OD KOVČEGA DRŠKA SVETA

Sanjam drške od kovčega
U kome su, tužnog dana,
Ispratili tamo Njega
U Aleju velikana.

Kruže drške ko štafete
Da ih dirnu, svi su spremni,
nosiocu Drške svete
spiraju se gresi zemni.

Pa sad svaki sjajem blista
Do zore mu gori sveća
ko onima što su Hrista
dodirnuli pre raspeća.

Poput zublje Drška sija
Vodilja je srpskom rodu,
Sanjam da je držim i ja
U počasnom mimohodu.

Žalobni me talas pljusnu
Sav treperim, poput srne
Kol'ko Dršku stežem u snu
Povazdan mi ruka trne.

Pa još sanjam da kraj odra
Rečenicu kažem koju
Dok nebesa plaču modra
U lednom se budim znoju.

Ja nikakvih sjajem ne sjah
I u drugom ostah planu
Al’ spomenik do nebesjah
Kad podignu velikanu

Ko na Meku il Medinu
Pogruziću i ja glavu
Tom Nejvećem srpskom Sinu
Što nadmaši Svetog Savu

Dok spomenik nebo glodje
Od miline svi se tope
A ja klanjam pored Vodje
I bronzane ljubim stope.