ISPOVEST DUŠE, UMA I SRCA
Samo na jedan trenutak sam pomislila da će sve ovo biti jednostavno i lako, za promenu. Sada, ne znam zašto sam to pomislila. Ovo nije nikako lako.
Nalazim se oko 100 kilometara od njega. Neko bi rekao da je to sitnica. To je tu, sat vremena vožnje kolima, ako vožiš oko 100 km/h… Ipak, ako odeš busom to ti je samo sat i po vremena, šta je to?! Za to vreme i ovako ne možeš ništa uraditi, dobro ajde, pogledaš neki kratki ljubavni film bez neke dublje poente, možda pročitaš oko 50 strana neke knjige, možeš da pogledaš jednu partiju fudbala, dve utakmice odbojke ili košarke, možda čak i tri vaterpola, prosečan pušač bi za to vreme popušio od 5 do 10 cigareta. Sve je to stvarno mizerno, to je tu, blizu…
Šta da im kažem tada?! Pogledam ih sramežljivo, slegnem ramenima… otegne se neki uzdah, da… u pravu si… to je tu, blizu je, mogu otići kod njega kad god poželim, može i on doći do mene…
Prijatelji baš umeju da budu večiti optimisti kad je vama to potrebno. Smejem se sada tom razgovoru, deluje mi tako nevino, neiskvareno, čak i istinito, počinjem i ja da verujem da je to tu, iako znam da to i nije tako.
Pre par dana i nije to bilo tako…
Onih čudnesnih 100 kilometara se pretvorilo samo u 100 nanometara. Bili smo samo jedno. On i ja. Moj mali lepi rozi mišić, i ja njegovo pile prirodno žute boje.
Čudno, obećala sam mu fantastičnu priču, ne, lažem, opet lažem, nisam mu obećala, jedne večeri me je pogledao, onim njegovim divnim neboplavim očima znala sam da želi nešto da mi traži, a ja, jednostavno mu nisam mogla reći ne…
“Napiši mi priču, napiši mi priču o ovome, i uramiću je, okačiti na zid…”
I ja bih sada trebala da pišem o tome. Probala sam, stvarno sam probala, pre par dana, sela sam, pustila sam neku finu laganu muziku, ali ona me je prenula, odlutala sam, otišla sam sve do njega.
Pretvorila sam se u jedan čarobni momenat koji sam zapamtila.
Prvi susret posle mesec dana, opet sam ja njega prvog ugledala, bio je kao usamljeni putnik u dalekoj galaksiji, tako sam ga zamislila, da, sa sladoledom u ustima. Znam da me nije video, ali ja njega jesam. Mnoštvo ljudi me je sprečavalo da mu potršim u naručje, ali ipak sam se obrušila ka njemu i posula ga mnoštvom poljubaca…
Eto, to mi je ostalo u sećanju, taj prvi susret, na toj stanici, dalekoj od mog rodnog mesta, ah da, nije to tako daleko, toliko traju dva školska časa…
Kad je sledeća pesma krenula vratila sam se u sadašnjost, virtuelni beli papir je bio ispred mene, kursor je neumorno treperio a meni i dalje nije padala nijedna fantastična ideja koja bi bila za uramljivanje i stavljanje na zid… Začudo, telefon mi je zazvonio, poruka, od njega… porukom ne mogu da te dodirnem, porukom ne mogu da te zagrlim, ne mogu ni da te poljubim, ali mogu da osetim da mi je blizu ono što je ustvari daleko… osetila sam se, hm, kako bih opisala to stanje… u tom momentu mislim da sam bila najusamljenija osoba na ovoj planeti, tuga se skupila i mojim očima i krenula niz lice, a onda je došlo sećanje…
Znam da nemaš prilike da se smeješ, i znam da ti je ovo jedini odmor, zato te toliko i zasmejavam… slušala sam njegove reči, bile su za mene pesma, gledala sam u njegove oči i gubila sam se u njima, jednog momenta sam videla sebe u njima…
Hej, pa ja se vidim u tvojim očima…
Ćutao je, smeškao mi se…
Aaaaa… Ko je ovaj strašni čika…
Koji čika?! - pitala sam ga zbunjena…
Ovaj što ga vidim u tvojim očima!?
Smeh, opet moj smeh. Kao i onda nije mi jasno odakle mu snage da me zasmejava neprekidno sedam dana. I onog momenta kad sam samo pomislila koliko će mi biti teško kad odem, kad ga napustim, kad se vratim, on kao da je znao, kao da je osetio, kako, pitam se kako… Eto sad, sad sam se setila… možda je ugledavši onog čiku u mojim očima shvatio koliko mu značim, možda je tada video da sve ovo nije šala i da onih satipo vremena jesu tri serije “Prijatelja” ali da su ipak ništavne prema onome što sledi.
Razmišljam sada, prošlo je već nedelju dana, i dalje ne znam šta bih napisala što bi bilo vredno uramljivanja i stavljanja na zid… šta da napišem…
Kako je bilo, šta sam osetila, kako smo se provodili, šta smo radili…
Šta od toga, sve?! Nemoguće je sve reći…
Oduvek sam maštala o tome kako ću otići negde gde me niko ne poznaje i kako neću morati da razmišljam o nekim svakodnevnim problemima. A on, njegovo prisustvo… uf… bio je čaroban, znao je, tačno je znao u kom trenutku treba da me zagrli, da me poljubi, da me ostavi na samo pet minuta, da mi uzme lice u ruke i da se zagleda u moje oči, da me pogleda sasvim nevino, kao dete, da se osmehne i kaže samo jednu reč… Prokuva?! A ja… znala bih šta znače pogledi, dodiri, poljupci, nasmešila bih se i bila bih predana samo njemu i samo tom trenutku.
I sad sam stala sa pisanjem. Vraćam se u prošlost, u jedno od onih večeri. Večeri kad mi je slao poruke iako je sedeo svega metar od mene, večeri kad mi je rekao da treba doživeti mene i videti kako ja spavam, večeri kada smo pričali satima, plakali, smejali se, ljubili se, mazili, vodili ljubav, ležali, ja na njegovim grudima, dok me je njegova ruka mazila, večeri kad smo se šetali po njegovom naselju, držeći se za ruke, ako bi se to moglo nazvati šetanje, pre zastajkivanje posle svakog koraka da bi poljubili jedno drugo. A te večeri su me odvukle u ona čudesna jutra kad sam se budila pre njega, nemo, nepomično sam tada ležala, uživala sam u prizoru, u izrazu na njegovom licu, videla sam tada po prvi put sreću na usnulom licu, setila sam se i onog jutra kad se on probudio pre mene i budio me poljupcima, a ti poljupci su me podsetili na sve one druge poljupce, u autobusu, kod Jeje, u kupatilu, dok smo išli do Merkatora, pa i u samom Merkatoru, po izlasku iz Mobtela, kod Kineske ambasade, ispred kumine kuće, one poljupce u njegovoj sobi se trudim da nekako zaboravim jer, jer… prokleto je teško pisati o tome… ipak je on imao lakši zadatak, možda je imao, trebalo je da mi nešto nacrta, uradio je to pre mene, i sada, nalazi mi se ta slika na desktop-u, svaki put kad se podigne sistem ugledam nas, prvo mene i njega, zatim oko, zeleno, onda vidim onaj zagrljaj. Lagala bih kad bi rekla da mi suze nisu pošle, slagala bih kad bi rekla da mi je lako i da se dobro osećam, lagala bih kad bi rekla da je 100 kilometara malo i da je to samo tričava daljina koja se lako prelazi.
Pitala sam se zašto je to tako a on mi je dao najbolji mogući odgovor. Da sam tamo ili on ovde ovo ne bi bilo to što jeste sada. I eto sad, sad sam se setila toga, ne znam zašto, kako je pored svih misli baš to bilo sada na umu. Suđeno ili ne, zapisano ili ne, trebalo ili ne, ne znam. Ne želim da zalazim u filozofiju postojanja nečega ovako lepog, traje i dobro je jer traje. Mnogo emocija je u ovome, mnogo ljubavi, iako možda ljubavi koje ja ne umem da iskažem na pravi način ali ipak, ljubav se vidi u mojim očima, a on je tu ljubav ipak uspeo da vidi, jedini…
I na kraju… ovo bi se možda moglo i nazvati krađom, možda bi mogao i da me tuži za autorska prava, ali ipak, jedan kantautor koji prati i mene i njega kao nevidljivi duh ima lepe završne stihove ljubavne pesme, a ja ne mogu a da ne odolim da ih iskoristim…
Napiši mi priču, mazio se. Nisam znala da li ću umeti.
"Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad zažmurim. Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam...
Napiši mi priču, molio je, i nisam znala da li ću umeti. Volela sam ga tako lako, i tako sam teško to znala da pokažem. I onda, odjednom, na rasporedu mladeža na njegovim leđima, kao tajnu mapu, pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam..."
I tako, eto ti priča, ludo jedna...