ŽIVOPLET

Ti lahorna noći, što si puna zvezda,

Ti što pratiš mene sve do odredišta

znaj da srodnih duša neka tajna jeza

u pleteno kolo naše ruke veza.

I sada smo dvojno telo i to jedno

što lepotu svoju neštedimce daje

i njemu nimalo, znaj, nije svejedno

što svet ovaj neće večno da potraje.

Noć i ja lutamo svetom u tišini

još prepune setnog, mračnog očajanja

zbog tih ljudi koji težeći visini

uskraćuju svetu nova pokajanja.

To su oni koji znaju da zasene

maglom prekrivajuć’ zvezdane praznine

poput nevelike ali strašne mene

lomeći prirodne, spokojne tišine.

Ubijaju duše koje život znače

da im ime u večnosti bude

dok sva skromna bića do kostiju svlače-

ona što im sebe iz ljubavi nude.

I svi oni hrle, crni kao vrane,

sve do svetlog dana njenog uništenja,

al’ sve što se rodi u buduće dane

moraće da plovi morem pročišćenja.

U spoznaji strašne preteće sudbine

prevrela će suza iz oka da kane,

ali glas će nama u sutonu tmine

u nemušt-pustinji da zaceli rane.