KAD SAN POSTANE JAVANije znala odakle dolazi toplina. Možda je to od njega, leži pored nje, vreo je i on, ipak ne, nekako joj se činilo da to nije istina. Ipak je možda to samo od uzbuđenja, možda i prevelikog, njenog naravno. Onda je skupila hrabrosti i podigla glavu sa njegovog ramena i pogledala ga u oči. Prevarila se! I on je bio uzbuđen! I to vidno! Nasmešila mu se
- Hej maleni. Ajde mi pričaj nešto…
- Šta?!
- Nešto lepo. Šta želiš, šta sanjaš, čemu se nadaš, imaš li neki san?!
- Imam. Moji snovi su skromni. Želim da imam malu kućicu, ženicu, slatku, neku kao naprimer ti, da imam lepu dečicu, para dovoljno, ne previše…
- Taman kol’ko treba… ubacila se ali on nije obraćao pažnju na nju, zatvorio je oči i nastavio priču…
- Voleo bih da putujem, volim da putujem, nije bitno gde. Volim reku. I more. Volim more u svitanje i kad zalazi Sunce, tad je najlepše…
- Ja volim onaj slani miris…
- E da, to se oseti baš tada… Eto voleo bih da se nalazim tako na plaži, da zalazi Sunce, i da legnem na vreo pesak. Na plaži da ne bude nikoga, samo ja i neka devojka, kao ti, ma ne kao ti nego ti! I tako, da ležimo jedno pored drugog i grejemo se sa poslednjim zracima Sunca, dodirivali bi se rukama, nežno se mazili, noge bi nam zapljuskivali talasi. A onda kad bi Sunce napokon nestalo i pojavile se prve zvezde usli bi u vodu i spojili se sa prirodom. Talasi bi bili naši saveznici, ja bih se kretao kako se i oni kreću. Pratili bi tok prirode. Spojili bi se sa njom, ne bi se kretali ni brže ni sporije da ne bi remetili ciklus dolaženja i povlačenja vode, i tako bi uživali celu noć, do zore…
Tišina. Tajac. Ona se šćućurila na njegovom ramenu i mazila ga po kosi, držali su se za ruke, u pozadini se čula neka balada, tužna…
- Što bih voleo da ne moraš da ideš. Kad bi samo mogla da ostaneš ovde, da spavaš i sanjaš pored mene…
Pogledala ga je, očima mu je htela reći i ja želim isto to, njene usne su ostale neme, ali on je pogledom uspeo saznati da osećaju isto.
Nastavili su da leže svako sa svojim mislima, njene su bile tu, ne negde daleko, mislila je o tome kako je on prvi koji joj je ispričao priču o kojoj je ona godinama sanjala, htela mu je reci da u njenom srcu ljubav postaje sve veća i da su zlobnici pogrešili kad su rekli da ne ume da voli. Morala je da ga pogleda još jednom, njegove oči su bile uperene prema njoj, uzdahnula je, sklopila oči.
- Mogu nešto da ti kažem?!
- Naravno…
- Probudi me sa kafom, sokom od narandže i jednom ružom…
Onda je podigla glavu i poljubila ga, udobno se namestila na njegovim grudima, zatvorila oči i konačno zaspala snom bez sna jer je njen san postao java…
P.S. Posvećeno Peđi, tvorcu ideje ove priče.