''ИСТОК'', Подгорица, март 2000., број 50, стране 32 и 33
 

Петар Милатовић Острошки, легенда српске дијаспоре

БИЈЕГ ИЗ БЈЕЛОСВЈЕТСКЕ ПОМРЧИНЕ

Поручујем читаоцима ''Истока'' да не иду из Божјег раја у богати пакао Запада! Ако је мени било суђено да будем Отаџбини ближи што сам од ње даљи, нека други не понављају тај усуд, јер, превелика је цијена коју само ја и Бог знамо.
МИЛАН ДАМЈАНОВИЋ
Шира јавност је нешто више сазнала о Петру Милатовићу – 11. јуна 1989. године када је Окружно јавно тужилаштво у тадашњем Титограду покренуло кривичну пријаву против њега, а ондашњи савезни СУП расписао потјерницу за њим, због његовог ''Предлога за нацрт српског националног програма'', објављеног у брошури ''За одбрану народа''.
Прије тога, Петар Милатовић је робијао три пута, док је Броз био на врхунцу моћи, због својих јасних определења на бранику истине и отаџбине. Послије свих тортура над њим, отишао је у емиграцију 29. новембра 1983. године. У емиграцији је израстао у институцију кроз 700 јавних говора пред српским масама у: Бечу, Линцу, Салцбургу, Инсбруку, Минхену, Дортмунду, Цириху, Женеви, Базелу, Паризу, Лондону, Берлину, Њујорку, Чикагу, Вашингтону, Канбери, Сиднеју, Мелбурну и другим великимс светским градовима широм земаљског шара, као и кроз 30 књига од којих су најпознатије: ''Лов на Србе'', ''Србија није бестрагија'', ''Пасји синови'', ''Надземље'', ''Слобода у бункеру'', ''Оптужујем'' и друге. Свуда, у његовим књигама, текстовима у штампи, преовладава доследни континуитет у његовој одлучности која је његов животни мото и који гласи: ''Не признајем никакву подјелу српског народа!''

- Имам стан у елитном дијелу Беча, далеко пространији од оног што га има шеф државе. Летим авионима, спавам у различитим хотелима, ручам у једној, а вечерам у другој држави. Међутим, све је то, извините на изразу, најобичније срање, ако ми је народ привремено поцијепан у неколико неодрживих квазидржавица! Ја јесам емигрирао из земље, али отаџбина није емигрирала из мене. Кад сам одлазио у емиграцију однио сам са собом највећи могући пртљаг – цијелу Отаџбину у срцу и када се вратим опет ћу је донијети, за разлику од оних који су донијели само голе задњице и капитал, јер ни једни ни други немају више шта да врате.

- Како гледате на тренутну ситуацији у Југославији...

- Испричаћу вам кратку причу. Једно несрећно дијете се објесило у шуми. Нико то није примијетио све док ђаво није заплакао. Ђаво је заплакао за дјететом које се објесило. Али, ђаволу није било жао дјетета, већ чињенице да се дијете објесило у шуми, а не на тргу гдје би то свако видио!
Српски народ је близу тог ђетета. Ђаво је ту и чека да фарисејски заплаче. Не питајте ме који је то ђаво. Има их неколико и с лијева, и с десна и по средини. Српски народ који се данас налази у сред троугла три ђавола, мора да пронађе свој пут, да препозна своју вертикалу, а хоризонталу ионако зна и са тим крстом истине мора да изађе на врх Голготе ове цивилизације.

- Многе странке гледају на Запад као на своје спасење...

- Запад хвале они који Запад познају само на географској карти, они који су забезекнути кад их сусретне испроституисани кичерај свијетлећих излога. Запад нема душу. Паметни на Западу окрећу очи према Истоку. Ако мене српски народ пита, ја бих му савјетовао: усвојити технологију Запада, али задржати душу Истока, баш онако како је, својевремно, Србе савјетовао др Николај Велимировић, будући српски светац. Само тако ћемо се спасити између свих Сцила и Харибда.

- Све чешће се говори о независној Црној Гори...

- Онај ко говори о ''независној Црној Гори'', тај је, вјерујте ми на ријеч, независан од сопствене памети. Српска памет је одувијек хтјела и увијек ће хтјети да српски народ буде уједињен у својој држави и тек тада може да крене у интеграционе модерне токове. Мени, а вјерујем и сваком часном човјеку, не треба Црна Гора којој ће Ватикан, или великоњемачки Четврти Рајх, бити ближи од Србије и Републике Српске! Нека ми је рођени брат не знам какав, он ми не може бити даљи од туђина који ми никад добро није мислио. Пред том истином падају у воду све могуће калкулантске антинародне лажи.

- А Косово...

- Косово није само тамо гдје је географски, него је свуда гдје живе Срби. И немају само Серби своје Косово. Европа је већ добила неколико својих Косова. Даљом ескалацијом тих лудила у предстојећем геополитичким катаклизмичким претструктуирањима, Срби добијају одријешене руке да ријеше питање Косова и Метохије, најсветије српске тапије, као и комплетно српско национално питање у неминовном државно-правном и територијалном уједињењу Србије, Црне Горе, Републике Српске, па и оних тренутно анексираних српских западних покрајина, што је трајни циљ српског националног програма који је исписан у сваком живом и мртвом Србину!

- Господине Милатовићу, шта на крају поручили читаоцима ''Истока''?

- Да не помишљају, Богом их кумим, да иду из Божјег раја у богати пакао Запада! Ако је мени било суђено да будем Отаџбини ближи што сам од ње даљи, нека други не понављају тај усуд, јер, превелика је цијена коју само ја и Бог знамо!

ПИСМО РОЂАКУ
- Недавно ми, између осталог, пише рођак: ''Благо теби у ћесарској Вијени. Теби је тамо лако. Све имаш! Овђе притисло свако зло и немаштина! Виђи, ако икако можеш и ако ми добро мислиш, да се и ја макнем од овог зла одавде. Радио бих ја, вала, било шта поштено тамо!''
Да ми је крвник послао најпоквареније писмо не би ме толико ожалостило као ово рођачко. Оваквих писама примам сијасет, од рођака, од познаника, пријатеља, од познатих и непознатих. Да не бих одговарао свима појединачно, све ћу их смјестити у једног рођака коме јавно одговарам:
''Драги рођаче, не знам којем је то Србину било ''благо'' у ћесарској Вијени од: Арсенија Трећег Чарнојевића, Доситеја Обрадовића, Бранка Радичевића и Вука Караџића, преко Ђуре Јакшића, Ива Андрића, Милоша Црњанског, Лазе Костића, Јосифа Панчића, Краља Николе Петровића, Бранислава Петронијевића, Александра и Персиде Карађорђевић, до Владике Рада Томова, Чика Јове Змаја, Николе Тесле, Николаја Велимировића, Гаврила Дожића и још сијасет српских умова?
Никоме од њих није било ''благо'' у ћесарској Вијени. Додуше, рођаче, некима је данас у Бечу сво благо. Али, рођаче, то нијесу они Срби. Некад су Беч походили људи од ума, а данас га настањују многи Срби од незнања и зулума. Бројним данашњим Србима Беч је данас све: и прескочено дјетињство и претрчан развој личности и завичај на фотографији и гробови предака у избрисаном памћењу и, и, и... Такви су много срећни, као најњемачкији Њемци, најкатоличкији Аустријанци, најтурскији Турци! Они су све само не људи. Они ће и Богу име да промијене ако један велики Бог не служи интересима малих људи. Они су и ''велики Срби'' кад се напију.
Кажеш да би радио било шта поштено овамо. Овамо раде поштено само најамници који ревносно трче сваког првог у мјесецу да попуне уплатнице на туђе голе зидове и голи живот – пасји! Све друго је далеко од поштења у овој бјелосвјетској помрчини. Тако ти је то и у Бечу, и у Њујорку, и у Чикагу, и у Сиднеју, дакле широм ове глобализоване и у најужем кругу приватизоване планете!
Богати Њемци купују напуштена имања по Шпанији, Португалији, Грчкој, Италији, не би ли на тај начин купили најскупоцјенији мир, а ти хоћеш да све то другоме поклониш!
Рећи ћу ти нешто, брк у брк, очи у очи. Обишао сам ову плачну планету уздуж и попријеко, барем 50 пута, ако не и више. Кад би једна Аустралија, једна Америка, једна Канада, једна Њемачка, једна Аустрија са својим ''алпским рајем'' (који је сада европски политички пакао), имали само дио онога што има твоја Отаџбина, из које хоћеш да побјегнеш главом без обзира и памећу без циља, али ти ја не дам, буди сигуран да би од свега тога што ти не видиш, јер ти је стално пред очима, направили најсавршенију индустрију за производњу новца.''

почетак