9. Snovi u kontejneru

15. april 2000.
Ne seća se više ni kad je počeo. Čini mu se da je to uvek činio. Da je oduvek išao ulicama, noću, da traži u kućicama, kutijama koje se otvaraju nogom, ono što drugi danju bacaju. Ne seća se ni svog imena.
Ne seća se da je ikada imao porodicu, posao, kuću. Ni osobe koje ga ponekad uveče sreću sa puno kesa, ne sećaju se trenutka u kome se pojavio u njihovoj blizini da čeprka po ostacima njihovih života.
Jednog dana jedan ugledni gospodin iz neke otmene gradske četvrti viknuo je nešto izdaleka. Bilo je to njegovo ime: Toto Munica se zvao.
Toto ima belu, dugu i zapuštenu bradu, ispresecanu crnom bojom.
Dah mu uvek zaudara na alkohol, ali ima pogled uzdržanog trezvenjaka. Korača krivudavo, vukući noge u pocepanim cipelama i kese sa svojom jadnom imovinom. Ima kabanicu kao kapetan Kolumbo, uvek stegnutu konopcem oko struka. Niko se ne seća da ju je ikad video otvorenu.Uvek je ista, zimi i leti, ali i sve tamnija.
Toto malo priča i popreko gleda onoga ko mu se približi. Jednom su ga časne sestre obučene kao Indijanke odnele u svoj manastir da bi ga očistile.
Uveče su ga, medjutim, našle sa rukama potopljenim u crnu kantu prepunu otpadaka iz kuhinje kako traži večeru. Tako je rekao. Ko je želeo nešto da mu da, morao je to prvo da stavi u jednu futrolu, a zatim da je zatvori.
Provodio je dane zavaljen u jednu fotelju u uglu. Sada je normalan, mislile su sestre i ostali dobrovoljci dobrog srca.
Ali jedne večeri, kada je izgledalo da se oporavio, natovaren djubretom za koje je tvrdio da želi da ga baci u kontejnere, pobegao je, govore, sa svojom ukradenom robom.
Neko kaže da ga je video kako kruži jednim predgradjem jer, objasnio je gestovima i poluiskazima, siromasni ljujdi jedu više i ostavljaju više robe.
Toto tvrdi da mu ne nedostaje ništa. Noću, posle večernjeg " lova ", spava sa dobrom flašom da bi mu pravila društvo medju kartonima koji mu s vremena na vreme budu krevet, kišobran i sve drugo što mu je potrebno. I uvek ide na različita mesta po gradu jer ne želi da ga naljute huligani i osobe koje izjavljuju da ga vole.
A kada govori o smrti, to čini pogađajući u " prava mesta " Kaže da bi voleo da se opruži u srebrnom kovčegu. Bilo kakvom, jednom od onih posejanih po ulici. Onda shvatiš da misli na aluminijumski kovčeg.
Ako ga pitaš za razlog, odgovara da želi da spusti poklopac onako kako to čine ljudi kada nešto bacaju. Zato što se, u suštini, i Toto oseća odbačenim.