Кад је неко за некога некада рекао да је тај и тај душеван, значило је да су му сва људска врата отворена и душевност, тај високо узвишени генетски код, пратио је душевног на овом и на оном свету.
Данас кад за некога кажу да је душеван већа му мука није потребна. Устреме се на на њега бездушници. Устреме јавно и потајно. Узму лупу и траже длаку јајету и не предосећајући да душевни данас врло лако може бездушницима да нађе греду која ће им поломити промајне главе, али душевни то неће. Неће због њих бездушних, а и због себе, да не би нарушио интегритет човека који је склоп мисаоних констелација по мери Бога, дакле, неће против Бога, јер Бог са престола памети гледа брижно и душевне и бездушне!
Једног душевног не могу да виде чак ни у Цркви неки којима је Бог последња рупа на свирали. Када душевни својом мирноћом скрушено савлада колеричну хистерију коју подмећу као кукавица јаје, кад богочовечански победи себе, тада нараста бес залуталог у Божји Храм. Тада је душевноме жао што мора да се стиди уместо бездушних који се ничега на свету не стиде и који се Бога не боје, али нападно метанишу до те мере да је то и самом Богу засметало!
Знам једног душевног који на црквени тас сам ставља више него стотину других заједно и он то чини као што пије воду да утоли жеђ. Та дарежљивост није вредна помена да она не изазива завист, пакост, злобу, љубомору код оних којима је црква место да буду виђени уместо да се сами виде у њој, да се оцркове и да као смерни Божји Раби слове!
Знам једног душевног око кога плету најпрљавије мреже они којима је савест најобичнија апстракција. И душевни, како душа заповеда, лако цепа те прљаве мреже. Цепа их мирноћом, јер те мреже су исплетене од паучине на можданом платну на којем остаје црна космичка рупа! Многи се чуде како је то могуће и не претпостављајући да душевни то чини савршено добро знајући да је најсавршенија једноставност, у ствари, савршенство једноставности проистекло из дубоке душевности и бездушници, као дежурни душебрижници, немају куда јер су њихове слике и прилике уоквирене ограниченим могућностима!
Знам једног душевног коме се бездушници у цркви обраћају као некада што су радили њихови ранији идоли. Љути су бездушни на душевног јер је на време препознао све оне без душе који се у дубини властите плиткоће гуше!
Бездушни душебрижници ушли су у Цркву као некад у партију. Уосталом, они су продукти само једне партије, оне атеистичке која је почивала на четири црна угаона камена: дарвинизму, ничеизму, марксизму и титоизму, што потврђују начином живљења и мишљења. Бездушни душебрижници су ревносни и према самом Богу – у стању су да чак и Богу доделе држављанство, јер, побогу, да у њихове парохије и сам Бог залута, морао би од таквих да тражи одобрење да буде Бог!