PRIČA O SUDBINI

(Posvećeno Sanji Novakov)

Da ljudske sudbine mogu biti surove prema nama i našim bližnjima, dokaz toga možemo osetiti i na nama samima, ali ipak jedna od svih tih sudbina me je potresla, ne čak ni potresla, više bih rekla da me je ostavila bez komentara. Čuvši je, rasmišljala sam o tome kako bih mogla napisati bilo šta o tome, hm, nisam baš pripadnik onih koji umeju da pišu tragedije, ali eto, dobila sam molbu na napišem nešto o tome, koliko ću biti uspešna ne znam, ipak, trud i volja su bitni…

Suton još jednog letnjeg dana, napolju je i dalje bila nepodnošljiva vrućina, ali njemu nije bilo toplo, debeli zatvorski zidovi su držali hladnoću. Osećala se vlaga, ustajao vazduh. Pogled je uputio ka malom zatvorskom prozoru sa rešetkama. Premali da bi prošao kroz njega, a taman velik da bi video poslednje zrake Sunca. Pitanje je bilo: Sad ili nikad. Biti kukavica i staviti omču oko vrata ili biti još jednom lav i izaći na ulicu koja je, u stvari, džungla. Da li ima hrabrosti da prođe još jednom kroz sve? Da li bi mogao pogledati je još jednom u oči i reći joj “Volim te”, dok ona skriva pogled iz kojeg izbijaju reći: “Volim i ja tebe”? Da li će moći nemati, a voleti? Da li… Pitanja, pitanja mu okupiraju misli i odvode ga u prošlost, vraćaju ga na isto mesto pre deset godina. Ne, ni tad nije bio kriv, kleo se, zaklinjao se u nju, njegovu jedinu ljubav, kleo se u njegovog jedinog sina, jedinca, ne, nije bio kriv, ali sudbina, sudbina ima čudne puteve i namere. Proglašen je za silovatelja, i osuđen na 5 godina zatvora. I sad se seća tog dana, bio je kao ovaj, sparan i topao, svratio je samo do kafe-a na jedno piće, piće koje je postalo dva, tri… posle mu je nekako bilo kao kroz maglu, seća se devojke koja je bila u izazovnoj haljini, kolega mu je došapnuo neku cenu, koju je trebao platiti za nju, piće je radilo svoje, telo se odalo požudi, glava je bila na nekom drugom mestu. Posle tri sata nije se sećao ničega, bio je u svom domu, sin mu se smešio iz kolevke, žena ga je čekala za stolom, strpljiva, blaga i nežna, kao i uvek, videvši osetio je stid, ne, ne sme je gledati u oči, videće… Nije videla, ali čula je, policija je došla posle nedelju dana po njega, devojka nezadovoljna količinom novca ga je optužila za silovanje misleći da će dobiti nagodbu, ali sudovi su surovi. Podignuta je optužnica, povratka nije bilo. Pet godina mraka ga je čekalo. Izricanjem presude i tupim zvukom lupanja čekića po drvenom stolu kao da ga je prenelo u neki drugi život, kao da je postao neko drugi do ne samo on. I sad, deset godina posle, seća se prvog osećaja kad je ušao u ovu ledenu prostoriju. Kroz otvor je uspeo da ugleda jednu jedinu zvezdu, sklopio je oči… Ljubavi, ako ikako možeš oprosti mi, večno ću te voleti…

Njegova želja skroz iskrena i nevina je ipak bila neuslišena, dobio je zahtev za razvod braka. Stavivši pero na papir potpisao je sebi smrtnu presudu. Zakleo se da će izaći i uraditi sve da je vrati, a onog trenutka kad bude uvideo da ona više nikada neće biti njegova, onda će se pomoliti da se još jednom sretnu, tamo gore, ako već ovde nisu bili sućeni.

Prenuo ga je rezak zvuk zvona koji je označavo da svi uđu u svoju prostoriju. To ga je prenelo pet godina kasnije, onog dana kad je izašao iz zatvora. Časno je odslužio nešto što nije ni zaslužio, ali on nije mislio tako. Po njegovoj glavi se motala misao da je on zaslužio kaznu jer je prevario jedinu ženu koju je ikada voleo. Pet godina samoće i tuge, mislio je on, iskajao sam grehe, dovoljno je prošlo da ona zaboravi, ne, ne mora čak ni zaobraviti, ali makar mi oprostiti. Samo je o tome mislio, samo o njoj, kako će je videti, zagrliti, pogledati je u oči i njima sve reći. Onda bi je čvrsto zagrlio poljubio iza uha i sapnuo najnežnijim glasom: "Volim te…" Ali bio je to samo san…

Oči su ga zabolele od jačine svetla, ili je to možda bila njegova podsvest koja mu je rekla surovu činjenicu da nikada više neće biti zajedno… Ipak, nije slušao podsvest, slušao je svoje srce. Krenuo je ka njihovoj kući, sada je to njena kuća. Koraci su mu u početku bili tromi, nespretni, onda se počeo kretati sve brže, skoro da je i potrčao. Stigao je. Veliki travnjak, drveće ispred ulaza, razbacane igračke ispred ulaza, i dete, sin, njegov sin, potrčao je prema njemu, sin se okrenuo, i pogledao ga, oči su im se susrele, oboje su stali u momentu. Dete je počelo da zove mamu… Mama, neki čika je došao… I onda je izašla ona. U belom, kao na dan njihovog venčanja, kosa joj je bila podignuta, ruke su joj bile mokre, u ruci je držala sudove, prvo je pogledala ka sinu, a zatim i prema njemu. Zadrhtala je, kolena su joj klecnula…

- Zdravo Konstantine. Pustili su te?!

Samo jedno hladno zdravo?!

- Ne, nisu me pustili, odslužio sam svoju kaznu, okajao sam svoje grehe. I sad sam opet tu. Došao sam da vas vidim i da te molim da mi ako možeš oprostiš. Znaš da te volim, nikada nisam ni prestao da te volim, volim te više nego što sam mislio da ću ikada biti u stanju da osećam prema nekome, volim te Ana. Evo došao sam da te molim na kolenima da mi oprostiš za sve…

Izgovorivši to pao je na kolena, ruke je skupio i prislonio na grudi, pogledao je očima punim suza.

- Mama, ko je ovaj čika?! - Čuo je jedva glas svog sina

- Uđi unutra, objasniće ti mama posle. Uvela je sina unutra i zatvorila vrata za njim. Kosta, ja ne mogu više da budem tvoja žena, ja sam to bila do onog momenta dok TI nisi sve pokvario. Ja ne mogu da ti oprostim to što si uradio! Za mene je to greh, smrtni! I ma koliko te volela neću moći da ti oprostim. Ne dolazi više ovamo, Aleksej ne zna ko mu je tata, i šta da mu kažem, tata ti je bio u zatvoru jer je silovao devojku, iako je mene voleo!? Kako to objasniti detetu od 6 godina?! Ne Kosta, ja ne mogu više da budem tvoja žena. Onog dana si mi slomio srce, ja sam umrla tog dana i mene više nema. Živim samo zbog našeg sina, našeg sina, sina kojeg si mi napravio dok smo se još voleli. Kažem voleli, jer ti mene više ne voliš, prestao si da me voliš onog dana… Ja ne mogu više. Bio si mi sve, dala sam ti sve, i uzeo si mi sve! Uništio si mi život i ne želim da se to isto desi i sa Aleksejem. On je sada moj život i to će nastaviti i da bude. Za tebe nema više mesta ovde, volela sam te, ne, ne mogu ti oprostiti…

Govorila je kroz suze, skrivajući lice iza ruku, izgovorivši sve to ušla je u kuću zalupivši vrata… Kosta je ostao da kleči na njihovom pragu, mora da je mnogo vremena prošlo, kad se osvestio već je bio mrak oko njega. Ustao je i krenuo, kuda i gde ni on sam nije znao, ali krenuo je…

Bolna istorija ga je vratila u sadašnjost. Sad mu se sve to nekako činilo dalekim i stranim, da kao da se sve to njemu nije dešavalo. I posle toga, sve što mu se dešavalo za njega nije imalo nekog posebnom smisla, osim da će možda uspeti da vrati njegovu Anjušku.

Sticajem čudnih sudbinskih okolnosti počeo je da peva u jednom omanjem klubu. I pre zatvora se bavio pevanjem, ali ne za novac, više za svoju dušu, a u šali je voleo da kaže da kad god on peva, peva za njegovu Anjušku. I sad je to radio, pevao je samo za nju, iako su je čuli svi osim nje. Tugu i zaborav je tražio u alkoholu, dok je pevao bio je sa njom čim bi njegov glas zamuknuo uzimao bi čašu i pio. Vremenom je napredovao. Počeo je da peva po većim klubovima, elitnijim mestima, putovao je mnogo, dobijao je i ponude za ploču, prihvatio je nadajući se da će mu ona oprostiti. Postajao je sve popularniji, devojke su mu se same nudile, imao je sve što je ikada želeo da ima, od materijalnih stvari. Ne, nije imao sve! Nije imao nju! A jednino je nju stvarno želeo!

Na jednoj od svojih turneja sreo je prijatelja iz detinjstva, uz po koju čašicu i priču uspeo je da ga nagovori da proba malo belog praha koji ću mu doneti zaborav i olakšanje. I tako je počeo… Njegova slava je sve više rasla, kao i količina alkohola i droge koju je unosio u sebe. Trovao se misleći da će zaborav doći, i dolazio je, postojali su retki trenuci kad nije mislio na nju, ali bili su to stvarno retki trenuci.

Začudo i pored ogromne količine droge koju je trošio, njegova slava je sve više rasla, ali rasli su i dugovi. Bilo mu je potrebnije sve više droge a sve manje je imao para.

Svakog dana je slao na njenu adresu korpu sa dvadesettri kamelije. Slao joj je i ulaznice za njegove koncerte, sinu je slao igračke, u početku su primali sve, posle su počeli da mu vraćaju neotpakovano, on je samo to uzimao i slao ponovo, sa još poklona. Zvao je, pisao joj pisma, molio… Na svakom koncertu posvećivao bi po pesmu njoj, u svakoj pesmi pevao bi o svom bolu i svojoj ljubavi prema njoj. Ali nikada, nikada nije dobio nijedan odgovor od nje. Nikada nije čuo ni reč, nije dobio ni napisanu poruku, nikada je nije video ni na jednom njegovom koncertu. I to ga je ubijalo, ljubav ga je ubijala više nego što je to radila droga. Onda je zapao u krizu, drug koji ga je navukao na drogu, lokalni narkodiler, postao je nestrpljiv za njegovo odugovlačenje i dugovanje. Poslao je par svojih momaka da ga ‘srede’. Batine su ga donekle dovele u red. Mesec dana je bio na lečenju, izlečio se, bar je tako mislio, dobio je novi materijal za ploču, snimio je i postao je još popularniji nego što je ikada bio. Opet se vozio u najboljim kolima, oko njega su bile samo manekenke i modeli, imao je tri kuće sa bazenima, posedovao je pravi mali vozni park, odselio se iz njihovog grada i počeo je ponovo sa turnejom. Na tren, samo na jedan tren je nju zaboravio, pevao je i dalje za nju ali nije je spominjao. Imao je plan. Postao je bolji čovek, rešio je da se sredi. Eto, učinio mu jednom štetu, davši mu drogu, drugi put korist jer je poslao svoje momke da ga isprebijaju. Bio je opet svoj čovek, iako slomljenog srca. Dani, meseci su prolazili, a on je odlagao posetu svom rodnom gradu, ali neizbežno se moralo desiti, i desilo se…

Posle godinu dana se vratio, imao je taman vremena da posle konferencije za štampu ode do nje, još jednom da je vidi, da je zamoli da mu se vrati, da mu oprosti, i da se sa njom i sa sinom vrati, na koncert, da izađe i kaže, ovo je žena kojoj pevam, ovo je žena kojoj dajem svoj život, ovo je žena kojoj pripada moje srce, ovo je moja Anjuška!

Zaustavio je kola preko puta njihove nekadašnje kuće, izgledalo mu je isto kao i pre četiri godine kad je bio tu, poslednji put. Otvorio je vrata i izašao iz kola, ugledao je dečaka kako se igra sa psom. Nasmešio se, sigurno je to Aleksej, zakoračio je prema njemu, i ugledao je tada nju! Bila je ista. Ista ona devojka u koju se on zaljubio, bio je toliko daleko ali video je ipak boju njenih plavih očiju, video je njen osmeh, kosu kako leprša na njenim ramenima, i onda je osetio mač kako mu se zabija u srce. Okretala se polako, na licu je imala osmeh, okretala se prema muškarcu. Prišla mu je blago, onako kako je njemu prilazila, zagrlila ga je oko struka, nežno spustila usne na obraz, Aleksej im je prišao nosivši u ruci loptu. Muškarac je uzvratio poljubac, uzeo loptu od Alekse i potrčao prema drugom kraju travnjaka, igra je počela… A on, stojao je zanemeo, šokiran, iznenađen i skroz slomljen! Sad je sve jasno, više nikada neće biti njegova. Nikada više!

Skupio je snage i odvezao se do koncertne sale koja je bila prepuna. Izašao je na binu, bio je mrak, tajac, očekivali su da počne da peva a on je samo stajao i ćutao…

U životu sam napravio jednu jedinu glupost. Ne opravdavam sebe i ne kažem da je to što sam uradio bilo u redu, ali okajao sam svoje grehe, možda i previše. U životu sam voleo samo jednu ženu. U životu sam želeo samo jednu stvar, da se svakog jutra do kraja života budim pored nje. I sad, sad više nemam ništa. Nje više nema u mom životu i moj život prestaje da ima smisla! Ovo je poslenji koncert koji ću održati i posvećujem ga samo njoj, ženi koju sam jedinu voleo više od samog sebe. Anjuška ovo je samo za tebe…

Posle tog koncerta, i te večeri, ništa vise nije bilo isto za njega. Njegov smisao postojanja je nestao i nije mu bilo bitno šta ce biti sa njim. Opet je počeo da pije, a posle izvesnog vremena počeo je opet da uzima i drogu. Lepe devojke i obožavateljke su polako nestajale, jer niko nije želeo da gleda pijanog namćora, para mu je takođe ponestajalo i počeo je polako da prodaje sve što ima. Na kraju je ostao samo sa jednim stančićem i par stvari u njemu, krevet, par odela, ploče i slike, slike njegove žene, sina i njega… Danima nije izlazio iz stana, nije se kupao, nije jeo, jedino što je radio je bilo uzimanje droge i alkohola…

Kad mu je to ponestajalo išao je do grada, tako je krenuo i ove večeri. Obukao je cipele i mantil i izašao na već opustele ulice, um mu je bio pomućen i zalutao je. Otišao je u kraj u kome su vladali prostitucija i narkomanija. Nailazio je na ljude ali niko mu nije hteo pomoći, a onda je naleteo na neku bandu, srušili su ga i počeli da ga tuku. Nije imao snage ni da se pomeri, uzeli su mu sve što je imao kod sebe, čak i sliku Anjuške sa Aleksejem, ležao je u lokvi krvi kad je policija došla, odveli su ga u pritvor…

Film u glavi mu je došao do kraja.

Na nebu se pojavila zvezda. Blago se osmehnuo. Anjuška, ja tebe i dalje volim! Zakleo sam ti se jednom, i ne, nisam prestao da te volim! VOLIM TE!

Pridržavajući se ustao je sa kreveta, od mantila je napravio omču, zakačio je za rešetke od prozora, popeo se na stolicu i stavio je omču oko vrata.

Volim te Anjuska. Oprosti ako možeš, ali ja više ne mogu sam! Ako si me ikada stvarno volela videćemo se tamo gore! Čekaću te!

Izgovorio je kroz suze. Duboko je uzdahnuo.

Tup zvuk je napravila stolica koja je pala.