Пре четврт века, веровали или не, у Србији није било могуће наћи у књижарама радове Владимира Ћоровића, Станоја Станојевића, Слободана Јовановића, Лаза М. Костића и других српских историчара који су писали између два рата. Досије је отворио ту Пандорину кутију (Сви српски владари, Свети Сава – монографија, Разговори са Слободаном Јовановићем, Спорне територије Срба и Хрвата), уз велики отпор тадашњих власти.

Новинар Драган Барјактаревић упознао нас је са емигрантом Петром Милатовићем Острошким и ми смо почели да откривамо један нови свет, свет српске политичке емиграције. Уз сву посвађаност српских исељеника, препирке ко ради за ДБ, а ко не, у дугим разговорима широм Европе, добијали смо информације о Србији коју су они понели у својим срцима. Сва наша путовања за Немачку, Швајцарску, Француску, Холандију и назад, имала су обавезно одмориште у Бечу, код Петра. Истина, често би ујутру кретали уморнији него што смо дошли, јер би током целе ноћи размењивали размишљања о „српском питању“ и путу којим би се дошло до те идеалне Србије, коју сви носимо у срцима. Разговори са Петром били су као сусрет са бистрим планинским извором од чије ледности трну зуби. Чим би се удаљили из Беча, било на једну, било на другу страну, слушали би приче како је Петар чудак који живи мимо света, како је застранио, како ово, како оно... Међутим, приликом сваког новог доласка у Беч, сусретали би се са новом акцијом. Ван безбројних књига, штампаних и интернет часописа, српских школа, ту су биле и практично непрестане демонстрације – против Милошевића, за подршку Републици Српској Крајини, за подршку Републици Српској, против бомбардовања Републике Српске од стране НАТО-а, подршке Србима на Косову, подршке Србима у Србији и против бомбардовања Републике Србије од стране НАТО-а... Видели смо својим очима блокаде саобраћаја око аустријског парламента, када није могло да се прође ни околним улицама. Десетине и десетине хиљада Срба, али и аустријских симпатизера, окупљало се да чује Петра и његове госте – српске политичаре, песнике, историчаре. Слушали смо својим ушима вајне српске политичаре, уплашене од толике масе људи, како питају Петра: Да ли да говорим српску опцију или југословенску? Петров одговор није за штампану реч, али његов тадашњи закључак да због „левих сметала на десној страни Србија данас храмље на обе ноге и прети јој опасност да поново спадне на Београдски пашалук“ – стоји и дан данас.

Наравно, по законима политичке, поготово емигрантско-политичке физике, свака јавна акција изазива тајну реакцију. Непосредно по откривању нацистичке прошлости генералног секретара УН, Курта Валдхајма, који се управо био кандидовао за председника Аустрије – Петар је доживео и преживео први атентат. Непосредно по избијању рата на просторима бивше СФРЈ, када је постало очигледно да је Петрово ангажовање у одбрани српских интереса добило неслућену подршку Срба у расејању, а посебно у Аустрији, уследио је други атентат. У пуцњави у центру Беча, рањени Петар успео је да рани двојицу нападача. По изјавама очевидаца, једанаест нападача маскираних у униформе аустријских полицајаца се, потом, разбежало. Нешто касније, двојица су ухапшена, али имена организатора атентата остала су непозната јавности. Упоредо с таквим акцијама, одвијали су се и јавни судски процеси. Маја 1989, у Никшићу је објављен Петров „Предлог за решење српског националног питања“, који предлаже стварање Уједињене српске државе.. Тим поводом, месец дана касније, 11. јуна 1989, Окружни суд у Подгорици, подиже оптужницу против Петра, а истовремено, буквално истог дана, МУП Црне горе расписује савезну потерницу за њим. Потерница је и даље на снази у данас раздвојеним српским државама, иако су водећи српски политичари, наравно без разумевања и без последица, преписивали Петрове поставке. У Аустрији, јавно тужилаштво је покренуло три процеса против Петра. Последњи пут 2008. године, поводом фалсификованог интервјуа у листу Аустрија под насловом: „Српски бос позива на крвопролиће“ – све поводом српских протестних демонстрација у Бечу поводом самопроглашења независне државе Косово и аустријског признавања исте. Петар се, као и у претходна два случаја, бранио сам, без адвоката. Резултат - уместо 13 година робије, добио је јавно извињење од стране: листа Аустрија , аустријске тајне службе и самог аустријског председника Фишера. Наиме, испоставило се да је Петар управо спречио крвопролиће, које су планирале неке тајне службе. Да је данас жив, поменути новинар Драган Барјактаревић сигурно би са смешком подсетио на своје запажање објављено у Дуги 1991. године: „Петар Милатовић Острошки је у својој отаџбини критиковао Броза, а у земљи у којој је добио политички азил одмах је напао њиховог будућег председника – Валдхајма. Куку у леле председницима свих држава у којима буде живео Петар Милатовић Острошки!“.

Уз све Петрове необичности, једна ствар ме опчињава до дана данашњег – његова невероватна ефикасност. Уз све горе наведене, један случај ми је остао у посебном сећању. Пре петнаест година, ниједан од наших пријатеља по Европи није могао да нам пронађе на једном месту 400 најквалитетнијих слајд филмова, који су нам били потребни за фотографисање Мирослављевог јеванђеља. Ти филмови су били скупи и имали су ограничен рок трајања, те ниједна продавница није имала ту количину. Петар је решио проблем за два дана. Како му је то пошло за руком објаснио је у документарном серијалу о Мирослављевом јеванђељу и то објашњење звучи, у најмању руку, „чудно“, али филмови су стварно стигли - ја сам их лично примио у Ђеру. Посебна прича била је примопредаја. Наиме, Петар није смео да излази из Аустрије, а ја нисам имао времена да тражим визу за улаз у Аустрију. Да ствар буде компликованија – Петрова кола су слупана приликом последњих демонстрација, док је возио др Јована Рашковића. Филмове је пренела преко границе тадашња Петрова супруга, заједно са својом другарицом, а довезао их је муж поменуте другарице, аустријски полицајац. Тадашња Петрова супруга ми је предала пакетић у ком су били филмови, ја сам њој дао новац и одмах ускочио у кола, јер нам је време за снимање истицало, а аустријски полицајац је остао забезекнут размишљајући о томе шта је то пренео из једне државе у другу.

Наравно, и ми смо Петру помагали око његове породице у Србији и Црној Гори. Невероватно је колико значи, колико се повећава човекова моћ да уради нешто добро кад има некога на ког може у потпуности да се ослони у другој држави. Петар је такав човек и поносан сам што је мој пријатељ.

. . .

Текстови у овој књизи баве се „српским питањем“ и већином су објављени у Петровом интернет часопису „Истина“.

Проблеми у схватању „српског питања“, по мени, почели су од стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније назване „Краљевина Југославија“. То је био тренутак када су Срби изгубили компас. Витешки краљ Александар I Ујединитељ, гледано из данашњег угла – направио је грешку. Уместо да направи Уједињену српску државу, са оданим и пријатељски настројеним становништвом, дакле државу коју је тешко на дуги рок освојити, направио је Југославију. Истина, у његовом потезу било је логике. Србија се у претходним деценијама непрестано ширила и Александар је помислио да то може да иде унедоглед. Други, вероватно и важнији разлог је био што је Александар себе видео као наследника упражњеног царског престола Романова, односно као будућег цара свих Словена, те је Југославија била само један степеник ка том циљу. (Наравно, англо-саксонцима је циљ да до словенског уједињења ни случајно не дође.)

Потом су дошли комунисти и нацртали АВНОЈ-евске границе, које су имале за циљ смањивање утицаја Србије. Срби у Југославији су ћутали у релативном благостању и страху од суровости Титовог режима према политичким противницима.

Потом је дошао Милошевић, први комуниста који није причао у флоскулама (дијалектички материјализам, социјалистичко самоуправљање, братство и јединство свих наших народа и народности) и пробудио наде. Оптуживали су га да једини не помиње Тита у говорима. Био је толико популаран да би, да је расписао референдум, сигурно био проглашен за краља. Међутим, заборавио је да спроведе демократске изборе, тачније последњи их је спровео у СФРЈ. После деветомартовских демонстрација извео је тенкове на улице, а одмах потом избио је рат унутар СФРЈ. Војска је у Дневнику објавила снимке како Хрвати увозе оружје. То је био знак да следе хапшења и сређивање стања у држави. Међутим, војска је заборавила да обави своју дужност. Милошевић и војска су заборавили , по избијању рата, да изведу тенкове на границе Уједињене српске државе и распишу референдум са питањем ко жели да остане унутар такве државе. Резултат би била држава која би могла да се брани, јер не би имала унутрашњег непријатеља. Уместо тога, кренули су са варијантом корак напред-два корака назад, све са црвеним петокракама на челу, и без јасне идеје на којим све територијама живе Срби. Дизали су из кревета људе, који по 20 година нису видели пушку, и слали их на фронт са потпуно нејасним директивама. Резултат – непотребно проливање крви, како српске, тако и наших комшија, поред којих морамо живети и у будућности, свиђали се они нама или не. Видели смо и подизање границе према Србима са друге стране Дрине у тренутку њихове највеће кризе. Милошевић, који је тако доминантно контролисао политичку опозицију у земљи, све своје вештине заборављао је на међународном плану и, наводно несвесно, играо улогу пиона у рукама САД, које су преко њега јасно показале Европској унији да може да постоји, али само под америчким условима. Истовремено, заборавио је да врати имовину цркви на Косову и Метохији, и тако на свима јасан начин означи потпуно неспорне српске територије. Кад сам његове људе подсетио на то, добио сам образложење: „Онда би морао да врати и католичкој цркви имовину у Војводини“. Лоповска национализација остала је на снази. Уз све то, Мирослављево јеванђеље, корен српске писмености и духовности, лежало је заборављено на поду подрума Народног музеја, а кустоскиња је на њему држала ноге. Истовремено, Министарство културе није заборавило да деценијама на име чувања Мирослављевог јеванђеља повлачи новац из буџета Републике Србије. (Председници Србије, и данас, заборављају да на њему положе заклетву.) Логика краља Александра је била јасна, али Милошевићеви разлози због којих је инсистирао на очувању Југославије, па макар и само као имена, односно разлози због којих је бежао од стварања Уједињене српске државе, никоме нису јасни. Могуће је да је занемаривао српске интересе у тежњи ка неком светском комунизму, могуће је да је био амерички агент, а могуће је да ни њему самом није било јасно за шта се бори иако је неоспорно био интелигентан, што се најјасније види у начину на који је контролисао српску опозицију.

Опозиција, предвођена децом комунизма, такође је имала нерашчишћене појмове у глави. Један од водећих српских опозиционара добио је батине и потом из болнице отишао код Милошевића на канабе, напрасно све заборавио и изашао пресрећан. Исти је најпре био ватрени комуниста, потом ватрени националиста који је претио да ће сећи руку сваком ко дигне муслимански барјак, данас је НАТО-вац, сутра, ако треба, биће марсовац.

Други лидер је, усред бескрајних демонстрација, током којих су многи завршили у болници због повреда задобијених у сукобима са полицијом, одлазио на исто Милошевићево канабе. Потом је данима тврдио да се то није десило. Потом се испоставило да је заборавио где је био, па кад се сетио, рекао је: „Јесам, али то није битно“. Исти је, неколико година касније, када је коначно дошао на власт – заборавио на денационализацију и кренуо да бесомучно продаје оно што су комунисти отели од грађана Србије. Његово наслеђе траје и дан данас, с тим што све мање има онога што није продато. У општем лудилу, Министарство за дијаспору покушава да мотивише исељенике да инвестирају у Србију, док и данас, после више од 50 година, у кућама истих тих исељеника живе „заштићени подстанари“ и плаћају законом прописану кирију од 5 евра месечно.

Истина, данашњи српски лидери само копирају своје америчке узоре. Дојучерашњи председник Буш је, заједно са Диком Чејнијем, те бившим директором ЦИА-е и браћом Бин Ладен (без Осаме), у управном одбору фирме која има монопол на снабдевање војске САД у Ираку. Српски лидери не могу да изведу сопствено богаћење тако што ће пити крв народу у другој држави, па су се усмерили на пљачку сопственог народа.

И како онда доћи до те Србије у нашим срцима? Србије, која не заборавља животе и имовину својих грађана. Србије која у свом окриљу има и Србе, који су данас народ другог реда, често и ван устава, у околним новонасталим државама. Србије која ће бити имуна на претње споља, јер ће држати оне територије на којима грађани желе да живе у Србији.

Изгледа да је у питању дуготрајан процес националног освешћивања, али освешћивања базираног на здравом разуму. Један од најочигледнијих примера је Петров став да Албанци на јужном делу Косова и Метохије не могу имати већа права од Срба у Републици Српској. Тај аргумент је јасан и сваком детету, па је постао јасан и донедавном америчком амбасадору у Србији. Безброј таквих, свима јасних размишљања налази се у овој књизи, а нема их у изјавама српских политичара. Мало сложенија је Петрова теза да деца комунизма немају шта да траже у српској политици. Ипак, они сами, из дана у дан, аргументују тај његов став, непрестано тражећи интерес који је виши од српског интереса, а све на штету Срба. Нпр. свакодневно слушамо објашњења зашто морају да продају нешто (наравно – туђе) што нико нормалан не би продао, а у вишем интересу од српског је не само да се то прода, већ и испод реалне цене.

Петар је свестан да је његов задатак да семе здравог разума посеје. Свестан је и да ће све здраворазумске поставке једног дана заживети, најпре зато што су једине на дуги рок одрживе. Свестан је и да ће се његове поставке дуго борити са општеприхваћеним заблудама, као и новим заблудама које ће нам, у будућности, српске поданичке власти сервирати.

Други део књиге (Разбибрига са замлатама) чине чланци у којима се Петар обрачунава са неистомишљеницима на један, за данашње појмове, помало груб и запенушан начин. Опет, како је од 1945-1990, увод сваке књиге, ма из које научне области, почињао цитатом Карла Маркса, а свестан чињенице да ће управо деца комунизма (исти они који су забрањивали књиге поменуте у првом пасусу овог предговора) тражити сваку длаку у јајету у Петровим текстовима – послужићу се њиховим стилом и њиховим оружјем у супротну сврху. Пре него што изнесу примедбе на начин којим се Петар обрачунава са противницима, упутио би их да прочитају полемичке текстове човека ког су до јуче непрестано цитирали (наравно из друге руке, јер ни тада ни сада нису имали времена за читање), Карла Маркса. У наведеним текстовима, откриће да они врве од израза као: „магарац“, „будала“, „идиот“ и сличних, усмерених према неистомишљеницима. Петар је културнији.

Много теже за анализирање биће примедбе које се односе на основни део текста. Ударци ће пљуштати са најразличитијих страна, подједнако из редова „српске“ „деснице“, „левице“ и „центра“, владиних и невладиних организација (које синхронизовано раде за исте стране владе), пропагатора источног пута и пропагатора западног пута... Поставиће се и логично питање – коју тачку ослонца може имати човек који је у сукобу са свима њима, из чега ће следити закључак да је аутор застранио. Међутим, све те примедбе имаће исту полазну поставку – да за Србе постоји виши интерес од српског интереса. Само још мало српске крви и ето нас у светском комунизму, само још мало понижавања у редовима пред страним амбасадама и продате имовине у бесцење и ето нас у европским интеграцијама, само још мало жмурења пред отетом и уништеном имовином и ето нас у НАТО пакту, само још нека жртва и ето нас у некој творевини вишој од српске, која ће чаробним штапићем решити све наше проблеме. Деценијама су Срби галијоти на бродовима који плове под страним заставама, деценијама смо учени да има ко ће да мисли уместо нас, а наше је само да једемо отпатке, весламо и повремено се подмећемо као топовско месо.

Управо због свих тих заблуда, да што пре научимо да гледамо у српски компас и разумемо шта нам показује, Петрова књига долази у правом тренутку.