4. Ljubav preko interfona

Maj 2002.
"Moliiiiii…"
"Idem ja". Santina požuri ka izlazu, zgrabi slušalicu interfona, prinese je uhu i razvuče usne u osmeh. Znala je ko je. S druge strane, jedan topao glas smirenim tonom poče da joj priča priču. Bajku izmišljenu samo za nju.
"Ma kakve namere ima ovaj koji svake večeri, već tri godine, priča preko interfona satima? Šta hoće? I zašto, umesto da dolazi ovde, ne telefonira? Prokleta… koja je otvorila tvoja ćerka tome sa hlebom na vratima. Da si otišla ti, ta glupača se ne bi zaljubila!" Ćićo, Santinin otac, mrmljao je, kao i obično, dok je, utonuo u svoju fotelju od veštačke kože, između jedne i druge suze, gledao na televiziji "I bogati se vole, samo što više pate", sa Ljera Karmen Sorelom i Palo u ulozi nesrećne junakinje.
"Mi..." - nastavi razmišljajući poluglasno - "ovo brazilsko ženče je stvarno ubavo. Ma koj nam to daje ovde da žderemo? A kažu da u trećini sveta vlada glad! Vidi se da neje dobro da se ždere." Zatim pogleda svoju ženu, Ružu: pedeset godina, dvoje dece, opuštene grudi, debele naočari i trideset kilograma više i u mislima poče da upućuje na njen račun uobičajenu seriju uvreda.
"Reč je o tome da je Salvino siroče, i pored oca, i ne mogu da priušte telefon u kući. Nadajmo se da će mnogopoštovani na·i sebi mesto i da će se tako srediti. A zatim, majka je vredna osoba: radi kao bebi siterka kod jedne gospođe koja živi u zgradi u kojoj Đuzijev rođak ima nastojničku sobu. Recimo da se poznaju. U svakom slučaju, važno je da se deca vole i da se on ne drogira", ubacivao se kreštav glas supruge, nevešto, u muževljeve grdnje.
"Nadajmo se, tako ćemo okončati ovu priču zbog koje nam se smeju i komšijski pilići" odgovara joj Ćićo, između jedne i druge uvrede.
U međuvremenu, zaljubljeni su nastavili da guču preko interfona.
"Voliš li me?" pitala je ona.
"Pa naravno da te volim. Koliko puta to moram da ti kažem?" odgovarao je on.
"Onda mi ispričaj bajku o onoj kojoj dolazi bogataš i odvodi je iz maćehine kuće" ponovo je počinjala ona, uvijajući kabl slušalice između prstiju.
"Ispričao sam ti je već sto puta. Oteraj me kući jer ujutru moram da ustanem u pet da bih išao da mesim hleb, a već je jedanaest sati" pokušavao je da preseče on.
"Dobro, ali prvo me poljubi".
"Cmok!"
Santina je posle otišla u krevet i sanjala bajku koju joj je Salvino ispričao malopre. I to se dešavalo već tri godine, svake večeri. On se svojski zalagao. Hladnoća, kiša, boljke njegove i porodične. Ništa ga nikad nije zadržalo kod kuće i sprečilo da dođe na sastanak. Kad god bi Santina na to pomislila, osetila bi kako joj srce lupa toliko snažno kao da će iskočiti iz grudi.
Na kraju se čudo desilo. Posle više od četiri godine, mnogopoštovani je "našao" u Pošti mesto za Savina. Tako je dvoje zaljubljenih moglo da "kruniše svoj san za koji siroti mladenci nisu znali kako će se završiti", kako je njena majka govorila komšinicama.
Svečana religiozna ceremonija u velikoj gradskoj crkvi, gosti koji proklinjaše vrućinu i brakove sklopljeni u leto, i ona, prelepa, tamnoputa i bujnih grudi uz koje se pripija bela venčanica sa trinaest metara vela, ona koja je konačno rekla "da" zauvek svome "njemu". Zatim emocije i suze svih prisutnih, ali i zbunjenost sveštenika koji, gledajući u njen dekolte, za trenutak nije bio u stanju da nastavi. Najzad, kao u knjizi, medeni mesec u Americi, da bi posetili mesta u kojima su se kretali junaci filma, o kojima su često maštali.
Ali život udvoje ne ispadne uvek onakav kakav se zamišlja dok se dvoje zabavljaju. I tako, jedne večeri, posle jedne svadje žučnije nego obično - u koju su bili umešani, po različitim osnovama, njihovi rodjaci do sedmog kolena ili dalje - Salvino je izašao iz kuće sa namerom, kako je izjavio, da ode da se iskali kod jedne od "onih".
Bila je tako predvidljiva reakcija ženice: udarila je u plač zalepivši se za slušalicu telefona da bi referisala majci šta joj je uradilo to "čudovište".
Supružnik sa svežim preimenovanjem, medjutim, primetivši da je zaboravio ključeve automobila u kući, psujući sve svece u kalendaru, ne izdvajajući nikoga, lupi rukom u tablicu koja je recitovala: "Fam. Spasen-Ovčica".
"Moliii…"! - graknu u interfon.
"Ko je?" - odgovori Santina kroz suze. Čuvši je, Salvino iznenada kao da oseti jaku vrtoglavicu koja ga odvuče u srećnije dane, koji su sada bili skoro sahranjeni. Boja njenog glasa bila je ista kao i pre nekoliko godina, samo malo napukla od plača. I tako, posle nekoliko minuta tišine, lica pripijenog uz zid, zatvorenih očiju, prepusti se, kao nekada, pripovedanju smirenim glasom: "Bio jednom, u jednom dalekom, dalekom delu grada…"