12. Ruka vajara

8. april 2001.
Massimo Saputo, dvadeset četiri godine, Sicilijanac, rođen u San Đuzepe Jatu, u oblasti Palermo, u mestu poznatom po tome što odatle potiče mafijaški bos Đovani Bruska, vaja i oblikuje, ali samo jednom rukom. Levom. Drugu je izgubio u devetoj godini u očevoj kasapnici.
"Igrao sam se - pripoveda - sa onim metalnim čudovištem koje je stvaralo takvu buku koja me je omađijala. Ličilo mi je na astronomski brod. Bio sam opčinjen tim srebrnim odsjajima koji su me zaslepeli. Bio sam sam u očevoj radnji. Za tili čas sam se našao u jezeru krvi, onesvestivši se od bola koji nikada ranije nisam osetio."
Još je dete. Za njega, kažu lekari, nema više nikakve nade. Mora da se pomiri s tim da će živeti samo sa jednom rukom. Uči jednu novu reč i sluša kako je izgovara susedima, rođacima, učiteljima, drugovima s kojima se igra. Reč koju kod kuće niko nikad ne koristi: hendikep.
Zaista, za mnoge ljude Masimo je hendikepiran. Izraz koji obeležava, izdvaja, pobuđuje poglede sažaljenja. Koji zasmejava njegove profesore iz srednje škole kada im kaže da "kad bude veliki" želi da bude slikar. Jadničak, verovatno misle, sigurno još nije shvatio da nije "normalan". Ali on nastavlja da crta, da slika.
"Prvi izazov sam savladao u srednjoj školi - priseća se- kada sam postao najbolji iz tehničkog crtanja. Lud za baratanjem uglomerima i lenjirima samo jednom rukom. Međutim, oni nisu znali da me je majka učila da za mene, ukoliko nešto želim, ništa nije nemoguće".
Nemirnog karaktera, preosetljiv, posle obavezne škole upisao upisao se na profesionalni kurs iz informatike. Drugi nametnuti izazov je savladan: kucati po tastaturi brže od svojih drugova.
"Nisam želeo da radim sa kompjuterima - objašnjava - bilo mi je dovoljno samo da ostvarim drugi cilj: da još jednom nateram druge da shvate da sam normalan. Da mogu i bolje od drugih da uradim nešto što svi rade".
Kada je postigao svoj cilj, napustio je školu i otišao da radi kao sekretar jednog građevinskog preduzimača. Tamo počinje da proučava građevinske materijale. Da uči da prepozna njihovu čvrstoću, otpornost, trajnost.
"U slobodnim trenucima, počeo sam da se posvećujem restauraciji starog nameštaja koji sam nalazio u seoskim kućama. Drvo je vrlo mekano, ali sam otkrio da je takav bio i mineral sedra i da je glina prijatna za oblikovanje. Ukratko, danju sam prelistavao fakture i odgovarao na telefonske pozive, a noću sam učio kako se vaja pomoću instrumenata možda i neadekvatnih: nož, turpija, na staklu".
Za Masima je to novi izazov. U kući ga razumeju. Ohrabruju ga. Jedan brat, policajac, Alesio, odavno već i sam u slobodno vreme vaja. Druga sestra, Aurora, najmlađa, upisala je Akademiju lepih umetnosti. A u porodici ima i drugih umetničkih poziva. Salvatore, prvorođeni, na primer, glumac je u pozorištu. Najpre zajedno sa nekim prijateljima, skoro u šali, sada profesionalno.
"U početku sam se stideo svog posla. Želeo sam da pokažem svojima savršene radove. Ne samo dokaze dobre volje. Eksperimentisao sam sa tehnikama, materijalima. Malo po malo, otkrio sam da je moj pravi poziv rad sa glinom i posvetio sam se samo njoj. Naučio sam da radim bez alata. Pronašao sam tehniku koja mi je omogućila da radim samo sa jednom rukom".
Ali strast ka umetnosti nije jedina u Masimovom životu. Tu su i brojni prijatelji. Jer on nije jedan od onih koji oplakuju sebe. Voli da zasmejava ljude, da ih organizuje.
"Probleme sa devojkama nikad nisam imao. Zaljubiti se i učiniti da se drugi zaljube je pitanje duše, a ne ruku", odsečno kaže.
"Naravno, nisam ni mislio da budem umetnik po zanimanju. Kod mene je bila u pitanju ljubav - lična mržnja prema materiji".
Posle nekoliko godina, menja interesovanja. Njegovo poznavanje informatike pokazuje se korisnim po njega kako bi ušao u jedno veliko poštansko preduzeće.
Ali vikendima nastavlja da se skriva u svojoj maloj laboratoriji i da stvara, eksperimentiše.
"Svaki novi posao, svaka nova tehnika za mene je bila i jeste izazov koji treba savladati, jedna prepreka - hendikep koju treba prevazići". Uprkos rezultatima, koje sve više ceni veliki krug poznanika i rodbine, Masimo ipak pati zbog izolovanosti tipične za one koji žive u provinciji. Nema nikoga sa kim bi se suočavao, nikoga iz umetničkog sveta kome bi mogao da pokaže svoja dela. Njegov put je usamljenički.
Pre dve godine ukazala se velika prilika. Primio ga je za asistenta jedan veliki regionalni centar za rehabilitaciju hendikepiranih. Njegov zadatak je da realizuje plan uklapanja u društveni život za mnoge koji su "drugačije sposobni", objašnjavaju mu, jer bi u protivnom ostali isključeni iz njega. U centru upoznaje i jednu devojku, Lućiju, italijanskog porekla, ali koja je diplomirala u Strazburu, koja je tu sa studentskom stipendijom. Pratilja u poslu, postala je to kasnije i u životu.
"Tumarajući svuda, dolazim skoro napadnut, zarobljen novim umetničkim podsticajima. Naročito me pogađa tuga stanovnika starog kontinenta. Bogati, ali mrtvi iznutra. Za mene to postaje opsesivna slika koju ne mogu a da ne pretvorim u nešto konkretno : slike, skulpture…predmete koje još stvaram za sebe, a sada i za Lućiju".
I to je upravo poslednje što ga uvodi - tokom jednog od njihovih sve češćih premeštaja - u Sevilju, u Španiju,u umetnički svet naprednjaka i antifrankista.
"Upoznao sam izuzetne ljude sa kojima konačno mogu da se suočavam. Ljude koji su me ohrabrili da se posvetim samo umetnosti, a da ne gubim vreme na druge stvari".
Na iberijskom poluostrvu, Masimo ostaje celo leto i, uz pomoć svojih novih prijatelja, radi na jednoj izložbi skulptura koje imaju za temu "socijalnu revoluciju" u Španiji posle Franka. Laskavi uspeh poduhvata podstiče ga da napravi zaokret u svom životu. Zapravo, od pre nekoliko meseci živi sa Lućijom u Luksemburgu i radi na nekoliko kilometara udaljenosti, u Đentu, u Belgiji, u jednom ateljeu umetnika koji potiču iz cele Evrope, ali najviše iz Italije.
"Sada se posvećujem najviše obradi gline. Malo sam specijalizirao...".
"Slikanje? Sada sam ga ostavio, recimo da sam izgubio ruku za to", govori kroz smeh.