Књига бившег државног секретара за дијаспору узбуркала духове у Бечу

''Жртва комунизма'', обичан криминалац!
У Бечу, 16. јуна 2007.

У Београду је Александар Чотрић, бивши државни секретар у Министарству за дијаспору и председник Извршног одбора СПО-а, објавио 2002. године књигу „Сабрани у расејању“, у издању „Српске речи“, а рецензенти су били Вук Драшковић и Томислав Јеремић.
У тој књизи, имеђу осталих гнусних фалсификата, Чотрић је објавио ноторну лаж у поглављу „Аустрија“, представљајући Слободана Максимовића на 37, 38 и 39 страни, што представља кривично дело због јавног обмањивања јавности. Наиме, Чотрић је, без трунке стида и без гриже савести, криминално обмануо јавност представивши Слободана Максимовића као „жртву комунизма“ још 1968 године због „учествовања на студентским демонстрацијама“ и наводно осуђеног због „рушилачког дела“, представивши Слободана Максимовића у овој књизи као невиног страдалника и обрукавши на тај начин све часне антикомунисте од 1945. године до данас!
Наиме, Слободан Максимовић никада није био студент нити је то могао бити, јер има само 6 разреда основне школе, значи – законски НЕПИСМЕН! Тачно је да је Слободан Максимовић био у затвору, али као силеџија, разбојник и лопов. Имам пресуду Окружног суда у Ваљеву број 22/69 од 11. марта 1970 године.
У тој пресуди дословно пише да је Слободан Максимовић, земљорадник из села Врбовно код Лазаревца са 6 разреда основне школе, осуђен на казну затвора у трајању од две године због РАЗБОЈНИЧКЕ КРАЂЕ након што је на превару намамио свог сусељанина Милутина Ђурића, тешко га повредивши, остављајући га поред сеоског пута у Врбовну у потпуно бесвесном стању, опљачкавши од Милутина Ђурића новац и ручни сат, а осуђујућу пресуду Слободану Максимовићу, по предлогу јавног тужиоца од 21. фебруара 1969. године, донео је Окружни суд у Ваљеву у саставу судске петорке: Светислав Радосављевић, председник судског већа; Ненад Пајић, судија, поротници: Алекса Ранисављевић, Ћутковић Јовица и Јелић Живојин. По правоснажној пресуди Слободан Максимовић, полукваликификовани радник из Врбовна, одлежао је затворску казну после повратка из армије да би касније дошао у Беч, фалсификујући своју криминалну прошлост и лажно се представљајући.
Максимовићева жртва МИЛУТИН ЂУРИЋ из Врбовна касније је умро од излива крви на мозак што је, по мишљењу лекарског конзилијума, последица тешких телесних повреда које је задобио од Слободана Максимовића.
Александар Чотрић, коаутор поменуте публикације заједно са Миленом Поповић, уз саучесништво Вука Драшковића и Томислава Јеремића, дрско се наругао свим часним противницима комунизма, живим и мртвим, јер приказати разбојника и лопова Слободана Максимовића, који је осуђен због разбојничке крађе, као „антикомунисту“ и „студента“ класичан је пример непотистичке злоупотребе моћи утицаја од стране високог државног функционера, што Александар Чотрић то себи није смео да дозволи, а најмање да најгнуснију лаж пласира као једину партијску истину!
Овде у Бечу живи доста људи пореклом из њиховог завичаја, али нико није смогао снаге до сада да се супротстави фласификату и извртању чињеница.
Српски културно-информативни центар се згражава после овакве дрске неодговорности политичара и афористичара Александра Чотрића који је ноторног и осуђеног криминалца Слободана Максимовића приказао као „жртву комунизма“. На овај начин афористичар Александар Чотрић постаје и сам мета афористичара зато што срамно тргује туђом несрећом, скривајући криминал и величајући оно што је за сваку осуду!
Ако је и од Чотрића, много је. Нарочито ако се има виду Чотрићева повезаност са Максимовићем по питању штанцовања шенгенских виза.
Али о тој криминалној делатности поменуте двојице осврнућемо се другом приликом.
Овде је симптоматично вођење кадровске партијске политике СПО-а. Наиме, разбојник и осуђени лопов Слободан Максимовић (што потврђује факсимил прве стране пресуде Окружног суда у Ваљеву), професионални преварант са 6 разреда основне школе који је обмањивао гостујуће раднике по Аустрији да је студирао, био је ни мање ни више него партијски представник СПО-а за целу Европу. Захваљујући управо негативној кадровској селекцији, што Максимовићев случај недвосмислено потврђује, странка СПО је данас потпуно маргинализована у Србији. Мудри народ зна да жањеш онако како посејеш, али то нису знали најгори у селу сељаци и у школи пропали ђаци.
Петар Милатовић,
председник Српског културно-информативног центра, Беч