, lep. Razneživši se, podigla je okvir u visinu očiju: na staklu je muvlji izmet zatamnjivao plavi pogled velikana. Golub je ušao baš u trenutku kada je, pokušavajući da ga očisti, pljunula na Predsednikovo lice.
- "Tu, preda mnom je odmah telefonirao Policiji. – Ona pljuje na Predsednika, usudio se da kaže… i smeškao se… Sva sreća što je onaj čestiti čovek, islednik Predsedništva, bio još tamo… i po izrazu lica bi se reklo da je Golub dobio po nosu…”.
Anđel je prvi put izlazio iz Aza. Bilo mu je to prvo putovanje vozom, prvi odlazak; sutradan uveče će prvi put spavati u tuđem krevetu i videti izbliza svog Predsednika.
Nije, međutim, osećao nikakvo uzbuđenje. Ni zeleno-zlatni predeo koji je defilovao pred njegovim pogledom, ni ritmično tutnjanje osovina, ni nagla pomrčina tunela nisu budili u njemu osećaj pustolovine. Da li ga je uljuljkivalo metalno pevanje sina ili sam Glas: “Nećeš doživeti ni polazak ni dolazak… nijednu želju, nijedno razočarenje… ni dobro ni zlo… ni polazak ni dolazak…”
Pola sata pre prestoničke stanice, Melodija ga je probudila da se divi pogledu na Reku Az.
Reka je ovde poprimala građanske manire: prostirući između obala svoje nove obline, noseći šešir od oblaka, tekla je polako i dostojanstveno. Ni parfem joj nije bio isti. Zagađen, težak i opor, nadraživao je nos, jezik, grlo i izazivao mučninu.
Automobil iz Predsedništva ih je čekao na stanici. Vozač, ćutljivi brkajlija, im je samo rekao: “Predsedniku nije dobro. Menja se program”.
Projurili su gradom koji je bio zakrčen mnogobrojnim automobilima, ušli u kvart na čijim brežuljcima su ranije stanovali bogati privrednici a koji su sada bili rezervisani za režimske funkcionere. Duž avenije su se protezale luksuzne vile sa senovitim vrtovima, zaštićene visokim zidovima i naoružanim policajcima. Čuo se valcer senki i vetra praćen ritmom skali na klaviru i smeha ponekog deteta. Glas se protegnuo zevajući. Prskanje fontane, lupanje roletne, škripa guma nevidljivog bicikla po šljunku; Glas je izjavio da se odlično oseća i da je spreman da upravlja događajima.
U dvorištu Palate je vladao veliki metež. Sakupljeni po grupicama oficiri sa širitima i neki muškarci smrknutih lica su tiho razgovarali. Glas se manifestovao prolazeći pored jednog debeljka sa crvenom kravatom: “Ovaj… možda sam se prevario… kad mu vidiš oči… i još dublje… još dublje… mislim da ovaj pati od strahovite gladi. Onda… onda… sigurno nije jedini… glad za vlašću je bolje raspoređena od nafore… Zaista sam potcenio apetit ovih grabljivaca…”
Glas je ponovo naglas razmišljao.Melodija je ukorila Dete: kako sme da izriče tako glupe uvrede na račun najboljeg Predsednikovog bankara..Čovek je potukao svetski rekord u inflaciji i ušao u Ginisovu knjigu. Najsiromašniji radnik Aza je, zahvaljujući njemu, postao milijarder, plaćen u kilogramima novčanica.
Jedan mladić u livreji ih je ispratio u apartmane Predsednikove Supruge. Anđel se pitao čemu tolika moć kad žive na tako sumornom mestu, između zidova obloženih tamnim, lakiranim mahagonijem, slika sa prizorima bitki, glomaznih fotelja od mrke kože raspoređenih oko radnog stola veličine tri stola za ping-pong. A od mešavine mirisa staračke kože, kolonjske vode i duvana za lulu, Detetu se okrenuo želudac.
Jedna žena neobično glatkog i rumenog lica je ušla, snažno se rukovala sa Koalama, pomilovala Anđela po glavi, pa ne ponudivši im da sednu, spustila svoju impozantnu stražnjicu na sedište s krhkim nogarama.
“Evo” - rekla je - “možda će vas to iznenaditi, niste tako vaspitavani, ali u ovim žalosnim trenucima ste potrebni Državi… vi i vaš sin, za koga se priča da je vrač…” primetivši da je Melodija ustuknula, nestrpljivo je podigla ruku, pa nastavila - “Znam, znam, vračanje je puko sujeverje, nasleđe mračnih vremena, u srodstvu sa religijom… znam sve to, ali stvar je hitna. Ako hoćete, već od sutra ćemo doneti zakon koji podiže vraćanje na nivo nauka i neko od vas će dobiti katedru na Fakultetu… treba da se požuri…”
Predsednikova Supruga je ućutala, pritisnula zvonce sakriveno ispod radnog stola; onaj isti mladić je ušao da im ponudi osveženje: viski, konjak, porto, beli martini, roze ili crveno vino? Ugledavši Josifovo zbunjeno lice, Predsednikova Supruga je dodala: -“Rakije?” i time se popela za čitav stepen u njegovom poštovanju.
- “I ja više volim…” –reče Glas.
- “Zar vi pijete alkohol…? – iznenađena Supruga se obratila Anđelu.
- "Da, neki put, kad se ukaže prilika…” uzviknulo je Dete na sav glas. Osećajući začetak nekontrolisanog besa svog Unutrašnjeg Oca, strepeći od kobnih efekata njegovih prostačkih izliva, Anđel je počeo da urla pevajući Rođendansku pesmu da bi zataskao Glas.
- "Nema potrebe da se toliko derete… uostalom, od vas zavisi taj rođendan. A naročito od vašeg oca.” – rekla je Predsednikovica.
26.
Sutradan je veliki stadion bio dupke pun. Sve je bilo unapred pripremljeno: veselje, horovi, zastave, harmonike, pesme i pivo u buradima. Udobno smešteni kao ministri i druge zaslužne ličnosti, Melodija i Anđel su pijuckali limunadu čekajući dolazak Nosača Čestitki. Anđelu je bilo prevruće, nije podnosio parfeme koje su širile sve te dame koje očigledno nisu htele da se igraju sa njim; osećao je takođe sa strepnjom grčeve u stomaku koji su najavljivali naglu promenu raspoloženja Glasa. I zavideo je Josifu.
Obučen kao Maršal, sedeći na predsedničkoj tribini, na samom Predsednikovom mestu, Josif se skupio kao dve pare u vreći. Niz čelo mu se slivao znoj preteći da svaki čas odlepi lažne brkove i razotkrije prevaru.
“Antropometrična proučavanja… laserske fotografije… sličnost kao kod blizanaca, kad se izuzmu brkovi… pravo čudo što to nismo ranije primetili… Zbog njegovog povijenog drvodeljskog držanja, verovatno… i pogleda prebijenog psa… to nije strašno, kičma može da se ispravi… postoje hiroprakteri za to… a poslednjih dana je Predsednik nosio zatamnjene naočari… Njegova građanska dužnost… Narodni mir… Narodni mir… Mir…” – U glavi su mu se brkali odlomci dugog razgovora sa Predsednikovicom i njenim savetnicima sa delovima govora koje je trebalo da održi na kraju svečanosti. Dok su ga sinoć preslišavali tri kucane strane, kljukali su ga stimulansima, tabletama za inteligenciju, vitaminima, rakijom i njegovim omiljenim jelima. Suočivši se sa neefikasnošću tretmana lekovima, psiholozi su skratili tekst prvo na jednu stranu, pa na dvadeset redova, pa na deset. Josif nije više mogao da se seti početka prvog reda.
"Drugovi… treba da ih zovem drugovi… to je jasno… i da ne zaboravim žene: Drugovi i Drugarice… reći ću vam… reći ću vam… Ali Bože moj… evo ga kraj… ove preznojene spodobe koje se penju uz stepenice sa štapovima… poljupci, osmesi… rukovanja… tako, polako… jedan po jedan molim vas… Gotovo… ne moram ništa više da radim… šta čeka još ovaj kreten, već sam ga poljubio… Cedulja… gde je cedulja koju su mi dali… Ah! Pa ovaj je Omladinski Predsednik mojih jajca, treba da mu dodelim medalju… dođi ovamo da ti je zakačim… zapamtićeš ti mene…”
Konačno je došao trenutak. Okružen vesnicima Ljubavi, generalima, partijskim funkcionerima, ministrima i zamenicima ministara, Josif ustade. U očaju, ne sećajući se više nijedne reči svog govora, setio se jednog od retkih saveta koji mu je svojevremeno dao njegov otac: - “Ne podražavaj nikada brbljivce koji nas okružuju. Ako jednog dana budeš ipak morao nešto da im ispričaš, ispričaj im boju Reke, dodir drveta ili lepljivost kože utopljenika. Misliće da si lud i ostaviće te na miru.”
“Drugovi, drugarice, braćo i sestre…Reka Az i moj sin Anđel me šalju među vas da vam uputim reči mira…”
Na znak šefa policije moćno stadionsko ozvučenje prekri akordima Himne Radosti nastavak predsedničkog govora. Pušteni su hiljade balona i golubova i vatrometi na sve četiri strane stadiona. Nebo, zatrpano balonima i golubovima, osmuđeno dimom, se otvorilo na zenitu i zadivljeni poklik iz sto hiljada grla polete sa tribina: poput džinovske duge, slika Predsednika, uspravnog, u paradnom odelu ocrtavala se na niskim oblacima. Svetleća silueta je izgledala kao da se sprema da obgrli svojim raširenim rukama celi grad. Onda je počeo da duva severac, odneo mu kapu, pocepao mu prvo kaput a zatim i pantalone na komade.
Kasnije su neki tvrdili da su videli kostur, drugi, mlohavi starački trbuh. A svi su se sećali gromkog smeha koji se razlio iz stadionskih razglasa, smeha čija je jačina mogla da se uporedi sa silinom deset hiljada gromova.
Za vreme putovanja nazad, Anđel je hteo da raščisti stvari sa svojim Unutrašnjim Ocem. Smatrao je da stvarno nije bilo u redu s njegove strane što je pokvario tako lepu proslavu. Vraćala mu se u sećanje slika Predsednika u raspadu, scene opšte panike, lica ljudi prestravljenih glupim smehom Glasa i uzneverenost njegove majke. Pre nego što je otišao iz grada, saznao je takođe da je pirotehnički inženjer koji je bio odgovoran za rasvetu uhapšen a možda i streljan.
Verovatno se radilo o lažnoj vesti jer ako je ta vrsta postupanja bila uobičajena u posleratno vreme, već odavno se više nije streljalo. Jednostavno se eliminisalo!
To je verovatno tip odgovora koji bi Anđel dobio da je uspeo da ponovo uspostavi konatkt sa Glasom. Ali, umoran, posramljen ili zaokupljen pripremama za buduće neslane šale, Glas je ćutao. Jedini dokaz njegovog prisustva: blago brujanje, slično predenju sitog mačeta.
27.
Na pragu kuće su naišli na Petra sa opasanom keceljom.
“Učinio sam sve što sam mogao. Melodijinog oca sam smestio u vašu sobu a tri brata kod mene. Čorba je gotova, hleb je u rerni, ostavljam vas u krugu porodice.” Petar dodade pre odlaska: “Kupio sam i neko piće. Muslimani ili ne, žedni su kao sav ostali svet. A i nije neka vesela družina, neka im se nađe.”
Melodija se nije videla sa porodicom još od svog venčanja. Dobijala je vesti o njima, s vremena na vreme, od seljaka koji su u proleće silazili sa Turskog brda da bi prodavali sir ili ovčiju kožu. Tako je saznala da joj je majka umrla, a godinu dana kasnije da se otac ponovo oženio. Znala je i da su njena dva starija brata odslužila vojsku i da se još nisu oženili. Seljak koji joj je, pre tri meseca, doneo jabuke iz njihovog voćnjaka joj je preneo da je najmlađi brat Mehmed izgleda krenuo lošim putem. Čitao je. Još gore, pisao je.
Ponovni susreti seljačkih porodica, čak i posle duge razdvojenosti, mnogo su dostojanstveniji nego kod građana. Odsustvo je samo nagoveštaj smrti a za njih nema ničeg prirodnijeg od smrti. Ćutanje zamenjuje suze i izlišne fraze, retke i prave reči govore o zemlji, kravi, konju i prošloj zimi.
Tako je otac, Alija, ukratko ispričao šta ima novo u selu. Njegovi sinovi su potvrđivali ćutke klimajući glavom, jedino je Mehmed dodadavo ponešto, pod negodujućim pogledima starije braće.
Josif je najavio da će pozvati sve prijatelje na veliku gozbu. Da li je još uvek zamišljao sebe u uniformi Predsednika? Da nije, za ono kratko vreme dok je bio prerušen , uhvatio grinje koje su mu, umesto astme, prenele sklonost ka opasnosti, želju za lakomislenim postupcima? Ili je naprosto sišao s uma? Pozvati u goste, u ovako mutnim vremenima, drugove Ust, Ist i Azeance zajedno sa družinom Musa, pa makar ti Musi bili Melodijini roditelji!
Melodija je uputila molećiv pogled mužu ali je on tvrdoglavo ostajao pri svome. Ni Aliji se ta ideja nije činila pametnom; samo je Glas došapnuo Anđelu da se unapred raduje toj večeri.
Sluteći neko zlo zbog klasične muzike koja je neprekidno emitovana još od podneva, prijatelji Koala su stigli na vreme za vesti u dvadeset časova. Pozdravili su se hladno ali učtivo sa Musima. Samo se Pegaz izvinuo: spisateljski grč ga je sprečavao da se rukuje sa njima.
U iščekivanju vesti nije bilo puno razgovora. Musi su bili ćutljivi. Pilo se kao obično. I Musi su pili. A onda su vesti počele slikom Palate, zastavama na pola koplja i voditelj u crnini je saopštio Predsednikovu smrt. Jedan novinar se nadovezao podsećanjem na Predsednikovo delo, izjavama saučešća i slikama svetine koja se u tišini okupila na Centralnom Trgu.
Anđel je osetio izrazito neprijatan grč u dnu stomaka. Znao je iz iskustva o čemu se radi: kao mačor koji vreba iz zasede, nakostrešen, s izbačenim kandžama, Glas je usredsredio svu svoju pažnju na plen. Iznerviran majčinim šmrkanjem, Dete je pogledom obišlo prostoriju. Josif je plakao kao da je izgubio nekog rođenog. Musi su izgledali potišteno, prepadnuto čak, a Us je imao neki čudan osmeh. Pegaz je, uspravan na stolici, ispitivački gledao u ekran, primičući mu se toliko da je mogao da ga dodirne čelom kadgod je neka važna ličnost davala izjave. Dete je imalo utisak da se, odražavajući lica tih državnika, i Pegazovo lice smrkavalo, pogled mu je postajao tvrđi a obrve, inače prosečne gustine, postajale gušće, čime je celi njegov lik dobijao na značaju.
Alija je prekinuo ćutanje: “Šta će sad da bude s nama? Poslednja tri meseca, otkada su javili da je bolestan, naše selo nije više ono staro. Svi su nepoverljivi. Komšije Ust i Ist sa kojima smo oduvek gajili dobrosusedske odnose nam se više ne javljaju. Načuo sam čak da se naoružavaju…”
“Oduvek dobri odnosi…? Da li si siguran u to Alija? Koliko je pravoslavnih hrišćana preklano u jarugama Turskog Brda za vreme poslednjeg rata? Uostalom, niste samo vi rukovali nožem i maljem, vaši prijatelji Usti su vam zdušno pomagali. – rekao je Pegaz odsečnim, zajedljivim glasom.
“Usti… Usti… to je propaganda istovskih nacionalista… mislio sam da si primeran građanin naše azeanske domovine, druže-prvi sekretaru Pegaze” – ironično je primetio frizer Us.
-“Ali to se sve dogodilo pre više od četrdeset godina.” – pobunio se Mehmed.” “Ako te stvari još nisu oproštene, neće nikada biti Mira u ovoj zemlji. Strašna osveta nije poštedela ni nas Muse… da li znaš onaj gradić s druge strane reke u kojem su na mostu zaklali, u jednom danu, više od hiljade naših…?”
“Koji oni?” Pegaz je ustao, preteći.
“Pa tvoji Isti, bre” – zagrme Glas iz zvučnika radija, i to ugašenog.
Prvi put, da li iz nemara ili zato da bi pokazao da je toliko moćan da može da se poigrava Amperovim zakonima, Glas je poštedeo Anđela neprijatnosti vezanih za njegovu ulogu glasnogovornika. Pa je produžio: “Nisam došao da donesem mir, nego mač, došao sam da ustane čovek protiv oca svoga i kći protiv majke, snaja protiv svekrve… Jevanđelje po Mateju bando neznalica…”
Anđel je taman zaustio da mu se zahvali na pažnji kad ustade i bravar. Sa refleksima nekadašnjeg boksera, poslao je Usa na tepih levim krošeom, pa je zavrljačio radio aparat za zid. Nije više imao snagu dvadesetogodišnjaka. Us se odmah podigao dok je radio odskakao kao lopta i tresnuo o Pegazovu glavu.
Ovog puta je tuča postala opšta. I dok su se Musi branili udarcima pesnica i nogu od Usovih i Pegazovih napada, Glas je zapevao: “Ubijte nevernike gdegod naiđete na njih… surata IV, paragraf 89…”
Čak je i blagi Josif, koji godinama već nije učestvovao ni u jednoj tuči, podigao svoje krupne tesarske pesnice i stao u odbranu svojih šuraka. Dok je stezao vrat frizeru, Glas je ponovo odjeknuo u sobi: “Oh, vi koji verujete! Ne uzimajte za prijatelje Jevreje i Hrišćane. Surata V, paragraf 51.”
Puki slučaj ili poslušnost Zakonu? Flaša kojom je Alija gađao duboko je rasekla Josifovu glavu; kad je ugledala krv, Melodija se uplašila i počela da vrišti. Tuča prestade.
Tada su svi primetili da od početka večeri niko nije čuo doktora Vadima. Lekar je na svoj način izražavao duboku žalost i tako izbegao napade mržnje. Mrtav pijan, s rukom pod glavom, spavao je na podu, sklupčan u jednom ćošku.
28.
U zoru su Musi napustili Az prvom skelom. Josif se sastao sa svojim prijateljima u kafani “Na Molu”, pili su za pokoj duše Predsednika i za dugo prijateljstvo. Rane i čvoruge su bile oproštene, uvrede zaboravljene. Čavrljali su kao da se juče ništa nije dogodilo. Samo im se Pegaz nije pridružio. Dare “Biblija” je opravdao svoje odsustvo pripremama za obred sahrane, na kojem je drug-prvi sekretar imao važnu ulogu. Bravar mu se nije usprotivio; imao je osmeh čoveka koji zna ali neće ništa da kaže. Proglašena je jednonedeljna narodna žalost i prema zakonu, svaki punoletni muškarac je trebalo da dokaže svoju tugu konzumiranjem litre rakije ujutro i tri uveče. Naravno, nije svako bio sposoban da podnese toliku dozu očaja i bravar, nekadašnji trezveni sportista, je pokleknuo posle četvrte čašice.
Pegazu su najzad počela da rastu krila. Mesar-poeta je sve predvideo, sve shvatio. Zemlja neće nadživeti svog Predsednika: razbiće se u paramparčad kao zreli šipak. Isti i Usti će se ponovo odvojiti kao što se oduvek odvajaju ulje i voda. A onda će on, Pegaz, postati Vođa, General, Generalisimus-Poeta, što da ne? Šef svih ujedinjenih Azeista, samih, čistih i konačno oslobođenih ostalih parazita.
Slušajući te sumanute reči, Josif je samo slegao ramenima. Dare je svečano izjavio da se istorija nikada ne ponavlja a Petar je napravio aluziju na nepomirljivost muževnih običaja naroda Aza i pederskih navika dotičnog pesnika.
Turobni i pijani Us se vajkao u sebi: “Već pod Predsednikovom vladavinom nije bilo lako afirmisati svoje ustanstvo: a šta nas tek čeka sa promašenim pesnikom kao Pegaz, grubijanom koji može da kolje ovcu dok sastavlja odu Maršalu, …Moje ime je Us, ja sam Ust i jedini čovek koji češlja mesec. Živela nezavisna Ustija! Smrt pesnicima, mesarima i sekretarima! Smrt Pegazu!"
Srećom, niko nije mogao da nasluti subverzivne frizerove misli. Prijatelji se rastadoše u miru da predahnu pre nego što navale na večernju dozu žalosti.
Uznemiren bravarevim rečima, još više Pegazovim ponašanjem koje kao da ih je potvrđivalo, Josif je potražio utočište u svojoj kuli. Ostalo je da se dovrši samo vrh. Vođen misterioznim nadahnućem i uz Petrovu pomoć, zamislio ga je u obliku velikog kreveta sa baldahinom na fino izvajanim stubovima, i svodom u obliku krila divljih pataka. I prvi put u svom životu, Josif se poslužio jednom rečju čiji mu je smisao do tog dana bio nedokučiv: na teškim vratima svoje kule, od hrastovine iz napuštenog dvorca, ispisao je sedefnim slovima: “Kula Ljubavi”.
Zahvaljujući Josifu, čudesno dete koje je delilo zadovoljstvo s lakoćom čarobnjaka, neumorni i nesebični ljubavnik, čovečuljak koji nije težio za vlašću, koji nije pravio razliku između lepih, ružnih, udovica, riđokosih, brkatih, onih sa proširenim venama ili spuštenim matericama, veštačkih ili prirodnih plavuša, biclikistkinja, daktilografkinja, intelektualki, učiteljica, rukometašica, novinarki, komunistkinja; taj svetlokosi izvor bogatstva je najzad, zahvaljujući svom ocu, dobio adresu i krov nad glavom.
I dok je potmula zebnja zahvatala celu zemlju, dok se širila, kao epidemija, iz grada u grad, iz sela u zaseok, dok su kod muškaraca, a da nisu ni primetili, rasli vučji očnjaci, za to vreme žene su sanjale.
U noći Panonske nizije, negde na obali Reke Az, svetlucao je svetionik svih zadovoljstava. Daleko iznad strasti, mržnje, ljubomore, ambicija, izdignut veoma visoko iznad same ljubavi, barem onakve kakvom je ljudi poimaju, čekao je jedan svetli polni organ spreman da zadovolji sve njihove želje i fantazme.
29.
Golub se svojski potrudio da Josifu natovari na leđa optužbu za podvođenje. Bilo je prekasno. Policija nije marila, imala je dosta drugih problema u tom trenutku. Svi su predosećali da su u toku pripreme za značajne promene i iz opreza su izbegavali da stvaraju sebi nove neprijatelje. S druge strane, autoritet gradonačelnika Goluba je bio ozbiljno poljuljan čemu je i Pegaz kumovao. Koristeći nove zakone koje je donelo Kolektivno Predsednistvo sastavljeno od sedamdeset i pet članova, Pegaz je osnovao svoju Partiju, svoju miliciju, dnevni list i radio stanicu. Njegov program se svodio na slogan koji je stajao kao moto na prvoj stranici njegovog lista "Munja": Az Istima – Musi i Usti napolje marš"
Otkrivši svoje istanstvo, Bravar prustoman je pristupio mesaru-poeti. Zahvaljujući svom širokom obrazovanju, postavljen je za glavnog urednika “Munje”, krstio je privatnu Pegazovu miliciju “Crni vukovi” i napravio nacrt za njihove uniforme. Tamna odela, zastava i obeležja s kovanom mrtavčkom glavom bila su smišljena s ciljem da zaplaše protivnika.
Zaplašiti Usa, zvaničnog mesečevog frizera? Težak zadatak čak i za nekog tako perfidnog kao bravar, čoveka koji je uspeo da na stranicama svoga lista iskoristi u propagandne svrhe cele odlomke “U potrazi za izgubljenim vremenom”.
Us je stao na čelo sececionističkog pokreta Usta, i obrazovao sopstvenu miliciju sa zastrašujućim imenom “Srebrni Orlovi”, ali pošto nije imao sredstava da štampa novine, bacao je letke sa vrha crkvenog zvonika. Vreme ljubavnih sastanaka sa mesecom je prošlo i nije žalio za njime. Otkrivao je čari političke borbe, groznicu opasnosti i fasciniranost oružjem.
Pekar je nekako uspeo da se snađe i da, ne priklonivši se nijednom taboru, nastavi svoju delatnost. Prodavao je lepinje sa kimom “Orlovima”, bureke ukrašene vučicama “Vukovima” i uspevao je čak da trguje sa Musima snabdevajući ih plesnivim brašnom; tamo, s druge strane Reke, vladala je nestašica zbog blokade koju je nametnuo Pegaz.
Iako nije bio zvanično opozvan, gradonačelnik Golub nije više imao nikakve moći u gradu koji je tonuo u haos. Pokušao je prvo da se približi Usu, pa Pegazu, ali su ga novi poglavari s nipodaštavanjem odbili.
Doktor Vadim je prekinuo svoja naftna istraživanja još onog dana kada je njegov pas Vulkan, iz dosade, političkog uverenja ili predoziranosti rakijom, ušao u redove “Crnih vukova” u svojstvu pomoćnika. Vadim je izgubio interes za gospođa Dankine devojke i počeo samoubilački da pije. Pod dejstvom alkohola mu se sve češće događalo da daje izjave kojima je stvorio sebi neprijatelje na obe strane. Nije krio da žali za prethodnim režimom, nazivao je Pegaza opasnim ludakom, smatrao je Usa njegovim bratom blizancem i proricao da će sve to veoma loše završiti.
Spokojstvo Koala je odudaralo od okolne uskomešanosti i nerviralo je mnoge njihove nekadašnje prijatelje. Josif je nabavio, ko zna gde, lepu poštarsku uniformu iz prošlog veka i tako odeven dočekivao Anđelove posetiteljke pred kulom. Nova funkcija mu nije postavljala nikakav moralni problem. Viđao je tužna, brižna, napeta lica, poglede usahle od neke unutrašnje gladi. Posle tretmana, ispraćao je ozarene žene. Ono što se odvijalo gore, između njegovog sina i jadnih bolesnica ga se nije ticalo.
Napolju, naoružani ljudi, ratoborne pesme, prljavština, strah, mržnja; a Melodijina kućica, utočište mira s mirisom lavande, sapuna, čistoće. Televizija ukinuta, radio razbijen, novinama, čak i ilustrovanim, zabranjen ulaz. Melodija je i dalje živela van vremena. Jedva da je primetila kulu, iako je bila impozantna. Nisu joj smetali stalni dolasci i odlasci limuzina, autobusa, taljiga, koji su dovozili mnogobrojne paćenice. Samo da Anđel ne izgubi svoj dar, samo da i dalje može sve da ih leči i da ih izleči. Njena jedina briga: njena porodica Mus i njeno rodno selo, koje odavno nije videla. Petar, koji se preobratio u švercera za sve vrste robe, je često odlazio s druge strane Reke i donosio joj ponekad vesti o njenima.
Što se Anđela tiče, otkrivao je svakim danom u novoj igri, kao i u šahu, nove mogućnosti: nepoznata otvaranja i taktičke središnjice i sjajne završnice.
Od Predsednikove smrti, Glas je prestao da se interesuje za Detetova ništavna zanimanja. Kada mu je jednog dana, podlegavši i sam okolnoj zaraznoj zebnji, Anđel zamerio da ga previše zapostavlja, Glas je odsečno odgovorio da sada ima ozbiljnije zadatke. Doista, uspevao je da bude prisutan svuda u isto vreme: neki su ga navodno čuli u Pegazovom glavnom štabu kao i u Usovoj kancelariji. Mešao se u kafanske razgovore, intervenisao u televizijskim debatama, prekidao crkvene propovedi, raspaljivao bračne svađe koje su postale česta pojava u mešovitim brakovima. U atmosferi kolektivnog ludila, u vreme kada se nakon duge apstinencije, u nedostatku vere ponovo otkrivalo sujeverje, niko se nije više čudio savetima ili naređenjima koje je dobacivao nekakav čudni glas.
Dare “Biblija” je posmatrao svoje prijatelje sa strpljivošću i radoznalošću etologa i pedantno beležio i najmanji događaj u svoj dnevnik.
15. jul “Obućar Pero Stub, koji je zadobio udarce sekirom od žene, prebačen je u teškom stanju u bolnicu. Nazvao ju je prljavom Ustom. Poreklom Ist, nije mogao više da trpi da mu služi hladnu čorbu. Ali to se sigurno nije desilo prvi put. Bili su u braku vec trideset godina!”
8. juli: "Pegaz se pojavio u jednoj televizijskoj emisiji u civilu, sa kravatom i velikim pištoljem za pojasom. Odbio je da odloži pištolj i, na novinarovo insistiranje, odgovorio je uvredama, nazivajući ga rđavim Istom.
21. juli: “sveštenik Pavel je došao u posetu kod Koala da bi ih prekorio zbog razvratnog života njihovog sina Anđela (i ja mislim da taj mali zaslužuje više nego da se nepotrebno zamara sa svim tim histeričnim ženama).
Josif, koji je takođe poludeo, je isterao sveštenika iz kuće optužujući ga da je pripadnik vatikanske klike i plaćeni ustovski špijun.”
25. juli: "Sveštenik dosledno razmišlja. Pokušao je da ubedi popa Slavu i rabina Azota da zajedno osnuju tribunal koji će suditi Koalama; glavna tačka optužbe: vračanje. Pop se naoštrio na Anđela zbog Golubove žene, ali da ide dotle da igra ulogu inkvizitora…! Što se Azota tiče, osećao je dolazak mutnih vremena, vremena u kojima jedan Jevrejin ne bi trebalo mnogo da se eksponira. Izvukao se i on, ali veoma učtivo, izgovarajući se pripremama za jevrejsku Novu godinu.”
1. avgust: "Us je napustio grad sa "Srebrenim orlovima” obećavajući da će se brzo vratiti da ga oslobodi. Od koga, dragi Bože, da ga oslobodi? (“Osloboditi”, evo još jedne reči od koje me podilaze žmarci! Sve te nove reči kao “privatizacija”, “demokratizacija”, “pluripartizam” ne slute na dobro a sada još hoće i da me oslobode. Od koga, od čega…?) Defilovali su sa zastavama na čelu kolone, u uniformama i pod oružjem, tik ispod Pegazovih prozora. Nije bilo incidenata.” (“Vukovi” i “Orlovi”! Bande kretenčina! Poznajem ih skoro sve. Većina su bili moji đaci. Zajedno su igrali futbal, jurili cure, ponekiput se tabali a sada… sada su spremni da se međusobno poubijaju.)”
3. avgust: “Zabrinjavajuće vesti: dogodile su se neke čarke između grupa Ust i Ist u okolnim selima. Prema prestoničkoj televiziji slične stvari se događaju gotovo svuda širom zemlje Az. Sedamdeset i pet članova Kolektivnog Predsedništva su krenuli na put pomirenja. Održavaju sastanke u dvorcima i palatama bivšeg Predsednika. Pošto je imao po jedno takvo prebivalište u svakom gradu koje je nudilo klimatske, turističke ili kulturne pogodnosti, to će dakako potrajati.
Šteta što naša varoš nikada nije privukla Maršala. Voleo bih da kažem koju reč tim liscima…”
4. avgust: "Ko je mogao da uradi tako nešto? Pop, sveštenik, Azot, ili sve troje skupa? Ti nesrećni ljudi, prve izbeglice koje su nam stigle iz zapadnih krajeva nisu sami mogli da dođu na takvu ideju bez nekog profesionalnog agitatora.
Jutros je jedna grupa podivljalih izbeglica jurišala na Josifovu kulu sa molotovljevim koktelima; hteli su da spale đavola, đavolicu i njihovo dete. Vođa grupe, neki prljavi bradonja, se drao kako je sve što im se dešava krivica Demona. Kao po običaju, Josif ništa nije shvatio, Melodija je plakala a Anđel je, bled i obuzet nervnim smehom, pričao sam sa sobom na nepoznatom jeziku. Na sreću, Petar je imao lovačku pušku.”
5. avgust: "Ono što je trebalo da se desi se desilo. Potekla je prva krv. Tri Usta su upala u zasedu na ulazu u grad. Neka Bog oprosti ubicama."
30.
Nijedan jedini Mus nije ušao u Az već dve nedelje. Stražari Ist su Petra, sa njegovim tovarom brašna namenjenom selima Mus, sa druge obale vratili nazad. Jednog jutra je Melodija, obuzeta brigom, bez vesti o svojima, čula mukle eksplozije sa suprotne obale; gusti dim je prekrivao vrhove Turskog brda. Preklinjala je Josifa da je odvede tamo. Petar se ponudio da im bude vodič; poznavao je staze koje nisu pod nadzorom. Anđel je, prvi put, osetio potrebu da ponovo vidi svog dedu Aliju. Glas, koji je opet bio odsutan, nije dao svoje mišljenje.
Skela nije više išla još od početka događaja, a bilo je zabranjeno da se pređe preko mosta. Anđel je sugerisao da se peške pređe Reka, Melodija i Josif su prihvatili tu ideju kao sasvim prirodnu. Petar se usprotivio: bio je neplivač.
I kao da gaze po asfaltu Aza, krenuli su za Detetom po leđima Reke.
Čak i taj put, za koji je Petar verovao da ga jedini poznaje, bio je pod stražom. Pošto su dugo pregledala njihova lična dokumenta, dva osorna “Crna vuka” su se smilovala kad su ugledala flašu koju je dovitljivi Petar pred polazak stavio u torbu.
“Sva sreća što ih je poneo nekoliko. Trebaće nam. Naročito vama” iznenada se manifestovao Glas.
Sunce je bilo veoma visoko na nebu kada su stigli na vrh brda koji nadvisuje selo. Živa ograda od bukve je sakrivala pogled; povetarac im je doneo prve poruke. Prvo tišina, potpuna tišina, ni njištanja, ni laveža, ni mukanja, nijednog udara sekirom.
A onda se promenila jačina svetlosti koju je prekrio veo nežnog predvečernjeg plavetnila. Miris takođe: miris požara koji privodi kraju sagorevanje drva, životinjskih dlaka i perja, ljudskih kostiju i dečije kose. “Miris vere” – zaključio je Glas, pa preporučio Anđelu da zamoli za piće.
“Nosi se” Anđel je prvi put dozvolio sebi da odgovori svom Unutrašnjem Ocu. A onda je, grla nadraženog odvratnim mirisima, zamolio za gutljaj rakije.
Petar je razumeo seosku tišinu. Povrativši pokrete iz mladosti, pokrete iz doba kad je bio crkvenjak, pozvao ih je sve da se pričeste. I da se pomole. Seli su na travu; prelomio je hleb, flaša rakije je išla od usta do usta.
Niko nije umeo da se moli. Da li su uopšte znali kome da upute molitvu? Samo je Petar mrmljao neke neuhvatljive reči a pijani Glas se smejao njihovom neznanju.
Ušli su u selo, prodrli u tišinu. Šum njihovih koraka, Melodijini savlađivani jecaji, Josifovo šmrkanje, Petrovo teško disanje, Anđelov kašalj udahnuše malo života u mrtvo selo.
Sve, apsolutno sve, je bilo mrtvo. Dva konja sa spaljenom dlakom su ležala kao bestidne i ukočene mačke na centralnom trgu. Krava sa naduvenim trbuhom prekrivenim muvama. Rasporeni pas koji je izgledao kao da još oblizuje svoja creva. Prevrnute taljige sa rudom usmerenim ka nebu i dve noge u čizmama koje su virile iz stoga koji se još dimio. Obnažena mlada žena, izgrebenih grudi, sa zadignutom suknjom koja joj je sakrivala lice. Vrata Alijine kuće su bila odškrinuta i, zaglavljena lokvom zgrušane krvi, odoljevala jakoj promaji.
Odrubljene glave Alije i njegovih sinova su bile poređane na kućnom pragu kao za partiju kuglanja. Mrtvačke lutke babuške: slepljene kose, oteklih lica, potamnelih očiju, požutelih, popucalih zuba, već mrtvih zuba oko krvavih plodova: kože njihovih mrtvih muda.
“Ovo treba svi da vide. Možda će prestati da luduju.” Melodija je zahtevala da se glave odnesu u Az. Niko nije imao hrabrosti za to. Odlučili su da ih sahrane na mestu, ispod oraha kojeg je vatra poštedela. Ne poznajući muslimanski obred, Melodija je, po običaju koji je vladao već četrdeset godina u zemlji, postavila na grob stećak sa riđom zvezdom na vrhu, iskrojen od dasaka natopljenih krvlju.
Vratili su se u Az preko mosta, predstavljajući se stražarima kao izbeglice. Te večeri se Anđel nije usudio da optereti Reku bremenom njihove tuge. Da li zbog ponovnog odsustva Glasa ili zbog gorkog ukusa smrti koji mu se zadržao na jeziku? Osetio se usamljen i lagan kao noćni leptir koji ga je pratio lepršajući iznad vode.
31.
Iz, reklo bi se, strateških razloga, i Pegaz je sa svojim trupama napustio centar grada. Kao osrednji igrač šaha, protumačio je na svoj način Aljehinovu lekciju: bitka se dobija na sredini table. Zauzeo je uzvišice iznad istočnih predgrađa i dopustio Usu i njegovim “Orlovima” da uđu u zapadna predgrađa. Iz svog glavnog štaba, smeštenog na rekviriranom imanju jednog ustovskog seljaka, imao je celi grad na oku i jasno je video važne mete: biblioteku u kojoj se nije nalazilo nijedno njegovo delo, pozorište čiji je direktor u više navrata odbio da postavi njegovog “Gigantskog Genija Aza”, štampariju koja mu je skupo naplaćivala štampanje njegovih autorskih izdanja, bioskop “Trideseti Februar” koji je, zadržavajući svoje ime, ostao simbol prethodnog režima, školu sa ružnim uspomenama, mesaru u kojoj je stvorio svoje najbolje pesme, zvonik crkve, odabrano mesto Usove propagande, bolnicu u koju su ga, zato što ga je potkazao jedan ljubomorni kolega pesnik, zatvorili čitave tri nedelje zbog tobožnjih paranoidnih poremećaja, kulu ludog drvodelje, Reku koju je mrzeo ne znajući tačno zašto i kameni most iz šesnaestog veka, omraženog mračnog veka.
Oružja je bilo napretek. Magacini vojske koja je takođe bila u raspadu, pripali su onima koji su bili voljni da se posluže a trgovci topovima su pristizali iz celog sveta da bi predstavili svoje kataloge Pegazu koliko i Usu.
Pucanje iz lakog naoružanja, iz puškomitraljeza, eksplozije granata, praskanje malih kalibara koji su se svakodnevno čuli sa periferije Aza izmamljivali su prezriv osmeh na pesnikovom licu. Za njega je to bila samo sonata, sonatina, romantična, prevaziđena i dekadentna sladunjava pesmica, poezija prevaziđenog doba. Pegazu je bila potrebna junačka muzika sa dobošima.Vibrato, krešendo, Vagner ukršten sa Majakovskim, pomama i bes da prodrmaju mlitava jajca Ista koji muse nisu pridružili i Usta zato što su Usti.
Hteo je po svaku cenu da svojim rukama ispali prvi pucanj iz 120 milimetarskog minobacača. Pegaz nije podnosio buku, vojni rok mu je bio skraćen zbog pesme koju je posvetio jednom lepuškastom podoficiru, i nikada nije rukovao vatrenim oružjem. Jedan od njegovih “Vukova” mu je pokazao kako da proračuna i podesi ugao za nišan u odnosu na odabranu metu, pa se s poštovanjem udaljio. Pegaz je hteo da ostane sam naspram protivnika.
Gađao je pozorište a plamen i gusti dim su se pojavili iznad bolnice. Ponovo je napunio i pogodio pijacu. Nije morao da se pravda, ali je ipak, velikodušno udostojio svoje ljude objašnjenjem: poslednji sprat bolnice je služio kao sklonište ustovskim snajperistima, a što se tiče pijace, cilj je bio da se uplaše teroristi. I tako je počeo najlepši vatromet koji je Az ikada video od svog nastanka naovamo.
32.
Opsada Aza je trajala godinu dana. Trista šezdesetog dana, Pegaz je na belom konju ušao u grad, na čelu svojih jedinica. Pošto su, primera radi, streljali nekoliko Usta, njegovi “Vukovi” su organizovali, na Velikom Trgu pod ruševinama proslavu u čast pobede. Azeisti su imali urođeni dar za slavlja: muzika, pesme, folklorne igre i televizijske kamere koje su ovekovečile istorijski trenutak. Da ih je sudbina odredila za pobedioce, njihova braća Usti bi, bez sumnje, isto tako postupili.
Bilo je leto, leto lešinar. Reka je zadržavala svoj dah, smrad truleži se slepio sa zemljom, dim požara je podigao plavičaste rešetke kroz grad. A na Trgu se igralo.
Da je neko iz radoznalosti stao ispred broja 30 Krive ulice, kuće starog učitelja Dareta, video bi tanak snop dima koji izlazi iz podruma. Tanak snop skromne vatre. Mršavi sivi, uskovitlani, izmučeni stub, začinjen izgorelim rečima.
Sutradan su, komšije koje su se zabrinule jer nisu videle starca od prestanka bombardovanja, ušle u njegovu kuću.
Tri toma istorije Aza, ugljenisani, počađaveli, izgužvani listovi, polako su dogorevali u peći sklepanoj od konzervi. Telo mrtvog učitelja je ležalo na postelji, s poslednjom sveskom hronike i hemijskom olovkom nadohvat ruke. Hartija na kocke, ljubičasto mastilo i nesigurnim rukopisom nažvrljani petnaesti avgust.
15. avgust: Traje već mesec dana. Tri dana nisam izašao iz podruma. U početku sam, nesvestan opasnosti ili podstaknut nezdravom radoznalošću svojstvenom ostarelim učiteljima, posmatrao sa svog prozora orgiju čelika, buke i vatre. Preživeo sam i druga bombardovanja tokom poslednjeg rata ali ipak nisam mogao da zamislim u koje svrhe će poslužiti naučni napredak. (Nauka! Neka mi moji đaci oproste zbog loših ocena…) Sklonio sam se ovde onog jutra kada je granata eksplodirala u kući mog suseda obućara. Spasioci su izvukli iz ruševina raskomadana tela, krvave smese i dve precizno otkinute ruke.
Tada sam spustio dole sve predmete do kojih mi je još stalo. Čitam, slušam radio, izlazim kada padne mrak, koristeći prekide vatre koji su postali redovni. Šta li rade ubice za to vreme?
20. avgust: pojeo sam poslednju supu u kesici iz moje rezerve. Morao sam da se snabdem pa sam otišao do centra. Svuda ruševine, otpaci, polomljena stakla, izrešetani zidovi, iščupano drveće i miris paljevine. I ljudi sa korpama, kesama ili cegerima u ruci, koji trče.
Sreo sam Koale kod pekara. Nije ostalo više hleba pa su mi ustupili jednu veknu. Melodija se nije promenila. Još uvek je lepa kao i pre i imam utisak da ta žena, koja nikada ranije nije obraćala pažnju na svoj izgled, sada veoma vodi računa o tome kako se oblači. Da li je bila i našminkana? Josif se mnogo sekira za svoju kulu: dan pre toga je zamalo nije pogodila granata. Na njegovom mestu bih se više brinuo za Anđela. Jadni mališa mi deluje prestravljeno. Pričao mi je neke nebuloze.
22. avgust: radio Prestonice: “U Azu Pegazove oslobodilačke snage energično odgovaraju na ustovske provokacije” – Zaista, juče je bolnica izgubila još dva sprata od “energičnog” bombardovanja a pozorište je u plamenu. Izgleda da ne strada samo naš grad od ludila ljudi. Drugi mučenički gradovi širom zemlje dele istu sudbinu. Gradovi Ista, Usta i Musa su sravnjeni sa zemljom od strane Musa, Usta ili Ista prema logici koja izmiče mom poimanju.
BBC govori o vatrenoj bujici. Vatrena bujica! Naše patnje su, drugačijim rečima, opisane već u davna vremena “…i vidjeh kad Jagnje otvori šesti pečat, i gle, zatrese se zemlja vrlo, i sunce posta crno kao vreća od kostrijeti, i mjesec posta kao krv. I zvijezde nebeske padoše na zemlju kao što smokva odbacuje pupke svoje kad je veliki vetar zaljulja. I nebo se izmače kao knjiga kad se savije…”
Morao sam da prekinem. Mitraljeski rafal je upravo razbio jedini prozor moga skloništa. Imao sam vremena da se bacim na zemlju. Ne i moje knjige. Procenjujem štetu: Kafka, Puškin i Biblija su streljani. Dobar izbor. U ratovima pogubljuju nevine.
23. avgust – Anđel je navratio kod mene kasno noću. Melodija ga je zadužila da mi donese teglu čorbe koja je, nažalost, stigla hladna. Anđel je morao da prođe nekoliko policijskih barikada i da se krije više od sat vremena u jednom ulazu čekajući prekid vatre.
Večerali smo zajedno i dugo mi je pričao o svojim strahovima. Uspeo je dvaput da izbegne mobilizaciju, prvo onu kod “Vukova” a onda i kod ustovskih “Orlova”. Ovaj rat, kao ni bilo koji drugi, nije bio njegov. Nije zato došao na svet – govorio je – i u njegovom pogledu sam video pravu patnju. Složio sam se s njim, razume se, i posavetovao sam ga da bude obazriv. U trenutku kad je počeo da bulazni govoreći o svom “unutrašnjem ocu” i o “Glasu”, preporučio sam mu da se vrati kući pre nego što se zdani. Da li sam pogrešio?
25. avgust – Desetogodišnjica smrti moje žene Juke. Neću valjda da lupam gluposti u stilu “sva sreća što nije više na ovom svetu da ne preživljava ovo…” U ovom trenutku mi nedostaje više nego ikada. Neću ići na groblje; juče je tamo tresnula granata za vreme jedne sahrane.
26. avgust – Šire se užasne glasine da su Usti zaklali desetinu mladih istovskih regruta na starom mostu. S druge strane Reke, Musi su sravnili sa zemljom dva istovska i jedno ustovsko selo. Nema preživelih. Jednog dana će neko morati da odgovara za sve ovo pred Bogom, a naročito pred ljudima.
1. septembar – Već dva dana je palo tek desetak granata i to samo noću. Anđel mi je objasnio u čemu je stvar: najavljena je inostrana delegacija, koju čine ministri, poslanici, pisci i filozofi. Došli su, sve su videli. Sigurno nisu ništa razumeli. Kad mi sami ne možemo…Poznajući malo njihovu kulturu i sklonost da sve bolje znaju od drugih, pretpostavljam da će, čim se vrate u svoju zemlju, napisati gomilu članaka, knjiga i veoma stručnih radova. A neće ni pomenuti starog učitelja Dareta “Bibliju” koji bi mogao da im ispriča…Šta da im ispriča? Osećam se ovde kao majmun kojeg radoznalo posmatraju.
Anđel me je poverljivim tonom upozorio da se “Glas” razboleo. Naučili su me da nikada ne treba protivurečiti ludacima. Pokazao sam saosećanje i pitao ga da li je stanje ozbiljno. Jeste, izgleda da je bilo ozbiljno.
2. septembar – Ponovo je krenulo. Strani gosti su verovatno napustili grad. Prema BBC-u ovde pada granata svake dve minute. Ne znam kako su uspeli to da izračunaju. Pokušao sam da proverim tu informaciju gledajući na sat, ali sam pri svakoj eksploziji morao da zažmurim. Zidovi se neprekidno tresu, plafon se svakim danom sve više ljušti. Obrijaću se, umiću se sa ono malo kišnice što mi je preostalo, pa ću obući čistu košulju. Ako mi se desi “nešto”, kako se snebivljivo kaže, neću da misle da ličim na klošara. Kakav li sam ja kreten! Kao da već nisam video u kakvom stanju se nalaze oni koje izvuku iz ruševina.
4. septembar – Užasna novost se pročula na pijaci pa ipak svi kao da su potrešeniji nestašicom krompira nego sudbinom doktora Vadima. Simpatičnu pijanduru je raskomadao njegov pas Vulkan. Možda imam neku ideju o tome šta se dogodilo: “Vukovima” je Pegaz zabranio alkohol, jer ga on lično nikada nije podnosio. Da li je moguce da je nezahvalni pas, usred apstinencijalne krize, pokušao da zadovolji svoj porok krvlju bivšeg gospodara, koja zaudara na rakiju?
Kad smo već kod toga, nije samo nestašica krompira. Nema ni hleba jer je pekar proteran iz grada. Usti su se dosetili da mu je majka Ist, a “Vukovi” su otkrili da mu je jedan stric bio ustovski kardinal.
33.
Ne znam koji je danas dan i ne tiče me se. Ko se u paklu interesuje za kalendar? Pao je prvi sneg i ono što je ostalo od mog grada je dobilo privid reda i čistoće. Debele bele naslage pokrivaju karijes srušenih zidova, rupe od bombi i krošnje drveća. Izgleda da se jedino drveće i deca raduju toj promeni. Video sam čak i sanke. Hladno mi je.
Slušajući emisiju Internacionalnog Radija Francuske saznao sam da je više od minus dvadeset stepeni Celzijusovih u mom gradu Azu pod opsadom. Jedan uzbuđeni glas sa džombastim izgovorom je nadugačko i naširoko komentarisao patnje civilnog stanovništva. Bio sam razočaran što taj saosećajni novinar ne pominje moje ime. “…a učitelj Dare, kojeg je svojevremeno jedan osvetoljubivi đak prozvao “Biblija” zbog širine njegovog znanja, pati još više od ostalih… arteritis, angina pektoris, povišeni šećer, sve bolesti za koje u Azu više ne postoje lekovi a povrh svega, povrh svega, nesrećnik ima biblioteku sastavljenu od dela koja slabo sprovode toplotu…”
E tako je to, zima mi je, načisto se smrzavam i ne zanimaju me Celzijusovi stepeni. U gradu su ljudi potrošili već za ogrev parkete, grede, nameštaj, ramove slika, železničke pragove, suvo granje i drvene krstove. Ostaju još samo knjige. Ja još ne smem. Pokriven sa tri jorgana preko glave, udišući sopstvenu toplotu i mirise, sve češće vodim razgovore, često ispunjene gorčinom, sa mojim omiljenim piscima. “Predsednikova sabrana dela se prodaju na pijaci po ceni uglja, što će reći zlata. Da li ste to znali? Dobro upakovani, povezani metalnim žicama, ti tomovi polako sagorevaju i ne dime previše. Ne izazivajući grižu savesti greju telo, srce, dušu, vraćaju, možda, mladima želju za vođenjem ljubavi čak i ovde, u ovom paklu. Ali tu se radi o hiljadama stranica! A vi, šta ja mogu od vas da izvučem? Albere moj “Stranče”, Šarl moj splinu; sveti Jovane naših sudbina, Viljeme moj sedmi maču melanholije, odgovorite mi!”
One noći kada mi je Anđel poslednji put došao u posetu, čak je i sneg počeo da plamti. Kratkotrajni plamičci bi se pojavili, zatreperili, izdahnuli na tačkama pogodaka granata i metaka a led se krivio, cvrčao, sijao kao topljeno olovo. Prizor koji sam posmatrao sa prozora u suterenu je bio tako lep da me po prvi put nije uznemirila zaglušujuća buka i da se nisam plašio.
“Nema više Josifa, nema Petra, nema mame, nema kule”. Anđel je imao podočnjake a brazde na njegovim obrazima su me podsetile na tragove koje puževi ostavljaju na hrastovom listu. Zvuči glupo, ali tako je: trenutno većina mojih misli asocira na hranu. U nedostatku nečeg drugog, juče sam pojeo nekoliko tih životinjica.
Kao da mi čita misli, Anđel je ponovio, ali ne podigavši ton – “Da li me čuješ trbuščino jedna? Nema nikog više. Došli su u zoru, naoružani, opaki, očiju crnih i praznih kao puščane cevi… rekli su da su dobili naređenje da zauzmu strateški cilj, moju kulu. Josif i Petar su odbili. Petar je pokušao da pregovara… tražio je pismeni dokaz… nožem su mu ga ispisali na grudima, čelu, vratu… i pitali ga da li hoće još i još i još… Josif se popeo gore… upucali su ga kao patku… Leteo je kao ranjena patka… pao mami pred noge… a nju su… ne znam gde su je odveli… Mene su tukli kundacima, šutirali me, govorili da nisam muškarac, da sam peder, da ne umem da zadovoljim žene… tako su rekli… zadovoljim.”
Tri puta je ponovio tu poslednju reč i trgnuo sam se videvši njegov uvređeni izraz lica. I usred pakla čoveku ostaje sujeta. Ili, kad je reč o meni, sebičnost Bili su mi dragi i Petar i Josif, dešavalo mi se da sanjam Melodiju ali moram da priznam da je moja prva pomisao bila: “ko će me sada hraniti hlebom i čorbom?”.
Pre nego što je otišao, Anđel me je pitao da li može da ponovo pročita nekoliko stranica iz Biblije. Ostavio sam ga samog, koliko je to moguće u zatvorenom prostoru od petnaest kvadratnih metara: vratio sam se u krevet i okrenuo mu leđa. Čuo sam samo kad je zatvorio knjigu, pa vrata.
Ni u tim trenucima se u zemlji Az nije zaboravljalo na futbal. Doduše, uz izvesne promene pravila igre. Istovske izbeglice iz zapadnih krajeva su me uveravale da su svojim očima videle pijane vojničine kako šutiraju odrubljenu glavu umesto lopte.
Čuo sam i priču da su čuvari zarobljeničkih logora obožavali jednu posebnu igru. Organizovali bi utakmicu između dve ekipe svojih štićenika; i streljali gubitnike.
Ovde se upražnjava sport koji tek izdaleka podseća na pravi futbal. Iz radoznalosti sam prisustvovao jednom od tih susreta.
Jedanput nedeljno, na opštinskom terenu se susreću predstavnici “Crnih vukova” i “Srebrnih Orlova”. Svi se međusobno poznaju, većina njih su bili takođe moji đaci. Ljubazno ćaskaju, raspituju se za zdravlje porodica, koristeći tu priliku i da cugnu; sve se to dešava pod oružjem, s prstom na okidaču. Sve se menja kada straža uvede na stadion nove nedobrovoljne regrute. Naoružani mladići se odvajaju na dve strane i svaki naglas izdeklamuje svoja uverenja, svoju veru, svoju mržnju i svoje ratne podvige. Onda krenu sa jezivim psovkama i svi pomisle da će se pobiti. Svrha svemu tome je da se pomogne nesrećnicima koji nepomično stoje nasred terena da se opredele na koju će stranu.
Juče su mi na pijaci, na kojoj sam pronašao tek nekoliko uvelih listova blitve, prepričali susret koji se odigrao prethodnog dana. Desetak klinaca između šesnaest i dvadeset godina je čekalo pod jakom stražom na sredini travnjaka. Onda su stigli “Vukovi”i “Orlovi” i možda zato što im je bilo nelagodno zbog prisustva ogromnog broja gledalaca, uzdržali su se od uvodnog dela i uobičajene razmene učtivih pozdrava. Počeli su odmah da dele oružje regrutima, a onda naredili da se svako opredeli.
Izgleda da je svako već imao svoje razloge jer su se odvojili za manje od pet minuta.
Na travnjaku je ostao samo jedan plavi dečak koji je držao svoje oružje kao da drži crknutu mačku. Koraknuo je napred, pa nazad, pa opet napred, pa je prislonio cev na slepoočnicu. Niko nije čuo pucanj jer se u istom trenutku, u mukloj eksploziji, Josifova Kula raspala u paramparčad.
34.
Kao voda, kao drvo, kao mrtvo telo, i vreme može da se zamrzne. Tri dana, tri nedelje ili tri meseca kasnije, osetio sam potrebu da ponovo pročitam Otkrivenje Svetog Jovana. Pronašao sam, između stranica, presavijeno Anđelovo pismo.
“U početku beše Smeh i Smeh beše u Boga i Smeh beše Bog. Sve je kroz njega postalo, i bez njega ništa nije postalo što je postalo.” Tako je govorio moj Glas, svakog dana i svake noći od kada sam postao svestan svetla, boja, zvukova i mog tela. “Smeh”- govorio je On “Bing-Bang neznalica, prvobitna eksplozija svih koji traže Apsolut kroz mikroskope, teleskope ili cvikere kratkovidih filozofa; Smeh je početak i kraj svega. Ali čovek nikada nije hteo da prihvati da bude sveden na predmet neukusne šale. Začet u eksploziji smeha, čovek je na zemlji da bi okusio, dao, trpeo zadovoljstvo. Moje zadovoljstvo. A ti, ti ćeš biti moj instrument za istraživanje jednog od mnogobrojnih vidova tog istog zadovoljstva." Smejao se mojoj radoznalosti kada bih ga, po neki put, umoran od njegovih hirova, zapitkivao.
"Zašto baš ja?" pitao sam ga.
Glas se na to zacenio od smeha. I, kao da bi učinio verodostojnijim svoje sumanute izjave, počeo je da hvali na francuskom svoju mnogobrojnu decu.
Sve i da sam znao šta je ljubomora, neumerenost mog Unutrašnjeg Oca bi me sprečila da je osetim.
Sva deca sveta su bila njegova, doduše pod izvesnim uslovima. Jer, nastavio je Glas jednolično zapevajući: “Deca koja mastovito igraju školice skakutajući preko senki granja, deca koja se ukrcavaju na oblake kao na jedrilicu, sva deca čije ce radosti, nostalgije i tuge jednog dana napojiti svojim sokom lepe stranice…ta deca su stvarno moja. Sva druga takođe, naravno, ali njih prepuštam njihovoj ljudskoj sudbini u trenutku kada okrenu leđa mom opijenom carstvu sanjenja”.
“Sanjenja”! Glas je dozvoljavao sebi nedopustivu familijarnost i slobodu sa tim svetim jezikom. Prevodeći njegov monolog sa francuskog na azemuski, pomislio sam da je izabrao taj idiom da bi dao privid smisla svom ludačkom trabunjanju.
Znači, nisam bio jedini. Ako mu je verovati, imao sam, u tom istom trenutku, širom sveta, desetine braće, sestara, dvojnika! Nisam smeo da ga pitam kako treba da zovem tu jadnu decu ni kakvu im je budućnost namenio.
Ljubav Glasa nije imala ničeg zajedničkog sa Josifovom ljubavlju ili Melodijinom nežnošću. Izvan misterije rađanja i umiranja i istraživanja sopstvenog zadovoljstva, izgleda da ga ništa drugo nije zanimalo.
Razočaran rezultatom svojih eksperimenata, Glas me je napustio zarad drugih radosti koja pruža ovo vreme smrti. Da li je naslutio moju unezverenost naspram ljudskog ludila? Pre nego što je iščezao, pre nego što je neobična tišina zamenila njegovo bučno prisustvo, došapnuo mi je poslednji savet: “Najelegantniji način da poništiš mučno postojanje drugih je da izbrišeš sopstvenu sliku”.
Tako se završavalo Anđelovo pismo, bez potpisa, bez ijedne reči za mene. Izgleda da je trista šezdeseti dan opsade. Ponovo je leto. Trulo leto, nebo sa proređenom, sedom kosom bolesne starice. Izgleda, takođe, da je napolju neizdržljiva vrućina. Ne mogu da verujem u to. Ne verujem ni u šta više. Hladno mi je.