5. Bosovo srce

3. avgust 1999.

Ispod naziva jednog diskonta, supermarketa za siromašne, u jednoj gusto naseljenoj gradskoj četvrti, Salvo (ali ime je izmišljeno), zajedno sa još petoricom mladića, trudi se da pomogne klijentima da istovare iz kolica kese sa kupljenom robom, i da dobije bakšiš za uslugu.

Ima trideset godina, preplanulost koja se dobija prilikom seoskog odmora, čakšire sa upadljivim rododendronima u boji, elektronski plavu majicu bez rukava, ispod koje se skriva – ali ne mnogo- isturen stomak, a medju ustima redovno opušak cigarete.

«Školu nikad nisam voleo - objašnjava bez dlake na jeziku - svedočanstvo o završenoj srednjoj školi uzeo sam pre odlaska u vojsku. Pokušao sam da budem zidar, ali su mi davali samo šeststo hiljada lira mesečno, što me je umaralo. Naravno da to nije pravi posao, ali svakog dana sam donosio kući trideset-četrdeset hiljada lira, a za praznike sam stizao i do šezdeset. A zatim, sa prijateljima sam», kaže, pokazujući na svoje “kolege”.

Sada Silvo misli na zasnivanje porodice, uveče više ne izlazi, manje puši, a novac koji zaradi stavlja na stranu da bi kupio pokućstvo, «dve sobe», precizira, koje su on i njegova devojka – koju ćemo nazvati Rozi- već iznajmili.

«Ovde svi znaju da treba da se oženim – nastavlja - i dozvoljavaju mi da istovarujem više kolica.Čak me i oblasni momak koji dolazi po reket poštuje i ne traži mi novac.»

A koliko se plaća da bi radio? „Ja nikada nisam dao nijednu liru – odgovara Salvo - jer kad je on došao prvi put rekavši nam da ga šalje “mi znamo ko” i da želi dvadeset hiljada lira svakog dana od svakoga od nas, ja, koji treba da se oženim, uzeo sam Rozi i rekao sam joj: «Podji sa mnom do jedne osobe, a posle ću ti objasniti».

A posle? «Posle sam otišao do te osobe o kojoj ne mogu da pričam», nastavlja Salvo znatno tiše, zatim okleva, zastaje.Nastavlja: «Onda… On je uvek u jednoj oblasnoj birtiji. Predstavio sam se držeći Rozi za ruku, jer izvesni ljudi uvek poštuju žene, i rekao sam mu: «Ja treba da se oženim, i ako vam dam novac ne znam kako ću platiti nameštaj.«

Šta je on učinio? «Pa, za to vreme moja devojka ga je gledala netremice u oči. Onda je on pozvao oblasnog momka i rekao mu, preda mnom, da me poštuje i da ne traži od mene ništa dok se ne oženim. Čak mu je rekao da mi nađe supermarket gde se više zarađuje.»

Uglavnom, Salvo, dobro se završilo : ne plaćaš i, štaviše, « radiš » na boljem mestu.

«Da, u suštini, zadovoljan sam. Međutim, problem ostaje: kad se budem oženio, reket ću ipak morati da plaćam. Ovde čak i više nego u drugim oblastima. Kako ću preživeti?

Da. «Hm, o nečemu sam razmišljao« , reče Salvo zamišljeno.

O čemu? “Ako me je ta osoba ispoštovala zbog ženidbe, sigurno će to učiniti i kad mi se bude rodio prvi sin. A nije rečeno da posle prvog deteta neću napraviti i njegovu braću.

A ako to ne bude funkcionisalo? “Onda ću otići tamo sa Rozi i sa detetom. Jesi li nekada video nekoga koga dete nije dirnulo?»