KIŠNA PRIČA I JA U NJOJ

Danas sam po prvi put uživala u kiši... Danas sam s ponosom nosila kišobran, dozvolila svakoj kapi da me namerno dodirne. Nisam se bunila sto me automobili kvase svojim kočnicama, stajala sam na putu i nisam se sklanjala u stranu...
Ne znam zažto danas volim kišu... To nikada nisam činila - slobodno izlazila iz toplog doma da bih šetala po kiši! Danas sam to uradila i osećam se posramljeno, kao dete koje je ukralo i krišom pojelo slatkiše! Danas ne osećam ni najmanju dozu odgovornosti što sam samu sebe ''izneverila'' iznenadnim otkrićem da i ja mogu da volim kišu...
Oh, kao da se pravdam...
Možda sam baš danas skupila dovoljno snage i hrabrosti da sebi priznam da smo se bas jednog kišnog dana poslednji put sreli?! Jesmo li?! Je li to bila samo kiša ili moje suze kojima sam te preklinjala da ostaneš?!
Nije bilo prolaznika-svedoka moje tuge ili ja tada, sem tebe, nikoga nisam videla?! A gde si?! Padaju li kiše tamo gde si ti?! Nosiš li kišobran i vešto se kriješ ispod njega?! Kakve je boje?! Hoću da znam da bih sebi kupila isti takav, da me bar on podseća na tebe...
Znaš li da su kapi kiše plave boje?! Ne, nisu plave boje samo zbog neba koje nam ih šalje, već zbog mojih plavih očiju koje, i posle toliko godina, plaču za tobom...
Prvi put te i kišom molim da se vratiš...
Prvi put ti ne moraš da me moliš...
Prvi put ja pristajem na sve...
Sva sam pokisla, baš kao onoga dana kada si me ostavio na pločniku bola koji stoji nasred ulice razočarenja... Ja i dalje stojim tu, u bolu, u razočarenju, ali u dalje sa nadom da ćeš se predomisliti, ponuditi mi kišobran, zagrliti me, poljubiti, ostati uz mene jer me neizmerno voliš?!
Sada, kada sam bez tebe, ja vidim prolaznike koji me zbunjeno gledaju. Čitam im na licu ''sirota devojka sva je pokisla, koga bezuspešno ćeka i zašto na tom mestu...?" Ne povređuju me komentari, ne hajem za njihova sazaljenja - ja te i dalje čekam, čekam...
Kaži mi da li me je ova kiša isprala iz tvog srca?! Jesam li za tebe postala kap koja se rasula u miliona čestica nevidljivog praha slabosti?!
Ne mogu te pustiti, ne želim da ti gledam leđa a ne vidim tvoj osmeh i oči...
Hajde, ugrej me pričom, voli me mislima, želi me dušom, grli me pesmama... Hajde, molim te... Kiša će možda prestati tada...
Oprosti što ti smetam, molim i volim...
Oprosti što pišem, što se nadam...
Oprosti što sam, iznenada, zavolela kišu...
Vešto sam skrivena u dnu svoje duše, tamo ispisujem ove redove... Kiša je jaka, ne prestaje, mastilo je razliveno, reči su izgubljene, ostale su samo želje. Neispunjene moje želje...
Pisaću opet i sve ispočetka, neću se umoriti, neću odustati...
A kiša i dalje lije niz ulice moga grada...
A ja i dalje čekam na onom istom mestu gde si me ostavio...