OPET BEŽIM

 

Opet bežim, odlazim. Napuštam tišinu praznog stana. Makar na trenutak da budem među ljudima. Prija mi svež vazduh. Koračam polako trudeći se da prošlost ostavim iza sebe. Teško je zaboraviti na bol koji mi razara srce. Kako ostaviti toliko lepih uspomena? A opet sa druge strane ima ih toliko tužnih… Sédam pored reke. Smiruje me šum vode. Blagi povetarac i mesec koji se presijava na zatalasanoj vodi.

…prolaze ljudi pored mene. Svako sa sobom nosi svoju tugu i sreću, bol i radost, suze i smeh. Ne obraćaju pažnju na napušteno srce. Ne marim ja…

…oćekujem ga. Doći će jedne večeri. Prići će mi tiho. Samo će sesti pored mene. Osetiće se čarolija trenutka. Naboj u vazduhu. Delićemo tišinu i blagi povetarac u kosi. Mirisaćemo uzburkanu vodu. Gledaćemo u sjaj dalekih svetla. I ništa nećemo govoriti. Bićemo bez reči dovoljni jedno drugome. Shvatićemo sve samo jednim pogledom. Jednim stiskom ruke. Jednim blagim poljupcem. Neće nam više ništa biti bitno na ovome svetu. Dovoljno će biti samo saznanje da smo se pronašli i da postojimo. Zauvek zajedno. Do beskraja…