3. Homoseksualnost i vera

Mart 2003.

Nasuprot onome u šta većina veruje, Katolička crkva ne osuđuje homoseksualne osobe više od ostalih, već govori o  « homoseksualnim odnosima » kao o « ozbiljnim poremećajima ». Ovaj stav, izražen jasno u nekoliko navrata i u različitim zvaničnim dokumentima tokom vremena, bio  je konačno kristalizovan u priručniku Crkvene doktrine, Veronauci,  koju je obznanio papa Jovan Pavle II, godine 1992.

I sama priznajući da «psihička geneza te pojave ostaje uglavnom neobjašnjiva», Crkva potvrdjuje da su «homoseksualna dela duboki poremećeni (razuzdana) jer su «suprotstavljena prirodnim zakonima zato što onemogućavaju da se seksualnim činom podari život». I, dakle, ni u kom slučaju ne mogu biti odobreni. U nastavku, zatim, Veronauka navodi: «Izvestan, ali ne i zanemarljiv broj muškaraca i žena pedstavlja homoseksualne skolonosti kao urodjene. Oni ne biraju svoju homoseksualnu uslovljenost, ona za većinu njih predstavlja samo pokušaj.

Pokušaj, naravno, da stignu do neba, jer « homoseksualne osobe se pozivaju na čednost ». Onda, sve je jasno ? Sa naučne tačke gledišta, očigledno jeste. Ali život, čak i onaj u Svetoj Rimskoj Crkvi, ne uspeva uvek da se prilagodi doktrini, ma koliko jasno bila izražena ili ma koliko vekova bila stara. Bilo bi dovoljno, na primer, setiti se da je monasima koji su se u IV veku povlačili u  isposnice u opustelim zemljama Severne Afrike, i ne samo tamo, bilo apsolutno zabranjeno da daju prenoćište svojoj sabraći, naročito ukoliko su mlađi, u svojim kolibama. Previše je lako zamisliti zbog čega.

Primeri bi mogli da se redjaju sve dok ne bismo shvatili da u Katoličkoj crkvi homoseksualnost poprima razmere masovne pojave. Nedavno, visoki hijerarhijski krugovi su doneli veoma značajan dokument u kome se, između ostalog, zahteva od biskupa da zabrane seminare i religiozne skupove kandidatima sa jasnim homoseksualnim sklonostima.

To je drastičan lek  koji, medjutim, ne uklanja problem. Zato što su iza jasnih zauzimanja stava  i učenih rasprava česte priče o prikrivanju, licemerju i bolu. Kao ona o don Luiđiju ili o Ticijani koju u nastavku pričamo.

Rekvijem za sveštenika homoseksualca

O don Luiđiju Steli sada više niko ne govori, a malobrojni su imali hrabrosti da to čine dok je još bio živ. Međutim, umro je pre više od pet godina, a njegovu sahranu je obavio u gradskoj parohiji jedan visoki prelat. Ali sve se dogodilo sa najvećom uzdržanošću.

Čak i jedan dnevni lokalni list, često tako osetljiv i dobro obavešten o svakom uzdahu Svete palate, ograničio se na to da posveti ovom dogadjaju samo nekoliko redaka. Jedna « crtica » utopljena u ostale. Jedna vest bez važnosti kao tolike druge.

Ali o don Luiđiju nije trebalo da se govori O ovom genijalnom i kreativnom svešteniku koji je postepeno otkrivao svoju homoseksualnost, o ovom svešteniku koji je počeo da sumnja u Crkvu i u njene vekovne izvesnosti, trebalo je apsolutno ćutati.

 «Najinteligentniji učenik kojeg sam ikada imao », kaže jedan od nejgovih profesora sa Teološkog fakulteta u Palermu. «Jedna preosetljiva osoba, pravi umetnik», seća se jedan njegov bivši sadrug sa seminara, koji je sada starešina velike parohije u centru. Da, jer je don Luiđi, osim što je imao neosporni talenat za teološke studije i nezajažljivu radoznalost zbog koje se strasno zanimao za sve, slikao, i to dobro.

Toliko dobro da je, pošto je napustio ministarstvo – zbog duboke krize vere i veoma konfliktnog odnosa sa crkvenom hijerarhijom - u onom Parizu gde je, kao mladi boem, pobegao, otvorio umetničku galeriju u kojoj je prodavao svoje slike.Neki govore da je tamo pronašao i ljubav.

«Od tada pa nadalje - pripoveda njegov bivši drug - počelo je njegovo uklanjanje. Započeta je zavera ćutanja, kako se to već dešava kod nas. Niko nije više smeo da priča sa ovim sveštenikom čije teološke sumnje niko nije bio u stanju da otkloni i koji se, pre nego što je otišao, kako mi je pričao jedan pravnik prisutan na sceni, pojavio pred svojim nadbiskupom kome je, pocepavši rizu, viknuo u lice: «Zbog nje sam izgubio veru».

Ali o otklanjanju neprijatnosti za nadredjene i sabraću mislio je, u Parizu, jedan kradljivac koji je ušao u njegovu umetničku galeriju. Udelio mu je udarac pištoljem i ubio ga je. Greškom, kažu.

Priča o Ticijani

Osmog jula 2000. godine.

 «Kao da su mi amputirali deo tela, kao da su me odvojili od sebe same». Ticijana ima postidjen pogled, ali ima volju da priča o tome, da spominje, da ide u potragu, sećanjima, za sobom samom koju je jedan licemerni i bogomoljački moral, tvrdi ona, sprečio da bude i da voli.

Ticijana je crnka, nesumnjivo lepa, kovrdžave kose, sa očima koje su intenzivno zelene boje, koja samo što nije prešla prag tridesetih godina. Sada ima muža, devojčicu, osunčanu kuću i posao koji je čini srećnom. Traži samo jedno : da njena priča bude ispričana tako da je niko ne prepozna. Ali događaj je istinit, možda previše opšti, kao i njen bol.

«Kad sam pohadjala srednju školu, družila sam se sa mladima iz parohije. Kako se to već dešava kada su devojke i mladići zajedno, desilo se da sam tu imala prve veze, prva iskustva. Toliko osećanja  i previše radoznalosti. U suštini, osećala sam se nesrećnom jer se moja majka nedavno bila razvela, a u Crkvi deca razvedenih roditelja bivaju gledana s podozrenjem, skoro da su obeležena prvobitnim grehom. Od njih se očekuje sve. Ni ekonomski nisam stajala dobro. Otac nam, zapravo, nije davao ni liru, ali uvek je neko od mladića bio raspoložen da plati za mene, diskretno.

Medjutim, jednog dana u grupu je stupila jedna devojka, Monia, mladja od nje nekoliko godina. Monia je poticala iz gradjanskog sloja, onog sirovog i spekulantskog, koji se obogatio od gradjevine, ali koji je posle poslao decu da studiraju na prestižnim univerzitetima. Ona je pohadjala privatni institut, mama se posvetila dobročinstvima, a otac je bio slobodnjak, sa uvek preplanulim licem.

Monia i Ticijana postaju ubrzo prijateljice, skoro nerazdvojne. Sada provode zajedno dobar deo dana. Uveče dugo razgovaraju da bi ispričale jedna drugoj ono što, tokom sati koje su provele zajedno, nisu umele ili htele da kažu. Zatim, jednog dana – otkriće.

«Bila sam kod njene kuće da bih joj pomogla da uradi domaće zadatke – priča Ticijana. Monia nije nikada bila mnogo predana učenju. Bilo je popodne i njena majka nije bila kod kuće. Još se sećam scene: ona je čitala a ja sam je gledala, nisam uspevala čak ni da je slušam. Osetila sam kako u meni nešto pulsira, sve jače, neka vrsta jakog treperenja. U jednom trenutku, primetila je da je posmatram. Podigla je glavu s knjige, pogledala me je i ljubile smo se skoro celo popodne, gotovo neprestano.Rekla sam joj da je volim i ona je plakala od sreće».

Te večeri, seća se, otišla je kući sa srcem koje se radovalo, ali i sa ogromnom zbrkom u glavi.Pozvala ju je, pričale su dugo, obe obuzete strahom da je to što su učinile «greh». Monia reče da je tražila savet od sveštenika iz svoje škole, Ticijana od paroha. Ali jedini odgovor koji su dobile bila je naredba da se razdvoje jer su njihovi “odnosi” «protiv prirode». Tako su odlučile da nastave da se vole, ali tajno.

«U početku je izgledalo da niko iz grupe nije ništa primetio. Možda se ponekad neko našalio zbog toga što smo uvek zajedno, ali ništa više. Mi smo se, medjutim, volele sve više. Često je Monia dolazila da spava kod mene jer je moja majka, da bi sastavila kraj s krajem, radila kao bebi-siterka, i skoro nikad nije bila kod kuće. Bile smo toliko «pečene» da smo se ponekad ljubile i u crkvi. Ne pred svima, razume se, već u nekoj sobi u koju smo odlazile sa bilo kakvim izgovorom. “ Znaš li da smo lezbejke?”, govorila sam joj. Smejala se i grlila me je.

Jednoga dana, baš u crkvi, jedna devojka ih otkri. Mole je da ne kaže nikome ništa, ona obećava. Ali, posle nekog vremena, primećuju da im se oni koji dolaze u parohiju, kad prodju s rukom u ruci, smeju, i da neko pokazuje prstom na njih izdaleka. Paroh, kad ih sretne, kao da se šali, razdvaja ih i pita da li imaju dečka.Počinju da kolaju priče i pošalice na njihov račun. Neko ih gleda i prasne u smeh. Njihova zbunjenost raste. Stiskaju se još više jedna uz drugu. Ne druže se više sa grupom mladih, jer više ne bivaju pozvane da izadju. Monia počinje vidno da slabi, Ticijana postaje razdražljiva. Jedan dobar dečko iz parohije pokušava da “odblokira” lepšu iz para, Ticijanu, spustivši ruke na nju. Njihova školska zarada osetno opada. Monijina majka brine i o tome razgovara sa prijateljicama, neka joj, možda, ispriča sve.

«Jedne večeri neko me je pozvao. Bila je to njena mama, naredila mi je da više ne vidjam njenu ćerku. Znala je sve. Od tada je više nisam videla. Znala sam samo da je bila podvrgnuta lečenju kod jednog psihologa koji ju je kljukao sredstvima za smirenje, da bi „ozdravila“. Ja sam imala užasne trenutke. Zgađena svim tim licemerjem, nisam više kročila u crkvu, osim da bih se udala. Zatim sam srela svog muža, koji o ovoj priči ništa ne zna. Zabavljali smo se nekoliko godina,a onda smo se venčali. Orgazam odlično umem da odglumim. Jadničak. Samo se nadam da će moja ćerka, kad poraste, moći da voli koga ona želi.“

Misliš li još ponekad na Moniu? “Uvek, naročito kad vodim ljubav sa svojim mužem.“