SVET BOŽJI

Ti koji našim Tvorcem se nazivaš,

koji sve ljude ka sebi sazivaš,

Ti koga tajna života pokriva,

čija plodna zemlja život nam otkriva,

Ti što nas stvori jedne vrele noći

sa sazvežđem trajnih ozvezdalih moći,

da uživamo u životnom sjaju

ruke da spoznamo što nam ljubav daju.

I kada si nam dah života dao,

za lepotu zemlje Ti si dobro znao,

pa si nas prirodom divnom obdario,

tom blještavom vodom nebo ozario,

stvorio nam zlatni sjaj ptice u letu

prah lekovit s’njime u divnome cvetu

i dao nam moći života i glasa

da nam to poklonimo makar malo spasa,

da imamo moći da smo izvor vlasti,

i da uživamo u životnoj slasti,

da pustimo suzu kad grešnik dolija,

da hranimo sebe kad žito proklija,

da stvorimo branu kad voda pobesni

i da se borimo uvek protiv plesni.

Večne smo sluge, Tebi podanici

i zato smo samo Tvoji odanici,

iako nam život besnom rekom teče

i nosi sudbinu što nas jako peče.

Dade nam moć na ovome svetu

da svi osetimo snagu u Tvom kretu,

svetlost što izbi u žitnome polju

i svima nam daje tu životnu volju.

Ali mi, srećni, puni sjajne boje,

prepuni vrline i dobrote Tvoje,

nekom zlom silom dobro zavedeni,

skočismo u zamku zlobom povedeni.

Jer Onaj koji želi iznad Boga

i pravi od oca protivnika svoga,

saziva ljude da mu se potčine

i da se u jadu svom Njime opčine,

da daju vrednost požudi i strasti

da postanu gladni i moći i vlasti.

Gladni u svojoj potrebi za zlobom,

za telesnom slašću, nesrećni sa sobom,

mi poslušasmo tog velikog Zlicu,

ali Njegov savet zdrobi dobru klicu,

stvori čoveka da pohlepom prži

što nam Božije delo uništi do srži.

I sada čovek ne ume da voli,

a duhovni svet mu bedno zrno soli,

i ne zna šta je to potreba prava

kada krene glava telo da spasava.

Mučena zemlja govori mu: “Tiše!*,

i mrtvilom strašnim počinje da diše,

počinje da žuti i biva talasna,

postaje pustinja prkosna, sablasna.

Poželeli ljudi Zemlju da napuste

i da se na sjajnim zvezdama opuste,

i uspeše lako do njih da dodju

uz svojega jakog i pohlepnog vodju.

Zatim se od vrelih zvezda otrgnuše

i ponovo zemljom crnom ogrnuše.

Malen po broju, a lošega kova,

daleko od Boga i bez mirnih snova,

po zemlji truloj i krvavoj hode

želeći srećom muku da prebrode.

Setiće se tada Oni svog nastanka

i Zemlje čak od Božijeg postanka.

Pod velom strašne i ledene bede

poznaće tad sveca kog će da slede.

Za njim će poći svom svetu od Boga

po kršnome putu dobrog pretka svoga.

I tada će se okrenuti Bogu

i to će doneti među ljude slogu,

počeće svetlost ka zemlji da plovi,

ostvariće se tad božanski snovi.