2. Samo zbog ljubavi
3. novembar 2000.
Jedini njegovi portreti koji su dospeli do nas daju nam sliku jednog pedesetogodišnjaka, prerano ostarelog, mršavog i bledog lica. Oči tužne i odsutne. Na licu tragovi godina i života. Ali u mladosti, jemče nam istoričari, Frančesko Paolo Gravina, rodjen 5. februara 1800, osmi i poslednji princ Palagonije i Lerkare Fridi, potomak jedne od najčuvenijih i najbogatijih plemićkih porodica Kraljevstva dve Sicilije, gradonačelnik Palerma od 1832. do 1835. godine, bio je gospodin bogat i dražima za kojima se devojački pogled okretao sa interesovanjem.
Sada žuri da postane blažen. Zapravo, prethodnih dana završila se u Palermu eparhijska faza kanonskog procesa više od deset godina nakon otvaranja.A za nekoliko godina, ako sve bude išlo kako valja, povećaće se gust red «svedoka» koje je crkva upriličila kao svoje vernike čije su hrišćanske vrline ravne herojizmu.
O ovom ljudskom duhovnom bivstvovanju pripovedao nam je Umberto Castanja, istorijski stručnjak Regionalnog crkvenog tribunala, i zvanični biograf « Princa siromašnih », kome je posvetio trideset godina istraživanja i čak tri biografije. Samo zahvaljujući njemu ova priča nije ostala sahranjena zauvek u arhivima.
Jedan izuzetan dogadjaj - pripoveda istoričar - započet kada se, u devetnaestoj godini, zaljubio u Nikoletu Filandjeri i Pinjateli, ćerku princa Kutoa. Njegova ljubav bila je luda, i pogrešan korak oko koga se vrtelo čitavo njegovo bivstvovanje.
Nikoleta beše živahna, blistava, radoznala i prelepa, starija od princa nekoliko godina, zainteresovana od prvog trenutka za njega.
Možda je jedno vreme zaista i volela ovog mladog aristokratu, bogatog tajanstvenim čarima, milog, a ujedno i uzdržanog. Možda je pomešala zanos nastao zbog svih ovih kvaliteta sa iskrenom ljubavlju.Siguran sam da je makar verovala da ga je iskreno volela », prokomentarisao je Kastanja.
On ju je, medjutim, stvarno voleo. «Voleo ju je – nastavi - zato što je bila lepa, blistava i bez predrasuda; voleo ju je, možda, zato što je bila toliko različita od žena iz kuće Palagonijevih. Voleo ju je zato što je verovao da je i sam bio voljen. Voleo ju je za ceo život, onako kako je jedino umelo da voli njegovo srce starog kavaljera.
Venčali su se 14. marta 1819. godine. Ali brak, mučan i bez dece, doživeo je brodolom posle deset godina, jer se u medjuvremenu zanosna princeza Palaginije zaljubila u mladog i, kažu istoričari, snažnog Frančeska Paola Notarbartolija i Vanija, princa Šare. Dvorac Notarbartolijevih, koji se nalazio u četvrti Kalsa, bio je udaljen samo nekoliko metara od dvorca Palagonijevih. Nikoleta je počela da ga posećuje i noću, vraćajući se kući često sa prvim zracima zore. I dalje zaljubljen, nakon što je pokušao uzaludno da se pomiri sa suprugom, jedne noći joj je preprečio vrata i postavio slugu u livreji koji ju je, u ime Gravinijevih, pozvao da se vrati tamo odakle je došla. Nikoleta je zatim otišla da živi, do kraja života, sa Notarbartolijem.
Bila je godina1829. Zbunjen, ranjen i ponižen., princ se zatvorio u svoj dvorac i niko više nije imao nikakvih vesti o njemu. Imao je dvadeset i devet godina i bogatstvo od koga se vrti u glavi. Odajama ogromnog boravišta više se nije čuo njen smeh niti šuštanje njenih haljina. Za njega je ta tišina postala zaglušujuća.Posle godinu dana otprilike, jednog dana bi vidjen kako šeta sa novčanikom punim novca uličicama siromašnog Palerma i kako seje nadu u život mnogim ljudima. Jedni su pričali o ludilu, drugi o pretvaranju.
Od tada – reče strastveni biograf - svo njegovo ogromno bogatstvo, koje se sastojalo od palata, vila, čitavih sela i rudnika sumpora, žitnih polja i vinograda, zasada agruma i voćnjaka, brojnih stada, trošilo se samo sa jednim ciljem : da se ublaži beskrajna patnja neizmernog naroda nesrećnika».
Ograničivši se na jednu sobu u svojoj palati, otvorio je vrata svog boravišta svim jadnicima svoga grada : onoj gorkoj, užasnoj procesiji deformisahih ili nesrećnih bića, koju je njegov predak Ferdinando Francesko II tako duhovito predstavio u kamenu, i postavio oko svoje vile za uživanje, u Bageriji, kao ožiljak društva i života.
Godine 1832. bi izabran za «pretora» tj. gradonačelnika Palerma. Teret koji je ostao do 1835. I njegov otac i njegov deda su to bili. To su za njega bile dragocene godine u kojima su se njegove inicijative vezane za siromašne ljude umnožavale neprestano.
U oblasti milosrdja – kaže Kastanja – Gravina je bio pravi inovator svog vremena. Njegova ideja bila je ne samo da da privremenu utehu siromašnima, već da ih «načini ljudima», preko posla, obrazovanja i religioznog vaspitanja.
Godine 1837. u grad je stigla kolera koja je, za kratko vreme, populaciji u kojoj je bilo oko 170 hiljada ljudi, odnela više od 27 hiljada žrtva, jedan pokolj bez premca u Evropi. Svi su pobegli, osim njega, koji to nije želeo, i sirotinje koja to nije mogla. Uz njega je ostala samo jedna grupa plemkinja i seljanki. Velikodušnost koju su u toj dramatičnoj situaciji pokazale te žene, dala mu je ideju da udahne život jednoj religioznoj porodici koja se bavila prevashodno siromašnima, « Časne sestre milosrdja»
Neobičan dogadjaj u istoriji Crkve - prokomentarisao je istoričar - čak jedinstven: da jedno svetovno lice, koje nije duhovnik, osnuje i upravlja grupom religioznih žena.»
Iscrpljen, ugasio se u pedeset četvrtoj godini, 15. aprila 1853. Nekoliko dana pre toga, izrekao je svoju poslednju volju, a zatim je poželeo da ostane sam i da u tišini dočeka smrt.
Umro je – zaključi Kastanja - jer se trošio neprestano za sirotinju, ali pre svega, presvisnuo je od jada, od onoga što se tada zvalo «velika tuga» ili «ljubavna bol».
Do kraja je, zapravo, bio zaljubljen u svoju suprugu.