U malom svetu glave, preko traga detinjstva potisnuto je sećanje.
Vrtlogom beskonačnog ponavljanja probuđeno je.
Na ivici oka, suza, podseća na davne dane.
Ljubav ili ono što je od nje ostalo.
Slika kao svedok da svet iz glave nije umišljen
Oštar bol u srcu podseća da je živa
Iako bi njena sreća bila sa njim.
Samoća je najgori ubica.
Reči su isprazne u takvim trenucima
Osmeh kao znak podrške
Stisak ruke pun sažaljenja
Sjaj u očima kao saosećanje.
Pogled ka nebu, kiša na licu
Skrivene suze, jecanje duše,
Vapaj uz krike bola
Tup zvuk padanja zemlje.
Zakopati njega, bol
Ostaviti da počiva u miru
Nastaviti život i opet voleti tako jako
Taj san izgleda kao nestvaran.
Sećanje boli, kao onda zbilja
Teši misao sna,
Naizgled nemogućeg a ipak ispunjenog.
Voleh i volim, jače i više.
In memoriam: Ivan Aleksejev 02.07.1977 - 02.10.1997.