"U gradu izobilja. Mikropriče iz svakodnevnog života"

Uvod

Ja sam hroničar asfalta. Zapravo, verujem da se ovaj posao obavlja tako što se troše đonovi cipela. Ili su me tako učili oni koje još uvek smatram učiteljima u ovoj profesiji.

Upravo zbog toga sam se uvek oduševljavao onim svedočanstvima o životu koja su bila prikupljena neposredno od ljudi koji su ih doživeli u prvom licu, radije nego od uslužnih posrednika ili konferencija za štampu sa onako malom ili velikom zanatskom umešnošću koja ih obično uokviruje.

Nastojao sam da govorim o životu, onom pravom, koji protiče ulicama moga grada, ali ne samo to – posredstvom "istorija" prividno minornih ljudi koji su predodređeni da ne čine Istoriju, pokušavajući da učinim plodonosnim časove dobrog novinarstva, onog koje je ozlojeđeno ugnjetavanjem i nepravdom, koje se nikad ne dodvorava moćnima i koje je, ako zatreba, spremno da za to plati punu cenu.

Ne skrivajmo od sebe ovu istinu: u našim gradovima izobilja skandal ostaje i danas onaj koji se tiče siromaštva i marginalizovanja prevelikog broja ljudi, koji jedna manjina razumnih želi da prikrije idući čak i do oduzimanja prava glasa napuštenima. Zato danas nema većeg skandala od patnje koju nanosi moć bilo kog tipa sa nadmenošću koja često traži saučesničku tišinu žrtve, koja nadmašuje onu opštu , i zbog toga još skandalozniju, od neoprostive ravnodušnosti tihih većina. To je moć koja iz jedne prilike u drugu oblači neprepoznatljivu odeću birokratije ili svete odežde pastira duša ili dežurnog politikanta.

Svojim člancima i istraživanjima nastojao sam da učinim samo ono što je u mojoj moći. Pokušao sam da opišem ono što sam uočavao: jedan bolan grad, svoj grad, Palermo. Jedan grad nalik na mnoge druge na Jugu u kome beda, obeležena često nedostatkom nade, ima takođe groteskne crte. Kao u slučaju deteta koje pokazuje nepristojne pokrete damama koje prolaze lepo obučene, ili u slučaju mladića koji nije uspeo da plati reket za “dobro srce” mafijaškog boss – a iz kvarta, ili u slučaju prosjaka koji traži novac menjajući svoju sliku na osnovu lične vizije pravila “ pijace” (ponude i potražnje) , ili onih koji ulažu vreme i novac u očajničkoj potrazi za nečim sigurnim što ne dolazi, ili još u slučaju dvoje zaljubljenih koji uspevaju da takvi i ostanu samo pričajući preko interfona.

Dešavalo mi se, ponekad, da bacim pogled s one strane mog grada – kao u slučaju pustinjaka iz Madonie ili vajara koji stvara predivne oblike jedinom rukom koja mu je ostala, levom - i da ga produžim do oblasne stvarnosti, kao u istraživanju o oženjenim sveštenicima.

Tekstovi sakupljeni u ovu knjigu izlazili su prethodnih godina na lokalnim i nacionalnim naslovnim stranama, a jedan i u nemačkom mesečniku ”Sada”. Ostali su takvi kakvi su bili, jedine varijacije tiču se nekih običnih ispravki koje bih uneo i u original, da nisam bio vremenski pritešnjen obavezama prema redakciji.

Da bih pričinio što više uživanja prilikom čitanja, katkad sam udruživao članke o istoj temi, iako su objavljeni sa međusobnom vremenskom udaljenošću. Međutim, uvek sam ukazivao na datum objavljivanja, kako bi čitalac mogao da ih bolje uklopi u kontekst.

Dugujem mnogo mnogima. Ali za ovu knjigu želim najpre zahvalim prijatelju Luiđiju Đerbinu, bez čijeg zanimanja ove strane ne bi nikada ugledale svetlost dana, kao i mnogim kolegama i učiteljima koji su me ovih godina ohrabrivali i od kojih sam mnogo naučio. Ne mogu ni da se ne setim Anđela Melija, kome dugujem to što sam započeo i istrajao u ovoj profesiji, i čije me je srdačno prijateljstvo uvek pratilo; Đošue Kalaćure, mog prvog i nezaboravljenog urednika u dnevnom listu« Mediteraneo»; Salva Palazzole, izvanrednog hroničara zgoda i nezgoda naše zemlje; Đustina Fabricija, urednika sicilijanske redakcije «Republike», koji me je strpljivo učio mnogim pravilima ovog posla; Dijega Novelija, učitelja novinarstva generacijama koje su prosle i mnogima koje dolaze, i Matilde Švabeneder, koju je poslala austrijska narodna televizija, koja mi je otkrila nove i podsticajne profesionalne horizonte.

I jos se od srca zahvaljujem gospodinu Bepeu Lumiji čijom zaslugom sam shvatio da u životu postoje ideali, planovi i bitke na koje se treba trošiti potpuno, kolika god da je cena koju treba platiti za njih. I najzad, ali ne i kao poslednjem, hvala prijatelju Salvu Insengu, mom pažljivom i nepresušnom čitaocu i lektoru.